уторак, 27. април 2010.

Председник, демократија и предизборна тишина

Пише: Милан Дамјанац





Пишем ово разматрање уочи објављивања резултата локалних избора у Аранђеловцу. Тема овог разматрања неће бити сами избори и неправилности на истим, већ поштовање демократских принципа од стране појединих представника владе и председника Републике. Не само што је већина министара у овој предизборној кампањи више пута обишла Аранђеловац, обећавши да ће испунити сва неиспуњена обећања, успут нудећи нова, већ су се понашали као лидери својих политичких странака.

Тако је лидер СПО-а чија је странка партнер у власти, критиковао власт, и наредио кандидату СПО-а за председника општине да скине сако, кравату и ципеле а затим извео прави уметнички перформанс. Циљ перформанса је био да покаже како Београд злоупотребљава провинцију. Наравно, све то није ништа ново- давно је смишљена парола „Трепча ради, Београд се гради“, међутим верујем да је свима било невероватно да то говори човек који је део владајуће коалиције. Господин Драшковић, изгледа, напада самога себе. Није му први пут, чини ми се.

Министар Динкић је, са друге стране, био још конкретнији. Не само што је изјавио како је ужаснут пропадањем хотела „Старо здање“, симбола Шумадије, већ је обишао и предузећа „Шамот“ и „Електропорцелан“. Исти министар који је на власти безмало десет година, обећава да ће сада, засигурно помоћи тим фирмама, само треба изнова да му поверују. Обећао је стратешког партнера, већу запосленост и још безброј ствари које није успео да обезбеди у протеклих десет година.

Могао бих да спомињем још безброј оваквих примера- Љајића, Брадића и друге, међутим сматрам да је и оволико више него довољно. И таман када сам помислио да ће ту бити крај притисцима и злоупотреби власти, ситуација у Србији успева изнова да ме изненади. У време предизборне и изборне тишине, на дан избора, са скупштине ПУПС-а обратио нам се и председник Републике директно се умешавши у изборе у Аранђеловцу. Било би у реду, и прихватљиво да је председник ПУПС-а споменуо владајућу политику у позитивном светлу, међутим невероватно је да председник републике коментарише опозицију и води негативну кампању која је апсолутно депласирана, непотребна и недемократска.

Наиме, председник свих грађана Србије нам каже „...јуче је поново најављена коалиција коју смо победили на прошлим изборима и која је и тада упућивала поруке наставка сукоба; и када се последњи пут састала, горео је Београд и која је произвела људске жртве у Србији тих дана и ми и даље испитујемо ко је одговоран за то. Та политичка коалиција Србији не може донети добро “. <1>

Тако нам поручује председник свих грађана Србије у сред гласања у Аранђеловцу. Увек ме изнова одушевљава председникова енергија којом се бори против опозиције. Уосталом, то и сам каже: „Тадић је рекао да, пошто познаје све опозиционе лидере, не постоји та енергија коју није спреман да да земљи да би спречио да опозиционе странке дођу на власт и "гурну Србију у суноврат, нове сукобе и неспоразуме".“ <2>
Додуше, сумњам да је то посао ради којег су грађани Србије изабрали председника Тадића.
Колико се сећам, грађани Србије су га изабрали како би сву ту енергију уложио у очување Космета у саставу Србије и уласка земље са Косметом у свом саставу у ЕУ. Стога, чини ми се да је боље ту енергију утрошити на испуњавање предизборних обећања. Овако, са стране, некако делује, да председник не верује у демократски принцип одлучивања и зрелост народа да изабере власт по својој мери. Сећам се да је након последњих парламентарних и председничких избора сасвим друкчије говорио о народу.

Бојим се да је овакво застрашивање народа израз очаја, а не вере у сопствену политику.
Посебно нисам сигуран да је добро прелазити неке границе пристојности када се напада или хвале туђа постигнућа. Не би било добро уколико похвала зазвучи као идолопоклонство, коме смо, ми Срби, нажалост склони. Тако, „Председник ПУПС-а похвалио је и председника Србије и Демократске странке Бориса Тадића за кога је истакао да "стоји чврст као стена" на челу коалиције која Србију води европским путем и навео да Тадић "улаже више него надчовечанске напоре у које је уграђена изузетна државничка мудрост ".“<3>

Све ово није суштински битно за нашу тему, али говори о политичкој клими и недостатку критичког мишљења или бар, жеље да се сопствени став издвоји од других. Овакво митологизирање председника као вође нације имали смо и деведесетих када су за Слободана Милошевића такође пљуштали коментари да је „чврст као стена“ и да „мане нема“.

Нити је мудро, нити здраво, по младу српску демократију давање оваквих лакомислених коментара и похвала, нити је здраво оволико мешање министара и председника у локалне изборе. Притисци неће донети ништа добро Србији. Уколико је циљ голи опстанак на власти, онда то показује до које су мере политичке странке изгубиле контакт и са народом и са стварношћу.

Резултати избора ће свакако бити предмет неке друге анализе. Али, уколико је овакво понашање цена доброг резултата на изборима, онда је Србија у далеко већем проблему и да је светло на крају мрачног тунела- веома далеко. У том случају, сви смо изгубили.


<1> http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2010&mm=04&dd=25&nav_category=11&nav_id=426845
<2> http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2010&mm=04&dd=25&nav_category=11&nav_id=426845
<3> http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2010&mm=04&dd=25&nav_category=11&nav_id=426845


http://www.novinar.de/2010/04/28/predsednik-demokratija-i-predizborna-tisina.html

четвртак, 15. април 2010.

Тешкоће данашњице или парадигма Великог Брата

Пише: Милан Дамјанац




У овом тексту ћу размотрити одређене аспекте демократског система у Србији и свету данас и утицај моћи, на слободу народа и појединаца. Бавићу се и аспектима које се могу разумети као неототалитарне.

Увод

Светска економска криза разголитила је темеље лажи на којима почива данашње друштво. Модерно друштво, као и свако друго друштво кроз историју, болује од лажног представљања. Разлика је у томе што је данас читав технолошки напредак стављен у функцију лажи. Масмедији човека намерно дезинформишу и преносе интепретацију догађаја која одговара тренутним интересима и односима моћи. Разлика између данашњих поробљивача и негдашњих је у наметању интерпретације константним позивањем на њено усвајање у име истине, правде, хуманости, људскости. Малтене сваки освајач се труди да потлаченом наметне утисак да је потлачени ослобођен. Међутим, данашњи освајачи, служећи се масмедијима, то заиста и успевају. Маневарски простор сваког народа или човека понаособ је сужен, те је могућност стварања или очувања сопствене интерпретације догађаја јако мала.
Живимо у свету у коме медији креирају догађаје, у коме се уништавају културне јединствености и традиције, све под изговором различитости, демократије и људских права.
Западни човек заиста верује да је слободан иако се сваки сегмент његовог живота брижно контролише. Његов живот је строго уређен, а могућност да критички мисли сведена на минимум. Од човека се прави потрошна роба, он се десоцијализује, технолошки деперсонализује и систематски обмањује. Осећај личног испуњења се идентификује као кратко задовољење по моделу слике које намећу медиокритети, док се пажња намерно скреће са темељних људских проблема. Упркос многим позитивним променама, свеопшта компјутеризација и друштвене интернет мреже произвеле су осећај усамљености и безнађа, а депресија је постала најраспострањенија болест садашњице.
Погледајмо шта о тренутном стању каже Јан Бурума, професор људских права на колеџу Барџ у Њујорку: „Међу многим Европљанима, не само у Холандији, постоји осећање да су напуштени у свету који се брзо мења, да су мултинационалне корпорације моћније од нација-држава, да је градским богаташима и високообразованима веома добро, а да обични људи у провинцији пропадају, док демократски изабрани политичари нису само беспомоћни већ су се срамно предали тим већим снагама које угрожавају обичног човека. Толеранција се не доживљава само као слабост, већ као издаја.“1
Не треба ни спомињати да, док се политичке елите на сва уста хвале вредностима толеранције и мултикултуралности, један читав континент умире од глади, док се земље трећег света експлоатишу а ратни сукоби вештачки изазивају. За то време, у Европи су на мети остаци хришћанске цивилизације, а доведен је у питање и опстанак аутохтоног европског становништва. Резултати избора у већини европских држава говоре да су Европљани свесни проблема имиграната, губитка идентитета, суверенитета и достојанства.
У бившим комунистичким државама, након пропасти комунистичког, и увођења демократског система, дошло је до првобитне акумулације капитала (транзиције), односно до постепеног нестајања средње класе, што је као последицу произвело повећавање утицаја богатих на унутрашњу и спољну политику земље, путем финансирања политичких партија. Монополи су постали уобичајени те је здрава конкуренција и тржишна утакмица остала у запећку.
Уколико овај став применимо на данашње стање у Србији, схватићемо да су први-елита на власти, подржана од стране власника крупног капитала, а други-обичан народ, односно, већина. Могућност организованог политичког утицаја које би избегло оваква ограничења и утицаје значајно је умањена. Са друге стране, могуће је, у случају консензуса свих значајнијих политичких фактора остварити минимум националних интереса на који не би могао да утиче како страни фактор, тако и домаћи представници најбогатијег друштвеног слоја. Проблем Србије је увећан самом неактивношћу Српске Академије Наука и Уметности на проналажењу излаза из безнађа у коме се налазимо.

Губитак поверења у демократију


У данашњој демократији, грађани нису учесници, већ пуки посматрачи; зна се ко учествује, а ко је обичан гледалац. Феномен спортских манифестација можда најбоље показује везу између овог глобалног поретка и глобалног поретка у време Римског царства. Дешавања на стадионима на којима се одигравају, примера ради, фудбалске утакмице прилично подсећају на атмосферу на Колосеуму; док су се некад гледаоци идентификовали са гладијаторима, односно робовима њиховог ужитка, данас се гледаоци идентификују са тимовима и обележјима. Заједничко и једнима и другима је што стварају привид-привид масовног учешћа. И док се човеку постепено одузимају сва права, па чак и право гласа (судећи по апстиненцији која расте), дотле се становништву сервирају лажи које га убеђују у његову сопствену слободу. На делу је представничка демократија; и док се некад по грчким полисима и градским трговима отворено расправљало о политици, а у скупштини сви грађани полиса имали право гласа, данас одређене интересне групе заступају већину људи која "гласа" за њихове потезе. Приговор да становништва данас има превише да би сви непосредно учествовали у доношењу одлука је на месту; али је исто тако на месту приговор да мањина не може да говори у име већине, посебно због већ поменутог проблема са апстиненцијом, која се последњих година драстично повећава.
Идеја демократије која се у савременој Европи заснива на грчким идеалима исте, заступала је став да власт и владавина нису више ствар само уских елита које суверено владају обесправљеним масама, већ да је потребно да се најширем кругу људи обезбеди учешће у власти. На тај начин, елите неће бити наметнуте народу већ ће бити изгласане и тако ће уживати поверење народа и суверено их водити у бољу и срећнију будућност. Уколико у томе не буду довољно успешне, народ ће их једноставно заменити на следећим изборима.
Савремена демократија почела је да се развија у доба ренесансе, када је држава почела да се одваја од цркве. Најубедљивији заговорник демократије био је Жан Жак Русо, који је важио за представника трећег слоја. А ипак, већ Русо је веровао да демократија може успешно да функционише искључиво у малим заједницама, у којима се вредности и особености људи сувише не разликују.Такав модел демократије био је неприменљив на велике државе. Тако је Француска револуција поставила модел представничке демократије. На изборима, грађани бирају врховни представнички орган, парламент, који између избора одлучује у име народа.
Проблем оваквог схватања коцепта демократије испливао је на површину већ током прве половине двадесетог века. Представничка демократија показала је тешкоће у функционисању. Тешкоће су се пре свега односиле на интересе мањина. Показало се да је Русо био у праву; демократија је могла несметано да функционише само у малим заједницима које су хомогене. Са друге стране, велике државе су све само не хомогене. Мањина жели права која јој већина не дозвољава (овде се не мисли само на етничку мањину) и посеже за правима заштите мањина. Тако је дошло до увођења модела који је заступао пре свега интересе мањина- самим тим је демократски принцип једнакости девалвиран. Уколико погледамо данас ситуацију у Србији видећемо да је национални идентитет ствар која се одбацује када је у питању већина, док је по питању мањине то једина и најважнија одредница. Заштита права мањина задире у све области људског друштва.
Данас је већина, у сваком смислу, најугроженија.


Психолошки притисак. Феномен политичке коректности.


Политика је унела мноштво болести у језик, јер што је избор речи мањи, мање је и искушење да се размишља. Стварањем нових термина, а укидањем старих, ствара се, условно речено, нови језик којим се не може изрећи ниједна пркосна, бунтовничка мисао. Тиме ће технолошка револуција заиста испунити свој задатак-претвориће нас у роботе без права гласа. Речима као што су љубав, слобода, правда треба променити значења.
Први који је споменуо овакав начин говора био је Џорџ Орвел крстивши га термином „новоговор“. „Новоговор“ је манипулација језиком како би се спречило свако критичко размишљање или како то Орвел каже, „криминал ума“.
У питању је наметање значења. Значење је носилац смисла. Објекат или субјекат на који израз реферише мора бити ослобођен предрасуде и мора се доживљавати као нешто истински пријатно. Стога се смисао значења мора променити. Мој омиљени, стари пример драстичне промене конотације је промена израза „министарство рата“ у „министарство одбране“. Психолошки осећај који оваква промена изазива је блаже емотивно осећање, мања одбојност и страх. Оваква врста прилагођавања реалности произвела је апсурдне ситуације, те је тако термин „црнац“ добио епитет расистичког, да би уступио место одредници „ Афро- Американац“, а термин „белац“ одредници „Кавкажанин“. Нелегални странци су сада „имигранти без докумената“, ватрогасци су „борци против ватре“(полно неутралан термин) а ђубретари „санитарни инжењери“. Бескућници су сада „стамбено флексибилне особе“. Уместо Божића, користи се неутрални термин „празник“.
Највећи недостатак оваквог резоновања је посредно ограничавање слободе говора, изражавања слободне мисли. Политичка коректност је подмукао начин за ограничавање основних људских слобода- слобода слободног мишљења и говора. Да ли ћемо можда почети и дела великих писаца да посматрамо кроз призму политичке коректности? И шта би онда преостало од вредности тих дела?
Уколико мислите да претерујем, ускоро ћете се уверити у супротно.
Пример екстремног израза овог политичког (језичког ) феномена смо имали прилике да видимо у Калифорнији. Наиме, гувернер Калифорније Арнолд Шварценегер забранио је употребу речи „мама“, „тата“, „муж“ и „жена“ у калифорнијским школама. У групи нових прописа везаних за образовни систем, Шварценегер је потписао и дозволу школским дечацима да иду у женске тоалете, као и обрнуто. Новим правилима је забрањено било какво "негативно карактерисање" хомосексуалаца, бисексуалаца и других "алтернативних начина живота". Тако су и речи за чланове породице забрањене, да се деца чији су родитељи или усвојитељи истог пола не би збуњивала. Из школског програма избачени су сви текстови који брак карактеришу као "институцију између мушкарца и жене", или пол детета "ограничавају" само на мушки и женски. Нови текстови укључиваће историјске фигуре транссексуалних, бисексуалних или хомосексуалних опредељења, а у предмет сексуално образовање је укључен и детаљан опис промене пола.
Новим правилима у Калифорнији је укинуто државно финансирање било каквог програма који не подржава сексуалну различитост, што укључује и хуманитарне организације при цркви. Обданишта, предшколске установе, јавне кухиње, склоништа, домови за старе и друге установе морају да се прилагоде новом кодексу, иначе ризикују да изгубе буџет.
Понашање родитеља и наставника такође је обухваћено изменом, па тако родитељ који у присуству хомосексуалног учитеља каже детету да је брак само за особе супротних полова, може бити тужен за сексуално узнемиравање.
Мислим да се лако да увидети да се феномен политичке коректности преобразио у своју крајност , те индиректно представља ударац на традиционалне системе вредности и породицу као основну јединку друштва. На делу је залажење државе у све области људског живота под изговором „заштите људских права“ (сличним изговором се оправдава интервенционизам), покушај преваспитавања чланова друштва, те самим тим монопол над свим аспектима људског живота.
У Србији је, на пример, у плану доношење закона који предвиђа изричиту забрану физичког кажњавања деце. Овако широко дефинисано, биће буквално схваћено. То значи да се не прави разлика између бруталног пребијања и обичног ударца. Овиме се деци даје власт над родитељима јер сама деца знају да ниједна казна није довољно ефективна, док се родитељу одузима могућност да дете васпитава по сопственим уверењима, чиме држава преузима ту улогу. Овакав закон јесте директно мешање државе у приватност грађана и покушај разбијања традиционалне породице.
Сви знамо да је једно од суштинских обележја тоталитаризма тежња одређених система моћи да своју доминацију и контролу прошире и на приватну сферу живота. Ова тежња се у тоталитаризму није испољавала искључиво као жеља властодржаца да у циљу лакше контроле руководе и приватном сфером, већ и да своју власт и идеју одржавају ширећи је благовременим профилисањем филозофског и политичког мишљења свих својих грађана, још од малих ногу. Тако се ствара идолопоклоничко друштво- и то је права позадина оваквих политичких потеза.

Медији и наметање осећаја ниже вредности

Медијска слика идеалног друштва, понашања, образаца идеалног мушкарца и жене допринела је стварању све већег броја несрећних, незадовољних и неприлагођених људи. Никада није довољно добро- увек можете боље. У интересу великих корпорација је продати производ који ничему не служи. Како би исти производ продали они се служе наметањем осећања незадовољства људима. Тако од људи праве конзументе непотребних ствари које их чине релативно задовољнима, иако је сам осећај незадовољства вештачке природе. Међутим, никада није довољно- у односу на манекене на телевизији нико од нас не изгледа довољно лепо, а у односу на глумце у серијама- урбано. Наметање вредности се врши преко серија и емисија које постепено мењају свест људи и рушећи традиционалне моралне вредности намећу вредности новог неолибералног света- исписујући нове таблице прихватљивог понашања. Наметањем нових вредности понашања истовремено исмевају старе. Стављени смо у ред пасивних посматрача, конзумената вредности на првом месту. Како сам Бжежински каже, особеност технотронског друштва је да се културно, психолошки, социјално и економски обликује под утицајем технологије и електронике. Сам Орвел у свом чувеном роману „1984“ описује негативну утопију будућности у којој појединац неће гледати телевизију већ телевизија њега. Ово се може двојако схватити- као наметање вредности и обликовање ставова и кроз контролу над приватним животима људи коришћењем прислушних урећаја, видео камера и телеекрана које већ велики градови поседују, под изговором борбе против криминала. О стварању униформног мишљења путем медија који не трпи никакву критику, не треба ићи далеко, довољно је погледати наше медије. Масовни медији су данас ефикасно средство у стварању идеолошке свести. Како примећује З. Видојевић, „улогу тајне полиције као вршиоца терора преузимају масовни медији који обезличавају појединца и програмирају га у складу с циљевима официјалне политике. Не страда тело, али страда душа и то неосетно и добровољно. То је врхунац ефикасности постмодерног тоталитаризма“.2
Сматрам да сам у довољној мери заголицао Вашу машту, те доказао да нажалост, у данашњем свету има доста простора за увођење неототалитаризма, који ће бити потенцијално опаснији од свих диктаторских режима у прошлости.
Треба имати у виду да је сама глобалистичка идеја, наметнута од стране англосаксонске западне цивилизације, запала у кризу, те је могуће прогнозирати повратак традиционалним вредностима и националним државама.
О свођењу традиционалних вредности на пуке интерпретације другом приликом.

Што се тиче Србије, сматрам да је најгоре решење пасивизација. Решење политичких манипулација и угњетавања слободног мишљења није повлачење у сопствени субјективитет; потребно је платити већу, личну цену, дати себе целог у одбрану начина живота за који верујемо да је исправан; јер баш то је суштина слободног мишљења и говора. Ништа се не може постићи, чекањем и прижељкивањем.
Борите се за свој став. Одважно, без страха. Да нас се не постиде ни преци ни потомци.


1 http://www.nspm.rs/granice-multikulturalizma/rat-protiv-tolerancije.html
2 З. Видојевић, Транзиција, рестаруација, неототалитаризам, стр. 320




http://www.vidovdan.org/arhiva/article2565.html


http://hriscanski-sabor-srbije.weebly.com/1058107710961082108611151077-107610721085107210961114108010941077.html

четвртак, 08. април 2010.

У Брисел ми верујемо

Пише: Милан Дамјанац



Слушајући како посланици владајуће већине образлажу предлог декларације о Сребреници, нисам могао да се не сетим теорије о вечном враћању филозофа Фридриха Ничеа. Ниче је, наиме, приликом обиласка Силс-Марије доживео нешто необјашњиво. Тамо се налази једна необична стена и он је пред њом имао интуицију о вечном враћању. Био је то за њега веома емотиван догађај. Заплакао се, понесен осећањем које није могао да протумачи ни као патњу, ни као радост. Доживео је осећај прожимања непролазности и пролазности, осећај који је изражавао јединство.

Помињем овог великог филозофа да бих направио просту паралелу. Слушајући посланике, посебно анегдоте професора Мићуновића, и посматрајући ситуацију у Србији протеклих месеци, доживљавам осећај који не могу описати друкчије него осећај прожимања непролазности и пролазности, као да се догађа нешто што се већ догодило, истим редоследом, праћено истим реакцијама. Све се изнова враћа.

Посебно су ми интересантни били патетични говори у скупштини, негде око поноћи (ваљда је то био покушај да се патетиком пробуди грижа савести код посланика који су имали још понешто да кажу о оваквој срамној резолуцији), и позивање на цркву, веру и хришћанско наслеђе. Ово је, чини се, један од ретких случајева у којем су толико пута споменути изрази „молитва“, „опроштај“, „спасење“. Да сам мало малициознији, завапио бих о угрожености секуларне државе. Врхунац је ипак било поређење Сребренице са стрељањем недужних ђака у Крагујевцу. Но, оставимо дешавања у Сребреници и око Сребренице по страни. Позабавимо се интересом Србије да донесе овакву резолуцију. Шта тиме Србија добија? Чујем да добијамо морално право да очекујемо од других народа да донесу резолуцију о страдању Срба. Не знам по чему. Политика је ствар интереса и промишљања, не моралног очекивања. Уосталом, погледајмо шта на ту идеју има да каже Андрија Хебранг, потпредседник ХДЗ: „...каже за београдски лист да његова држава 'има пречих послова'. 'Наш интерес је да афирмишемо резолуцију о домовинском рату у којем је страдало 20.000 људи од чега је половина хрватских цивила.'“[1]

Добро сте прочитали. Њихов интерес. Свака држава има интерес. Интерес да уради оно што ће донети добробит њеним грађанима, држави и народу. Једино наша влада има интерес да удовољава туђим интересима. Пошто смо већ једном имали искуства са аутономијама и федерализацијом, свако нормалан би очекивао да смо нешто научили. Нисмо. Чак су и аргументи које влада користи против неистомишљеника исти који су се користили 1974. године. Након што смо повукли тужбе против БиХ и Хрватске у име добре воље, а они одговорили да је то наш проблем, и своје нису повукли, човек би помислио да смо нешто научили. Нисмо. Хрватски парламент још увек није усвојио резолуцију о Јасеновцу. Човек би помислио да смо нешто научили. Нисмо.

У питању је вечно враћање глупих, погубних потеза српске националне елите. Са том и таквом елитом нешто озбиљно није у реду.

Социјалистичка интернационала нема алтернативу! Америка и Енглеска биће земља пролетерска! Европска унија нема алтернативу!



Могао бих, из свега изложеног да закључим да је секуларност српског друштва озбиљно нарушена. Једна вера, и једна религија, па и једна партија, ставља се изнад свих осталих. То је религија првога реда, вера која нема алтернативу. Ова и оваква вера има своје религијске догме чија се значења и страст за очувањем, нису изменили протеклих шездесет година. Раније се заступала у име социјалистичке интернационале, утопистичког друштва једнаких, где се мало ради, а пуно заради, у којој слободно цветају све људске вредности – срећа, слобода, солидарност, праведност, једнакост. СФРЈ била је представник једне земље у којој цвета срећа и слобода а не „мрачњачке“ националне вредности. Некада смо ту утопију бранили позивањем на социјализам и светску револуцију која нема алтернативу. Данас, њено име је Европска унија, њене вредности су европске вредности, а бранимо је говорећи да Европска унија нема алтернативу. Ова утопистичка религија, вера у једну једину, јединствену и недељиву Европску унију, у којој се мало ради, а много заради, и у којој цветају све најлепше људске вредности и врлине, под називом „европске вредности“, не сме се доводити у питање. То је догма. На неки начин живимо у држави која суди и пресуђује по светој књизи „пут у ЕУ нема алтернативу, и свако ко то доводи у питање је криминалац, хулиган и ултрадесничар“. Имајући у виду да се оваква религија развила на темељу утопије зване СФРЈ, радикално десно се не прихвата, док је радикално лево „прогресивно“. Жеља за ритуалним кажњавањем противника остала је иста. Он се прво медијски сатанизује, затим се кажњава презиром и избегавањем средине, а затим се изведе на суд због вербалног деликта, или данас популарног, говора мржње. У међувремену, незванично осумњичени, који је доказани неверник, има проблеме, у школи, на факултету и на послу. Тако се активни неверници дисквалификују, а други неверници, који су пасивнији, обесхрабрују и преваспитавају.

Пошто овакво веровање захтева апсолутну послушност и покоравање врховном ауторитету у Бриселу, свако заступање српских интереса изгледа залудно и погубно.

Доказ о заступљености еврофанатизма могли смо чути и на поменутој скупштинској седници, када је једна од посланица изјавила: „...није довољно говорити да сте за ЕУ и европске вредности, потребно је у то и истински веровати“.

Дакле, потребна је истинска вера а не рационално промишљање. Потребна је послушност и покорност. Уколико будемо довољно истрајни у својој политици покоравања, наши и непријатељски циљеви ће се поклопити. Тиме неизоставно доказујемо да смо најискренији верници. Да смо којим случајем у ЕУ, предложили бисмо екскомуникацју Ираца због довођења у сумњу светих принципа утопије.

Онтолошки доказ евроутопије

Онтолошки доказ евроутопије наликује доказу о постојању Бога који је формулисао теолог и филозоф који је живео у 11. веку, Анселмо Кентерберијски. Анселмова превасходна жеља није била да преобрати невернике, већ да учврсти веру монашке заједнице објашњавањем садржаја вере. Доказ, поједностављено речено, гласи: Бог је савршен, савршенство прејудицира постојање, јер уколико би Бог био савршен без постојања не би био савршен, пошто бисмо могли замислити још савршеније биће које би при томе и постојало. Савршенство укључује постојање. Из тога нужно следи да Бог, који у себи уједињује сва савршенства, постоји.

Следствено томе, уколико можемо замислити најсавршеније друштво, које у себи има све савршености, а то је СФРЈ, која не постоји, морамо потражити друштво које постоји, јер би оно морало бити још савршеније. Стога је ЕУ, пошто постоји, добило божанске атрибуте, пошто у себи садржи све савршености. Стога, нужно следи да такво друштво постоји, што значи да се веродостојност тако замишљеног друштва не сме доводити у питање. Ко год то доводи у питање срља у јерес.

Што смо ближи божанству, то смо ближи савршености.

Спроводили смо једнострано ССП, иако то наша привреда није могла да издржи, у очекивању да умилостивимо шефове држава ЕУ. Донели смо статут Војводине који федерализује Србију, пошто је европска комисија то захтевала. Донели смо резолуцију о Сребреници, како бисмо додатно показали да нема тог понижења и пропасти коју ми не можемо да поднесемо, и да ми можемо још више и то без питања. Слепи смо на дешавања у Рашкој области.

Свакодневно доказујемо да смо сами способни да уништимо сопствену државу. Међутим, погледаће и нас Брисел.

Треба само истински веровати.




[1] http://www.vijesti.ba/hot-news/8099-Parlamenti-Hrvatske-BiH-bez-deklaracija.html





http://www.nspm.rs/politicki-zivot/u-brisel-mi-verujemo.html