Пише: Милан Дамјанац
Када се сучеле два културна и национална идентитета, победу односи јачи културни модел. Већа и снажнија култура обично има предност над мањом у контексту широког прихватања, што, наравно, не значи да мања култура нестаје. Она преживљава као субкултура управо из потребе да се као нешто забрањено негује и чува као алтернатива постојећем победничком систему. Међутим, оно што је одлучило победника и владајући културни модел у Србији је нешто друго. Новац и стратегија. Утицај западног фактора на сваку владу Србије и монопол у медијима омогућио је другосрбијанској политици простор, време и метод за деловање. Онај ко контролише масовне медије, контролише перцепцију прошлих, а самим тим и садашњих догађаја. Тиме се конструише будућност народа. Одлука о нашој будућности је већ донета ван наше земље и зато је било потребно да се народна перцепција прошлости и садашњости промени. Народ који има херојску прошлост и поносну садашњост не може да нема будућност. Зато се перцепција морала променити, западно гледиште ствари се морало наметнути и добити подршку званичне државе, чиме би другосрбијанство постало званична српска државна и национална политика.
Снагу медија у овом конектсту је илустровао добрим примером Ноам Чомски говорећи о манипулацији америчким јавним мњењем:
„Такође је неопходно у потпуности фалсификовати историју. То је следећи начин за превазилажење оних болесних инхибиција, тако што ћемо учинити да изгледа како кад ми нападнемо и уништимо неког, уствари, штитимо и бранимо себе од крупних агресора, чудовишта и томе сличног. Након Вијетнамског рата постојао је огроман напор да се реконструише историја. Превише људи је почело да схвата шта се дешава… то је било лоше. Било је потребно реаранжирати те лоше мисли и повратити некакав вид здравља, наиме, прихватање да је шта год ми урадимо, племенито и исправно. Ако бомбардујемо Јужни Вијетнам, то је због тога што бранимо Јужни Вијетнам од некога, наиме, од Јужних Вијетнамаца пошто никог другог тамо нема… али ово је истина за сваку тему… Блиски Исток, међународни тероризам, Централна Америка, шта год било – слика света која је представљена јавности има само најудаљеније везе са стварношћу“. (1)
Најважнија изубљена битка
Ова „представа као стварност“, како је Чомски зове, одиграва се уз помоћ медија и тзв. интелектуалне елите, која заправо служи да би народу личним печатом дала до знања да су медији у праву. Тако „коментатори“ и гости у српским вестима и дневницима не играју улогу „експерата“, већ преносилаца порука које су већ више пута поновљене на том медију. Највећа је истина да „много пута поновљена лаж постаје истина“. Стога је улога коментатора да разговетно износе мишљење медијског мејнстрим извештавања, што од њега чини медиокритета. Улога већине писаних и електронских медија у Србији била је јасна и предодређена – промена свести српког народа. За разлику од америчког, српски народ мора да верује да је све што Срби ураде (или су већ урадили), погрешно и злонамерно. Како би се овај контрукт остварио, морала су се уложити значајна средства, пре свега финансијска и логистичка.
Наравно, крајњи циљ је био стварање директне и јасне везе са државом, што недвосмислено указује на чињеницу да се желело да другосрбијанска политика постане званична српска државна политика и, као мејнстрим, постане недодирљива, а њени поштоваоци заштићени и поштовани. Наравно, поштоваоци нису исто што и спроводиоци. Спроводиоци морају добити шире друштвено признање за минули рад. Отуд председник републике дарује директора једне од телевизија Сретењским орденом. То је само доказ да је у питању стварање везе са државом и победа једне нове, нажалост, не изворно наше културне политике, која ће променити схватање нашег националног идентитета.
Нажалост, ову најважнију битку смо изгубили – овакво схватање историје и садашњости биће присутно не само у медијима већ и у школским и факултетским уџбеницима, овог пута званично и неопозиво. Стога се и деловање субкултуре изворног српског идентитета премешта на алтернативну медијску сцену и потпуно је изопштено из сфере видљивог и мејнстрима. Нови српски идентитет, који је малтене наметнут Србији, имаће озбиљне последице по будућност народа и нације. Док већина идентитета настаје на разлици у односу на имагинарног Другог, дотле другосрбијански идентитет настаје на разлици у односу на постојећег Првог, чиме се од Срба ствара шизофрена самомрзећа маса људи која константно у себи види разлог за презрење и самомржњу. Како Коковић каже: „Људи једноставно осећају потребу за идентитетом који ће их разликовати од других људи. У настојању и страху да не изгубе идентитет, они сами изграђују разлике. Без разлике нема идентитета, јер разлике уз једнакост конституишу идентитет. У персоналном идентитету те једнакости и разлике су видљиве голим оком: начин одевања, начин исхране, навике, говор…“. У овом конектсту, моменат одношења смо ми сами. Како Хјерм каже, национални идентитет је заснован на уверењу о заједништву са одређеним скупом људи и разлици у односу на друге скупове људи.
Идентитет, али туђи
Нов српски идентитет се гради на презиру према старом, према себи самима. За разлику од осталих идентитета, који се заснивају на разлици у односу на спољашњег Другог, наш се заснива на разлици у односу на унутрашње Ја. Међутим, то је једино и могло да се очекује. Тражење културног идентитета је функција културе, а сва дешавања у последњих дванаест година могла су једино да изроде овакав идентитет. Један од начина, први и кључан, којим дефинишемо себе је у односу на оно што нисмо, у односу на стварног или имагинарног Другог. Када се деси да је други заправо први, ради се о превредновању идентитета и о идентитетској борби унутар себе самога, што сведочи о националној шизофренији. Но, као што видимо, овакав културни модел побеђује, добија државне почасти и као такав заузима доминантно место у Србији 21. века. Наша деца и унуци биће васпитавани по угледу на овај модел и стога ће се многе ствари изменити, а пре свега перцепција прошлости. Практична последица прихватања овог модела јесте пацификација националне српске сцене и убрзано спровођење новина националних циљева. Наравно, пошто је нови идентитет туђ, а не наш, онда је логично да су и национални циљеви туђи а не наши. И, док наши највиши државни функционери раде на коначном повлачењу Србије са Космета (а ту мислим на премијера, вицепремијера и председника земље), дотле је народ под потпуном медијском контролом, сиромашан и сугестиван.
Једина нада јесте, ма како то сада звучало, продужавање ове агоније и економске ситуације у Србији, која по природи ствари мора произвести бар неки вид отпора. Дотле треба писати и радити, развијати културну политику и српски национални идентитет на алтернативним медијима и организовати алтернативне видове образовања, посебно младих људи, биле то трибине или семинари, неважно је. Доказ да се ради о превредновању српског идентитетског обрасца није тешко пронаћи. Наша култура, наши споменици, писци, научници, политичка мисао, музичко и ликовно стваралаштво потиснуто је, а простор је дат новим ствараоцима из ових области који су заправо ствараоци новог идентитета.
Уколико упоредите медијску пропаганду и неговање традиције кроз посматрање електронских медија, приметићете да телевизијски канали у Републици Српској негују традицију и културу српског народа, док је медији у Републици Србији игноришу или изврћу руглу. Слободан Јовановић је писао да, „кад је реч о култури једног народа, морају се узети у обзир све гране његовог духовног живота; не само његова наука него исто тако његова вера и морал, његова књижевност и уметност, његова политика и право, његова војска и привреда, његови обичаји и забаве… Тек на основу свега тога може се рећи какав културни образац тај народ има и колико је тај образац продубљен и префињен“.
Када се погледају све наведене области културе, долази се до закључка да наш нови идентитет нема превише додирних тачака са старим. Као што се југословенски идентитет заснивао на унутрашњем непријатељу у виду српског идентитета, тако се и нови српски идентитет заснива на страху и презиру према српском идентитету, те се може рећи да је нови другосрбијански српски идентитет наставак титоистичког југословенског идентитета. Нови српски идентитет је југословенски идентитет у малом.
Традиционалне вредности и културни идентитет у Србији нестају управо зато што се нико не труди да их прилагоди новом времену, трансформише и тиме сачува њихову суштину. Пошто о томе нико не брине, традиционалне таблице вредности, обичаја и веровања замењене су оним таблицама вредности које нам долазе из западних земаља. Тако је дошло до огромног јаза између генерација, јаза који ће тешко бити превазиђен уколико се нешто не предузме и покуша да бар делом сачува српски поглед на свет и живот. У супротном, доћи ће до великих друштвених подела и до даљег урушавања српског идентитета.
Тумарање у мраку
Имајући у виду све наведено, нормално је закључити да у Србији нема колективног осећаја патриотизма и љубави према отаџбини. Српске поделе су кулминирале у погодном геополитичком моменту и, уколико се овако настави, довешће до краха српске државе и народа. Народ је остао без институције на коју може да се ослони, а то је у историји, чак и када није било државе, била Црква која је стога и постала стожер српског националног бића. Данас српски народ, уз суптилну медијску пропаганду, тумара по мраку садашњости тражећи себе. Одавно је испуштена прилика да се српска нација изгради само на језику. Покушана је изградња нације на основу религиозних различитости, а чини се да је следећа фаза изградња нације на основу културолошких разлика. Уколико се у најкраће време нешто не предузме, на територији Србије ће нићи нове нације, а индолентно понашање актуелне власти само потпомаже и убрзава овај процес. Црна Гора неће бити последња регионална творевина која је превредновала српски народ у црногорски. Овим темпом, доживећемо стварање војвођанског народа, и не само војвођанског. Културолошке разлике довешће до даљег цепања и смањења српског националног бића. Само у протеклих пар година тај се процес, услед катастрофалних грешака власти, јако убрзао и слободно се може рећи да нас, у случају да се актуелна политика настави, врло брзо очекује суочавање са потпуним распадом државе.
Тренутна политичка ситуација у којој се српски народ налази је поразна. Околни народи присвајају српску историју и културу, мењајући прошлост. Суштина је схватити да прошлост, историја, није нешто што се не може присвојити и постати туђе, управо због тога што се „све више указује да ништа није непредвидљивије него прошлост, односно да узрок друштвених процеса више није сувисло тражити у прошлости. Корен свих проблема увек је у садашњости; историја је само пројектована слика садашњег друштва уназад“ (2). Стога је неопходно осмислити и изградити јединствен српски културни простор. Културни диверзитети могу да нанесу само штету малом и све мањем српском корпусу.
Српска култура се мора градити на постојећим основама. Као што развој личности подразумева задржавање суштинског, тако и развој културног и националног идентитета подразумева ослањање на пређашња искуства, на сопствену историју, традицију, културу али и константан развој, себеосмишљавање. Међутим, рад на културном и националном идентитету никако не представља само пасивно преузимање већ осмишљених садржаја. На идентитетској политици ваља константно радити и усавршавати је, прилагођавати новом времену, али при том никако не губити из вида оно што је прошло и што треба у свести једног народа да преживи као идеја и начин живота. Чак и у овако глобализованом и немилосрдном друштву кључна обележја српског начина живота морају се сачувати и донекле модификовати како би били основа снаге српског народа и очувања историјског памћења у садашњости и будућности.
На крају, једно питање за читаоце – шта мислите, у каквој су вези додељивање ордена Верану Матићу од председника државе, именовање Саше Вукадиновића за саветника за безбедност војвођанског премијера Бојана Пајтића, незаинтересованост за Србе у окружењу (посебно у Републици Српској) и гашење српских инсититуција на северу Космета?
________________________
Напомене:
(1) Ноам Чомски, Контрола медија, стр. 29, 30.
(2) Саша Недељковић, Част, крв и сузе, Златни змај, Београд 2007, стр. 68.
http://www.standard.rs/milan-damjanac-da-li-je-druga-srbija-novi-srpski-identitet.html
Нема коментара:
Постави коментар