субота, 10. децембар 2011.

Шта је драма у томе или концепт и идеолошки образац "Утиска недеље"

Пише: Милан Дамјанац





Иако никад није рушио рекорде гледаности, чак ни међу политичким тв-програмима, „Утисак недеље“ је током две деценије, колико траје, стекао култни статус, најпре у корпусу опозиционе, „антимилошевићевске Србије“. Тај статус емисија Оље Бећковић задржала је и после 2000. године без обзира на вишегодишње редовно емитовање, контроверзно понашање водитељке и концепт емисије.
У том периоду чак, могло би се рећи, „Утисак“ је ширио утицај пре свега у редовима владајућег политичког и друштвеног естаблишмента, сужавајући сопствени хоризонт оним ритмом како су се сужавали политички хоризонти истог тог естаблишмента. Јер, онако како је естаблишмент своје погледе померао у правцу видика тзв. „друге Србије“, тако се „Утисак недеље“ претварао у култ управо те идентитетске групе. Данас, то је већ програм који служи „спиновању стварности“, односно креирању симулација реалности, у оној тачки која представља пресек симулакрума који власт жели да прикаже грађанима и друштвене и политичке пројекције у којој Србију виде „другосрбијанци“.

Размотрићемо концепт, смисао и улогу емисије у медијском животу Србије.

КОНЦЕПТ И СМИСАО Емисија је замишљена као ток шоу у коме обично сем водитељке учествују и три саговорника. Све је осмишљено тако да емисија временом прераста у чистилиште, у коме се доказује правоверност. Наиме, за разлику од других емисија на овом медију и вести које су једностране и служе медијском спину, „Утисак недеље“ служи за изношење аргументације у корист и против владајуће догме. Ток разговора је такав да може створити утисак непристрасности и, самим тим, отвори пут рационалном просуђивању обичног гледаоца. Међутим, ради се о испостави културне елите Друге Србије, и сва се расправа води унутар тог културног модела, док се друге културне вредности, а самим тим и реалности дисквалификују као непогодне и непостојеће. Ту је реч о успостави ауторитарности која и јесте главно обележје наше медијске сцене којом доминирају представници тзв. културне елите, погодни коментатори и медиокритети. Ток емисије служи за оправдање или добронамерну критику политичке елите (власти). Владајућа политичка класа је продужена рука културне елите која је преплавила српске културне установе, медије и Универзитете. Заправо, културна елита врши улогу регулативног фактора политичке елите. Она омогућава аргументативну подлогу непопуларним и неразумним политичким потезима, а често игра улогу агресивнијег и радикалнијег елемента. Они су опомена влади да са свог догматског пута без алтернативе не сме скренути ни за милиметар, што даље наводи на закључак да су медији и културна елита испоставе влада оних држава који контролишу медије и желе Србију покорену.

Основне вредности на којима инсистира ова емисија су управо вредности владајуће културне и медијске елите и оне се нипошто не смеју доводити у питање. Како би се очувала недодирљивост ове културне елите и њених политичких експонената емисија је конципирана тако да водитељка у сваком тренутку мора имати поузданог савезника у студију. Представник владајуће елите који је присутан има задатак да не само заштити догму, већ и да начини притисак на госта у настојању да га прикаже као неразумног и политички неписменог, а ако се може- и неморалног.

Заправо, гост који није припадник мејнстрим елите изиграва покусног кунића; он је полигон обрачуна са идејом коју заступа и културном и политичком елитом која такву идеју дели. Ради се дакле, о смишљеном медијском суђењу у коме тужилац и сведоци тужилаштва саслушавају осумњиченог.

Овако замишљено, тужилац преузима улогу истражног судије, коју и иначе српски медији и пречесто преузимају, и спроводи своју вољу над оптуженим, који би требао да је саговорник а не оптуженик. Водитељка која преузима улогу истражног судије и јавног тужиоца поставља лака и подстицајна питања подобним гостима који заправо играју улогу сведока, савезника и помагача.

Лака, зато што се савезници не смеју довести у незгодну позицију у којој се могу збунити и из које не могу изаћи, а подстицајна зато што их тиме наводи да подробно, уз одобравање, образложе своју политичку позицију. Како тужилац верује сведоцима које је сама извела пред пороту, и како јој је у интересу да се њихова сведочанства сматрају за истину, она им у томе помаже, да би након тога, усвојила дату „истину“ и кренула у обрачун са неистомишљницима. Дискредитација оних који мисле другачије прилично је деликатна. Гост који је присутан је представник културне или политичке опозиције, односно, налази се са непостојеће стране реалности. Самим тим, он је изванредан џак на коме се могу вежбати ударци који се заправо упућују идеји испред које гост стоји. Тиме се оправдава положај мејнстрим културне елите и извргава руглу она елита која је скрајнута и која жели на њено место. Заправо, тиме се оправдава изопштеност културне и политичке опозиције из медијског живота Србије. „Утисак недеље“ се по томе разликује од осталих емисија. За разлику од других емисија, повремено се у „Утиску“ нађе припадник културне опозиције, како би се на његовом примеру и дискредитацији његовог рада и ставова изнова потврдила исправност медијског мрака. Ради се на јасној дистинкцији између добронамерних, рационалних, политички писмених, цивилизованих и нормалних у односу на групу коју гост представља.

Противник се, дакле, мора дискредитовати, и ту до изражаја долази заједничко деловање тужилаштва и сведока. Окривљени се константно прекида у излагању и тера у ћошак, тј.одбрамбени положај. Уколико пристане на позицију у којој је, нема сумње, готово све што каже усмерено у циљу самоодбране, сам упада у клопку из које нема излаза. Уколико са друге стране покуша да буде агресивнији, тиме сам себе дисквалификује што даје повод осталим учесницима да га оптуже да тиме показује своју политичку културу. Како то обично бива, циљ је или натерати оптуженог да се брани или да се изнервира и изгуби контролу над собом, чиме се показује његова друга страна личности, што оставља јак утисак на пороту.

Уствари, једини начин да гост не буде дискредитован јесте непристајање на игру која му се намеће. Морају се јасно и доследно заступати ставови од којих се не сме одступити ни за милиметар до краја разговора, и на свако питање које има за циљ да збуни треба одговарати контра питањем. У супротном, улази се у лавиринт из којег нема излаза. У прошлој емисији, могли смо видети добар пример онога што треба радити. Двојац косовских Срба, представници општина Звечан и Косовске Митровице изузетно добро су се снашли у улози која им је додељена. Нису се дали ни испровоцирати ни дискредитовати. Овога пута, управо ова двојица глумила су оптужене, и то стога што је водитељка направила неуобичајен преседан и Бошку Јакшићу, који је номинално, такође био гост, јавно доделила улогу помагача у пропитивању гостију. Дакле, јавни тужилац је добио појачање. Ток напада на госте који су неподобни у пракси изгледа тако што се водитељка прво сложи са подобним гостом а затим постави провокативно, а често и неумесно питање на које захтева одговор.

Након што добије одговор, она наставља да пропитује, овога пута позивајући се на став других саговорника (на пример: „али Бошко је управо рекао...да ли се ви слажете са тим...шта Ви Бошко кажете на то?“), а затим прелази на перфидну игру која се огледа у разговору са помагачем (нпр: водитељка: „Не мислите ли да...?- саговорник: „апсолутно. Сада ћу то и образложити. Не можете ви (окреће се ка другом госту)тврдити да...“) и на крају поентира са оптуженичким погледом и питањем окривљеном (нпр. : „како ви сад можете да тврдите тако нешто у ситуацији у којој...реалност је...управо Вам је Бошко рекао да...како Ви видите излаз, ево реците“), да би се ствар закључила поразом окривљеног и победом аргументације саучесника. Сем описане стратегије, неретко се у „Утиску“ може приметити и једна идеолшка матрица која се заснива на прихватању искључиво једне врсте аргументације док се друга искључује.

Најбољи пример овакве стратегије можемо видети у транскрипту емисије од 03.07.2011, тема је била Космет, а саговорници Борислав Стефановић, Рада Трајковић и Милан Ивановић. Није тешко закључити да је у улози госта који није део мејнстрима био Милан Ивановић. Ево неких најинтересантнијих питања водитељке упућених Милану Ивановићу која одлично осликавају генезу тока и смисла емисије:

„Бећковић: Дакле, прешли смо сада на један терен, чини ми се, тај који смо хтели од почетка – људски. Ви сте такође лекар, шта има овде спорно, у овоме што смо чули сад? Шта Ви не бисте подржали у овој целој ствари? Да, заиста људи не могу да живе без телефона, не могу да живе без струје. Да, стварно та хитна помоћ мора да функционише. Шта Вама ту није у реду?...

Бећковић: Добро а шта бисте то, значи, шта бисте Ви?...

Бећковић: Не, али хајде да останемо на овоме, шта је драма у томе? Шта је проблем то, шта се десило? ОК, возићемо се с таблицама КС – и?...

Бећковић: Не, шта Вас мучи са том таблицом нпр? Шта је проблем ако пише на таблици КС, нема грба, нема заставе, шта је проблем?...Бећковић: Али кад чујете овај пример, кад каже Хитна помоћ крене у Краљево, онда ти скине ту таблицу и не можеш даље. Па онда зар није боље да кажеш: Добро нек пише КС?...Бећковић: Само да… значи, јединствено мишљење је, ако сам добро разумела, да не само што није оно, што Ви говорите да ће се Срби осећати сигурније и боље, него напротив, биће несигурнији и обележени?“ [1]

Наравно, сама питања више него јасно потврђују полазно становиште водитељке и вредности које заступа. Довођење у питање ствари које се ни у једној нормалној држави не доводе у питање говори о заступању једне културне матрице која наступа са агресивне тачке гледишта и на прво место ставља довођење у питање свега што се може схватити као општи колективни, национални интерес, истовремено се представљајући као једина која заступа рационалан поглед на свет и брине за животе обичних људи. Наравно, свака аргументација која се не заснива на таквом уважавању реалности и која опонира томе нужно није прихватљива. То се одлично види када водитељка поентира говорећи Ивановићу:

„Бећковић: Све је то политички јасно, али суштински, кад то преведемо на живот, шта ће бити лошије то, од понедељка Србима у Косовској Митровици, северној, шта ће им бити лошије? Или ће им можда бити нешто боље?

Ивановић: Па неће им бити ништа боље. Срби ништа неће добити, а практично изгубиће…

Бећковић: Шта?

Ивановић: Изгубиће то, да ће кроз северни део, кроз наше четири општине, Албанци се кретати у великом броју. Они ће кроз Србији најлакше доћи до неких западних земаља. Ја не разумем како преговарачки тим није признао та документа? Па он има личну карту, која у Србији се признаје као документ. Он има возачку дозволу, која се признаје, он има пасош, који ће употребити у ничијој зони, у међуграничној зони и онда ће прећи границу. Па Ви сте сами рекли да постоји проблем и опасност од азиланата албанских, повећања броја азиланата у овом случају, да нас не оптуже за тај повећани број.

Стефановић: То је тачно.

Ивановић: Али очито је да су морали бити направљени неки уступци, уступци, да би се оствариле евро-интеграције, односно да бисмо добили кандидатуру.

Бећковић: Све је то јасно, оно…

Ивановић: Само ово, да завршим реченицу.

Бећковић: Разумем, добро.

Ивановић: Да бисмо добили кандидатуру за чланство у Европској Унији, која сама по себи не значи ништа, јер то неће значи и почетак преговора.

Бећковић: Али ја сам волела да Ви дођете вечерас овде, и Ви и Рада, зато што ово све можемо до слушамо сваки дан од наших политичара, који то просто, немају додир са реалношћу и који могу то да причају. Али, од Вас би волела да чујем, да видимо шта се стварно то, реално десило, по Вашем мишљењу лоше, по Радином мишљењу добро, али шта је… ОК. ако је тако, ми смо направили уступке, ко је, шта се десило стварно драматично за Србе на Косову? Зашто их је то, Борко Стефановић, или већ ко, Борис Тадић, издао прекјуче, или протеклих месеци? Да видимо на конкретним примерима, шта је ту лоше, осим тога, што ето… “ [2]

Из цитираног тока емисије могу се јасно видети идеолошке матрице. Док Ивановић полази од приступа проблему који у први план ставља националне интересе и колективитет, водитељка полази од појединачног интереса сваког Србина на Космету. И иако то у почетку делује као добра стратегија, Ивановић поентира изношењем чињенице о слободном кретању Албанаца и проблему са азилантима, док Срби такво исто слободно кретање нису добили, чиме још једном потврђује да је једина аргументација која има смисла управо она која далекосежно проматра последице деловања, и стога се од проблема колективитета дошло до појединачних проблема свих Срба. Међутим, ни тај аргумент, као што видимо, није био довољно добар. Ниједан аргумент који се тиче колективитета, државе или идентитета у контексту наших медија није довољно добар, он је напросто смешан. А смешан је зато што напад на тај арргумент поизилази з класичног менталитета поробљеног народа. „Зар да на Немце ударимо, онолику силу?“. Уопште, таква врста аргументације коју заступа наша мејснтрим културна елита би оправдала свако трпљење окупације и осудила сваки покушај отпора, па макар био и миран.

У последњој емисији, у случају двојице представника косовских Срба, та стратегија није дала очекиване резултате пошто су се чврсто држали своје линије аргументације и могли да је поткрепе јасним аргументима. Нису се дали збунити, па се може рећи да је ово једна од најнеуспешнијих емисија, у оном контексту у којем није успела да испуни свој примарни циљ, а то је приказ косовских Срба као нереалних, неразумних и злонамерних. Укључења гледалаца уживо у емисију су такође праћена тестом прихватања основних вредности и реалности на којима концепт емисије почива. Свако ко се јави, а не прихвата наметнути концепт бива искључен, и тиме небитан у јавној сфери. Њега медијска и културна елита не виде, систематски игноришу и јавно маргинализују, као што маргинализују и своје госте које позивају ради лажне објективности која покушава да буде мерило доброг укуса.

Ова емисија је само још једна од оних које служе за промену климе у друштву и спиновање реалности. Реалност је стога само медијски производ и као таква подложна је манипулацијама.

Нејасно је само једно- колико се може спиновати реалност у којој грађани имају све мање новца, све мање деце и све мању државу?

Напомене:

[1] http://www.b92.net/info/emisije/utisak_nedelje.php?yyyy
=2011&mm=07&nav_id=538120

[2] http://www.b92.net/info/emisije/utisak_nedelje.
php?yyyy=2011&mm=07&nav_id=538120

http://www.standard.rs/milan-damjanac-sta-je-drama-u-tome-ili-koncept-i-ideoloski-obrazac-utiska-nedelje.html

http://www.vidovdan.org/index.php?option=com_content&view=article&id=22184:analiza-koncepta-i-ideolokog-obrasca-qutiska-nedeljeq&catid=39:drustvo&Itemid=66

http://www.glavaizid.rs/?p=4939

среда, 7. децембар 2011.

СМИСАО И ПОСЛЕДИЦЕ ТАДИЋЕВОГ ОКРЕТАЊА ЛЕЂА КОСМЕТСКИМ СРБИМА

Пише: Милан Дамјанац



Добра страна живота у Србији је што више не морате да плаћате карту за одлазак у позориште. Бесплатне представе свакодневне су на тв-каналима, само је проблем што нисмо обична публика. У оном лошем римејку култне серије „Позориште у кући“ шпица почиње речима: „Јао, Рођени, што ја волим позориште – али не у својој кући“; заправо, ми мислимо да смо обично гледалиште, неки аплаудирају, неки се смеју, неки негодују, али сви су принуђени да гледају. Штавише, сви су принуђени да учествују. Обична публика се након одгледане представе разиђе, али је ствар у томе што је радња врло незгодна по гледаоце.

Наиме, главни ликови спаљују позориште.

Е сад, пошто је и публика унутра, онда је јасно да ће пре краја представе глумци побећи на задњи излаз, док ће гледалиште бити презаузето молитвама. „Како се ово догодило?“, питаће се наивни Срби, „зар није требало да до сада већ будемо у Европи, па како сад ово?“.

На то подсећа политика владајуће коалиције, западних амбасада и медија са националном френквенцијом. У питању је представа за народ, која можда некоме и изгледа смешно, али вас уверавам да ће се завршити у сузама. Наши стари кажу „не смеј се толико, плакаћеш“. Овај наук има двоструки смисао. Онај који нас занима јесте еуфорија. Ми смо се бар тога нагледали. „Америка и Енглеска биће земља пролетерска!“, „Само ЕУ нема алтернативу“, „Само је ЕУ будућност Србије, а све остало пут у заборав и нестајање“. Уопште, нама изливи еуфорије и лака, а глупа и наивна решења уопште нису страна, а још у комбинацији са оваквом друштвеном климом дају најопасније а уједно и најсмешније продукте.

Таква друштвена клима која је наметнута споља од Срба ствара шизофрену масу послушника која ће учинити све што треба само да би остала са праве стране реалности. А ко није за ту реалност јавно је мртав. Једини је проблем убедити народ који је на добром путу да постане безлична маса да то тако мора и да је то тако неизбежно. Не можете човеку над којим желите да извршите лоботомију рећи да то и хоћете. Не, рећи ћете му да му је неопходан рутински преглед, а онда га на превару успавати. Зато се све мора полако, постепено, натенане, као када спремате печење. Не ваља месо препећи, већ ваља равномерно пећи цело јагње. Окретати изнова и изнова у лаганом ритму. Тек када цело јагње добије лепу тамну боју, знате да сте завршили посао.

Не очекујете ваљда да Тадић, након капитулације у Генералној Скупштини УН и дефинитивног пристанка да заврши посао са Косметом, то уради одмах и без оклевања? А не, никако. То би могло да, не дај Боже, произведе некакве немире на улицама, а ништа није тако лоше као опуштање.

ДАЈЕМ СРБИЈУ ЗА ИЗБОРЕ

Опрезност увек мора бити на потребном нивоу. Сећате ли се како се власт опустила приликом организације прошлогодишмње геј параде? Управо из тог разлога, не желећи да изазива судбину, одустала је од спровођења те манифестације ове године. Искључиво зато се све мора чинити постепено и тихо, мало по мало, и сваки се потез мора потанко објаснити. Када се признају тзв. косовске дипломе, онда се мора само тај детаљ подробно образложити грађанима, који у својој наивности не разумеју визионарске домете наших Борка и Бориса. Заправо, Борис изиграва српског психолога, који покушава да нас наведе да сами, без његовог уплива, схватимо и прихватимо реланост. Он је ту само да нам то прихватање олакша, да нас разуме и саслуша. Ко ако не он.

Зато му је потребан Борко. Борко у Борисово име преговара са „светиоником слободе“ и „косовским институцијама“ како би омогућио нормалне услове за живот Србима који се боре да сачувају своју припадност српској држави. Е сад, Србија не може отворено да им каже да их неће, већ их Србија хушка и подржава док је на Космету, а грди и осуђује када их позове у Београд. Неће се кандидатура за кандидата десити сама од себе, већ наши визионари морају да уклоне барикаде на северу Космета и пристану на укидање српских институција.

А који је бољи начин за анестизирање јавног мњења од постепеног прихватања „реалности“, тако да на крају сви завршимо са испуњеним циљевима коалиције „Преокрет“, над којом смо се, наводно, јавно згражавали. Признаће се граница, дипломе, личне карте, уставни суд „Косова“, са одличним образложењима уколико их има (сада је у моди позивање на заштиту јадних људских живота, а не територије) а, ако их нема, онда се аргументација претвара у лично вређање и оптуживање за подстрекивање „радикалних елемената међу косовским Србима“. Наравно, и Борису и Борку је јасно да Срби неће и не желе да живе у оквиру договора који они покушавају да постигну. Срби не желе да живе у независном Косову већ у српском Космету, и зато је свака рационализација договора која укључује позивањена добробит Срба лажна, што потврђују сами косовски Срби на барикадама, апсолутно свесни могућих опасности.

Наравно, основни циљ је добити изборе. А избори се не могу добити на сликама колоне избеглица које напуштају Космет и беже ка остатку Србије. Зато се ствар мора пролонгирати и ставити пред свршен чин. Зато се западним менторима рекло да Београд не подржава барикаде, али да их не може ни уклонити, пошто не контролише тамошње Србе. Тако Београд шаље поруку да не само да не размишља да евентуално помогне косовским Србима већ да му они представљају баласт.

Испало је тако да западњаци и Борис имају истог непријатеља, са том разликом што Борису никако не одговара да се стање мења пре избора. Проблем настаје у фрустрацији западњака и НАТО, који више не могу мирно да гледају како их шачица Срба на Космету прави будалама. Зато би по њих ваљало да ту шачицу Срба што пре растерају.Тако несрећни Срби на барикадама остају у средини притиснути Кфором, са једне, и Борисовим повицима да се повуку, са друге стране. Срби су ухваћени у унакрсној ватри у којој се један стрелац куне да није пуцао, само је учинио исто што и први. Чист прагматизам. Заправо, Борису је жао што нема слободу коју има Чеда. Борис има оптерећење опстајања власти и зато психолошки трикови сугестије имају предност над циркуским триковима преокрета.

ПОБЕДНИЧКА КАПИТУЛАЦИЈА

Међутим, ствар је у следећем – како решити питање севера Космета, а да се, са једне стране, Срби не иселе (пошто би то потпуно променило и друштвену и политичку реалност Србије), а да се, са друге стране, држава на сваки начин њих одрекне и укине им изворе финансирања. Може ли, како каже, наш народ, „и јаре и паре“?

Како, дакле, издати сопствени народ, потписати капитулацију а њу представити као победу? То је питање које искрено мучи домаће архитекте овог развоја ситуације. Уколико Тадић подржи барикаде, изгубиће статус кандидата а самим тим и изборе, а уколико позове на уклањање, као што јесте, ризикује егзодус Срба са Космета. Наравно, предност солуције коју је одабрао је могућа излазна стратегија која би се заснивала на линији аргументације и звучала отприлике овако – „рекао сам вам да ће се тако завршити, према томе, јасно је да сте сами криви за своју судбину. И ви, и оне српске странке и лидери који су вас у томе подржавали“.

Опет, проблем са овим развојем догађаја је могућа неуспешност истог, без обзира на огромну медијску кампању која би уследила (Милошевић је покушао нешто слично након бомбардовања). Зато је најбоље да се ствар одложи, а у међувремену српска позиција доведе пред свршен чин, како би се једног дана рекло – „па добро, признали смо границу, дипломе, личне карте, име државе, хајде да их и формално признамо, мислим, између формалног признања нечега што је већ фактички признато и европског раја не сме бити дилеме“. Само признање тзв. Косова ће бити потпуно девалвирано – може и не мора. Српска ће јавност бити доведена пред свршен чин. Важно је само да им дамо седиште на регионалним конференцијама и УН. Формално признавање заиста није нужно.

У тој и таквој Србији коју Тадић визионарски замишља информације са Косова би биле смештене у рубрике „вести из региона“, Штефан Филе би се бринуо за права Срба на северу, а новац би био усмерен у неке друге пројекте. На пример, нове сајтове српских министарстава.

Хајде да се на крају мало коцкамо. Шта ће бити од свега ако се настави по овом редоследу потеза? Први потез је Тадић већ повукао. Дистанцирање од косовских Срба ставља га у позицију човека који на њих може да изврши одлучујући политички притисак као што је у име западњака покушао у Републици Српској. Дакле, његов први задатак биће дисциплиновање непослушних Срба. Његова улога као продужене руке се ту не исцрпљује, већ ће следећи потез бити спровођење Боркових договора мимо српске скупштине, а, уколико опет освоји власт, инсистирање на договору који ће заправо довести до гашења српских институција на Космету. Тај договор ће јавности бити представљен као компромис, по коме ће Србија моћи да новчано помаже Србе на Космету и по којем ће српске институције финансирати Европска унија. Надгледање успостављања тих институција ће преузети мисија ЕУЛЕКС, а власт ће одлучно одбијати било какву везу између овог договора и имплементације решења из Ахтисаријевог плана. Следећи ће потез бити најважнији, и тиче се припреме јавног мњења за неизвестан исход напуштања Срба на Космету.

ШТА ЋЕ ДАЉЕ БИТИ

Србима који не буду желели да остану на Космету држава ће омогућити пресељење у социјалне станове у источној Србији, док ће се кроз медије вршити кампања да није неопходно присуство наших држављана на Космету како бисмо га успешно бранили. Тврдиће се да су животи људи најважнији, а да ћемо ми, без обзира да ли ће на Косову бити иједног Србина, Косово бранити свим правним средствима и никада га нећемо формално признати.

Сви ови Тадићеви потези умногоме ће зависити од дешавања у Рашкој и Војводини. Западњаци отварају ова два питања као средство притиска на Србију, али се поставља питање тренутка када ће се дати зелено светло да Србија нестане са светске сцене. То ће бити управо онда кад се Србија одрекне Космета. Тадића ће убеђивати да је једина шанса Србије да преживи прихватање независности јужне покрајине и да ће у супротном настати проблеми у Војводини и Рашкој, што је Андреас Цобел наговестио. Међутим, оног момента када будемо предали Космет, интересне групације ће се охрабрити уз подршку суседних држава и захтевати независност Војводине и Рашке. Имајући у виду да чиста рачуница показује да је западњацима исплатљивије да дозволе да Србија умре него да уђу у размирице са суседним балканским државама са којима су у савезништву, Србији ће се црно писати.

Западњаци су Пајтића створили како би Тадића држали под контролом, а Војводину ојачали како би Србију држали послушну. Међутим, са или без подршке, иницијални процеси су покренути, институцијалан оквир начињен, и само је питање времена када ће покрајински кнезови кренути у стварање нове државе, уз подршку суседа и прећутно одобравање западних сила. Након Војводине и промене Устава БиХ, чиме ће се фактички обесмислити Република Српска, која се у тим одсутним моментима политички неће моћи одбранити без јаке Србије, уследиће радикализовање ситуације у Рашкој, аутономија а затим и захтеви за припајања Рашке Босни и Херцеговини. Са оваквим природним прираштајем, непостојећом економијом, војском и ресурсима, без савезника, Србија ће бити лак плен.

Тадић, заправо, води Србију у амбис.


http://www.slobodanjovanovic.org/2011/12/01/milan-damjanac-smisao-i-posledice/


http://www.standard.rs/milan-damjanac-smisao-i-posledice-tadicevog-okretanja-ledja-kosmetskim-srbima.html

„Генетски супериорнији“- Војвођани!

Пише: Милан Дамјанац




Подстакнут обећањима „Преокрета“, односно, лидера овог новопеченог покрета да ће све у Србији процветати када се Срби одрекну Косова и Метохије и када испуни све европске захтеве, погледао сам како то виде наши европски пријатељи, које организације у Србији финансирају и шта нас након Космета чека. Када „преокренемо“ косметску политику чекаће нас проблеми у Рашкој области, Војводини, југу и истоку централне Србије. За ову прилику, пажњу ћемо усмерити на дешавања у северној Србији (АП Војводини).

У мору бескрајних српских несрећа, дешавања у АП Војводини најновија су најава будућег цепања Србије. Некадашње „Српско војводство“, све мање је српско, све мање војводство, а све више још једна потврда европско-српског пријатељства. Уочи потписа, у северној Србији осванули су билборди који позивају на стварање нове нације – Војвођана. О каквој се нацији ради сазнајемо од оних који је промовишу. „Војвођани“ су људи који знају ћирилицу и то сва слова, за разлику од осталих грађана Србије. То је први доказ њихове културне супериорности. Не само културне, већ су они, заправо, и генетски супериорни, те се прави „Војвођани“ препознају, за разлику од „Србијанаца“. Милош Подбарчанин на порталу „Слободна Војводина“ (која изгледа, ослобађа Војводину од замишљеног непријатеља), у тексту под илустративним називом „Србијанска генетска склоност Тиранији и Апсолутизму“ тврди да је „Михајло Пупин своје идворске пашњаке једва дочекао да напусти – скрасивши се коначно у САД – где је и провео највећи део свог живота; чак и сахрањен тамо. Али – попут већине имиграната – имао је тај очигледан комплекс – лечен дозом преувеличаног патриотизма и оданости нечем, што очигледно није ни познавао – чак ни посетио; но је, по речима једног од интернетских блогера – најочитији пример ”најбоље се Срби боре – када прде из дијаспоре” “ [1]

Из овог примера јасно се види количина културе и толеранције просечног новокомпонованог „Војвођанина“. Речник који користе је просто неописив (али бар знају сва слова ћирилице- иако их не употребљавају- за разлику од нас, засталих Срба). Међутим, као што се види, ствар је не само у понижавању свих оних истакнутих Срба који су рођени у данашњој Војводини и били поносни на свој идентитет и порекло већ и у јасној генетској подели (која је ваљда некако оманула у случају Пупина) између новокомпонованих „Војвођана“ и Срба. Даље каже да је „краљ Александар I – само пример – свега оног – чиме смо свакодневно окружени; где ће се пронаћи и делови Добрице Ћосића, Амфилохија Радовића…све те булументе перпетуалне и рециклирајуће – па можемо слободно рећи и ”генетске” – хегемонистичке и тиранијске балканоидне багре; која нам ”кроји и прекраја” већ скоро столеће. У чему и налазимо – и надахнућа – и оправдања – за сву борбу коју пружамо – у праведној намери да напустимо једно такво болесно друштво и заједницу; огрезлу у насиљу и разврату – нераду и пљачки; варваризму и примитивизму. Које, не да нема намеру еволутивности и цивилизацији – него још више стреми ретрограђу и назадности. У чему се Војвођани и Војвођанке – никако не препознају и не виде.“ [2]

После овог цитата верујем да је свима појашњена количина културне и генетске супериорности самог Милоша Подбарчанина али и свих „Војвођана“ у односу на Србе. Дакле, ради се о томе да су они различити од „балканоидне багре“. Чим сам прочитао овај израз помислио сам да ми некако личи на Басарину конструкцију. Можда Басара држи некакве часове нововојвођанског језика? Мада не лези враже, опет је највероватније да је Подбарчанин то сам смислио, заиста је уникатно, онако, генетски супериорно. Наравно, одмах Подбарчанин додаје да смо „болесно друштво и заједница“.

Иначе је интересантно колико самомрзећи Срби желе да унизе сопствени народ, па тако користе сваку прилику да га прогласе болесним и фашистичким, јединственим на свету. Наравно, Тачија и вађење органа сви заборавише, али нема везе. Када је недавно нападнута девојка геј оријентације у центру Београда због ношења мајце са геј натписом, све је врвело од коментара о болесном друштву и фашистички настројеним Србима. Али нико није смео да пренесе вест да је у Шкотској пронађено тело момка геј оријентације који је брутално претучен, жив спаљен и везан за стуб уличне расвете [3]. На крају крајева, вести из Темерина и обест мађарских хулигана и шовиниста такође Подбарчанину ништа не говоре. Јашта. Ударати по Србима је најисплатљивија делатност ових дана.

А у чему се „Војвођани и Војвођанке“ препознају, то је већ посебна тема. Уколико се препознају у генетској и културној супериорности, онда нисам сигуран да је аутор чланка јасно дефинисао ко овде ради на упостави „болесног друштва и заједнице“. Двоструки стандарди су посебна тема. На истом порталу, Лазар Роткварац, изражавајући наду да ће се већина некадашњих „Југословена“ пописати као „Војвођани“ каже да је у време СФРЈ „…чињеница… међутим, да је највећи број декларисаних Југословена био образованији и школованији – временом и околностима израстао из микрозаједница и етнички дефинисаних нација. Сматра се да није био чак ни продукт притисака – већ спонтано настао примарни идентитет.

Значи, већином грађанског определења и начина размишљања, еманциповани и образованији слој – чинили су срж Југословенства.“ [4] Аутор све то чини у склопу већ поменуте паралеле да „док с нестрпљењем (оправданом сумњом – скепсом и неверицом) очекујемо званичне резултате пописа становништва у Војводини; с обзиром да је по први пут вођена кампања изјашњавања и декларисања – Војвођан-ка; да се мало осврнемо у прошлост – статистичке податке из 1981 – паралеле и параметре Југословенства и данашњег Војвођанства.“ [5] Тиме ми је аутор у значајној мери олакшао посао, доказујући да нови идентитет настаје на основу старог југословенског идентитета који је наметала тоталитарна титоистичка власт која данас „проевропским снагама“ служи као узор демократије и поштовања људских права. Та и таква држава која је одржавана на Голим Отоцима данас представља узор бројним љубитељима насилних метода у обрачуну са неистомишљеницима. Југословенски идентитет настао је на негацији свега што чини српски идентитет. Основна идеолошка матрица југословенства је било снажно одупирање непостојећој „великосрпској агресији“, а континуитет ове титоистичке пропаганде види се у радовима готово свих аутора на порталу „Слободна Војводина“. Аутори иду толико далеко да тврде да је „Војводина србијанска афричка колонија – са робљем и ресурсима.

Обесправљени – опљачкани – понижени – бијени и протеривани.

“То је србијанска политика према Војводини.“ [6] Овакве оцене само доказују даје у питању јак емотивни набој који се може објаснити само потиснутом агресијом и мржњом према сопственом Ја. Самомржња је очигледна и као таква представља основни састојак свих нових идентитета. Све што цитирам, преносим у оригиналу, без исправљања правописа, из простог разлога што у мени преовлађује сумња да ли се ради можда о неком новом, војвођанском правопису. Додуше, већи проблем од ових забрињавајућих ставова представља институционална заштита новог идентитета.

У време спровођења пописа је у току дневника на РТВ1 направљена мини репортажа са грађанином који се изјаснио као „Војвођанин“ на попису и образложио своје разлоге, да би затим водитељ подстакао и остале грађане да се слободно изјашњавају како год желе и да су пописивачи дужни да их тако и попишу. Све је, наравно, јасно. Чак је и Александра Јерков, перјаница ЛСВ-а, поносно изјавила да ће се она изјаснити као „Војвођанка“. И то је сасвим у реду, свако треба да има право да се изјасни како год жели. Оно што никако није у реду и није нормално јесте измишљање нових нација. По правилу, свако ко се изјасни као „Војвођанин“ требало би да добије исти третман као „Марсовац“, „Џедај“, „Ванземаљац“, „Шумадинац“ или „Пингвин“- да буде уписан у категорију „остали“. Све осим тога представљало би невероватну глупост државе и најаву будућег цепања и ово мало земље Србије. Наравно, циљ оваквог изјашњавања је да „једино желимо да се призна постојање Војвођанске националне декларације – као чињенице; не ”осталих” – не фалсификованих – ”изгубљених” и ”поништених”.

Већ Статусне Целине – која, сходно томе – има права, и на политичко и свако друго деловање; посебно на простору Војводине – да се не негира – не шиканира – нити прогања.“ [7]…“Декларишите се као Војвођани и Војвођанке! Ако Нас након Пописа буде у довољном броју – можемо тражити да имамо Национално Веће – и да се третирамо као и све друге мањине. На тај начин ћемо имати Права и да оснујемо Странку – Културне институције и друго. У зависности од броја – имаћемо и број заступника и делегата – што може бити важан фактор у доношењу неких будућих одлука – питања у вези Војводине – односно Нас. Зато – само храбро. Ми Знамо – и КО смо – и ШТА смо.“ [8]

Дакле, следеће што ће уследити јесте пребројавање- да се види колико их је. Затим, да се утврде шта „они“ јесу путем разликовања од оног што „они“ нису. Онда ћемо чути да „они“ нису „некултурни и генетски закржљали“, већ супериорни, затим да говоре другим језиком – војвођанским, зашто да не? На Балкану ионако свака шуша има свој језик. Војвођански ће, да погађам, бити налик српском, са пар убачених израза („‘ди су наши новци“ ће коначно постати књижевна формулација, а Чанак постати академик), писмо ће по традицији бити латинично, а имаће и два нова слова, меко „В“ и „М“(на пример). Затим ће започети преводи истакнутих Срба из Војводине на војвођански, добиће и своје емисије, Пајтић ће се кандидовати за председника, а онда ће неко најавити референдум. Долетеће пар европских званичника да помогну демократско одржавање референдума и ето нама новог Мила Ђукановића и његових соколова! То у пракси изгледа овако: „Нови Сад 25 Новембра добија прво страно дипломатско представништво; Словенија отвара свој конзулат.

И премда за почетак неће имати стварну функцију типичног конзуларно-дипломатског представништва – обављања послова овере докумената, пасоша и сличног – оно ће имати важан Симболички карактер и статус; менталне припреме и увертире у догледну – а све извеснију – Војвођанску Независност.

Јер се припремни радови већ обављају; ту је Скупштина и Влада Војводине – Развојна Банка (као претеча Националне Банке Војводине), представништва у иностранству (последње у Бриселу); међународне посете и делегације на државном нивоу; готово независна дипломатска политика…предстоје још опредмећења овладавања сопственом имовином и средствима, Законодавством, Судством и Полицијом – да би се све окончало формалним проглашењем Независности.

Чиме се фактички опцртава круг процеса распада СФРЈ – ствари и односи постављају у природне, целовите оквире. У том смислу, конзулат Словеније (почасни – али и пословни), није усамљен случај све фреквентнијих дипломатских представништава у Војводини; у Суботици већ делују Хрватски и Мађарски конзулати (у правом смислу те речи), у Вршцу – Румунски; следи најављено отварање Црногорског конзулата у Ловћенцу – а није за неочекивати и отварање Немачког, Италијанског, Аустријског представништва итд….земаља са дубоко развијеним привредним и другим односима са Војводином.

Које ће, готово извесно, бити прве по питању признања новостворене Војвођанске државе – подстицајни привредни и политички партнери; и сами заинтересовани у Војвођански Суверенитет – као битан фактор Стабилности, Реда и Мира на овим просторима; трајна брана манипулацијама и Малициозним плановима експанзионистички расположених, повампирених тзв. ”сила” (”продору са Истока”).“ [9]

На послетку, за разлику од наших власти и доброг дела Срба који се заклињу да ЕУ нема алтернативу, „Војвођани“ кажу друкчије: „Јер – Војводина светиња – отац и мајка – немају цену – и немају алтернативу. И све је пролазно – чак и Ми – само је Она вечна.“ [10]

Значи, ствар је дотле дошла. Весело. Међутим, ствар је у нама. Нико не обраћа пажњу, народ ћути а власт као и обично изиграва саучесника. А да би се видело шта ћемо и како ћемо, морамо прво знати ко смо. Или мислите да није наша грешка? Поштује ли ико у овој земљи Устав као највиши правни акт? Зашто је кривично дело вређање Председника преко фејсбука а ово није? О чему се овде ради?

Ко ће и како објаснити овакво пропадање Србије на свим пољима нашој деци? Поред демографске катастрофе, последње што нам треба је појава нове нације коју ће готово искључиво чинити Срби и грађани из мешовитих бракова, пошто сам сигуран да националне мањине неће мењати своју националност. А то, у крајњој инстанци, опет говори доста о нама. Говори о томе да се Србија понаша попут самоубице који жели да по сваку цену скочи са зграде. Ту не помаже ништа, јер је самоубица изгубио све, па и самопоштовање. Крајње је време да се уозбиљимо. Деце нема, држава је све мања, дрога све јефтинија а хлеб све скупљи, моралне вредности не постоје, а на телевизији гледамо лимунаде. „Све ће бити боље када постанемо чланови ЕУ“, говоре нам свакога дана. Корупција је све већа, сваки нови дан тежи је од претходног, излаз из мрачног тунела се не види, Космет није последња жртва коју ћемо поднети, млади се све више селе у земље које им могу пружити могућности за посао и нормалан живот, а наша власт говори о путу у земљу Недођију у којој ћемо имати све што заиштемо. Треба само искрено веровати и заискати. А уколико нас на крају тог пута коме краја нема, на улазу у земљу Недођију у којој нас не желе, дочекају затворена врата, мораћемо да погледамо једни друге. Зарад једне обећане лажи и манипулације остаћемо без земље, без државе, без људи. Неће више бити Срба. И зато се приближава време када ће се решавати питање опстанка наше деце. Или то, или се бојим да ће се наши потомци преселити у неке топлије крајеве, далеко од овог јада, чемера и боли, далеко од својих уплашених родитеља и осрамоћене историје. Далеко од себе.

Чињенице су поразне, али је најпоразнија чињеница да не живимо живот достојан човека. Симулација живота је мучна и тешка за поднети, нездрава и доводи сваког нормалног човека до ивице, тик изнад амбиса. Или ћемо живети као људи који се не стиде себе и који у овој земљи желе да имају будућност или ћемо тихо изумрети. Избор је на нама.

Једини је проблем што самоубица не размишља рационално и не види други излаз сем да га нема. Међутим, баш због тога му се стално треба предочавати истина, таква каква јесте, а његова је ствар, ствар његове унутрашње снаге и карактера да ли ће се борити или предати. Уосталом, није проблем у томе што смо на патосу, већ да ли имамо снаге да се придигнемо на ноге.

П.С. Иначе, за оне који не верују да је проблем у нама: Мерлин ће напунити три Арене. Сећа ли се неко натписа „Забрањено за Србе и псе“?

Упутнице:

[1] http://www.slobodnavojvodina.org/index.php?option=com_content&view=article&id=988:srbijanska-genetska-sklonost-tiraniji-i-apsolutizmu&catid=36:drustvo&Itemid=56
[2] http://www.slobodnavojvodina.org/index.php?option=com_content&view=article&id=988:srbijanska-genetska-sklonost-tiraniji-i-apsolutizmu&catid=36:drustvo&Itemid=56

[3] http://www.index.hr/vijesti/clanak/skota-ubili-zato-sto-je-gej-premlatili-ga-zivog-zapalili-i-zavezali-za-svjetiljku/578966.aspx

[4] http://www.slobodnavojvodina.org/index.php?option=com_content&view=article&id=999:vojvoani-kao-novi-jugosloveni&catid=36:drustvo&Itemid=56

[5] http://www.slobodnavojvodina.org/index.php?option=com_content&view=article&id=999:vojvoani-kao-novi-jugosloveni&catid=36:drustvo&Itemid=56

[6] http://www.slobodnavojvodina.org/index.php?option=com_content&view=article&id=1004:mirko-orevi-raspad-jugoslavije-jo-nije-zavren&catid=36:drustvo&Itemid=56

[7] http://www.slobodnavojvodina.org/index.php?option=com_content&view=article&id=972:prvi-nezvanini-podaci-o-popisu-u-vojvodini&catid=1:vesti&Itemid=50

[8] http://www.slobodnavojvodina.org/index.php?option=com_content&view=article&id=973:qslobodna-vojvodinaq-apeluje&catid=41:politika&Itemid=55

[9] http://www.slobodnavojvodina.org/index.php?option=com_content&view=article&id=1016:prvo-diplomatsko-predstavnitvo-u-novom-sadu&catid=1:vesti&Itemid=50

[10] http://www.slobodnavojvodina.org/index.php?option=com_content&view=article&id=989:ivanev-nije-zapalio-ito&catid=38:kolumne&Itemid=58




http://www.slobodanjovanovic.org/2011/11/28/milan-damjanac-%E2%80%9Egenetski-superiorniji%E2%80%9C-vojvodani/


http://www.standard.rs/milan-damjanac-ako-si-genetski-superiorniji-mora-da-si-vojvodjanin.html

четвртак, 24. новембар 2011.

Србија пред још једном преваром- не треба нам још један преокрет, већ заокрет

Пише: Милан Дамјанац



Како само волим да слушам политичаре када говоре о будућности, новој политици, преокретима, мењању пута – то се не да речима исказати. Код нас се на све компликоване ситуације смишљају једноставни одговори. Уосталом, то је и природно и људски, а и најлакше – сви би радије да чују конкретно, једноставно и брзо решење, па макар знали да га нема. Ситуација у Србији је таква да одавно сви знају да цар нема одело и да је потпуно го; сви знају да нам, уколико се овако настави, неће бити боље. Нема те Уније, те „срећне будућности“ која ће заменити депресивну и мучну садашњост. Или има?

Сваких пар година, обавезно уочи избора, појави се каква једноставна, симпатична, неостварива идеја и програм, односно списак лепих жеља који обавезно добије простор у медијима, а након тога и запањујуће висок проценат гласова на изборима. Тако, на пример, у озбиљном тренутку, у тренутку када се одлучивало којим ћемо путем ићи даље, пласирана је идеја „и Косово и ЕУ“, још једна од изванредних замешетељстава српских и страних маркетиншких стручњака. Сада поново медији играју своју омиљену улогу – пласирају једноставну идеју са још једноставнијом аргуметацијом која се заснива на „прихватању реалности“. То је и нормално; када их човек мало дуже слуша, дође до закључка да једино болесник може да поверује да је супротстављање наметнутој реалности вредно помена. То иде толико далеко да еуфорија која се медијски производи тражи своје протагонисте.

Када је Европска комисија објавила препоруку да би Србији требало дати статус кандидата за кандидата за чланство у ЕУ, на „Првој Српској“ телевизији гостујући аналитичар, коме се имена не сећам и нисам га раније виђао на тв станицама, говорио је као да је јуче била 2000, а он ускочио у времеплов и створио се у 2011. години. Тај говор је био толико пун полета, пун еуфорије, да сам се одмах запитао како тог бисера српског медиокритетства већ није „ископала“ омиљена европска телевизија Б92. На моје одушевљење, већ колико сутра се појавио се у вестима Б92, а затим данима није силазио са ове телевизије. Све је толико јасно и огољено да никаква анализа или сатира није потребна да би се објаснили процеси који се одвијају на српским медијима. Ипак, појава најновије просветљујуће коалиције са још несташнијим памфлет мотивом – „Преокрет“ – навела ме на размишљање. Сада је, наиме, храброст рећи да је реалност таква каква је и да је потребан преокрет.

Дакле, није у питању, етимолошки гледано, заокрет, што би значило напуштање тренутне политике, већ преокрет; у питању је стога „окрет“, који се изводи изнова и изнова јер је преокрет у буквалном значењу поновни окрет. Уосталом, то је и нормално, када се има у виду да је један од чланова нове коалиције „Преокрета“ и СПО Вука Драшковића. Било шта мање од преокрета на сваке четири године за њих би било непојмљиво.

ХЕРОЈСКО ПРИХВАТАЊЕ РЕАЛНОСТИ

Али, пошто је прихватање реалности у Срба постало право херојство, онда то самим тим значи да је одупирање реалности право лудило. А, кад се има у виду да је прихватање судбине херојство, а немирење са истом лудило, онда се залази у земљу чуда под именом Србија. То би било као када би неко ушао у мој стан, прогласио га за свој и оставио ми подрум. А затим би покушао да ме истера и из подрума пошто је непобитно доказао да је стан његов тиме што га је силом отео. Е сад, уколико покушам да одбраним своје право да живим бар у подруму, хоћу ли бити жигосан као луд човек, који не зна шта је за њега најбоље? Ето то је укратко, прича о Космету, барикадама и прихватању реалности. Уосталом, ја не знам зашто су се наши преци уопште ослобађали од Турака када је то била чиста лудорија? Нису они схватали као наши херојски савременици да је једино рационално било да начине „преокрет“ и прихвате реалност. Све друго било би изругивање здравом разуму, а сви знамо да то није евроугодно.

Елем, толико ме је погодила моја непреокретљивост, односно неразумност да сам хтео да упитам наше политичаре, који делују као да су миропомазани и посвећени тумачи реалности Свевишње ЕУ и САД, шта све спада у реалност?

Да ли је реалност да већ 11 година клечимо пред западним силама?

Да ли је реалност да смо и поред тога остали без Црне Горе и Космета?

Да ли је реалност да су главни амерички играчи на терену исти они који раде на отцепљењу Рашке области и АП Војводине?

Да ли је реалност да америчка агенција финансира стварање војвођанске нације?

Да ли је реалност да је њихова једина политка у БиХ укидање Републике Српске?

И шта сад? Хоћете да ме убедите да нам је потребан „преокрет“? Не, господо, потребан нам је заокрет. Потребан је заокрет од ове погубне политике, потребна нам је нова политика која ће уважавати реалност таман онолико колико реалност уважава нас. Уосталом, крајње је време да престанемо да лажемо себе.

Ево шта су основни постулати заокрета – признајмо да смо окупирани, и да живимо у земљи ограниченог суверенитета. Наравно, када је земља ограниченог суверенитета, нужно је да одреди своје приоритете. А приоритети се не могу остварити без успостављања система. Тек када се постави систем у економији, привреди и пољопривреди, образовању и културној политици, можемо очекивати напредак, додуше спор али сигуран. Неће доћи преко ноћи, нећемо живети знатно боље, али ћемо имати сигурну извесност и циљ коме тежимо. Тренутно се српска политика заснива на животарењу од данас до сутра, без икаквог плана и програма. Нама требају конкретне идеје и планови, и недајте да вас ико лаже, нити ће бити лако нити брзо.

Међутим, циљ свих циљева, основни приоритет мора бити успостава нове српске културне и националне политике. Циљ је смена културне елите. Ту је потребан највећи заокрет пошто је то најзначајније поље за преживљавање народа. Ни то неће бити једноставно, али се тај процес мора започети и остваривати у годинама и деценијама које предстоје.

ШТА СУ ПРИОРИТЕТИ, АЛИ СТВАРНО

Тада бисмо већ могли да говоримо о националној политици уз уважавање мучне геополитичке реалности у којој се налазимо. У супротном, уважавањем реалности изгубићемо себе, а тек очувањем себе можемо очувати и наша огњишта. До тада, не треба пристајати ни на каква решења за Космет, а питање даљег цепања Србије мора се систематски решавати. Све остало је секундарно – приоритет морају да буду културна и образовна политика.

Заокрет сам по себи јесте предуслов опстанка, док је преокрет још једна политичка игра пресипања шупљег у празно, још једна у низу обмана у циљу задовољења тренутних политичких циљева, који нису смишљени у Србији. Мада, та количина лицемерја коју пропагирају заступници „Преокрета“ има и своју добру страну; уме човека да насмеје. Понекад имам утисак да се налазим у паралелном универзуму у коме западне амбасаде не служе за преношење директива домаћим политичарима, у коме „Викиликс“ не постоји а састанци са америчким амбасадорима су чисто протоколарног карактера. Пошто све то није тако, увек се поштено насмејем након изјаве неког од протагониста „Преокрета“ о улози Руса и руског амбасадора. Те „Руси нас понижавају“, те „мешају се у унутрашње ствари наше земље“ (тада сам заиста добио напад смеха), те „треба протерати Конузина“ итд.

Просто је невероватно са којом озбиљношћу наши медији и споменути политичари изговарају ове смехотресне опаске. У земљи у којој се готово ништа не догађа без учешћа западног спољног фактора неко прича о недоличном понашању и уплитању у унутрашње ствари Србије?

Смехотресно. Шта је следеће? Рећи ће нам да се то не да трпети и да смо ми независна држава? Па где се тога сад сетише?

Мада, како рече Чанак у „Утиску недеље“, има људи који се „у пристојном речнику називају петом колоном“. Добро каже човек. Ту се нема шта приговорити, он то најбоље зна.

Али вратимо се на питање заокрета. Нема једноставних решења, нема чаробног штапића, нема идеалних геополитичких избора који нас могу преко ноћи извући из ове ситуације. Нема формуле за боље сутра. Има само рада, одрицања, планирања и континуитета. Уколико успемо да у континуитету спроводимо одређену политику која је плод општег консензуса и националног договора, имаћемо шансу за опстанак. У супротном, удавићемо се у страначким зађевицама и регионалним поделама. Нико неће доћи са стране и решити наше проблеме, наше проблеме морамо да решавамо сами. Никоме није стало до нас онолико колико би нама морало бити.

Сви се у овој несрећној земљи позивају на децу, а сви који се на њих позивају не раде ништа како би им обезбедили нормалан живот. Пазите, позивају се на бољу будућност деце они који не виде да је њихова политика довела до још већег одлива мозгова него деведесетих година. На бољу будућност деце позивају се они који не виде да Србија умире од беле куге, да годишње нестане један град, да ће нас овим темпом за девет година бити још 300 хиљада мање. На страну грешке које су у Србији присутне деценијама, за време власти која је створена 2008. године а чији барјак поносно носи Борис Тадић, све рапидно одумире, и села, и градови, и национална идеја.

Само су две ствари у порасту, следствено томе. Исељавање и смрт. А, када је позитиван биланс једне власти дупло гора ситуација у односу на ону коју су затекли (далеко од тога да је ситуација била идеална), мора се поставити питање како и шта даље? Преокрете смо пробали. Хајде мало да се позабавимо заокретима, пошто ће овим темпом за сто година бити премало Срба да би их се било какво питање опстанка тицало.

Иначе, јесу ли о тој деци говорили?


http://www.standard.rs/milan-damjanac-srbija-pred-jos-jednom-prevarom-%E2%80%93-ne-treba-nam-preokret-vec-zaokret.html

http://www.slobodanjovanovic.org/2011/11/02/milan-damjanac-srbija-pred-jos-jednom-prevarom/

“Моје ране су моје медаље”

Пише: Милан Дамјанац



Бешчашће, скандал и дивљаштво су једини изрази којима се могу прокоментарисати дешавања у Либији и око Либије. Тема Либије није интересантна због себе саме колико је илустративна. Она изванредно појашњава свет у коме живимо, вредности Западне културе и потпуни суноврат цивилизацијских тековина. Понајвише је изнова потврђено да цивилизацијска тековина међународног права, заштите слабијег, основних људских вредности одавно не постоји. Постоји само злоупотреба тих истих вредности у циљу пљачке и поробљавања држава које имају неопходне сировине или стратешку важност за финансијску и политичку елиту која управља судбином света. Војна сила НАТО пакта је само средство којим елита долази до циља, а транснационални капитал увећава свој банковни салдо.

Пре годину дана, Гадафи је проглашен за човека мира, човека који брани људска права, а сада је то окорели тиранин који се мора уклонити силом. И док ове приче за малу децу делују смислено многобројним Западним народима, дотле се одвијао занимљив процес у Србији. Наш народ је, част изузецима, препознао суштину рата у Либији, суштину пљачке, дивљаштва и агресије на једну суверену земљу. То није ни чудо; то само потврђује да се српски народ итекако сећа агресије НАТО пакта на Србију, да схвата да није у питању никаква заштита људских права. Поготову не ако знамо да у Саудијској Арабији женама није дозвољено да возе, да им је потребна мужевљева дозвола за одлазак код лекара, а једно од законских (шеријатских) решења је и одсецање глава. У Сомалији просечни људски век износи тридесетак година. То очито нису жаришта на која би Американци обратили пажњу, уосталом Саудијци су им верни савезници. Као што сам једном приликом већ напоменуо, можете бити и Црвени Кмер, али уколико сте савезник Американаца свет ће вас доживљавати као правог демократу и љубитеља људи. Наравно да је јасно због чега баш у Либији заводе „демократију“, „слободу“ и „људска права“ бомбама. Врло је просто. Либија има нафту, а сва ће та нафта отићи богатим Западним компанијама.

Међутим, оно што је било посебно занимљиво и поражавајуће је развој ситуације у последњих пар дана. Кроз праћење развоја ситуације у Либији, Срби су поновно преживљавали бомбардовање и окупацију Космета, а Гадафи је представљао симбол борбе за слободу, ма какав он заправо био. Треба рећи пар речи о држању Муамера Гадафија и његове породице после толико дана и ноћи под америчким бомбама и плаћеничком паљбом. Муамер се борио до краја, знајући шта ће се догодити уколико се преда. Није побегао из Либије са наводним украденим новцем о којем су брујали Западни медији. Остао је у својој земљи, борио се до часа сопствене смрти и часно погинуо. Пуковник Гадафи је човек који је до прошле године био савезник многих Западних влада (и чак финансирао Саркозијеву кампању, дружио се са Берлусконијем и осталим европским лидерима), човек који је чак донирао новац америчким породицама које су изгубиле своје најмилије 11. септембра и човек над којим је извршено медијско убиство. Сви су светски медији испирали уста Гадафијем. Називали су га свакаквим именима, призивали његову смрт, намерно прикривали стварне догађаје у Либији и још једном показали сву моћ пропаганде. Све се могло видети у претходним данима.

Могло се видети како Хилари Клинтон најављује Гадафијеву смрт дан пре његовог убиства, изрази одушевљења Западних дипломата и Генералног секретара УН Бан Ки Муна, и честитке либијском народу. Још једном се показало да су и УН и ЕУ испоставе Сједињених Америчких Држава, тачније, финансијске елите која стоји иза њих. Срамно убиство седамдесетогодишњег Гадафија представља сраман чин који показује да живимо у једном од најгорих времена у људској историји. Шутирање рањеног човека, пуцњи у ваздух, одушевљење „мирних демонстраната“ са аутоматским оружјем док Гадафи умире, сликање са још живим Гадафијем на хауби џипа, силовање, а затим хладнокрвна егзекуција и скрнављење леша- све су то сцене које смо могли да видимо, сцене последњих тренутака живота Муамера Гадафија.

Његово лице које је остало немо упркос свим гадостима којима је био изложен у налету одушевљења звери које истински уживају у патњи другог човека, ма ко он био, остаће упамћено као ванвременски доказ људске свирепости. Перспектива просечног Србина у овом ужасу више је него јасна. Либија је била слика Србије деведесетих, и дешавања око Либије дала су народу јасан увид у оно што се догађало Србији почетком деведесетих година и током бомбардовања наше земље. Све је ту: медијски извештаји, крволочни повици, узвици… Сада бар знамо шта би се заправо догодило да је НАТО извршио копнену инвазију на Србију.

Оно што је српски народ препознао, за разлику од многих других народа, је исто оно што је одувек знао да препозна кроз историју. Препознао је тлачење, неправду, свирепост, неслободу и патњу, све оно против чега је војевао и у току османске окупације и након ње, све оно за шта су животе положили наши преци. Једна се ствар мора рећи, а то је, без жеље да преувеличавам значај српске историје, чињеница да ако ниси сигуран где је правда, само погледај где су Срби. Обично је тако кроз историју било, и та потреба за слободом, како својом, тако и слободом других народа (на пример, наше јужнословенске „браће“) коштала нас је више него иједан други народ у историји. Ниједан народ није поднео толико жртава у борби за слободу, а све због утицаја наших епских песама и восоког идеала части, чојства и јунаштва којем су наши преци тежили. Својевремено је Карл Шмит био фасциниран српском епском поезијом, посебно песмом о Краљевићу Марку и Муси Кесеџији. Наиме, запао му је за око један интересантан детаљ на који није наишао у Западној култури, а то је искрено Марково жаљење након што је погубио непријатеља речима „где погубих од себе бољега“. Тај детаљ доста говори о српском кодексу части и моралу, о српској култури и опхођењу према непријатељу, али и животној филозофији. Непријатељ се доживљава као частан противник, а победа која није правично извојевана као нечасна и мање вредна помена. И зато је било посебно тешко слушати речи седамдесетогодишњег старца кога туку и вуку звери у људском обличју, силују и шутирају. Тешко је било слушати последње забележене речи Муамера, његове вапаје „Боже, забрани ово!“ и „Разликујете ли добро од лошег?“.

Истински је нејасно како било који човек при здравој памети, човек који има људскости у себи може да се радује оваквом исходу. Међутим, шта је у томе чудно када државни секретар САД-а виче „вау!“ на вести о убиству Гадафија. Шта је чудно у томе када и званичници ЕУ, САД у УН реагују на исти начин? Може се рећи, са пуном одговорношћу, само једно: на делу је сумрак Западне цивилизације и некадашње велике Европе Нација. У односу на Американце, Хитлер је био само мали, успутни пионир агресивне политике и геноцида. Гебелс је дао све од себе да изврши изванредну медијску пропаганду при освајању других држава, убеђивао је покорене народе да треба да буду захвални великој Немачкој што их је узела под своје скуте у тим турбулентним временима. Геринг је, пак, уочи рата предлагао Хитлеру интересантну идеју, која је подразумевала да одустане од плана о великом рату и да се окрене изградњи империје која би уз помоћ економије и још пар светских држава владала светом. Све су то, очито, Американци добро разумели и научили на туђим грешкама. Изградили су праву “Империју” вредну поређења са Римском и римским схватањем историјске мисије. Након пропасти СССР, моћ САД је нагло расла и дошла до тачке у којој САД контролише готово све главне војне, политичке и медијске ресурсе у оквиру Западне цивилизације. Воде ратне кампање против других народа уз подршку, помоћ и благослов некада великих и часних, а данас смешних и понижених европских држава. Убијају на милионе жена и деце уз благослов већине интелектуалаца који су, нажалост, данас само осиони медиокритети.

Најгоре у целој причи је и да су САД само испостава финансијских елита и глобалних корпорација, њихово чедо, средство. То ипак не умањује чињеницу да се овој “Империји Зла”, која је умногоме превазишла злодела некадашње Британске империје (због чега сам је и упоредио само са Римском) сав слободољубив свет мора супротставити. Морају се ствари назвати правим именом. На делу је успостава глобалног тоталитарног поретка који спроводи “Империја”, и дужност је сваког мислећег човека да непрестано говори о злочинима ове тоталитарне државе која се након завршетка Хладног рата изродила у главног тлачитеља остатка света. Не само то, него се мора повести озбиљна дебата о штетним и наопаким утицајима идеологије коју “Империја” шири, брисању колективне свести и сећања. Ми смо премали народ да бисмо јој се супротстављали, али је ред да престанемо да преко медија лажемо себе и да почнемо рад на културној матрици и просветној политици. Не ради се овде о „цивилизацији“ и „слободи“, већ о најцрњем систему принуде и отимачине, контроле наше историје, манипулације над нашим сећањима и слободном мишљењу. Ради се, заправо, о жељи да се укидањем непожељних речи укине и мишљење само.

Живимо у свету у коме медији креирају догађаје, у коме се уништавају културне јединствености и традиције, све под изговором различитости, демократије и људских права.

Људи се убеђују у то да су заиста слободни иако се сваки сегмент живота брижно контролише. У новом поретку, живот је строго уређен, а могућност да се критички мисли сведена је на минимум. Од човека се прави потрошна роба, он се десоцијализује, технолошки деперсонализује и систематски обмањује. Осећај личног испуњења се идентификује као кратко задовољење по моделу слике које намећу медиокритети, док се пажња намерно скреће са темељних људских проблема.

Не треба ни спомињати да, док се политичке елите на сва уста хвале вредностима толеранције и мултикултуралности, један читав контингент умире од глади, док се земље “трећег света” експлоатишу, а ратни сукоби вештачки изазивају. Манипулација је унела мноштво болести у језик, јер што је избор речи мањи, мање је и искушење да се размишља. Стварањем нових термина, а укидањем старих, ствара се, условно речено, нови језик којим се не може изрећи ниједна пркосна, бунтовничка мисао. Тиме ће технолошка револуција заиста испунити свој задатак: претвориће нас у роботе без права гласа. Речима као што су љубав, слобода, правда треба променити значења.

Први који је споменуо овакав начин говора био је Џорџ Орвел крстивши га термином „новоговор“. „Новоговор“ је манипулација језиком како би се спречило свако критичко размишљање или, како то Орвел каже, „криминал ума“.

Сви знамо да је једно од суштинских обележја тоталитаризма тежња одређених система моћи да своју доминацију и контролу прошире и на приватну сферу живота. Ова тежња се у тоталитаризму није испољавала искључиво као жеља властодржаца да у циљу лакше контроле руководе и приватном сфером, већ и да своју власт и идеју одржавају ширећи је благовременим профилисањем филозофског и политичког мишљења свих својих грађана, још од малих ногу. Тако се ствара идолопоклоничко друштво, и то је права позадина оваквих политичких потеза. То је друштво које нисмо изабрали, као што грађани ЕУ нису изабрали свог председника. То је друштвени систем који нам је наметнут и против кога се морамо борити на културном и просветном плану, морамо користити систем против њега самог.

Камен темељац неког лепшег будућег света уписали су мученици који су дали животе у свим народима који су тлачени од стране “Империје”. Деца су та која се не смеју опростити. Слобода, то је слика недужне Милице Ракић, ма како се она звала у свим светским народима које је додирнула рука агресора. Милица Ракић је симбол свирепо убијене деце, као што је и Гадафи симбол отпора. Они су симбол сумрака Западне цивилизације.

Дивљаштво и свирепост “Империје” и њених колонија је неописиво, а Србима може да служи на част то што су једини колективно стали у одбрану слободе, људског достојанства и, самим тим, Гадафија. Он је то и сам лично споменуо у последњем обраћању грађанима света. Можемо о њему да мислимо све најбоље или све најгоре, али тај човек је остао у својој земљи борећи се до краја и погинуо је часно, као јунак, херој. Исто као што је часно погинуо и његов син Мутасим. Гадафију су побили децу и унуке. Иживљавали се над њим и његовим телом. Исмевали га. Јавно и усхићено се радовали његовој судбини. А опет, он је показао да је и у смрти већи од њих. Можда је то најбоље описао његов син Мутасим који је рањен, претучен и заробљен, снимљен непосредно пре ликвидације. У једном тренутку, убице му се обраћају речима: „Боли ли те рана псу?“, на шта он одговара „Моје ране су моје медаље“!

И би тако. Њихово држање и борба до смрти показују веру у слободу, показује оно што раздваја људе о свирепих звери. Уписује границу. Постоји закон живота који ниједна империја никада није разумела. Може се манипулисати истином, може се ропство представљати као слобода, добро као зло, али свему напокон дође крај и свака империја доживи крвави пад. А то је зато што је живот сведочанство истине, живот је нешто више од пуке самодовољности и обмане, живот је потрага за смислом. Зато и само зато, истина ће победити, јер се никада смисао није могао засновати на лажима, као што ни људи нису овце које можете да лажете безгранично. Зато што је потреба за слободом и смислом основна људска потреба, а та побуна младих, побуна из жеље за достојанством биће нови почетак.

Почивајте у миру.

П.С. На крају, може ли се свим слободољубивим људима упутити лепша и тачнија порука од оне коју им је управо Гадафи упутио: „Не можете тражити од других да вас представљају. Не можете лоповима поверити своје богатство. Не можете захтевати од других да се боре и гину у ваше име, да вас бране. То ја ваша човечанска одговорност. “

Нека њихове жртве не буду узалудне.


http://www.slobodanjovanovic.org/2011/10/31/milan-damjanac-moje-rane-su-moje-medalje/

http://www.standard.rs/milan-damjanac-zakon-zivota-koji-imerij.html

субота, 17. септембар 2011.

Успон “Надсрбина”

Пише: Милан Дамјанац



Када сам у претходним текстовима писао о „самомрзећем Србину“, остао сам у неким сегментима недоречен. Наиме, самомрзећи Србин као феномен јесте идентитетски проблем, жеља да се побегне од свог идентитета и идентификује са агресоровим Ја. У основи, ради се о осећањима страха и стида, што производи бекство у друге идентитете или мисионарску жељу за превредновањем националног и културног идентитета Срба који нису у завади са својим идентитетом, како би се произвео „нови Србин“.

Друга Србија, као конструкција, јесте обележје нове културне елите која жели да промени постојећи и уведе нови културни образац, што је лепо приметио Слободан Антонић. Друга Србија је, додуше, доста шири концепт и у њу спадају сви који затупају промену културне политике са различитим мотивацијама. Неки верују истински у оно што чине и такви свакако имају психолошку мотивацију „самомрзећег Србина“ док други то раде из практичних разлога, пре свега из жеље за друштвеним напредовањем и признањем, мада, као што смо видели у претходном разматрању, то двоје је најчешће повезано.

Неоптерећен прошлошћу, српском историјом, културом и вековним огњиштима, „Нови Србин“ је једна од варијација на тему „надчовека“. Он је неустрашив, јер је у стању да се бори са собом и својим старим Ја, непоколебљив, јер никад не одустаје од борбе да промени све „заостале“ Србе, приближи их цивилизацијским вредностима и од њих створи Надсрбе.

Надсрби

Надсрбин јесте Србин који у основи има психолошку мотивацију једног самомрзећег Србина док културно припада Другој Србији. То значи да себе сматра културно супериорнијим у односу на друге Србе. Он је прогресиван, цивилизован, мондијалиста, љубитељ људи широм света док су остали непоправљиво затворени у свом малом домородачко-српском свету. Када говоре о Србији и српским проблемима, то је увек из угодне треће позиције чиме јасно стављају до знања да их дати проблем превише и не дотиче. Они су, забога, људи, а дељење људи на народе није модерно, сем ако су у питању народи који нису Срби. Репер њиховог квалитета, истинитости и правдољубивости јесте искључиво Западни свет и њихово одобравање. Тако, на пример, уколико у Србији желите да спрoведете неку политичку одлуку која је погубна по државу само треба споменути да је то жеља ЕУ и САД. Е сад, пошто је то њихова жеља, онда нема ничег спорног у томе. Немамо ми право да имамо своје интересе и да их штитимо. Ми смо неуки и нецивилизовани, зато су ту наши Надсрби да нам отворе очи.

Дакле, ако тако у „Европи раде“ онда тако мора бити и код нас. Уколико то од нас Брисел тражи тако бити мора. Уколико Брисел тражи већу аутономију Војводини ради боље функционалности Србије, ми не питамо, већ извршавамо. Уколико Брисел тражи укидање Републике Српске и централизацију БиХ ради боље функционалности, не питамо, већ спроводимо притискајући званичну Бањалуку.

Мало примера

Ми се не питамо јер, уосталом нисмо ни довољно морално развијени, како нам је то објаснила Биљана Стојковић у свом тексту на „Пешчанику“ рекавши да „данас неспорно знамо да је за социјалну перцепцију и разумевање социјалних околности неопходна веза између префронталног кортекса, посебно орбитофронталног кортекса који се налази изнад орбита очију, дакле „рационалног мозга”, и лимбичког система. Без претераних неуроанатомских детаља, треба само рећи да лимбички систем чини неколико субкортикалних елемената мозга, који су извор наших афективних реакција, нагона и емоција, тј. онога што ћу, за ову прилику, назвати „ниске страсти”. О чему нам говори ова комплексна „морална анатомија мозга”? Регистровање наших непосредних потреба и жеља, као што су глад, бес, страх, пожуда, дугујемо лимбичком систему и по томе се не разликујемо битно од других животиња… Дакле, рационални мозак често мора надвладати нагонске реакције.“ [1]

Ауторка је доцент на Катедри за генетику и еволуцију Биолошког факултета у Београду, што и није чудо. Шта може бити проблем тих заосталих Срба сем биолошка неадекватност? Уствари не, ауторка је (уколико пажљиво прочитате текст) доказала да смо биолошки исти као и сви други људи. Само имамо неразвијен морални апарат. Док се ми на Балкану убијамо као какве морално дегенеративне животиње које треба припитомити, дотле „људи са развијеним моралним апаратом“ уводе бомбама демократију у Либију, пале Лондон и Париз. Међутим, ауторка је потанко објаснила морално- биолошку основу коју морамо добро разумети како бисмо достигли статус Надсрбина (као и Надчовек и предности Надсрбина су биолошке природе, али се могу исправити дугим и строгим васпитањем), наиме „ …то свакако подразумева морално обучавање које ће формирати јаке рационалне механизме контроле ирационалних импулса (нпр. кроз наглашавање појмова поштовања, једнакости и толеранције). С друге стране, што је нажалост чешћи случај на Балкану, друштво може неговати ниске страсти. Подилажење импулсима лимбичког система, ирационалном бесу, слепој мржњи, несвесној трансформацији разноразних личних и историјских комплекса у ксенофобију, улагивање идентификацији са херојским крволоцима, јесте много лакши и исплативији процес за политичке интересе. Приближавање политичких избора подиже талас националистичке реторике која плута по амигдали и хипоталамусу, заобилазећи неокортекс и логичке центре. Емоције нас воде у погрешне и крваве националне изборе. Шта рећи на крају целе ове приче? Људи на Балкану нису другачији од било кога из остатка света; одвијање игре свесног и нагонског код сваког је исти. Али, друштва бирају за који од два елемента у овој игри ће навијати. Ми, нажалост, увек бирамо погрешног играча.“ [2]

Ово заиста звучи као манифест неког испирача мозга. Некако ми личи на вођење дневника неких научника у шумама Амазоније који су налетели на заборављено племе. Након опсежних истраживања, закључили су да та бића поседују довољно биолошких диспозиција да могу постати људи, потребно их је само прво припитомити, затим да их науче како се зову, ко су, а на крају, и за кога да гласају, како не би амигдала и хипоталамус заокружили погрешан број на гласачком листићу.

Иста ауторка након немира који су пратили претходну геј параду пише „верујем да ништа специјално ново не можемо рећи након поновних рушилачких авантура српских пробисвета, а све у име ксенофобне, нацистичке, хомофобне и сваке друге мрачњачке идеологије. Све је већ хиљаду пута испричано, утисак је разочаравајући, укус у устима горак, поглед у будућност мрачан. Пуно се писало и говорило о узроцима оваквог трагичног стања у друштву, а ја бих се приклонила мишљењу које упире прст у катастрофалну стратегију образовања, ако такво што уопште постоји у Србији. Демократској власти просвета није интересантна (мало је ту новца, посла је превише), глупост јој не смета (можда је чак и пожељна), а клерикални образовни правци добро су ушанчени у друштвени мејнстрим и гласачко тело (зашто сећи грану на којој седиш?). Не тврдим да је биологија најважнија област науке, али понешто из те науке постало је ствар опште културе. На пример, не би било лоше да сваки грађанин ове земље зна латински назив врсте којој и сам припада. “ [3]

Поново на обичном примеру видимо како изгледа деловање, размишљање и списак жеља Надсрбина. Прво, етикетирати те гнусне Србе са којима ауторка нема ништа и при том их назвати најстрашнијим именима. Затим прогасити немире за последице нацистичке идеологије. Дакле, код нас је реч о „нацистима“ и „хулиганима“, а када Лондон гори реч је о „револту младих људи“, што је још један показатељ да се чека било какав повод за напад на српски народ, што и јесте основно обележје мотивације самомрзећег Србина која лежи у позадини оваквих реакција.

Ту долазимо до жеља и решења ауторке. Реч је, дакле о образовању, дакле, опет о припитомљавању, строгом васпитању и утеривању „цивилизацијских истина“ у српске домородачке мозгове. На крају, ту је и отворен прекор свом народу- како, побогу, како да се никако не сетимо „латинског назива врсте којој и сами припадамо“? Сви смо људи, побогу! Оно што ауторка жели рећи је, вероватно, да је ред да се понашамо као људи иако то нисмо. Бар да остављамо утисак као да јесмо. Да их мало опонашамо.

Што се тиче конкретног назови повода за овакав излив мржње према Србима, нереда на геј паради, треба само споменути, на пример, да су у Словачкој хомосексуалци одустали од прве геј параде пре него што је уопште и успела да крене из центра Братиславе, пошто полиција није била у могућности да им гарантује безбедност. Полиција је упозорила да су прилази тргу пуни незадовољних грађана спремних на физички обрачун. Укупно око 100 неонациста и активиста из „Словачког заједништва“ напали су учеснике геј параде. Грађани су вређали учеснике параде вулгарним речима, а полицији скандирали “срамота, срамота”. Умешали су се у масу од око 500 учесника прајда на Хвездославовом тргу, бацили димну бомбу и сузавац. Претходно су се њих петорица провукли кроз полицијске контроле. Лидер Словачке народне странке, која је партнер у влади премијера Роберта Фица, Јан Слота прво је рекао да ће доћи лично да пљуне у лице хомосексуалце, али је касније апеловао на своје симпатизере да на трг у суботу не долазе како се још не би дизале тензије. Подмладак Слотиних националиста саопштио је да хомосексуалци нису вредни ни да их гађају јајима, али припремају одмах после јунских парламентарних избора предлог измена Устава које би јасно и неопозиво потврдиле да брак може да буде само веза мушкарца и жене. [4]

Дакле, као што се може видети на овом примеру, Србија се по том питању не разликује много од осталих „цивилизованих“ европских држава, тачније неретко је и доста толерантнија од њих. Међутим, проблем је управо у томе што је преваспитавање Срба „са висине“ заправо маска за сопствено (не)осећање идентитета. Користи се свака прилика да се наружи сопствени народ.

Више ни слобода није што је била. Није народ, нису друштвени радници у стању да процене да ли живимо у слободној земљи, већ- Западне организације. Тако, наш председник Тадић на „Конгресу Демократске омладине“ тврди да „Треба да будете срећни што живите у слободном времену. То је потврдио и Фридом Хаус. “ [5]

Е кад је Фридом Хаус потврдио онда проблема нема! Можемо бити мирни и уживати у дометима слободе. Скоро је Душан Вучковић дао одличан назив за политику „Европа нема алтернaтиву“, користећи једноставну скраћеницу- ЕНА. Управо ова скраћеница може фантастично да послужи као кратак опис политике коју грађанима нуде владајуће снаге и која се садржи само у једној речи- ЕНА. Шта нуде грађанима? ЕНУ. Куда иду? Ка ЕНИ. Који су циљеви Србије? ЕНА. Дакле, или ЕНА или смрт. Друге алтернативе нема, нити сме да је буде, јер како бисмо се побогу и забога онда социјализовали, развили морални апарат и постали део цивилизованог света? Срам нас било што уопште и помишљамо на алтернативу! Ево, председник Тадић поводом прихватања „статусно неутралног печата царине Косова“ (једна од најсмешних формулација која вређа здрав разум) изјављује да „не смемо стати на путу ка ЕУ“ [6], дакле, и ако нам одузму све територије, и уколико се сви одселимо из земље, ЕНА ће и даље бити једина алтернатива. Дефиниција лудила јесте када покушавате да радите једну те исту ствар изнова и изнова иако је резултат увек исти. Нешто налик на Сизифа. У томе смо прваци.

Надсрби, додуше, настављају свој бег од свега српског, али се и даље уклапају у основну дефиницију коју смо о њима дали. Тако, на пример, на порталу „Слободна Војводина“ видимо како тече изградња националног индентитета „Војвођанин“на који нико од властодржаца не обраћа пажњу, пошто поред ЕНЕ немају времена ни за шта друго (ако изузмемо пљачке државних предузећа и затварање српске омладине). Између осталог, може се прочитати да је „Независност Војводине НЕМИНОВНОСТ. Фактичка. Чињенична. И са политичког, економског па и историјског аспекта. Војводина је – као прво – Историјско-Политичка категорија. Непобитно. Да ли је она настала као Економски Пројекат Аустро-Угарске да би прехранио своје Царство – створио путне везе између делова Царевине ради протока људи и трговине – или пак као резултат борбе Срба за својом Аутономијом у Аустро-Угарској; све категорије су тачне – и међусобно испреплетане.

Чињеница јесте – да су Срби из Војводине сањали о уједињењу са својом браћом преко Саве и Дунава. АЛИ. То не значи да су они желели да постању њихови СУЖЊИ и РОБОВИ. Више нема ”глупих Лала”. Није их уствари никад ни било. Само су били тихи – културни…Па дал’ Чанак, или Пајтић – или неко сасвим други или трећи. Ми се полако окупљамо. И спремамо. Војводина ЋЕ БИТИ Слободна и Независна. Не као Претпоставка. Већ као Чињеница.“ [7] Од докумената, на насловној страни овог портала издвојени су „Право на самоопредељење и сецесију“ и „Право Војводине на самоопредељење и независност“. Идок наша елита јури ЕНУ, а Србе преваспитава како би се одрекли своје историје, гробова, територије и постали Надсрби, остали ћуте. Докле- не знам.

Додуше, ипак је најтрагичнији утисак када схватите да изабрана политичка елита нема ни трунку саосећања нити доживљава историју и страдања на начин на који то доживљава обичан Србин. Тако Тадић, поводом филма „Монтевидео, Бог те видео“ који осликава заблуду једне генерације под именом Југославија и успех српских младића у фудбалу, као назнаку наде и боље сутрашњице након пропале политичке авантуре, на констатацију новинара да се ради о „лепој и топлој причи“ изјављује да „био сам на снимању, али нисам успео да га погледам… Шта је ту лепо, што Хрвати нису хтели да играју са нама? “ [8]

Треба ли шта додати на ово, сем да се јасно могу закључити три ствари. Прво, Надсрби са психологијом самомрзећих Срба и културном матрицом Друге Србије су заузели позиције у свим структурама друштва и активно раде на промени националне свести Срба. Друго, да пате од комплекса више вредности и од жеље да наметну народу своја гледишта. Треће, да немају намеру нити мисле да је потребно редефинисати грешке српске елите у прошлости, пошто сматрају да нису у питању грешке. „Европа нема алтернативу“ је матрица која је замена за југоносталгичност. А то и јесте дефиниција наопаке елите отуђене од народа- то је елита која верује да је народ ту ради њих, а не да су они ту ради народа.


http://www.slobodanjovanovic.org/2011/09/08/milan-damjanac-uspon-nadsrbina/

http://www.standard.rs/vesti/36-politika/8345-milan-damjanac-uspon-nadsrbinaq-ili-cvet-u-naoj-movari-.html

среда, 7. септембар 2011.

ОДГОВОР КОМЕНТАТОРИМА ИЛИ ЗАШТО ЈЕ ПОМЕН КОШТУНИЦЕ ОКИДАЧ ЗА БЕС

Пише: Милан Дамјанац



Нисам имао обичај до сада да одговарам на коментаре који прате моје текстове. Међутим, овог пута ћу направити изузетак, мада ми се чини да би тај изузетак могао да постане лепо правило за убудуће. Важно је размењивати мишљење, а добром расправом се неретко може доћи и до сржи проблема. Елем, одговорићу на најважније замерке поводом текста „Симбол народног отпора или један поглед на Војислава Коштуницу", објављеног на „Новом Стандарду".

Прво, плашим се да већина коментатора није схватила суштину текста, за шта бих кривицу пре приписао себи него њима. Текст се тицао Војислава Коштунице као симбола покушаја промена у Србији, за које је народ је гласао 24. септембра 2000. године. Међутим, излазак на улице Петог октобра и разлози тог изласка су оно што је мене занимало. Разлога је било много, пре свих кршење народне воље, оправдани револт и страх за будућност. Уопште нисам говорио о позадини Петог октобра. То је, свакако, посебна тема.

Не треба заборавити да је тада један од Коштуничиних услова да прихвати кандидатуру против Милошевића био тај да има посебну кампању, независну од кампање ДОС, јер он у њих није имао довољно поверења, а они су њега изабрали јер нису видели други начин да победе. (Отуда оно Чанково како је зачепио нос и гласао за Коштуницу.) Дакле, говорио сам о томе да је пресудан део, чак и поред свих обећања која је народу дала ДОС, победила управо вера у Коштуничина обећања. Он је представљао наду, веру у будућност. То што је он данас у опозицији а народ у проблему већем него 2000, више је од коинциденције. Коштуница је данас метафора изневерених грађана јер и њега самог изневерили су и рушили исти они који су изневерили и рушили народ. Народ тада није гласао за Тадића, Ђинђића и Динкића, и нису они иконе те промене, већ Коштуница. Због верности том обећању Коштуница је изгубио много више од саме власти, и то више записано је и у критички настројеним коментарима „Новог Стандарда".

Друго, уопште нисам улазио у добре и лоше стране његове владавине, мада је интересантно да сви знају искључиво за лоше, док се нико добрих и не сећа. Брзо смо заборавили да је Коштуница два пута дошао на власт у ситуацији када је Србија политички била потпуно закочена, на ивици провалије, слично као данас. Заборавили смо да се са доста успеха борио против револуционарног терора, да је све време инсистирао на консензусу око најважнијих питања и да је у томе успевао када је у власти водио главну реч. Заборавили смо да је први пут, после разговора у четири ока између Коштунице и Путина, Русија подржала Србију на Косову и запретила ветом у Савету безбедности УН. Заборавили смо доношење Устава, и изградњу институција, његово залагање за Космет и успостављање чвршћих веза са Црном Гором и Републиком Српском (која и данас живи и опстаје од инвестиције Телекома Србије из Коштуничиног времена).

НИЈЕ ИСТИ Наравно да је било лоших страна. Два су разлога што их нећу наводити. Један - сви их наводе, медији су тога пуни, чак и алтернативни, па не бих понављао општа места. Други разлог је тај што је у српској јавности створена клима да, ако о Коштуници мислите добро, обавезно морате да наведете бар неколико његових лоших особина и грешака, ваљда да би вам веровали или да би уопште пристали да вас саслучају. Не пристајем на ту климу, на своју штету.

Отуда произлази суштина моје намере. Желео сам сам да понудим нешто другачији поглед на Коштуницу. Јер неозбиљно је тврдити да је он исти као остали лидери ДОС или да је налик овима који данас владају Србијом.

Четврто, приговори које су упутили дверјани су легитимни и нећу их посебно коментарисати. Лјуди желе бирачко тело које гласа за ДСС и зато је оштрица напада у њиховим коментарима окренута углавном против ДСС, и то је политички дозвољено, па се нема шта коментарисати. Желим им сву срећу на изборима, надам се да ће испунити сва обећања и да ће представљати освежење на политичкој сцени Србије. Оно што свакако није паметно јесте сувише лако и брзо осуђивање некога у чијој се кожи нису нашли и уздизање лидера који се још нису показали на делу. Али време је мајсторско решето.

Пето, мислим да треба објаснити пар ствари. Народ смо толико огрезао у међустраначким борбама да то утиче на поделе које понекад могу бити и погубне. Невероватно је да један афирмативан текст о опозиционом политичару изазове коментаре попут - „ово је памфлет", „пропаганда", „кукавичје јаје" итд. Несхватљиво је да се све у Србији своди на страначке сукобе. На пример, како бисте реаговали када бих написао афирмативан текст о Војиславу Шешељу, човеку који, уз све што се за њега може рећи, проводи у тамници већ осам година бранећи се од оптужби да је вербалним деликтом некога навео на злочин. Дакле, за све ово време, дозвољено је блатити Коштуницу, Шешеља, Двери такође, и нико, малтене нико (изузимам Цвијановића који је имао храбрости) не напише ниједан афирмативан текст о њима. Чак и да су толико грешили колико поједини тврде, а нису, немогуће је да су заслужили такав однос.

Не треба нама Тадић, навећа политичка шарена лажа која је задесила ову земљу у последњих двадесет година, да би се тзв. „патриотски фронт" завадио. Како мислите да икада градимо Србију сем на компромису? Уколико сви буду наставили да говоре како су једни сјајни, а сви остали никакви, докле ће нас то довести? Замислите да неко тзв. „националним снагама" дарује власт на тацни у оваквој ситуацији и са овако усијаним главама - како би се то завршило? Они не би знали шта да раде са њом када унутар себе не могу да се договоре. И то је особина која ми се, признајем, највише допадала код Коштунице - увек је био човек компромиса, ма колико то неком сметало. Зато је и био је у позицији да врши премијерску функцију иако није долазио из највеће партије, али је и тада преузимао одговорност на себе која реално није увек била његова.

Шесто, што се тиче приговора да је текст пристрасан, морам прво да дефинишем шта то данас значи бити „пристрасан". Дефиниција извештавања на меинстреам медијима је пристрасност према европејцима који владају Србијом. Они немају мана, савршени су, и сви који се са тим не слажу биће медијски игнорисани или исмевани. Дакле, ја бих сада требало да, када размишљам о томе што је влада управо прихватила печате „царине Косово" и назвала их „статусно неутралним", прокоментаришем статусно неутралне печате као лош потез, али и да одам признање Бориславу Стефановићу на томе што је у најтежим данима био уз Србе на Космету. Јесте да није ништа урадио за њих, јесте да је прихватио све што су Албанци и њихове газде захтевали, али, Боже мој, треба бити непристрасан, не може све бити тако лоше.

СТВАРИ КОЈЕ СЕ МОРАЈУ РЕЋИ
Хајде да сви будемо део меинстреама, да глумимо непристрасност док нам цепају државу део по део. Притом, нити сам желео нити могао да будем „непристрасан" јер сам говорио, већ сам напоменуо, о симболу не бавећи се анализом Коштуничине владавине. Будите сигурни да све о чему пишем представља искључиво моје мишљење и будите сигурни да се на њега не може утицати ничим што није мишљење само.

Седмо, ко не види да се улога интелектуалца (у оном смислу те речи који подразумева његову бригу за живот и опстанак колектива) данас састоји у одбрани од општег једноумља, ЕУфанатизма и догме због које наша елита жели да прода територије, историју и власт - не види ништа. И сваког интелектулца који ћути у оваквим временима не сматрам интелектуалцем. Нико од нас не живи од писања, не пишемо у „Блицу", „Новостима" или „Политици", већ на непрофитним интернет порталима јер нисмо у могућности да пишемо за меинстреам медије. Нисмо пожељни. Ту смо да изнесемо свој став и управо зато што га имамо налазимо се на овим страницама. Да га немамо, бар бисмо били боље плаћени. За то што имам свој став и образ не тражим одликовање, али не дам ни да ме пљују.

Узмите се у памет, људи, сви смо у истом вагону, а машиновођа тера воз ка амбису. И, уместо да видимо како ћемо се извући, ми оптужујемо једни друге за све и свашта. То не води ничему. Не води ничему ни то што нико не окреће главу док Шешеља осам година (!) држе у тамници јер је свима много забавније да гледају његове клипове на јутјубу, што никога није брига за то што Коштуницу годинама оптужују за све несреће које су задесиле Србе, почевши од убиства Зорана Ђинђића до земљотреса, а ДСС оптужују за наводну „пљачку века" у моменту док из Србије нестају джакови пара или што упорно покушавају да сврстају Двери у некакав „ултрадесничарски и клерофашистички покрет". Најлакше је учинити једно велико ништа и пронаћи изговор за то. Још је лакше осуђивати оне који нешто чине у тешкој ситуацији.


На крају, желим да вас све подсетим на једну лепу песму са поуком:

Прво су дошли по комунисте,
а ја се нисам побунио јер нисам био
комуниста.

Затим су дошли по Јевреје,
а ја се нисам побунио јер нисам био
Јеврејин.

Затим су дошли по синдикалце,
а ја се нисам побунио јер нисам био
синдикалац.

Затим су дошли по католике,
а ја се нисам побунио јер сам био
протестант.

Затим су дошли по мене,
али тада више никога није било да се
побуни.


Надам се да је ми нећемо певати!



http://www.standard.rs/vesti/36-politika/8306-milan-damjanac-odgovor-komentatorima-ili-zato-je-pomen-kotunice-okida-za-bes-.html

Зашто је Коштуница и данас симбол народног отпора?

Пише: Милан Дамјанац


Читајући скорашње изјаве Војислава Коштунице, посебно његов интервју у „Вечерњим Новостима“ запазио сам занимљиву реченицу. Наиме, на питање новинара „да ли мисли да се може вратити на власт“, Коштуница одговара да су „избори који следе… важни за будућност Србије. На њима ће народ да изабере политику и пут за који сматра да је најбољи за државу.(…) Видећемо шта ће народ рећи на изборима и какав ће бити његов суд. Поштоваћемо сваку одлуку народа на изборима.“ [1] Ова завршна констатација је нешто што се не среће често у Србији. И та констатација говори много о Коштуници, а изненађење због чињенице да је неко у стању да нешто слично каже говори много о тренутној друштвеној атмосфери у којој живимо.

Заиста, зашто је Војислав Коштуница и данас симбол народног отпора? Зато што је Војислав Коштуница сећање на једну изневерену револуцију. Он је тај којем је народ дао поверење, он је једини који је био у стању да сруши Слободана Милошевића са власти. Он је тај у кога је народ положио своје поверење и наду у боље сутра. Међутим, они који су били око њега, лидери странака ДОС-а имали су другачије идеје. Нису били претерано заинтересовани да народу дарују оно што су му обећали. Нису испунили обећања да ће створити озбиљну националну државу са независним институцијама и демократским системом вредности; нису испунили обећање да ће, коначно, створити одржив систем – систем који би омогућио Србима да живе у озбиљној држави у којој свако зна које су му обавезе и који је у стању да преузме одговорност. Систем у којем би се вредновао рад и служба народу, систем у којем бисмо могли да слободно развијамо своју државу. Систем у којем би се поштовали закони, у којем би медији били независни, у којем не би било мешања извршне власти у све поре нашег друштва; систем у којем су странке у служби народа, а не отуђене од народа; систем у којем странке не покушавају да „цивилизују“ народ, већ се труде да уче и да разумеју народне муке и вековне тежње. Коштуница је био израз наде и очаја. Он није желео власт ради власти. Он је све време био у договору са народом. И онда када је сматрао да више не иде и да не може да испуни обећање дато народу, вратио је мандат. Поднео је оставку, и оставио народу да одлучи како даље. Он је заиста слика једне револуције, метафора једног надања читаве генерације, а и данас он је то исто. Ствар је врло проста. Није питање у томе да ли је био бољи и успешнији Борис Тадић или Слободан Милошевић.

Суштина је у томе да су и један и други веровали у исти систем владавине, систем у којем је један део народа и њихових представника систематски искључен из јавног живота. Ради се о владавини „меке“ силе, друштвеној атмосфери у којој није дозвољено преиспитивање основних постулата којих се власти држе. Ти се постулати у нашем случају брзо изроде у догме у које се мора беспоговорно веровати. Онима који данас владају Србијом сметао је такав начин одношења у време када су они били опозиционари, али им не смета данас када су у позицији моћи. То само показује да никада нису заиста веровали у вредности које су јавно заступали. Некада су навијачи подржавали опозицију, а данас бивши опозиционари навијаче који их више не подржавају називају „хулиганима“. Управо је ту тачка раздора, велики зид који раздваја данашње властодршце од Војислава Коштунице.

Могао је и он, као и остатак ДОС-а, да данас ужива све благодети власти и разних других повластица. Могао је да буде радо виђен гост у амбасадама Западних земаља, да буде редован и омиљен на свим пријемима, да подржава пузајуће признање независности Космета, улазак у ЕУ и НАТО пакт и Статут Војводине. Све је то могао. Да је то чинио, данас би био не само у власти, већ вероватно водећа политичка фигура у Србији. Имао би сву моћ, живео би угодно и правдао би своје потезе, као и Тадић, „будућношћу“, „реалношћу“, “Европском унијом“, „мирољубивом политиком“ и чиме све не. Али није. Он то није учинио. Одлучио се за тежи пут. Одлучио се за истрајност према себи, за поштовање својих принципа и испуњење вредносних циљева и обећања које је дао. Желео је да остане доследан себи, желео је да спроводи политику за коју је добио мандат од народа. Није постао туђи премијер, није постао „просрпски“ вођа. Остао је српски вођа, са свим добрим и лошим странама. Био је на власти, и за време када је он био премијер Србије живели смо у стабилнијој и богатијој Србији.

Наравно, подељена су мишљења око учинака његове владавине. Око грешака које су начињене. Међутим, ово није прича нити о грешкама које је чинио док је био на власти, нити о позитивним стварима које је учинио. Ово је прича о човеку који је изабрао да не изда “Пети октобар”, да не изневери народно поверење. Ово је прича о човеку који ће можда бити поново на власти, а можда и неће, можда никада неће, али ће заувек остати упамћен. У питању је човек који осећа одговорност према сопственом народу, и сигуран сам да је то једино што га још увек држи у политици. Од када није на власти постао је државни непријатељ број 1, прете му хапшењем, исмевају његову политику, етикетирају га и медијски сатанизују. А опет, чини се да је Коштуница неуништив. Колико га год јако ударили он се и даље држи и опстаје. Он је заиста симбол. Он је симбол оне вере у боље сутра какву смо имали 2000-те. Он је симбол вере у праведније друшво и бољу Србију; надасве, он је симбол поштења и поштовања демократских вредности. Да је икада проневерио један једини динар од Србије, будите сигурни да бисте до сада то милион пута чули. Да је икада прекршио иједно демократско право док је владао Србијом, будите сигурни да бисте и то чули. Истина је да је Војислав Коштуница, чак и сада, у опозицији, опасан по власт. Зашто?

Зато што је опасан по систем у којем живимо. Он је лош пример. Он је нечиста савест владајуће коалиције, он је показатељ да се систем није променио након “Петог октобра”. Он је показатељ да је систем и гори, и да су се само променили моћници на власти. Корупција је достигла неслућене размере, државна управа је све већа, држава све мања, а владајуће странке владавину доживљавају као пљачкашки поход. Пошто му се не може ништа замерити у суштинском, вредносном смислу, приступило се исмевању и каљању угледа. Приступило се чак и покушајима да се и он и цео ДСС прикажу као злочиначко удружење. Ни то није успело. Превише је то озбиљан политичар да би се упецао у такву мрежу. На те медијске нападе никада није вулгарно одговорио, нити се спуштао на ниво појединих „критичара“. Он није популиста. Нећете га видети у парку или на тргу како говори окупљеним грађанима обећавајући им “мед и млеко”. Не. Његова је политика компликована, али јој је срж проста. Нема лажи и преваре. Ситуација је таква каква је, није лако, али можемо напред, демократски и национално. Зато је он сметња – он је приказ онога што је политичка елита која је добила власт “Петог октобра” требала да буде. Зато је он симбол – приказ је изневереног народа. Данас се налази у сличној позицији у којој се налазио деведесетих. Поново је на маргини, и поново заступа политику која није владајућа.

Међутим, шта год мислили о Војиславу Коштуници, постоје неке тезе око којих се морамо сложити. Неки од вас сигурно мисле да он нема снаге да спроведе промене, други мисле да се те промене и не требају спровести, трећи да је већ имао своју прилику. Суштина је да ће му многи приговорити да није био довољно немилосрдан за време своје владавине или да је био недовољно непоштен. Неки од вас ће му замерити што није ставио медије под своју контролу, што није чинио све да Тадић никад не дође на власт. Замерићете му што није ставио судство под своју контролу и спровео „меку“ окупацију. Замерићете му што је учествовао у “Петом октобру” и довођењу данашње политичке елите на власт. Одговор је прост, можете му и даље замерати све те ствари, можете рећи свашта за њега и његову владавину, али једно не можете: не можете рећи да заиста није веровао и сањао сан који су сањали милиони Срба 2000-те године. Сан о заиста демократској националној Србији са заиста независним институцијама, сан о јакој, јединственој и стабилној Србији, ослобођеној корупције. Сан о Србији у којој ће медији бити независни, у којој ће народ бити измирен међусобно, коју интересује компромис и разумевање.

Можда је све то био само сан. Можда је то био само сан пар милиона занесених људи, наивних и неспремних да се суоче са реалношћу, али…људи, ми смо тај сан сви заједно сањали. Многи га и даље сањају. Он га сања. Сања га зато што не види други излаз за Србију. У целој српској историји пуној страдања и суза, константа су националне деобе и мржња Срба према Србима. Постоји тај ванвременски осећај, та вера, та извесност да ће доћи дан када се морамо сви погледати у очи и признати себи шта вековима уназад радимо једни другима. Прошлост можете закопати, али никада довољно дубоко, и истина пре или касније исплива на површину. Уколико желимо да преживимо као народ који дели неке вредности, потребан нам је сан. Уколико не будемо сањали, одустаћемо од дела себе, до наших душа, од сутрашњице. Уосталом, лепше је сањати такав сан, лепше је борити се за такав сан него прихватити суморну реалност за једину извесност. Коштуница је тамо где је и народ био 2000-те. Његова политика и његов сан о другачијој Србији су тамо где и народни сан о истој. Уколико се народ одрекне тог сна, одрећи ће се и Коштунице, јер Коштуница никада неће признати да смо узалуд сањали. Неће престати да верује. Биће доследан својој политици, вредностима и принципима које заступа. Можете рећи да ништа од тога нема смисла, можете рећи да се то никада неће остварити, можете рећи да он никада неће тај сан остварити. Имате избор и право на то. Има га и он.

Он је свој избор направио.


[1] http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:343483-Kostunica-Jedinstvo-ili-pad



http://www.slobodanjovanovic.org/2011/09/01/m-damjanac-zasto-je-kostunica-i-danas-simbol-narodnog-otpora/

http://www.standard.rs/vesti/36-politika/8283-milan-damjanac-simbol-narodnog-otpora-ili-jedan-pogled-na-vojislava-kotunicu-.html