четвртак, 14. април 2011.

Отворено писмо уреднику поводом укидања „Атлантиса“

Пише: Милан Дамјанац



Поштовани господине Ђорђе Малавразићу,

Обраћам Вам се у име грађана Србије који месечно издвајају новац како би национални сервис, у оквиру којег се налази и Радио Београд, омогућио непристрасно, правовремено и свеобухватно извештавање грађана. Уколико грађани Србије имају законску обавезу да учествују у финансирању јавног сервиса Србије, природно је да очекују да јавни сервис уважи и чува основне грађанске слободе и принципе демократије. Уколико би објективност и отвореност Радио Београда за различита мишљења изостала озбиљно би био доведен у питање демократски поредак у коме (надамо се и даље?) живимо.
Повод за ово обраћање јесте укидање култне емисије „Атлантис“ која се емитовала на програму Радио Београда. Сигурно сте свесни да је у јавност процурила незванична информација да сте Ви уклонили ову емисију из програма након недозвољених притисака од стране члана Програмског савета РТС Драгољуба Мићуновића (посланик УРС Жељко Ивањи се такође узгредно спомиње).

Право на слободу говора једно је од најосновнијих демократских права. Право на јавну, слободну мисао, на јавно заступање става у медијима такође је једно од основних демократских постулата. Право на слободу медија није само право- то је услов постојања истински демократског поретка. Ти и такви слободни медији морају се придржавати неких принципа, али је њихов основни задатак непосустајање под притисцима и храбро испуњавање свог новинарског и уредничког посла. Када се у некој демократској земљи гуши слобода штампе, затварају новинари, укидају телевизијске и радио емисије које нису по вољи властодржаца, тешко је не приметити како таква земља природно срља у хаос и анархију. Бахатост власти често је у стању да доведе у питање демократски поредак уколико их јавност на време, храбро, не опомене да су политичка уплитања неприхватљива. Неприхватљиво је претварати Србију у државу у којој је на делу „меки тоталитаризам“ што би значило да више не живимо у слободној и демократској земљи. Демократски систем се урушава, између осталог, и зато што главни уредници немају довољно моралне снаге и храбрости да јавно саопште да ли се налазе под притисцима, и какви су притисци у питању. Дакле, право на јавно изношење друкчијег става, свиђао се такав став властима или не, основно је право и као такво се не може укинути. Свако ко би покушао да укине ово право оспоравао би демократске вредности у Србији, демократске институције и слободу. Право на слободу медија је, пак, још значајније питање. Медији имају, као што већ рекосмо, не само право већ и обавезу да информишу јавност слободно и без политичких притисака. Сваки политички притисак на главне уреднике и покушај угрожавања ових основних слобода мора добити оштар одговор слободномислећих људи и целокупне јавности. Слободу бране сви грађани, али је њена одбрана најпре у рукама јавних личности и интелектуалаца.

Опет, могуће је да све ово није случај са емисијом „Атлантис“ која се емитовала на програму Радио Београда. Уколико је тако, Ваша је обавеза да се, као уредник Другог програма Радио Београда, обратите јавности, прекинете спекулације и јавно образложите зашто је са програма скинута ова култна емисија. Након протеста дела јавности, обратили сте се јавно преко листа „Политика“, и у образложењу истакли да је „Атлантис“ укинут услед „кршења новинарског професионализма“, „објективне непристрасности“ и да је у емисији било речи о „генетски модификованој храни и опасностима запрашивања земље“. Све ове информације, кажете, људи су погрешно схватили, односно, Ваше образложење се односи на то да се у емисији „Атлантис“ спомињало нешто што се није спомињало ни у једној другој емисији, а пошто није било ни једне речи сумње ка ономе што гост у датој емисији прича, јасно је да је на делу непрофесионализам.

Господине Малавразићу, Ваше образложење је посебно важно уколико имамо у виду да постоје снажне индиције да је у позадини ствари политички притисак владајуће већине, које нас упућују на закључак да власт на свом путу без алтернативе гуши сваку различитост и алтернативно мишљење. Тешко је разумети одлуку о укидању емисије која је угостила светски признате интелектуалце попут Едварда Хермана, Џона Пилџера, Дајане Џонстон и Ноама Чомског. Сада се неко буни зашто признати интелектуалци износе непопуларна мишљења којих нема у медијима и зашто им нико у емисији не опонира. И из тога сте закључили да је на делу новинарски непрофесионализам? Наиме, није ни потребно да у оквиру саме емисије неко опонира изнесеном ставу, пошто том ставу опонира малтене цела српска медијска сцена. И баш због тога, сав простор у емисији је, логично, препуштен за изношење алтернативног мишљења. То и јесте дефиниција квалитетне емисије: довести значајне људе из своје области, са њима направити добар интервју и задовољити потребу слушалаца да чују нешто друкчије и квалитетно на нашем безалтернативном небу. Мени, као обичном грађанину, већи проблем представља то што, на неки начин, упоређујете истакнуте интелектуалце и медиокритете који се непрестано појављују у осталим медијима, али- нема проблема. Свако има право да изнесе свој став. Само то право изгледа немају гости емисије „Атлантис“.

На крају, јасно је да у свом образложењу критикујете ставове изнете у емисији. Господине Малавразићу, сада је јасно да се укидањем емисије укида право на слободу говора.

Теме које су покретане у емисији „Атлантис“ биле су занимљиве, гости инспиративни а њихова излагања крајње поучна, мада је то у овом случају најмање важно. Оставимо сада по страни квалитет и значај ове емисије. Права тема, као што се из Вашег образложења и наслућује, јесте недозвољавање јавног изношења друкчијег става и угрожавање слободе медија.

Још једном понављам: уколико сте Ви донели одлуку о укидању једне култне емисије под политичким притисцима, јавност од Вас очекује да то и обзнаните. Обзнаните каквим сте притисцима изложени и ко је одговоран за недемократске притиске тог типа. Очекујемо од Вас, за кога још увек верујемо да сте частан и моралан човек, да први станете у одбрану основних демократских начела, за које сте се јавно, као и већина наше медијске елите, свесрдно залагали протеклих година. Друштвена атмосфера која се у Србији медијски креира није ни демократска, нити је људска. Она је, напротив, застрашујућа. Оваква пракса произвешће даљу нестабилност и омогућиће повратак Србије у оно стање које је изванредно описано у сада већ култном филму „Црни бомбардер“. Уколико се сећате, у филму се управо радило о забрани једне радио емисије под политичким притисцима режима. Не дозволите да и данас слободу прогута мрак тоталитаризма и једноумља. Не дозволимо повратак у мрачна времена тоталитаризма, јавних денунцијација и кршења грађанских слобода. Покажимо да смо људи, покажимо да нам је стало до слободе говора.

Имајући све у виду, искрено се надамо да ћете одустати од укидања емисије „Атлантис“, не искључиво због саме емисије, већ због значаја одбране основних демократских начела. „Атлантис“ је у овом случају стуб одбране демократских вредности. Забрана „Атлантиса“ је симбол. Немојте Ви да будете тај човек који ће подлећи таквим притисцима. Послушајте здрав разум, повратите нарушени кредибилитет Ваше медијске куће.

И на крају, пружите прилику заступницима другачијег мишљења да се и њихов став чује, да га искажу и аргументовано бране. Немојте се ишчуђавати ако у некој емисији, на неком медију чујете нешто што не можете чути ни на једном другом месту. Верујте да ћете тиме учинити велику услугу крхкој српској демократији.


http://www.slobodanjovanovic.org/2011/04/01/m-damjanac-otvoreno-pismo-uredniku-povodom-ukidanja-„atlantisa“/

http://www.standard.rs/-cvijanovi-vam-preporuuje/6970-milan-damjanac-otvoreno-pismo-oru-malavraziu--kaite-ko-vas-je-pritiskao.html

Случај Јаноша Дамјанича и непостојање државе

Пише: Милан Дамјанац


Држава служи ради заштите права сваког појединца, његовог права на живот, на слободно кретање, на личну имовину и слободу. Држава је регулатор. Најпре, међутим, држава је заједничка творевина и средство за промоцију културе и историје народа који у њеним границама живе. Државу ствара народ, а не грађани, и логично је да свака држава има национални карактер. Да су српску државу стварали грађани звала би се Грађанија а не Србија; грађани су сви становници државе без обзира на своје порекло. Они плаћају порез држави, и не деле се по етничком пореклу. Међутим, свака је држава културолошки одређена својим народним самобитностима. Тако је свуда у свету, па би морало тако бити и у Србији.

Сви који живе и раде у Србији потпуно су изједначени са већинским народом који је државу створио и дао јој име, и самим тим су неупитни елемент сваког модерног друштва. Међутим, не треба изгубити из вида да, као што смо већ напоменули, држава мора да штити интересе већинског народа и свих осталих грађана који у њој живе. Не постоји држава која би требала да штити права Срба више и боље него Србија, као што не постоји држава која би требала да боље и више штити права Француза него Француска. То исто важи и за сваку другу државу. То наравно не значи да држава заштитом права већинског народа треба да на било који начин угрози права мањинских народа који у њој живе. Једино се код нас константно понављају трагичне сцене које изазивају доживљај располућености и отуђености. Народ је отуђен од сопствене државе која из дана у дан игнорише његова права.

Најновији случај јесте подизање споменика Јаношу Дамјаничу у месту Ада, на простору АП Војводине (и логично, Србије), која је, како нам рекоше, „најевропскији и најцивилизованији део Србије“. Тај „европски мотор Србије“ је наравно, све само не то. Војводина је комунистички реликт, реликт једног тоталитарног система и њена намена је потпуно непозната обичном човеку. Она ваљда служи како би већина Срба који у њој живе имали аутономију од Срба који живе у остатку Србије. А колико је то смислено, процените сами. Но, у чему је проблем са подизањем споменика, неки кажу, мађарском хероју и војсковођи, разумеће се након што размотримо ко је у ствари особа која се крије иза имена Јанош Дамјанић.

Јанош Дамјанић, коме је право име Јован, био је православни Србин који се изјашњавао као Мађар и који је учествовао у Мађарској револуцији 1848. године на страни Мађара а против Срба у Војводини. У том рату, починио је бројне ратне злочине, а српски народ у Војводини прозвао га је „љутом гујом“ и „српским издајицом“. Приписује му се следећа изјава: “Срби не треба да постоје и нећу се смирити док и последњи Србин на свету не буде мртав, а кад се то догоди, сам себе ћу убити.”

Довољно је само подсетити да су армије које је Дамјанич предводио масакрирале српски живаљ, а становништво Новог Бечеја десетковале. И сада, у Србији, ратни злочинац добија свој споменик. Овај ме догађај подсетио на идеју да се турској војсци која је изгинула у Србији подигне споменик. Како је могуће да некоме овако гнусне идеје уопште падају на памет? Да ли је могуће да у сопственој држави Срби морају да буду сведоци недела који се трпе искључиво у окупационим условима? Како Влада Србије (а и Покрајине) сме да дозволи подизање споменика ратном злочинцу? Да ли је подизање споменика Павелићу следеће на листи „европских потеза“? И где је крај понижавању Србије?
Да ово не буде све, побринуло се наше независно судство које се истакло значајним резултатима у последње време. Биланс рада српског тужилаштва јесу Дивјак и Пурда на слободи, а сви осумњичени Срби по страним казаматима. И док ратни злочинци слободно шетају улицама Загреба и Сарајева, у Србији се људи прогањају због вербалног деликта, српска омладина се не пушта из затвора још од 10. октобра, трудна жена Младена Обрадовића се приводи на испитивање, а опозиционим лидерима се прети хапшењем.

Чудна је та европска Србија! Некако ме превише подсећа на азијску деспотовину попут Северне Кореје. Кажу да тамо свакога ко има своје мишљење које јавно испољава чека затвор, кажу да је економска ситуација поразна, и да постоји само један телевизијски канал који контролише власт. Срећом, све друкчије од наше ситуације.

Вратимо се споменику ратном злочинцу Дамјаничу. Након акције ДСС-а у току које је споменик злочинцу „прекривен“, против функционера Странке Бранислава Ристивојевића и Миленка Јованова поднета је прекршајна пријава због „угрожавања јавног реда и мира“! [1] Спомиње се чак да је ово угрожавање права мањина. И тако смо дошли до невероватне ситуације: држава не реагује када треба да заштити права и осећај достојанства српског народа, али реагује моментално и правовремено када треба да заштити права националних мањина (мада у овом поступку нема ни речи о угрожавању било каквих мањинских права). Излишно је и говорити и размишљати шта би се догодило када би Срби подигли споменик Ратку Младићу.

Најстрашнији моменат се, ипак, догодио на самом откривању споменика када је председник покрајинске Скупштине Егереши изјавио да је „Јанош Дамјанић и херој данашњице, јер о могућностима суживота народа лично је дао позитиван пример“ [2]. Дакле, то што је један Србин Јован асимилован и постао Мађар Јанош представља „позитиван пример суживота народа“, а то што је чинио све како би масакрирао што већи број Срба вероватно га квалификује за „хероја данашњице“?

Не само што држава не реагује како би заштитила основне цивилизацијске норме и како би дала до знања да је подизање споменика ратном злочинцу недопустиво, већ није ни национална, и нема никакав однос према народу који је ту исту државу створио. Тако гледано, поставља се питање: чија права брани Влада државе Србије? Чија права брани Влада „европске Војводине“? Постоји ли у Србији независно правосуђе? Не постоји, то сви знамо. Постоје ли медији и истраживачке емисије? Да, али служе искључиво властима. Постоје ли образовне емисије? Не, већ искључиво емисије попут „Фарме“ и „Великог Брата“. И након свега, коме српски народ може да се жали? Српски народ може да се жали органима, властима и институцијама своје државе, која неће реаговати. Затим може да организује мирне протесте, али ће полиција ухапсити већи део људи и спровести у казамате. Али не, сачекајмо, како је то могуће?

Живимо у демократији, народ увек може да гласа за опозицију! Да, али коју опозицију? Ону која је копија власти или ону чијим лидерима и функционерима прете хапшењем јер не прихватају њихову верзију безалтернативног пута без повратка? Дакле, постоји избор. Народе, бираћеш између странака на власти које се залажу за безалтернативни улазак у ЕУ, странака у опозицији које се такође залажу за исти циљ и странака које се залажу за нешто друкчије. Међутим, народе, буди уверен да те треће нећеш ни чути ни видети, пошто ће се „наши“ медији потрудити да учине да они не постоје. А ако у томе не успеју све ће их сачекати медијске оптужнице које ће потврдити сам државни тужилац.
Нико не сме да угрожава наш светли пут у “Царство небеско на Земљи”, у Европску унију. “Америка и Енглеска биће земља пролетерска“- углас понављају наши безалтернативци, европејци и либерали без остатка.

У том циљу, „народе мој“ (као да чујем каквог Титовог функционера) мораш допустити регионализацију државе, што је све у духу бржег уласка у ЕУ. У Босни и Херцеговини је, додуше, неопходна централизација, а у Србији регионализација. Тако се мора. Само не ваља исувише запиткивати. Нису то двоструки стандарди, не, нипошто. Свако ко доводи у сумњу мотиве европских држава је „мрачњак“, „изолациониста“, „ултрадесничар“ и таквоме није место у модерној Србији.

Годишњица бомбардовања се готово не спомиње, нема политичких говора на ту тему, нема специјалних емисија, нема медицинских истраживања о последицама тровања осиромашеним уранијумом. Скоро се стиче утисак да су Срби сами себе бомбардовали.

Суштина и јесте у томе и тиме ваља завршити: постоји, уистину, идентитетска криза кроз коју пролази српски народ, његова политичка и интелектуална елита. Како друкчије објаснити да се, не само у злогласном Хашком трибуналу, већ и у самој Србији, за ратне злочине суди само Србима, да су искључиво припадници српског народа у циљној групи „језивог“ државног и полицијског апарата и да се не види крај увредама на рачун српског народа.

Не постоји заштита културног и историјског наслеђа; српски језик и писмо су остављени на сред пута како би могао да их згази сваки успутни пролазник; српска се територија смањује, а са отцепљеним деловима се преговара; српска омладина у све већем броју напушта Србију, а на малим екранима гледамо симулацију живота у покушају. Србија је држава у којој је дозвољено величање ратних злочина против српског народа, а строго забрањено величање ратних злочина против свих осталих „људи“, пошто изгледа да само Срби нису „људи“. Време је да ставимо прст на чело и од наше државе направимо националну државу која ће поштовати сва права националних мањина, али која, ако ништа друго, бар неће нарушавати достојанство већинског српског народа који ју је и створио и ниподаштавати невине жртве.

http://www.slobodanjovanovic.org/2011/03/28/milan-damjanac-slucaj-janosa-damjanica-i-nepostojanje-drzave/

http://dss.rs/slucaj-janosa-damjanica-i-nepostojanje-drzave/

Либија и Новослобода

Пише: Милан Дамјанац


Слобода је реч која је у данашњем човечанству изгубила своје значење. Слобода као племенити идеал уступила је место страху, а страх који производе медији показао је да су стари Грци били потпуно у праву- за човека постоји много израженија потреба од потребе за срећом и слободом; потреба за сигурношћу.
Масмедији човека намерно дезинформишу и креирају интепретацију догађаја која одговара тренутним интересима и односима моћи. Свакако да су масмедији у служби моћнијег, овог пута у служби западних држава, пре свега Сједињених Америчких Држава. Стога је јасно да све што САД ради мора наићи на одобравање глобалних медија. Тако се дошло до, како би Жан Бодријар рекао, симулације реалности. Оно што видимо јесте симулација живота, реалности, слободе и демократије. Јавно мњење је главно оруђе које се користи у служби колективне осуде и оправдања, што даље производи чисту савест западних народа и њихових влада и потребу за уништењем непријатеља. Непријатељ се прво медијски сатанизује. Његова владавина се проглашава недемократском и диктаторском а он сам за криминалца. Тајна успеха исфабрикованих медијских истина јесте то што су у питању полуистине. Чињенице и лажи као део истине – има ли бриљантније замисли?

Све се дакле своди на доказивање неистина доказаним истинама; тако је и у случају Либије и вероватних финансијских малверзација Гадафијеве породице и чињенице да је уређење земље недемократско. Овај аргумент се надаље користи за ратну конструкцију: морално оправдање рата и кршења суверенитета међународно признате државе. Након сатанизације Гадафија и његове породице, објављивања њихових банковних рачуна у иностранству, и истицање получињеница о Гадафијевој владавини, прелази се на подршку опозицији. Тако се од легитимне опозиције производе терористичке јединице које отцепљују делове земље. Затим се опозиција препушта на милост и немилост режимској војсци и полицији (забога, зашто би Американци излагали себе непотребним губицима, то могу и Либијци сами). Нешто слично се већ дешавало на различитим крајевима света, што представља доказ да је реч о стратегији уклањања неподобних лидера и довођења у ред непослушних држава. Нешто слично се догодило и Србији- опозиција која је срушила Слободана Милошевића затим је сама прочистила редове од оних политичких лидера који нису желели да раде на штету државе, и да потпуно уклоне њене већ постојеће институције. Отуд појава политичке елите која захтева „6. октобар“, односно, бори се за потпуно испуњавање западњачких улитиматума.

Империјална сила, каква САД сигурно јесте, своју хегемонију остварује далеко паметније него већина империјалних сила пре ње из простог разлога што су јој доступни медији не само као средства информисања, већ и креирања става. Зато се врши велика медијска и интелектуална кампања уперена против нација и сепаратних држава, чиме се уствари неутралише оно што нације јесу и што чини претњу колонијалном господару. Нације и народи су најбоља средства за заштиту интереса групе људи који баштине сличне културне вредности на одређеном подручју од империјалних интереса великих држава.
Проблем са Либијом је ипак вишеслојан. Различити утицаји су на делу у Либији, и тешко је, сем ако не дође до копнене интервенције, прогнозирати каква власт чека Либију уколико се Гадафи повуче. Највероватнија могућност је да ће бити у питању проамеричка демократска влада, која ће американцима обезбеђивати нафту по багателној цени, што и јесте главни циљ агресије на Либију. Међутим, постоји могућност да ће доћи и до радикалне исламизације земље. Сви су брзо заборавили како је својевремено Ајатолах Хомеини уз подршку запада доведен на власт у Ирану, и шта је била последица таквог чина. У сваком случају, тешко је очекивати да ће Вашингтон направити сличну грешку. Чини се, пак, да је из неког разлога кључ свих америчких планова град Бенгази. Уколико имамо у виду да је доста градова „отказало“ послушност Гадафију, можемо претпоставити да се водеће политичке личности на које Вашингтон рачуна налазе управо у Бенгазију. Управо је тамо оформљен тзв. национални савет опозиције, тј. де факто друга влада и власт у истој земљи, а званични Париз је баш у Бенгазију отворио свој конзулат. Овај потез Француске указује на две ствари: прво, мотивација Француза за улазак у овај рат је вишеслојна, почевши од покушаја да се поврати имиџ светске силе, затим покушаја да се покаже да Никола Саркози није финансирао своју кампању Гадафијевим новцем до заштите елементарних економских интереса Француске у Либији.

Надаље, отварање конзулата указује на јасну поруку Гадафију: признај сепаратистичку источну Либију- то је једини начин да задржиш власт бар на делу земље.

Уопште, америчко толерисање војних акција Гадафијевих снага на западу земље имало је двоструку улогу: прво, да се јавно мњење потпуно окрене против Гадафија и затражи агресију у циљу „спашавања цивила, заштите људских права и тд“ (ми смо се бар тога довољно наслушали); друго, чини се да је исток Либије стратешко упориште и да Бела Кућа никада не би дозволила да Бенгази падне у руке Гадафија.
Резолуција СБ УН и бомбардовање Либије које је уследило је реприза бомбардовања Србије. Тада је акција названа „Милосрдни анђео“, а сада „Одисејева зора“. Срамно кршење правних аката, основних постулата међународног права представља недвосмислен злочин против мира који нико нити жели, нити сме да осуди. Дакле, имамо једну империјалну силу која финансира и производи сукобе, креира медијске извештаје а затим, забринута за „убијање цивила“ у Либији (ти цивили су у једном моменту располагали тенковима и авионима) одлучује да интервенише. И сад, шта је спорно у читавој причи? Неспорно је да Либија нема изграђене институције и да није демократског уређења, и да би требало допустити народу Либије да се сам изјасни о томе какву владавину и државу жели. Спорна је чињеница да се ствара конструкт о Гадафију као бруталном диктатору који не баштини цивилизацијске вредности и норме, заборављајући да тај исти слободољубиви западни свет свим силама на власти у Саудијској Арабији одржава краљевску породицу и шеријатско државно уређење, чиме се још једном потврдила изрека- „уколико си Вашингтону по вољи, можеш бити и Црвени Кмер, сви ће веровати да си демократа“. Не само то, него у јеку грађанских сукоба у Либији, Саудијска Арабија шаље своје трупе у суседну и суверену државу Бахреин како би у крви угушила протесте бахреинског народа против власти! Дакле, у питању је политика дуплих стандарда, у питању је злочин против мира који се служи флоскулама о „заштити људских права“ искључиво из једног разлога- немилосрдне похлепе и повећања свеукупне моћи и утицаја.

Поредак који Вашингтон и већи део Евопске Уније намеће другим државама полако али сигурно постаје дубоко антихришћански, антицивилизацијски, противан праву и нормама, здравом разуму и основним принципима људскости. Наравно, све ово, као ни извештаје из Бахреина, не можете чути на глобалним медијима који извештавају о ономе о чему смеју да извештавају (част изузецима и независним аналитичарима). Ради се о интелигентној замени улога- поробљивач не одузима слободу већ је дарује. Ова психолошка игра је врло значајна у тумачењу оваквих догађаја. Један од водећих интелектуалаца данашњице, Ноам Чомски, својевремено је написао: „Нису нам потребни никакви докази да осудимо Совјетски Савез због агресије у Авганистану или због подржавања репресије у Пољској; ствари се потпуно мењају када се човек позабави америчком инвазијом на Индокину или њеним дугогодишњим настојањима да спречи политичко решење израелско- арапског конфликта, подробно документованог, али недобродошлог, па према томе, и непостојећег. Нису потребни аргументи за осуду Ирана или Либије због државног тероризма; расправе о знатној, а можда и доминантној улози Сједињених Држава и њених савезника у организовању и руковођењу овом пошасти модерног доба изазивају само ужас и презир због таквог критичког става, а пропратни докази, колико год били уверљиви, одбацују се као неважни. Подразумева се да медији и интелектуални часописи или величају америчку владу због преданости борби за демократију у Никарагви, или је критикују због средстава које је употребила ради постизања тог вредног хвале циља, али се не пружају никакви докази да је то, заправо, сам циљ текуће политике. “ Лако се може закључити да живимо у свету у којем медији креирају догађаје и у којем се успоставља „апсолутно добро“ и уништавају културне јединствености и традиције, све под паролама које позивају на различитост, демократију и људска права.
Закључак је да је на делу агресија на једну суверену државу. Зvаничан циљ јесте уклањање Гадафија са власти и обезбеђивање поштовања људских права. Незванично, циљ је нафта, политичка контрола, а број цивила који ће погинути у бомбардовању и њихова људска права нису нимало битна и не могу се мерити са људском похлепом. Једино чему се можемо надати јесте скоријем повратку разума и обнови старе Европе, Европе једног Гетеа, а не срамне Европе, слушкиње Вашингтона. На крају,потребно је да се се сви присетимо чувеног писма Бранка Ћопића свом погинулом пријатељу Воји Диздаревићу, који је мучки страдао у логору „Јасеновац“: „Опет си тада био поред мене, сасвим близу, и не знам ко је од нас двојице шапутао Лоркине ријечи пуне језе: “Црни су им коњи, црне потковице“. Умножавају се по свијету црни коњи и црни коњаници, ноћни и дневни вампири, а ја сједим над својим рукописима и причам о једној башти сљезове боје, о добрим старцима и занесеним дјечацима… Нека, Зијо… Свак се брани својим оружјем, а још увијек није искована сабља која може сјећи наше мјесечине, насмијане зоре и тужне сутоне.“

То и јесте најбољи рецепт очувања људске душе и слободарског духа. А идеја, идеја о слободи је као и свака племенита идеја- неуништива. Нема сабље која може пресећи људски дух.


http://www.slobodanjovanovic.org/2011/03/23/milan-damjanac-libija-i-novosloboda/