недеља, 28. август 2011.

Самомрзећи Србин- порекло, значај и функција I део

Пише: Милан Дамјанац



Јеврејски народ се кроз историју суочавао са разним покушајима делегитимизације његове националне и политичке позиције. Необичан је , али истинит податак да су већина највећих противника права јеврејског народа били сами Јевреји. Наиме, након дугог периода страдања, дошло је до идентификације између жртве и злочинаца, те се неретко дешавало да управо поједини Јевреји исказују патолошку мржњу према свом народу. Овај синдром, познат у психологији као стокхолмски синдром првенствено је патолошке природе и дејствује као одбрaмбени механизам- као покушај да се из позиције жртве легитимишу злочиначки акти и тако напусти дефанзиван положај. Долази до претварања жртве у агресора који испољава још јачу мржњу према свом народу, оправдавајући агресивне акте према њему, неретко позивајући на његов нестанак.

Припадника свог народа који заступа овакве ставове Јевреји неретко називају „self-hated Jew(самомрзећи Јеврејин, прим. М.Д.)“. Овај се термин првенствено односи на Јевреје који испољавају шовинизам и антисемитизам према сопственом народу и први га је споменуо јеврејскo-немачки филозоф Теодор Ленсинг у својој књизи „Јеврејска самомржња“ из 1930. године. Оставимо сада по страни евентуалне злоупотребе овог термина и размислимо да ли се српски народ суочава са сличним проблемом. Заиста, може ли се са пуним правом говорити о постојању „самомрзећег Србина“?

Уколико може, који су узроци, значај и функција ове појаве?

Који су узроци ове појаве?

Већини није познато да су спровођена бројна истраживања која су покушала да нађу одговор на питање који су узроци појаве „самомрзећег Јеврејина“. Истраживања трагају за социолошким и психолошким основама самопрезира, односно презира појединца према групи коју припада, са којом се идентификује, те у коначници према себи самоме. Истраживања показују да „људи често покушавају да се дистанцирају од угњетених идентитетских група пошто прихватају, до одређене мере, негативне оцене о сопственој идентитетској групи које има већина угњетавача (која је, наравно, „снажнија“) и зато што им је припадност угњетеној идентитетској групи препрека за стицање вишег друштвеног статуса“ [1] . Модерна психологија овај феномен назива „унутрашњом агресијом“ и „самостигматизацијом“. Кенет Левин, психијатар са Универзитета Харвард, каже да јеврејска самомржња има два узрока: Стокхолмски синдром (када популација након дугог трпљења прихвата оптужбе и агресију угњетавача ма колико невероватна, нетачна и шовинистичка била) и психодинамику злостављане деце (деца која су злостављана обично криве себе а не родитеља, чак и прихватају поступке родитеља као заслужене, о поступцима родитеља размишљају и прихватају их као нешто нормално)[2], мада овим узроцима, дубоко сам уверен, треба придодати психолошки процес промене у односу отац-син, када отац испољава значајну психолошку агресију те је једини начин да син лакше поднесе психичку тортуру прихватање особина оца. Нешто слично је прва споменула Ана фројд када је говорила о интериоризацији агресоровог становишта. Можемо дакле рећи да је феномен самомржње „стање психичке нестабилности у којој аспект идентитета…није у потпуности интегрисан или прихваћен од стране појединца. Овако дефинисан, може варирати од стања aпатије или тоталне равнодушности до потпуног одбијања и порицања.“[3]

Јуџин Б. Боровиц пише да „самомржња настаје када члан групе која је у мањини усвоји вредности већинске групе и научи да мисли о себи на таквим основама. Пошто је његова група чудна у њиховим очима, почиње да верује да је и сам чудан. Пошто гледају на њега са висине, он почиње и сам себе да гледа са висине, поготову на оне ствари које га разликују од њих. Дакле, међу Јеврејима је засита било пожељно „неизгледати јеврејски“. Слично је било унутар црначке заједнице до пре неколико година- што је кожа светлија, то је друштвени статус особе виши.“[4] То се јасно огледа у Србији, у којој су искључиво припадници елите самомрзећих Срба подобни за високе друштвене положаје. Њима су сви медији отворени и наклоњени, и они су заправо особе са ауторитетом, особе које спроводе културну и сваку другу политику земље. Једино је онима који прихвате начела ове елите дозвољено постизање друштвеног успеха.

Хана Арент је описивала немачке Јевреје као део становништва који је опчињен, малтене заљубљен у немачку културу. „Трагедија таквих Јевреја је била та да је немачка култура којој су се толико дивили и коју су толико волели била антисемитска. Исто је важило за Јевреје који су говорили немачки у Аустро-Угарском царству. Они који су желели да културолошки постану Немци усвојили су многе од предрасуда које је немачка култура гајила према Јеврејима…суптилни и болни осећаји су укључени: жеља да се буде Немац, одвајање од јеврејства, повезивање јеврејства са предрасудама о њима, и спознаја да ће прави Немци још увек видети јеврејство у њима, без обзира на труд да од истог побегну. У свом екстремном облику, ове чињенице су формирале базу за оно што је постало познато под именом „самомржња“[5] Наравно, оваква идентификација са туђом културом производи значајну дозу разумевања за агресоре и неразумевања за жртве. Рецимо, Соња Бисерко је за време НАТО бомбардовања код Медлин Олбрајт ургирала да се размотри окупација Србије, а у „Њујорк тајмсу“ тражила да се Србија војно порази, демилитаризује и да Запад преузме све медије у земљи. На констатацију новинара да прокоментарише те изјаве, одговорила је „не бих се враћала на поједине формулације које ви сад цитирате, а које су истрзане из контекста оног о чему сам тада говорила.“[6] Затим, на скупу “Србија, Западни Балкан и НАТО ка 2020″ изјавила је да је српска „одбојност према НАТО неоправдана… Треба истаћи и јаке емоције на страни НАТО у време доношења одлуке о интервенцији у СРЈ 1999, јер су већина тадашњих лидера Алијансе били шездесетосмаши, који су одрасли на пацифизму.“[7] Нешто слично су говорили припадници јеврејског народа у време отпочињања државне репресије немачке државе над њима. Ствар је у доказивању- пошто знају да никада не могу сасвим побећи од онога што јесу и тај идентитет оставити за собом, морају јаче и истрајније да заступају агресорова становишта и интересе, врло често и онда када сам агресор не сматра да је то потребно. На пример, споменута Соња Бисерко је поводом пресуде Међународног суда правде изјавила да је „отежавајућа околност што је за геноцид у БиХ оптужена само Република Српска а не и налогодавац и идејни творац геноцидне политике, Србија.“[8]

„Самомрзећи Србин“ и културна политика која иза њега стоји

Одговор на постављено питање се сам намеће. Уколико размотримо ближу политичку историју Срба лако ћемо увидети постојање управо оних фактора који су потребни за појаву споменутог феномена. Судећи по дубини политичких подела које постоје код Срба, спреман сам да изнесем тезу да је у Србији на делу подела на две културне политике, од којих је једна у потпуној дефанзиви, док је друга усмерена на негацију прве. Иако је реч о две културне политике, једна од њих је пасивна и не постоји никаква стратегија за њену обнову и промоцију. Управо у том контексту, убеђен сам да има смисла говорити о „самомрзећем Србину“.

Не постоји одговарајућа стратегија спровођења српске културне политике, културна стратегија која би одговорила на све недаће кроз које српски народ пролази. Међутим, постоји друга културна политика, политика негације српског културног а самим тим и националног идентитета. На делу је културни геноцид, а „самомрзећи Срби“ спроводе превредновање културних вредности, стварање новог народа и новог менталитета, који нема ништа заједничког са српским. У основи, то није покушај стварања новог културног идентитета већ само некритичко присвајање туђег. Културну политику, или, прецизније речено, идентитетску агенду која стоји иза деловања „самомрзећег Србина“ лако је демистификовати. Она се заснива на негацији српског идентитета и прихватању туђег културног обрасца који је чак и у домицилним земљама стварања напуштен. У основи, у питању је стварање нове елите која намеће своје ставове и вредности и жели да пресудно утиче на будућност Србије. Из свега реченог може се закључити да услед стида и нелагоде Срба да буду Срби и баштине српски идентитет и из жеље да умакну од свог идентитета, односно, од себе, долази до стварања подела. Две кључне поделе су: подела на „прогресивне Србе“ који себе сматрају грађанима света и мондијалистима, не желећи при том да превише истичу своју припадност српској нацији на оне који напуштају српски идентитетски корпус стварајући нове народе, нације а од дијалеката српског језика и нове језике.

Мотиви стварања нове елите и њен развој

Постмодерни свет у којем живимо јесте свет који не дозвољава екстреме у тумачењу а ипак их користи. Када кажем да не дозвољава екстреме у тумачењу, мислим на релативизацију поларних појмова. На пример, релативизацију појмова добра и зла. Када се користи термин „поларни појмови“ мисли се на чињеницу да је за постојање једног нужно постојање другог. Нема смисла говорити о злу уколико не постоји добро, и обратно. Међутим, иако је филозофска мисао концентрисана на деконструкцију екстрема и појмова добра и зла, тражећи у сваком злу неку добру страну и у сваком добру неку злу и доказујући да је суд о таквим стварима прилично поједностављен, јавност се „ушушкава“ лажним поједностављеним причама и етикетама. Зато се данашњи медијски систем заснива на коришћењу и производњи екстрема, а управо је инсистирање на једном екстрему узрок појаве супротног, што је психолошка чињеница. То је управо механизам који доводи до појаве мржње. На српском примеру то значи да је елита „самомрзећих Срба“ екстрем на коме се медијски и политички инсистира. А сваки екстрем, то знамо, деградира и исмева сваку идеју коју заступа. Екстрем злоупотребљава идеју и изврће је руглу, иако сама идеја обично нема никакве везе са тумачењем коју екстремне елите намећу. Екстрем злоупотребљава идеју. У том смислу, елита самомрзећих Срба злоупотребљава идеју грађанске државе, демократских слобода, либерализма и мондијализма из неколико кључних разлога. Довољно је рећи да елита самомрзећих Срба јесте у основи елита конформиситички усмерених полуинтелектуалаца (о чему је говорио Слободан Јовановић) који по сваку цену желе да задрже положај и утицај у друштву. Ова квазиелита себе доживљава као „апсолутно добро“ у борби против „апсолутног зла“ у којој су сва средства дозвољена.

Може се повући директна паралела између елите из титоистичких времена и данашње елите, имајући у виду да су став према српском питању и методи спровођења идеја апсолутно исти. Наиме, врло је лако увидети да су позивање на либерализам и демократске вредности само фарса, маска за једно тоталитарно размишљање коме је инхерентна потреба за гушењем супротног мишљења. Матрица размишљања је потпуно на трагу Брозових послушника- ослабити Србију, изражавати презривост према српској култури и традицији под изговором братства и јединства а заправо чинити све на промоцији културе и традиције других народа. Тако је у Србији дозвољено блатити искључиво већински народ али је апсолутно недозвољено то исто чинити другим народима. То иде толико далеко да држава више није у стању чак ни да се правно брани од директних претњи по њену државност, пошто се сваки покушај одбране аутоматски тумачи као акт „великосрпског национализма“, појаве коју су измислили Аустро-Угари пошто је у датом тренутку одговарала њиховим интересима, а преузела КПЈ у циљу обрачуна са српским националним идентитетом и сећањем.

Након Другог Светског рата лицемерје победника се огледало у томе што (част изузецима) нису ни узимали у обзир невине немачке цивилне жртве (узмимо само Дрезден као пример)под једноставним изговором да су имали права на то пошто су жртве припадници нацистичког народа. Дакле, тада је на делу било раздвајање „Немаца“ од „људи“. Људска права се односе на људе, али не и на Немце. Међутим, у случају Србије или било које друге земље на коју су САД извршиле агресију није могао бити употребљен исти образац пошто Срби немају ништа заједничко са нацистима нити су извршили агресију на било коју државу. Управо су масмедији искористили најмрачније побуде западноевропских народа из мучних времена инквизиције поновивши пропагандне делатности којима су добили истоветан резултат као у то давно заборављено време што је била пресудна полуга која је дозволила понављање познате историјске матрице. Као у доба инквизиције, читав је свет стао у одбрану „добра“ од „зла“[9] , у чијој су одбрани дозвољена сва средства. Буђење ове и овакве културне матрице није настало преко ноћи, и у стварању овако поједностављене слике света учествовао је читав културно-пропагандни апарат Запада, мада се стиче утисак да је Холивуд ипак извршио најјачи утицај на масе.

Холивудски филмови су злоупотребљавани у циљу мобилизације нације против измишљених непријатеља који су хиљадама миља далеко, а све у циљу стварања атмосфере страха. Таква атмосфера је сама стварала јавно мнење које су западне елите од почетка и желеле. Као резултат, слуђено становништво подржаће сваку војну акцију која ће отклонити страх. Могли смо да видимо безброј филмова у којима су главни злочинци управо Срби. Елита „самомрзећих Срба“ је стекла лажно упориште за своје ставове у слици коју свет има о Србима. Наопака и злочиначка слика која је довела до вршења геноцида над Србима одличан је изговор за делатности ове елите коју обично становништво не може да разуме. Управо због оправдања својих делатности, елита самомрзећих Срба још искреније и чешће понавља Западну матрицу о Србима.

Заузврат, огромне донације Западних влада сливају се у фондове невладиних организација које на отворен начин оспоравају интерес Србије и самопоштовање Срба. Ова је појава толико изражена да наша елита самомрзећих Срба обично наступа далеко отвореније у односу на Западне владе, тражећи још веће жртве српског народа и још већа понижавања. Да је реч о патологији, могли смо видети по реакцији наших невладиних организација након пресуде Међународног суда у Хагу да Србија није учествовала у геноциду у Сребреници. Наше невладине организације, исте невладине организације које су константно позивале на безусловно прихватање свих европских услова и пресуда, изразиле су негодовање због пресуде!

Цела стратегија елите самомрзећих Срба јесте да ће нам, након неопходног понижавања, агресори опростити што су нас бомбардовали. Тек сада видимо колико је Душан Ковачевић био видовит када је у „Балканском Шпијуну“ написао сјајну опаску: „Ђура ће ти опростити што те је тукао“. Мада, као што смо већ напоменули, питање је колико је ту у питању видовитост а колико понављање матрице понашања ове елите из комунистичких времена.

Наравно, пошто је борба против српских интереса главно обележје Западне политике на Балкану, логично је закључити да ће конформистичка елита која прихвата ставове Запада бити повлашћена. Мантра по којој су припадници ове елите европски доказани интелектуалци који просвећују неуки народ пада у воду ако знамо да се та иста елита служи најгорим увредама према, на пример, једном Емиру Кустурици, признатом редитељу у светским оквирима. Тајна овог неприхватања Кустурице (чак и отворене мржње према њему) крије се у нечему што је лепо демистификовао лидер Демократске странке Србије, Војислав Коштуница када је изјавио да би сви „хвалили ДСС уколико би се залагала за улазак у НАТО пакт“. Управо тако- сви би хвалили Кустурицу када би прихватао ставове ове квази елите и њене вредности. На овом примеру најбоље се испољава и патолошка матрица самомржње и неприхватања туђег мишљења. Наиме, иако заговара толеранцију, ова квазиелита је заправо нетолерантна и аутократска. Било какав став који није у потпуности исти као њихов, па макар човек који га изговара био најпризнатији Србин у Европи и велики хуманиста, одмах га квалификује за етикету „мрачњака“, „изолационисте“, „антиевропејца“, „великосрпског шовинисту“ и шта све не. Јасно је да се ради о спиновању- припадници ове квазиелите заправо нису у стању да уваже основни постулат либералне расправе и користе се искључиво аргументима. Пошто то нису у стању, они се користе увредама на личном нивоу чиме доказују сопствену нетолеранцију и љубав према тоталитарном мишљењу.

У једном свом тексту, Слободан Антонић је лепо приметио да је ту наиме реч о љутњи коју припадници ове квази елите осећају у разговору са осталим Србима. Такву елиту Антонић је назвао „мисионарском интелигенцијом“ и виспрено закључио да се она понаша попут мисионара којима је задатак да цивилизују варваре.

Та врста потребе за признањем, за друштвеним признањем да је деловање ове елите исправно, патолошка је као и све у вези ове и овакве елите. Невероватна врста презривости, мржње се осећа у сваком тренутку. На пример, на сајту „Е-новина“ се у тексту поводом хапшења Горана Хаџића, могу прочитати ствари попут „ …О томе, нажалост, данас говоре само Жене у црном, као да ниједном органу гоњења, шта год то у Србији значило, не пада на памет да завири у војне папире и пронађе необориве доказе за садејство Србије и балван творевина у агресији на Хрватску… бацајући нову светлост на учешће Србије у злочинима. Утешно је да сарадња Србије са Хагом није окончана и да, верујмо, ова институција може да пронађе пут до историјских докумената.“[10] Из датог примера је више него очигледно да је на делу идентификација са другом страном, и да та идентификација са „Другим“ иде толико далеко да се „Другост“ доживљава још и јаче, па се иако то Западне владе не траже, тражи још и више, и тврди да је на делу била „српска агресија на Хрватску“. Како то не би било све, следи занимљив закључак у коме је писцу „утешно“ да сарадња са Хагом није завршена. Најгоре је што је било каква критика оваквих иступа одмах кандидат за говор мржње, а свака строжа реч доказ да се припадницима ове елите „крше људска права“ иако су заправо они сами ти који константно користе говор мржње. Заправо, говор мржње је полуга коју припадници ове квазиелите користе против неистомишљеника. Говор мржње је за њих уствари вербални деликт који они подржавају, а неретко говор мржње тако и дефинишу. Прави говор мржње употребљавају управо они. Рецимо, Горан Нецин пише да су Двери Српске „клерофашистичка организација“ и додаје: „Из клерофашистичког удружења Двери најавили су могућност самосталног изласка на следеће парламентарне изборе као група грађана под слоганом “Покрет за живот Србије.” Како су и зашто поменути трабанти хашких злочинаца и баштиници геноцида у Сребреници дошли на идеју да баш у овом тренутку разбуцају своје временом брижно сакупљане србоидне жетоне зарад вожње на политичком ролеркостеру – не зна се. Може се претпоставити, на пример, да је до тога дошло након што су схватили да немају достојну конкуренцију у осталим идеолошким пајташима из политичке групе србијанских борбених снопова, који би се одважили да изађу из својих мемљивих СА формата и узгред постану део нечега што се назива политичка сцена Србије. Једно је сигурно, српски клерофашисти одлучили су да и у овом случају, про домо, злоупотребе комплекс малог народа од давнина дубоко укорењен у просечном Србину, сервирајући му бајати патриотски марципан петпарачких митова и легенди, о Србима и српству“ [11]. Пазите, овај цитат је еклатантан пример говора мржње. Уопште, текстови овог типа су задојени мржњом и свакако су испод сваког нивоа пристојности. Мржња је очигледна, као и недостатак аргументације.

Мислим да је изнесено довољно тврдњи на основу којих може да се закључи да има смисла говорити о „самомрзећем Србину“ као чињеници. Размотрили смо узроке ове појаве, а у наредном разматрању ћемо се детаљније позабавити природом деловања елите „самомрзећих Срба“, њеним дометима и циљевима.

Наставиће се

W. M. L. Finlay, “Pathologizing Dissent: Identity Politics, Zionism and the ‘Self-Hating Jew’”, British Journal of Social Psychology, Vol. 44 No. 2, June 2005, pp. 201-222.

[2] Kenneth Levin “The Psychology of Populations under Chronic Siege”, Post-Holocaust and Anti-Semitism, No. 46 2 July 2006, Jerusalem Center for Public Affairs. Accessed Feb 2010

[3] Jerry V. Diller, “Identity Rejection and Reawakening in the Jewish Community”, Journal of Psychology and Judaism, Vol. 5, No. 1, Fall/Winter 1980

[4] The Mask Jews Wear — The Self-Deceptions of American Jewry, 1980

[5] from Freud and Dora: repressing an oppressed identity, by Michael Billig, Department of Social Sciences,University of Loughborough. Published in the British Journal of Social Psychology

[6] http://www.izjave.net/quote/1714#disqus_thread

[7] http://www.izjave.net/quote/9299#disqus_thread

[8] http://www.izjave.net/quote/9266#disqus_thread

[9] О злоупотреби „заштите људских права“ профетски је говорио још Карл Шмит

[10] http://www.e-novine.com/stav/49348-Magacioner-srpske-sramote.html

[11] http://www.e-novine.com/srbija/49337-dverjane-trku-imamo.html


http://www.slobodanjovanovic.org/2011/08/26/milan-damjanac-samomrzeci-srbin-poreklo-znacaj-i-funkcija-i-deo/

http://standard.rs/vesti/36-politika/8233-milan-damjanac-samomrzei-srbin-poreklo-znaaj-i-funkcija-1-deo-.html

Мирољубива политика и преговарачке муке

Пише: Милан Дамјанац



“Црвена линија” од које, како су властодршци више пута поновили, нећемо одступити је захтев да се ствари врате на почетно стање, дакле пре акције РОСУ. Тек уколико се тај захтев спроведе, даљи преговори са Приштином биће могући. Уместо тога, наши су прихватили усмени договор (што је и разумљиво пошто знамо да се Западњаци ни писмених договора не држе; али јесте неозбиљно) којим су добили шарену лажу, а обећали у име Срба са Космета да ће барикаде бити уклоњене.

„Европска Србија“, кажу на вестима. „Европска перспектива за младе“, „ Србија лидер у региону“…, а истина је да је Србија у рангу афричких колонија. Зашто побогу и забога Србија уопште има парламент и Владу када није у стању да реши ниједан проблем грађана?

Председник нас је обавестио, како је то Жељко Цвијановић лепо приметио, да је једина алтернатива његовој косметској политици рат. Е сад, заиста, уколико је то једина алтернатива, онда значи да никаква политика према Косову није ни могућа сем ратне. Није Председник ваљда озбиљно мислио да су напори које Србија улаже у одбрану Косова плод некакве политике и стратегије? Ма, хајте! То је најобичније замазивање очију. Као што сам већ напоменуо у претходном тексту, суштина преговора и борбе за Космет је молба да се решавање фактичког признања одложи након избора, када ћемо на неки начин, посредно, признати Косово, а како је кренуло нашим властима ће се жеља и испунити. Европски изасланик је саветовао и Србе и Албанце „да се добро одморе и окупају“, а затим да се врате на преговоре. Очигледно човек није знао да је премијер Србије већ на одмору, мада то не зна ни већина Срба, пошто нису ни приметили када је то па био ту. Уосталом, какву уопште власт у Србији има премијер?

Алфа и омега је наш председник, психолог, који нам је тако лепо и зналачки пружио бесплатан третман на седници Скупштине. Као озбиљан лекар дијагностичар подстрекивао је све у Србији који нису ОН (наводивши поименце политичке странке, интелектуалце итд), исказујући поштовање и уважавање за њихове ставове, да кажу шта замерају његовој бриљантној политици. Поновио је да он, као непристрасни лекар, мора да има уважавања за свачије циљеве и гледишта, како се нико не би осетио пораженим, ни један једини народ у региону. Видите колико је важно имати за председника човека који је дипломирао психологију, па је самим тим пун разумевања. Он ће нас излечити од вишевековних заблуда. Док сви остали председници и владе у региону раде на корист и у интересу народа који их је изабрао, наш председник ради у интересу свих народа. Он је нешто квалитативно другачије у односу на остале. Он је доктор. Он све разуме. Он разуме да је једино уважавање интереса свих народа, без фаворизовања било којег, пут ка бољем сутра. Ето колико Срби имају среће- док су околни народи кроз историју бирали ратоборне вође, ми смо неретко бирали оне који за све имају разумевања и који имају изражену манију величине. Сада ће, након целокупне српске историје, наш председник Србима променити свест и решити све проблеме српскога народа.

Није нажалост он први који је имао овако сумануте идеје. Сетимо се само Александра Карађорђевића који је у жељи да историјски реши све српске проблеме увукао Србе у „пројекат Југославија“. Чим постанемо Југословени, сви ће проблеми нестати као руком однешени. Само да не будемо Срби. Овај данашњи вођа тврди да ће нам бити боље кад постанемо Европљани, али не у географском већ у идентитетском смислу. Биће нам толико добро да ће благодети које смо понели из Југославије изгледати бедно и јадно у поређењу са јевропским благодетима.

Наравно, након што је утврђено да је једини избор који Срби имају покоравање или рат, преговарачи су пошли на Косово како би жеље нашег председника спровели у дело. Председник се, као и обично, постарао да ојача нашу преговарачку позицију, поновивши да Србија неће ратовати. Наравно да неће. Неће никада ратовати и то мора Председник да нагласи како не би евентуално међународни фактор помислио да би било добро да направи и Србима неки уступак. Никоме није у интересу рат, а пошто су само косовски Албанци спремни да ратују, Србе могу и да игноришу. Несрећа је што су Срби на северу Косова ипак мало тврђи орах па не пристају на овакве шараде, тако да је нашима понуђен пораз запакован у обланду. Ништа лепше и боље наши преговарачи нису ни могли добити, то су и хтели. Нешто што би народу могли да представе као победу мирољубиве српске политике. Наши спин доктори су се дали на посао у коме имају доста искуства, и ето друге победе за Србију након довођења ЕУЛЕКСА! Види се да смо рођени победници.

Дакле, “црвена линија” од које, како су властодршци више пута поновили, нећемо одступити је захтев да се ствари врате на почетно стање, дакле пре акције РОСУ. Тек уколико се тај захтев спроведе, даљи преговори са Приштином биће могући. Уместо тога, наши су прихватили усмени договор (што је и разумљиво пошто знамо да се Западњаци ни писмених договора не држе; али јесте неозбиљно) којим су добили шарену лажу, а обећали у име Срба са Космета да ће барикаде бити уклоњене. Уствари, договорено је да ће на административним прелазима бити и КФОР и припадници „Косовске полиције“ обе националности, чиме су заправо дозволили косовским Албанцима успоставу међудржавне границе. Уосталом, КФОР се већ декларисао и ставио у службу приштинских власти, тако да не сумњам да ће спроводити и приштинску царинску политику.

Да бисмо себи дочарали услове под којима су вођени преговори, најлакше је да замислимо неког дечака у школи кога сви остали дечаци свакодневно туку. Затим, домишљати дечак, каквим га је Бог дао, објави целом разреду да се он више бранити неће, да никада никога неће ударити, али да очекује да га више не туку. Ето, то су домети фантастичне мирољубиве политике. А да је дечак само запретио, покушао да делује као да ће узвратити ударац, можда га заиста више и не би тукли. Зашто би други исказивали поштовање ономе који не поштује самога себе? Када сам у претходном тексту осудио Председникову хипи („give peace a chance“) политику нагласио сам да је онај ко се унапред јавно одриче употребе силе управо изгубио сав потенцијал за вођење озбиљне политике. Само политички дилетант може да дозволи себи да не искористи војску у политичке (преговарачке) сврхе. Сви ми знамо да је никада не би употребио, али је бар могао да делује да хоће. Основа мирољубиве политике коју наизглед заступа Тадић потпуно је обратна и заснива се на следеће постулату: „уколико хоћеш мир спремај се за рат“. Пошто се Србија није понела као суверена држава која има жељу да искористи све своје ресурсе за одбрану свог суверенитета, сама себе је довела на ниво колоније зависне од милости наших пријатеља који су нас бомбардовали, учествовали у отимању Космета, окупацији Крајине и етничком чишћењу Срба. Не само то, него је јасно да је на делу ревизија резултата Другог светског рата, и да ће се Србији узети још делова територије.

Заиста, поред таквих пријатеља, непријатељи нам нису потребни.

Да ствар буде гора, ово је само глазура, а суштина је да су нашим властодршцима косовски Срби камен око врата, баласт којег би желели да се што пре отарасе. Шта ће једној еуропској Србијици Косово? Шта она да ради са Косовом? Где ће и куда ће с њим? Нема она ништа заједничко са том и таквом историјом. Еуропским Србима то је само још једна препрека ка чланству у “Царству небеском на Земљи”, “светој и блаженој ЕУ”. Ко данас не схвата да заправо све државне структуре раде на томе да се сећање на српски идентитет заборави, да се проблеми на Косову потисну и не помињу, не разуме природу ситуације у којој се српски народ налази. Навијачи Црвене Звезде су истакли занимљив транспарент који погађа суштину проблема: „Када убијају ОН ћути, кад се бране ОН се љути“. Управо је то одличан опис ситуације. Потиснути проблем, подржати Западну матрицу предрасуда о Србима, учествовати у етикетирању свог народа као холивудских „лоших момака“.

Када било ко у Србији или из Србије постигне било какав успех, наш се председник и Влада вежу за тај успех, они црпе енергију из њега, они злоупотребљавају вредност туђег успеха у сопствене сврхе. Чим је Ђоковић повео против Надала на Вимблдону наш се председник експресно створио на трибинама. Када се, пак, догоди какав проблем директно изазван мирољубивом политиком нашег председника, дотични отрчи у Румунију, Чешку…било где, само да није са својим народом. Негативне поене препушта другима, мање важнима, а затим се, након што се прописно исмеје примајући још једну у низу увредљивих награда у некој далекој земљи, врати са лицем озбиљног државника спремног да се ухвати у коштац са проблемима. То заправо значи да је спреман да каже неколико лепих фраза које ће угрејати наша срца и надом испунити наше животе. Поновиће пар мантри и опет ћемо сви као овце блејући чекати у реду за клање, па која стигне на ред пре, која после. Сви ћемо стићи, не журите се. Затим реалан проблем измести из медија, те тако човеку делује да је на Косову све нормално или да се у најмању руку ситуација смирује. Тада наступају страшни преговарачи који намерно прећуте да Срби са Косова такав договор не желе да прихвате. Ту се најбоље види предност просрпског председника у односу на српског председника. Просрпски председник неће отићи на барикаде да буде са народом, не, никако. Председник неће отићи да обиђе свој народ, да види муке свог народа, да чује вапаје свог народа. Просрпски председник би радије на ћевапе са Тачијем, а можда позове и свог пријатеља Јосиповића, па заједно могу да договарају срећну будућност. Чим провере од чијег су меса ћевапи справљени.

Заиста, српски председник никада не би могао да се осмехује примајући награду у Чешкој у дану када специјалне шиптарске јединице нападају српске цивиле. Срећа, па имамо просрпског председника, благо нама.

Просрпски председник, мирољубиви психолог, алфа и омега српске политике не иде на Косово, он прима представнике Срба са Косова у Београду, а тамо им преноси да се договор има испоштовати или ће их Србија оставити саме на милост и немилост косовским Албанцима. Дакле, ево потврде да се историја понавља оним народима који нису успели да науче своју лекцију. Ето нама Книна по други пут. По старој доброј опробаној стратегији, Срби на Косову су смештени између чекића и наковња од стране Београда, па или-или. Или те има онако како те види Борис Тадић или те нема никако.

Цела ситуација око Космета подсећа на филозофско гледиште солипсизам. Наиме, солипсизам се заснивао на уверењу да све што видимо постоји на основу тога што ми постојимо, дакле, када и не гледамо, оно друго, спољашње више не постоји. Довољно је, дакле, само затворити очи и сви ће Срби нестати из Хрватске када их опет отворимо. Уколико будемо довољно дуго држали очи затворене, можда нестану и косовски Срби, а и Република Српска, а можда се и браћа Турци врате у Београд. Треба само очи дуго и истрајно држати затворене и косовски проблем ће се решити сам од себе. И проблем Војводине такође. Ето како успешно наша власт решава наше проблеме; уколико овако наставе ускоро нећемо имати баш ниједан проблемчић.

Или, како је друг Стаљин говорио: „Нема човека, нема проблема!“.

А ми ћемо и даље да се уљуљкујемо бајкама о европској будућности, као што смо се некада уљуљкивали бајкама о светској револуцији.

Збогом памети!


http://www.slobodanjovanovic.org/2011/08/08/milan-damjanac-miroljubiva-politika-i-pregovaracke-muke/

http://www.standard.rs/vesti/36-politika/8073-milan-damjanac-give-peace-the-boris-.html

Мирис “Олује” на Косову

Пише: Милан Дамјанац


Сви смо сведоци најновијих дешавања на северу Космета и покушаја албанских специјалаца да, уз помоћ КФОРА, успоставе власт такозване косовске државе и на том простору Космета. Било је и више него очигледно да ће до овог сценарија доћи пошто је отцепљена територија Србије увела ембарго на српске производе. Тај ембарго јесте средство притиска, а пошто знамо да званична Приштина и велики хуманитарац Тачи ништа не раде без подршке и одобрења Запада, можемо и да закључимо од кога је потекла. Ради се о покушају да се Србија натера да у што скоријем року индиректно прихвати сецесију Косова, док српске власти покушавају да одложе такву одлуку до завршетка избора у Србији.

Заузимање царинских пунктова јесте покушај интеграције севера Косова у косовски систем и крај било какве политике Србије на Косову. Уопште, синоћњи догађаји показали су да је државна политика према Косову доживела крах и да је Београд својим катастрофалним одлукама оставио Србе на Косову на цедилу. Кампања коју је Београд водио против улагања у политички систем северног Косова довео је до ове поразне ситуације. Прво су укинути новчани додаци за Србе на Косову, затим су слати нејасни савети како да се Срби понашају према изборима на Косову, затим су се затварале очи пред угрожавањем живота тамошњих Срба, затим су укинуте администрације окупираних српских градова на Космету, јер тобоже, не можемо ми све то да платимо (али сајтове од 50.000 евра можемо), а онда се бунимо када Американци одлуче да смо довољно припитомљени и у стању да прихватимо било шта.

Изручили смо све што смо могли, савили смо кичму безброј пута, дали све што су тражили и, нормално, траже још, пошто знају да ћемо и то дати. Не бунимо се. Курс државне политике од 2008. до данас је катастрофалан по интересе Србије и довешће до несагледивих последица. Статут Војводине, повлађивање Муфтији у Новом Пазару и индолентно понашање према Србима на Косову и Републици Српској коштаће нас и државе и будућности. На крају, сав се српски отпор свео на молбе и преклињања српских властодржаца да им не траже да признају Косово сада, већ након избора. Замислите само, уколико га дају сада, остаће без власти. А то би био само почетак, боје се они да ће остати без још којечега.

Наравно, Американци су саветовали Албанцима да на силу заузму север, али не синоћ, никако. Ово што смо чули је било искључиво опипавање пулса да се види да ли ће бити реакције Србије (опет је на делу непотребна америчка опрезност – наравно да реакције, сем оштрих изјава, неће бити).

ПАР САВЕТА, МОЖДА ПОМОГНЕ

Затим, Американци рачунају на два могућа сценарија од којих сваки завршава повољно по тзв. државу „Косово”. Први, Србија реши да војно помогне Србе на Косову. НАТО то користи као изговор и допушта Албанцима да спроведу „Олују” и протерају преостале Србе. Овај смо сценарио виђали често. Други је да Србија одлучи да не учини ништа сем да „оштро протестује”, те ће се у том случају Албанцима дати одрешене руке за успостављање власти на северу и асимилацију и протеривање преосталих Срба. Дакле, како год окренемо, исто је.

Пошто знам да наши властодршци имају смисла за политику колико и ја за кулинарство, усудићу се да им дам пар савета, можда им помогну.

Као прво, научите нешто од Милорада Додика, није далеко, ту је у комшилуку. Научите шта су национални интереси и научите шта значи водити одговорну националну политику од политичара који личе на државнике пошто ви, групо грађана на власти, личите на дилетанте. Друго, дефинишите шта је циљ, имајте у виду могућности ово државе и заиграјте „игру”. Можда и добијете. Пробајте или се склоните да неко други проба.

Дакле, извршите прегруписавање војске и специјалних полицијских снага на административну линију са Косметом. Немојте прелазити ту линију. Сазовите хитну седницу Савета одбране. Покушајте бар да делујете као да сте спремни да урадите нешто. Не померајте војску, њена је улога само да заплаши и да покаже да нисмо као држава колективно мртви. Затим истрпите једном у животу критике, уцене и претње, како од домаћих медија, тако од иностраних званичника. Сачувајте хладне главе. Сетите се мало да је Коштуница то исто покушао својевремено, али сте ви, уз помоћ ваших медија, успели да саботирате сваки његов потез и да доведете у питање сваку одлуку јер ми, тобоже, „нећемо рат”. Па и нећемо, незналице једне. Хоћемо да водимо политику, то је вештина и знање, а не неодговорност и пљачка, иако знам да сте ту вештину пљачке усавршили.

Треће, покажите храбрости па позовите оно мало савезника што имамо у свету, консултујте се са премијером Русије и Израела, извршите координирани наступ на свим светским форумима. Са Израелским званичницима се посебно консултујте, они понешто знају о вођењу политике, а и били би вољни да помогну. Републици Српској помажу, па би могли и нама. Можда нешто и научите, мада сумњам. Изборите се за своје мишљење, за став, за националне интересе, за позицију. Да, можда ће вас медији сврстати у „великосрпске снаге”, „у снаге мрака” и можда ћете имати и јачу и немилосрднију опозицију, али ћете зато, будите сигурни, добити изборе.

Четврто, можда, осим добијања избора, сачувате и образ и спасите неке Србе, а то би за вас било велико достигнуће. Можда урадите и нешто добро, овако ће остати упамћена само извињавања и пљачка.

Пето, ако довољно дуго издржите, и Срби на Косову ће се боље организовати. Можда ће се и који Србин осећати боље што је Србин. Можда ће се мање Срба стидети Србије.

ДАЈТЕ МАЛО КУРАЖИ

А онда, десиће се невероватна ствар, за вас потпуно непозната. Долетеће неки високи европски званичник и понудити решење проблема на Косову, можда се и понуди да ЕУ буде медијатор. За то време, албанске снаге ће се повући ка Приштини, Американци ће схватити да Србија још увек није довољно сломљена, па ће сачекати бољи тренутак и увећати напоре у мешетарење по вашим политичким странкама, али ћете извојевати какву-такву дипломатску победу. Није то мало за почетак.

А пошто знам да нећете ништа од тога урадити, него ћете молити све и свакога само да вас поштеди бруке до избора, онда џабе говорим.

Дајте мало куражи, покажите кичму, али не будите глупи, имајте мере, не прелазите границу могућег. Али бар покажите да сте живи. Оваквим понашањем можете само да наставите урушавање Србије јер Космет неће бити последња територија коју ће тражити. Приштина се бранила у Книну. Када је Книн пао, тражили су још. У својој индолентности дозволили сте да Војводина постане држава у држави, а њена „влада” и „ВАНУ” камен око врата српској нацији и политици. Дозволили сте појаву „Војвођана”, а, ако не разумете о чему причам, само сачекајте наредни попис. Изгубићемо све захваљујући мудрости и далековидости разних ортопеда, психолога и физичара у власти.

Дозовите се памети. Не брукајте се пред собом, будите бар једном људи – усправите се. Знам да је у почетку тешко, али биће боље касније, само полако, будите упорни.

Схватите да све има границе и мере, па и понижавање. Уколико наставите овако да се понашате према народу и држави, неће бити добро ни за кога, ни за народ ни за вас.

Уколико сада нешто не предузмете, колико сутра ће на врата свих српских домова закуцати сваки грамзиви сусед, извадити пиштољ и рећи: „Сели се Србине!”.

А куда, питам ја вас? Куда? Има ли камена у Србији, реке, потока, куће, на којој ћете рећи, на којој ћемо сви заједно рећи – „доста је било, не дам своје!”.

То је питање на које захтевам одговор.

П.С. Пробудите Тијанића. Можда би Јавни сервис ЕУропске Србијице могао да пошаље каквог извештача доле. Или да нам врати харач за ТВ претплату. А свима из власти поручујем да више пута понове реч „срамота”. Ако не осете стид, нека колективно поднесу оставке.


http://www.standard.rs/vesti/36-politika/7959-milan-damjanac-miris-oluje-na-kosovu-.html

http://www.slobodanjovanovic.org/2011/07/27/milan-damjanac-miris-oluje-na-kosovu/

Црна Гора – земља Џедаја?

Пише: Милан Дамјанац


Напросто је невероватно са каквим се недаћама српска нација суочава а још је невероватније то што се пропадању српске државе и нације на назире крај. Погледајмо само степен брзине стварања нових „држава“ на Балкану. Доживели смо и то да се делови наше нације проглашавају посебним народима, граде сопствене националне идентитете и културне обрасце, присвајајући српску историју, територије, културу и обичаје, и што је најгоре, тај тренд се наставља, а нико не обраћа пажњу на то питање затварајући очи пред овим озбиљним проблемом.

Најсвежији је случај Црне Горе. Црна Гора није једина, али је можда и најболнија страница наше садашњости. Црна Гора, некадашња „српска Спарта“; Црна Гора, српска држава која је чувала српско сећање у најтежим временима. Црна Гора, постојбина српског великана владике Његоша. Шта се, побогу, догодило са том и таквом Црном Гором? Бежање од сопственог идентитета у други патолошка је појава, али није непозната. Но, ту смо где смо, или што би рекао прост свет- „из ове се коже не може“.

Шта се уопште догодило на попису у Црној Гори?

Оно што је сигурно је да су резултати пописа у Црној Гори морали бити овакви какви су објављени, као што је и резултат референдума за независност морао бити онакав какав је био. Морао је, зато што би све остало значило катастрофу политике западних мешетара и домаћих послушника. Апсолутно сам сигуран да су прелиминарна истраживања била тачна и да се око 34 процената грађана Црне Горе сматра Србима. Међутим, такав резултат би представљао пораз образовне и медијске политике „испирања мозга“ и брисања колективног сећања, тако да се нисам изненадио када сам схватио да се објављивање резултата отеже до у недоглед, како би резултати одговарали потребама. Невоља Црне Горе је што у њој живи мали број становника; односно, концентрација највећег броја грађана је у пар највећих градова. Таква ситуација доводи до парадокса- до немогућности успоставе демократије и слободе избора. Једноставно, свако свакога познаје, земља је сиромашна, посла нема, и зато власт држи монопол над свим аспектима живота обичног грађанина. Наиме, ствар је више него проста, уколико желите да се запослите било где (а посебно у државној управи), морате да служите интересима владајуће елите. А служићете тако што ћете бранити њихову политику и криминалне радње.

Мала земља, народ концентрисан у пар већих центара, медији под контролом власти, образовни систем такође, мафија исто- то, признаћете, нису нормални услови у којима се може спровести било какав слободан избор (посебно не у ери модерне технологије). Уцене су саставни део политичког живота, а обмане су друго име црногорске стварности. Црногорски идентитет се лажно представља као грађански, док је заправо у питању наметање националног (народног) идентитета и асимилација Срба . Занимљиво је, додуше, да су резултати пописа по питању употребе језика доста неповољнији по црногорску власт. Новокомпованим ненаучним политичким чедом, кентауром под именом „црногорски језик“, говори само 36, 97 посто, што је значајно мање у односу на постотак оних грађана који се изјашњавају као „Црногорци“. Српски је и даље доминантан језик, иако је некако са 63, 49% заступљености на попису 2003. године сведен на 42, 88%. Дакле, поставља се питање- где су нестали људи који су говорили тим језиком пре само 8 година на тим истим просторима? Нису се одселили, и даље су тамо. Где су нестали они који су се изјашњавали Србима пре 8 година на истим тим просторима? Нису се одселили, већ су асимиловани. Пазите, то није мала ни наивна ствар- неко је асимиловао огроман проценат Срба. Неко је на наше очи на најгори начин прекршио људска права Срба. Права српског народа се флагрантно у континуитету крше у свим земљама региона, а наша се држава никада није определила за политику реципроцитета и заузела став који је морала- да питања положаја и права мањинских група у Србији веже за питања права, положаја и слобода српског народа у окружењу. У Србији свака национална заједница има свој национални савет и процентуално, кроз принцип „позитивне дискриминације“ учествује у власти, док се у околним државама врши асимилација наших сународника!

Дакле, уколико нисте „етнички Црногорац“ не можете бити запошљени ни као чистач у државној управи. Уколико сте професор не можете бранити научну истину и право да предајете српски језик, пошто вас чека отказ. Црквени великодостојници се приводе искључиво зато што припадају Српској православној цркви док се непризната творевина на чијем се челу налази Мираш Дедеић медијски фаворизује. Уопште говорећи, изузетно је тешко бити Србин у Црној Гори. Као што сам својевремено и писао, проблем је и евентуални захтев за статусом националне мањине, када су „етнички Црногорци“ већ узурпирали српску историју и културу. Како би се створио нови народ, неопходна је узурпација културе народа из којег нови народ проистиче. Зато се испоставља као проблем евентуални захтев Срба у Црној Гори за добијање статуса мањинског народа: сваки мањински народ има право да штити и баштини своју културу, обичаје, језик и историју. А сва обележја народа која би Срби желели да заштите у Црној Гори већ су узурпирана од стране тзв. црногорског народа. Култура, историја и говор Срба у Црној Гори није више део српског, већ црногорског идентитетског корпуса, и зато је проблематичан захтев за његовом заштитом. Наиме, црногорска култура је култура Срба у Црној Гори „прочишћена“ од српских националних елемената и српског имена. Црногорска историја је историја Срба у Црној Гори „прочишћена“ од чињеница који је могу повезати са српском историјом, црногорски музички инструменти јесу инструменти Срба у Црној Гори (нпр. гусле). Једина дозвољена права за српску националну мањину била би заштита права на србијански варијетет српског културног и националног идентитета, што је у склопу свеобухватне стратегије да се српски идентитет сведе на шумадијски, те да се из српског корпуса искључе сви Срби ван граница Србије (без Војводине, у којој је на делу стварање војвођанског идентитета).

И добро – хоће ли сада Срби, пошто их на попису има скоро 30 процената у истом проценту бити заступљени у државним органима Црне Горе? Хоће ли неко да одговори како то да је службени језик у Црној Гори црногорски а не српски када српским говори неупоредиво већи проценат грађана?

Главни изговор црногорских власти је да националне заједнице нису процентуално заступљене из разлога што Црна Гора није национална већ грађанска држава, што је ноторна лаж. То је најлакше проверити на два начина. Један је да на месец дана одете у Црну Гору и слушате испирање мозга које спроводи национални јавни сервис Црне Горе. Други је да погледате активности званичне Подгорице које се своде на окупљање дијаспоре свуда у свету. Не окупљају се ту сви исељени грађани Црне Горе, већ искључиво они који се осећају етничким Црногорцима. Стварање нове цркве и новог језика јесте у служби стварања новог народа, не грађанске државе. Српска држава мора да постави питање заштите права Срба у Црној Гори, који се налазе под великим притисцима и којима прети нестанак.

Мора већ једном да се схвати – црногорска политичка елита је исувише корумпирана и у спрези са криминалом да би испоштовала и једну демократску слободу или право. Црногорска власт контролише све у Црној Гори заједно са мафијашким круговима, и у таквој ситуацији асимилацију је лако спровести. Запослење добијају лојални „Црногорци“ и они који желе то да постану. На изјашњавању докажу своју лојалност како би сачували посао и прехранили породице.

Србија има два избора: да ћути и гледа нестанак Срба Црној Гори или да учини нешто конкретно. Зашто нема српских инвестиција у Црној Гори? Зашто не побољшамо везе тамошњих Срба са матицом? Шта је са културним институцијама у Црној Гори?

И док Срби нестају, српска власт чека да се избори заврше како би натенане прихватили сва условљавања Приштине јер само то гарантује обустављање ембарга на увоз српских производа. Наравно, ембарго је уствари ударио Вашингтон, а обустава ембарга је неопходна како бисмо ушли у ЕУ. Понижавајуће. Уствари, не знам има ли краја српским понижењима. Ми не само што преговарамо са својим отцепљеним деловима територије него и молимо да нас не заустављају на путу ка обећаној шареној лажи.

Мало ко је додуше приметио да се нешто више од сто грађана Црне Горе на попису изјаснило Џедајима. А то је у глобалу прави показатељ наше стварности. Овде можете да се изјасните као Марсовац, затражите и добијете марсовски национални савет, марсовски језик (исти као српски, само са меким „М“ и „А“) и затим да тражите отцепљење територије. Јадно и бедно, мада понајвише забрињавајуће.

Ако неко може да озбиљно, научно брани постојање црногорског језика онда ја кандидујем врањански дијалект за посебан језик. Уосталом, зашто не ићи и даље? Уколико постоје црногорски Џедаји, зашто се не усвоји и посебан џедајски језик, џедајска имена, џедајска историја? Данашњи новокомповани „црногорци“ тврде да су их Срби окупирали, да су им наметнули идентитет, да они српско име ни споменули нису док им Срби нису насилно укинули државу и слично. Занимљиво, да тако поносан народ, народ којем је образ светиња, који се хвали да је био слободан и у време Турака отворено признаје да је потпуно поробљен од стране Срба и да му је идентитет промењен. Пошто сам прочитао аргументе које користе у одбрану ове тврдње, тврдим да бих могао на једнак начин да браним теорију да су Црногорци у ствари Џедаји, да је владика Његош био Џедај а да је право име Мила Ђукановића Дарт Вејдер. Нашло би се ту места и за Оби-Ван Кенобије.

Историјске чињенице нису конструкција ма колико се неки трудили да их тако представе. И ова ће ујдурма са тзв. црногорском нацијом бити кратког века. За крај, ваљало би да нашу браћу црногорце подсетимо на речи мајке Владике Његоша поводом његове смрти: „Браћо Његуши, соколови црногорци! Није лијепо што чините, што кукате и плачете за Владиком. Нијесам ја њега родила нити за кукање нити за плакање, већ сам га родила о добру имена вашега и српскога. Вазда сам била и сада сам најсрећнија мајка, кад ми је Бог подарио тебе, мој вазда најмилији сине. Био си најљепши међу најљепшима не само тијелом него и душом. А за ваистину Божју ја, твоја мајка, за тобом никад нећу заплакати, јер кад би то учинила ја не би била твоја права мајка. Требају да плачу мајке које рађају издајнике и погани људске, а не ја. Проста ти сине материнска рана, просто ти српско млијеко којим сам те подојила. Слава Богу који ми те тако лијепога даривао и тако лијепог и младог узео, барем ће и Он, сине мој, од тебе имати што да види“.

Нека се сви новокомповани црногорци добро погледају у огледало. То је једино што имам да им поручим, а шта би им поручила мајка Владике Његоша, Јована Томова, рођена Пророковић, то остављам њима на савести.

http://www.slobodanjovanovic.org/2011/07/26/milan-damjanac-crna-gora-zemlja-dzedaja/

http://www.standard.rs/-cvijanovi-vam-preporuuje/7955-milan-damjanac-crna-gora--zemlja-dedaja.html

Јовановић и Тадић предложени за афористичаре године

Пише: Милан Дамјанац



Председник Србије Борис Тадић и председник ЛДП-а Чедомир Јовановић данас су предложени за престижну награду „Афористичар године“ у организацији удружења грађана „Алтернатива нема алтернативу“. Наиме, Чедомир је право на номинацију стекао низом незаборавних изјава од којих су номиноване четири изјаве у четири различите категорије.

У категорији „најбољи расистички афоризам године“, Чеда је убедљиви фаворит са изјавом којом изједначава Африканце са канибалима. У категорији „најбољи афоризам о кршењу људских права“ истакао се шалом на рачун малих људи. У категорији „афоризми без срама и мере“ Чеда убедљиво води у свим кладионицама након поређења грљења два министра иностраних послова са грљењем „два медведа“. Иако су се Чедини фанови све до последњег минута истицања рока за подношење номинација плашили да Чеда може изгубити шансе за награду, услед изванредних афоризама Млађана Динкића, њихов идол их је све разуверио афоризмима у којима однос Русије према Србији упоређује са колонијалним и изјавама да се „Русија меша у унутрашње послове Србије“. Тиме је успео да дефинитивно избије на врх листе у кладионицама. Уколико су до тада неки и сумњали у његову победу, све је било јасно након изјаве у „Утиску недеље“ да „Русија вређа његов народ“ па „самим тим вређа и њега“, а он неће дозволити да неко његов народ и њега понижава. Ова изјава изазвала је салве аплауза и провалу смеха каква се у Србији не памти, што је допринело да буде главни и готово недодирљиви фаворит у трци за „Најбољег афористичара године“.

Овогодишњи фаворит Чеда специфичан је и по томе што не разуме зашто неко сматра да његове изјаве заслужују овакву награду, а посебно се изненадио када је чуо да постоје озбиљне назнаке да ће се у будућности разговарати о опцији да читав политички програм и циљеви његове странке буде номиновани за- „Најсмешнији план године“. Подсетимо, странка на чијем је челу наш Чедомир залаже се за безусловну сарадњу са доказаним српским пријатељима, западним државама које су из милоште бомбардовале нашу земљу и народ и подржале отцепљење дела српске територије. Такође, Чедомир се залаже и за „партнерски однос са ЕУ“ у коме бисмо ми испуњавали све музичке (и не само музичке) жеље наших пријатеља. Оваква принципијелност младога Чеде ставља га на врх листе „доследних политичара године“.

Тадићева „Одисеја“

Мора се ипак признати да је највеће изненађење номинација Бориса Тадића за „Афористичара године“ и то у „минут до 12“, а за сад се не може са сигурношћу предвидети да ли ће ова номинација некоме помрсити рачуне. Наиме, након потврде да хапшење Ратка Младића није последњи услов пред улазак у ЕУ и да преостаје још само пар хиљада услова, комисија је одлучила да Тадићево име уврсти у избор. Након што су немачки званичници потврдили да ће та земља блокирати улазак Србије у ЕУ уколико не призна Косово, додавши да „не желе у свом чланству земљу са нерешеним питањем граница“, постало је јасно да ће Борис Тадић бити озбиљан противкандидат Чеди Јовановићу. Наиме, многи тврде да је велика шанса да ће награду освојити управо Тадићев афоризам „и Косово и ЕУ“, за који се сада тврди да је и најгенијалнији, јер је разлика између стварности и шале само у слову „н“- „(н)и Косово (н)и ЕУ“. Иако је разочаран потезом наших традиционалних немачких пријатеља, Тадић се нада да се питање признања Косова неће постављати још пуно година, те да ће на крају некако успети да га призна, а да то нико не примети.

Предизборна парола на основу које су Тадић и његова странка добили гласове потребне да владају Србијом вероватно ће бити уврштена у највеће маркетиншке трикове у српској историји, мада се Удружење српских афористичара нада да би афоризам „и Косово и ЕУ“ могао да засмеје и свет. У том циљу, књига најсмешнијих изјава номинованих о ЕУ и Косову биће штампана и на енглеском језику како би и наши западни пријатељи могли да се увере у домете уметничког стваралаштва код Срба.

Ово би било треће признање ове врсте за Тадића, након признања „СФ бајка године“ за план „Србија 2020“ и награде „Србија на путу самоспознаје- ништавило је следећи корак“ за изванредну, како неки кажу, модерну „Одисеју“, у коме Тадић и Басара гласно размишљају о вечитим темама опстанка и смрти у земљи која се некада звала Србија. Наставак ове драме која је многиме натерала сузе на очи очекује се ускоро, чим Басара постане члан САНУ. Злобници би рекли да ће убудуће сви који желе да буду академици у Србији то и моћи, пошто ћемо имати безброј Академија.

Оно што је сигурно јесте да ће избор бити веома тежак а такмичење жестоко и неизвесно. Гласање за афоризам године обавиће се на изборима почетком наредне године, а награду „Златни медвед“ за „Афористичара године“ уручиће вишегодишњи недодирљиви шампион и освајач исте- Вук Драшковић.

http://www.slobodanjovanovic.org/2011/06/23/m-damjanac-jovanovic-i-tadic-predlozeni-za-aforisticare-godine/

http://www.standard.rs/-cvijanovi-vam-preporuuje/7675-milan-damjanac-jovanovi-i-tadi-predloeni-za-aforistiare-godine.html

Ердоган, Младић, страни изасланици и српска срамота

Пише: Милан Дамјанац



Човек по имену Реџеп Тајип Ердоган, премијер Турске, саопштио је да је најважније да „Младић буде одмах сурово кажњен“ називајући га успут „свирепим убицом“ [1]. Затим је рекао да „...наравно да не можемо да вратимо изгубљене, недужне животе, али хапшење овог свирепог убице донекле ублажава наш бол“. Чим сам чуо ову важну вест коју су медији у окупираној Србији одмах са одушевљењем и радошћу пренели, или је боље рећи, са великом дозом „сеирења“, срце ми је заиграло од радости. Каква срећа да се јавља премијер државе која је изгубила своје држављане у Сребреници, премијер братске нам и пријатељске Турске!

Још само да нам објасни у ком то смислу „не могу да врате (турске, прим. М.Д.) изгубљене, недужне животе“ и како то хапшење генерала Младића ублажава (турски) бол? Није ваљда да су страдали муслимани турске националности? Или да их једноставно називамо муслиманима? Но добро, жртве су жртве ма које нације и боје коже били. Страшно је само што на ову чињеницу нико не указује, него у Србији влада извесна презривост према српским жртвама; мање су вредне. Штета. Да којим случајем нису српског порекла сигуран сам да би им гробови одавно били нађени, убице процесуиране, а тргови испуњени свећама за покој њихових недужних душа. Међутим, овај Ердоганов наступ је произашао из „патронизма“ који Турска заступа према муслиманима у Босни и из само нашем председнику знаних мотива који су Ердогана произвели у заштитника региона, помиритеља и судију, што се најбоље видело на састанку у велелепној српској вили.

Елем, чим сам чуо овај позив нашег ментора и газде, одушевљено сам, у некаквој егзалтацији, наместио свој најлепши осмех, клекао и неколико пута се захвалио пресветлом Султану на још једном бисеру његове мудрости. Аферим, Паша! Ако би којим случајем био толико добар да нам уделиш још пар савета како да поступамо са „свирепим убицама“ били бисмо ти још захвалнији. Овако, имамо само историјска решења која је твој народ оставио за собом, али сам се некако надао да ће пресветли падишах препоручити нешто модерније од коца. Али аферим! Урадићемо ми све што је до нас!

Неће нас у томе омести наша крволочна историја у којој смо, питај Бога зашто, чак подигли и побуну против Вашег мирољубивог народа који је на 500 застао на нашим земљама. Зашто смо се ослобађали када бисмо сада најрадије били „европска Турска“, а и шта би нам фалило? Било би занимљиво видети резултате тог и таквог референдума. Уосталом, не рекоше ли наши „државници“ да ће на Чегру подићи споменик и турској војсци? Јашта.

Подићи, подићи, и то што већи, до неба да допире, да се чује на све стране света како Срби подижу споменик окупаторској војсци познатој по силовањима, мучењима и зверским убиствима српског народа на српској територији. То ми звучи толико толерантно и европски, да би могли одмах име државе да променимо у неко друго. А и не би нас то тако тешко погодило; одавно ми немамо државе која би бранила српске интересе. Овако би бар знали на чему смо.

Међутим, није пресветли Султан оно што мене брине. Нису ни разни каплари ни чиновници из нама познатих и старих „пријатељских“ држава. Мене брину ове наше „Гапе“. Ако не знате о чему се ради, укратко ћу објаснити. Својевремено је у изванредном Драшковићевом роману „Руски конзул“ споменуто да су извесни Срби службовали у власти окупаторских турских снага. Они су били на драстично већем друштвеном положају него остала раја, и имали су, по „милости Алаховој“ већа овлашћења, радили су за турске интересе и сви Срби су их одреда морали поштовати. Тако су Турци доказивали раји да се и њихово мишљење чује. У пракси, додуше, та несрећна „нова српска елита“ коју су турски окупатори створили имала је само једну улогу: несрећни припадник такве елите би седео у турском суду и држао печат. Онда када би пресветли кадија одрезао неком Србину пресуду, није се припадник ове елите бунио, нити је могао, нити му је то било у опису раднога места, нити је желео да угрожава своје положаје, већ је једино био користан за извршавање наређења. Тако би кадија одрезао пресуду, а затим би се овом и оваквом тужном изговору за припадника "српске елите" обратио наредивши: „Гапо, бас мури!“, што је у преводу отприлике значило „Каурине, удари печат!“. И тако су припадници тадашње српске елите, разне „Гапе“ и „Гапоње“, предано и верно служиле свој српски народ, чувале му част и веру. А како и не би; постојање и понашање таквих Срба сигурно је ојачало жељу да се преживи код остатка српских несретника.

Чини се ипак да су, иако су се времена променила, неке ствари остале исте. И данас наше „Гапе“ на исти начин помажу несретном српском народу, покушавају да га цивилизују, да га убеде да ће му одсецање ногу и руку пријати и добро доћи. Обезглављени народ (модерна српска раја), се са правом пита има ли та елита намеру да покуша да помогне њему или окупатору који га бесомучно ставља на муке. Одговор, мисле „Гапе“, са правом не добија. Како ће, за име Бога, неуки Србин схватити тако велике и значајне истине због којих је „српска“ елита принуђена да се понаша још горе према њему од окупатора? Како би неуки Србин схватио све предности привилегија наших „Гапа“? Како би мали и бедни Србин схватио да је тешко одрећи се светских почасти?

Није лако бити „Гапа“! И за то треба труда и рада. Свако данас хоће ту титулу, а мало ко је истински заслужује. Тешко је начинити исправан избор, поред толико добрих и преданих кандидата. Да бисте ушли у ужи избор, морате поседовати јачу мржњу према себи и свом народу него што је то има непријатељ. Ни то није довољно, пошто многи то већ раде, него је потребно надмашити и најгоре, рећи нешто ново и гнусно о свом народу, предложити још агресивније кораке како би се српски народ што пре и што успешније преваспитао и коначно постао неки други народ, бољи и лепши, што би се рекло, народ који зна да поштује силу и власт. Замислите само колико је тешко ући у круг повлашћених у било којој области.

Узмимо, на пример, кинематографију. Није то тако једноставно као што се на први поглед чини. Замислите само - снимити најбољи антисрпски филм у мору таквих остварења. Није то ништа ново, али уколико желите успех, морате превазићи претходнике, морате бити још оштрији и иновативнији, а онда, ако ту успете, само Вам је небо граница. Сва ће Вам врата бити широм отворена, црвени теписи бачени пред ноге, награде обезбеђене, а ни „Оскар“ није тако далеко.

Није, кажем, није лако. Зато су поједини аналитичари „Друге Србије“ покушали да направе сасвим нов књижевни стил, бестидну пљувачину, када тако морам рећи, која је мутирала у говор мржње који није законски кажњив. А све то несрећници чине у нади да ће их неко запазити, приметити, позвати, захвалити. Рачунају да ће терминолошки и стилски скандал произвести добру рекламу за њих саме. Невоља је што се то претворило у лични крсташки рат који се не може добити јер се боре против самих себе. Тешко може човек мрзети толико другога, ако не мрзи и самога себе. Тај други га понајвише подсећа на себе, а нико не воли да се подсећа да је припадник пораженог српског народа. Он мора, нужно му је да себе убеди да су господари и крвници у праву а да народ греши, јер само тако може да оправда своје успехе. У супротном, признао би да његов друштвени положај није заслужен радом, квалитетом и знањем већ послушношћу и издајом народа. Признаћете да је то тешка ствар за прихватити. Не би то људска таштина поднела.

Управо је тај опробан образац и суштина и овог несрећног медијског извештавања и полицијске тортуре над народом након хапшења генерала Младића. Није суштина у Младићу. Суштина је у томе што медији Готовину називају „генерал“ а Младића „Хашки оптуженик“, у томе што је придев српски забрањен у извештајима сем ако није нешто негативно у питању. Суштина је у томе што се стидимо сами себе, што сами себе понижавамо. Тако тужилац Вукчевић, заборављајући Младићеве војничке заслуге у одбрани прекодринских Срба и штету које Хашко суђење може Србији да нанесе, ма, заборављајући основну људску пристојност, чак ни не покушава да саучествује у болу народа. Не, он поносно и весело, дегутантно истиче да ће пити у то име шампањац са Карлом дел Понте.

Чак ни сарајевски медији нису толико славили колико „српски“. Српске су се Гапе распевале, сваки би да генералу Младићу понеки грех „дода“, да га са још пар невероватних неистина додатно оптужи, сваки би да покаже да је баш он први који осуђује генерала и који се радује сопственој пропасти. То подсећа на феномен када дете уради нешто, па каже родитељу, да се похвали: „тата, види шта сам урадио! Види ме!“. Тако исто и овде, труде се и очекују похвале западних очева. Зато на телевизији слушамо хвалоспеве о решености Србије да изручи Младића (?!?) попут инфантилног преношења неинтелигентих изјава страних званичника (на сличан се начин радило и деведесетих), на пример: „…је изјавио да никада није ни сумњао у решеност српског председника Тадића да ухапси Младића“, затим инфантилних питања страним посматрачима и констатација попут: „да ли је Србија сада доказала да је демократско друштво (?!?)…“ или „процес ЕУ интеграција је сада незаустављив…сви светски медији преносе вест о…“ итд. Идолатрија у Србији је дефинитивно попримила неслућене размере.

Готово да сам прихватио као чињеницу да је српска влада поднела ритуалну људску жртву новом божанству, не би ли га мало одобровољила.

И тако, док су Хрвати плачући и кунући испуњавали градске тргове, док су хрватски медији организовали озбиљне политичке (па чак и пропагандне, зашто да не) емисије, дотле је у Србији на улицама само полиција, чује се мук, а са телевизијских екрана смех и одушевљење. Тешко је и описати овај облик друштвеног обољења. Ми смо се толико идентификовали са својим непријатељима, да то малтене прелази у патологију. У светлу извињења РТС-а за извештававање деведесетих година, које је, како је Слободан Антонић виспрено приметио, упућено не нашим грађанима већ Империји, и овај случај говори о свеопштем посрнућу. Како једном полушаљиво рече Матија Бећковић: „Да нам је ова памет била онда (1999, прим. Д.М.), сами бисмо себе бомбардовали“. Управо је то суштина.

А и оно мало народа који је изашао на улице у четвртак увече било је дочекано и испраћено пендрецима, у духу демократског система и европских вредности. Сада додуше наступају најинтересантнији тренуци: након инфантилних покушаја да се народ увери како је хапшење генерала Младића коначно уклонило и последњу препреку, препреку коју су сви кривили протеклих година, препреку која нас је делила од Царства Небеског на Земљи, Свете и Блажене Европске уније, уследиће прекори том истом народу. Наиме, образац је увек исти и изнова се поновља - започне се еуфоријом, идолатријом и инфантилним изјавама и очекивањима. Затим, припадници „Друге Србије“ са нестрпљењем и надом у очима очекују миг европских партнера који ће им рећи да су добро учинили, да је све у реду, да су коначно испунили и последњу обавезу, да ће Срби коначно постати део Европске уније. Наравно, господари су одавно увидели да српски народ спава а елита је и више него послушна и реагује само на притиске и уцене. И наравно, наставиће да уцењује. Списку краја нема! Сада је на реду признавање Космета [2], затим повећање надлежности АП Војводини, аутономија тзв. „Санџака“ и ко зна шта све не.

Сада би нека нормална елита рекла „доста!“, подвукла црту и сагледала реалне интересе своје државе и народа. Али не и наша. Није наша елита тако слабога срца и вере. Наша елита искрено верује у западне господаре. Чак и уколико нам поставе још милион услова и уколико нам додатно распарчају државу, то је за наше добро. У то се мора искрено и предано веровати. Већ видим наслове у другосрбијанским гласилима у којима се изнова позива на „прихватање реалности“, на „чињеницу да Србија не може у Еу под својим условима“, да је Еу „перспектива за нашу децу“ (занимљиво је како се сви позивају на добробит деце, а деце готово да нема, а неће је ни бити ако овако наставимо) и опет ће нам објашњавати зашто смо и чиме заслужили овакав третман од стране западних просветитеља и ослободилаца.

Не желе нама Американци ништа лоше, они имају искључиво племените намере! Неће нас издати Европска унија! И тако уместо критичког става имамо министра Ђелића који невољно признаје новинарки да је био „помало љут на ЕУ“ али га је срећом „све прошло и схватио је“. Дакле, важно је само чврсто веровати и не размишљати. То је и основа сваке успешне религије. И тако ће се наставити овај крсташки рат против непостојећег српског национализма и нико у Србији неће смети да каже реч против владајуће догме, нити иједна странка јавно сме да подржи Младића, или не дај Боже, негира „геноцид“, а да не буде тотално медијски сатанизована. Све такве невладине организације одмах се етикетирају као „ултрадесничарске“ и „клерофашистичке“ и позива се на њихову забрану.

Зато је додуше таква слобода говора и деловања могућа у Италији, ако већ није у Србији, у којој члан Европског парламента Марио Боргезио (мора да је нека превара, рећи ће наши фанатични верници) и председник „Лиге за север“ поносно изјављује да је „Младић његов херој“ и да „нема ни трунке вере да ће му у трибуналу бити суђено праведно“[3]. Како ли боли нашу елиту то што није у стању да Марија Боргезија ухапси и „праведно“ осуди.

Овом ћу вести и завршити ово кратко разматрање. Уствари, завршићу га духовитим речима једног од коментатора споменуте вести о Боргезију, који је тим коментаром успешно имитирао реакцију наших органа власти и елите: „Гледе иступа овог сјеверно-лигашког хулигана, велико-српског десниЋара, клеро-фашисте и талијанског нациЈоналисте (апропос, својим и ушима Б92 и РТС92 далековидница, и очима Блица и Политике, сам чуо како на рушилачким демонстрацијама у Милану узвикује: "Нож, жица, домаћица, кобасица, лесковачка мућкалица!"), молим наше неустрашиво, жуто, про-српско суДСтво и Шпецијални суд за ратне злоЋине да, сукладно визиЈонарским визијама и политичкој изузетности нашег (и јевропског!) региЈоналног лидера Друга Седог, највећег сина свих "наших" народа и народности јевропске СФР-Србије, еуропске Војводине и свих њиних "уједињених" Г17+ регијица, пошаље у Ломбардију наше Шпецијалне анти-велико-српске SWAT постројбе, друга Ивицу (без коферчета), другове Вукчевића, Векарића, Чеду и Чанка појачане другарицама Маловић, Кандић и Бисерко, те да овог талијанско-великосрпског нациЈоналисту приведу лицу жуте и јевропске правде.

За жуту петокраку масну и приватизацију златну!

Јевропа или смрт!“



[1] http://www.kurir-info.rs/crna-hronika/uhapsen-ratko-mladic/erdogan-tribunal-odmah-da-kazni-mladica-92883.php

[2] http://www.nspm.rs/hronika/hari-van-bomel-hapsenje-mladica-nedovoljno-za-status-kandidata.html?alphabet=c#yvComment40430

[3] http://www.nspm.rs/hronika/mario-borgezio-mladic-je-moj-heroj.html


http://www.nspm.rs/politicki-zivot/erdogan-mladic-strani-izaslanici-i-srpska-sramota.html

Хапшење Ратка Младића и сумрак Србије

Пише: Милан Дамјанац



Америчка колонија Србија ухапсила је генерала Ратка Младића, управо уочи долазак Кетрин Ештон у Београд, за коју се чини да је чудотворка- слама и најтврђе, плаши и најхрабрије. И тако, у том страху, а посебно у страху од евентуалног неодобравања статуса кандидата услед лошег извештаја Сержа Брамерца специјалне јединице Србије и њена „власт“ реаговале су жестоко и предано.

Једини је проблем што држава Србија реагује правовремено и искључиво селективно, само у туђем интересу а никада у српском. Тешко је разумном човеку објаснити зашто је хапшење Ратка Младића у политичком интересу Србије. Шта ћемо добити од хапшења? Једни се надају „бржим Еу интеграцијама“ а други „мањим притисцима“. Нећемо добити ни једно ни друго. Брзина европских интеграција је процес који зависи од мноштва фактора, а хапшење Ратка Младића, то треба свима да буде јасно, није један од њих. Сличну смо ситуацију имали када је ухапшен Радован Караџић. Могуће је да ћемо добити статус кандидата за пријем, али тај бисмо статус добили и без хапшења, упркос страху наших власти. Статус кандидата, са друге стране, не значи ништа; новчана помоћ из европских фондова биће опљачкана од стране локалних мафијаша који су у договору са лидерима политичких странака на власти (а за разлику од бугарских ови наши ни трагове неће оставити) а сам статус кандидата може трајати и двадесет, и тридесет година, или бесконачно.

Европска унија је у тешкој економској ситуацији, пријем нових чланица није пожељан нити за то постоји већина у овом тренутку. На страну то што многе чланице имају проблем са локалним јавним мњењем које све више нагиње ка евроскептицизму. Дакле, брже интеграције нећемо добити. Да ли ћемо овим потезом показати нашим европским „партнерима“ да смо пријатељски (ја бих рекао послушнички) расположени и да притисци нису неопходни? Да ли ћемо им показати да нас је страшно повредила констатација да не чинимо све како бисмо ухапсили Младића? Не. Показаћемо једино да је притисак основно и непходно оружје које ваља користити када се од Србије нешто жели. Кетрин Ештон је, са друге стране, заслужила повишицу плате. Чим она крене у обилазак српских земаља, отпор се чудесно слама, а власт наједном постаје „кооперативна“.

А шта ћемо добити од хапшења Ратка Младића? На почетку, добијамо ново понижење Србије и српског народа. Добијамо губитак самопоштовања, који додуше, није ни тако страшан имајући у виду да је редован и да смо сви на то помало отупели. Добијамо још већи психолошки притисак на млађу популацију која у све већем броју напушта Србију и покушава да заборави којем народу припада. Неоспорно је тешко и мучно припадати овом народу.

Добијамо доживотну пресуду Ратку Младићу за геноцид, затим поновну тужбу БиХ против Србије у којој ће се позвати на пресуду Ратку Младићу. Затим, а ту није крај, плаћаћемо ратну одштету Босни и Херцеговини. Пресуда ће утицати на губитак тешко стеченог међународног угледа Републике Српске и на све веће захтеве за њено укидање. Макс Вебер је својевремено написао: „Према томе, закључило се да треба објавити сва документа, поготову она која терете властиту земљу, и да на основу тих једностраних публикација треба признати кривицу за избијање рата, једнострано, безусловно, без обзира на последице. Политичар ће открити да се тиме неће унапредити истина, већ да ће је напротив злоупотреба и разобручене страсти замрачити; да само свестрано и планско испитивање спроведено преко оних који нису заслепљени страначким обзирима може довести до резултата; и да сваки друкчији поступак може имати такве последице за читав народ које се деценијама не могу поправити. “
Само политичари који немају ничег државничког и визионарског у себи могу да од свих оптужених ухапсе Младића и Караџића. Никада, али никада, се не хапсе они оптужени који могу нанети непоправљиву штету држави и народу. Онима који су створили слику о Србима као јединим кривцима за рат у бившој СФРЈ ово је прилика коју неће пропустити. Наша ће деца у уџбеницима учити да су им очеви и дедови спроводили геноцид, иако нашег народа више неће бити на вековним огњиштима. Врло државнички и пророчки од стране „нашег“ режима- свака част!

А сада још само пар речи о нашој, усудићу се да кажем, дилетантској власти. Председник Тадић је, обраћајући се грађанима колоније Србије на српском и страним „пријатељима“ на енглеском језику, обзнанио да је генерал Младић ухапшен. Уредно је још подсетио суграђане да се држава претворила у тоталитарну олигархију, запретивши свима онима који буду протествовали да ће бити ухапшени и по хитном поступку процесуирани. Наш демократски председник нас је известио да је, бар се тако мени учинило, сваки демократски протест на улицама Београда „притисак на правни поредак“ и да ће „сви који тако нешто покушају бити ухапшени и процесуирани“.

Дакле, наша власт никако не одустаје од спровођења „језивих“ мера. Ништа ново ни неочекивано. Свакоме је дозвољено да доводи у питање интегритет и суверенитет Србије, да позива на сецесију, да протествује, само није Србима у сопственој земљи дозвољено ни најосновније право. Не знам шта ме је на крају највише погодил о- да ли ликовање медија и „независних“ аналитичара, наивност обичних грађана који верују да ће им хапшење Младића донети „сигурну будућност“ или кордони полиције на улицама. Биће да је ипак ово последње. Увек сам се грозио и јежио тоталитарних поредака и система, а доживео сам да демократски изабрана власт (додуше настала на превари грађана) спроводи недемократске мере. На крају, тешко је дати неки закључак који би био иоле оптимистичног карактера.

Србија није Хрватска. Нећемо на улицама видети Србе како протествују, носе генералове слике и подносе иницијативе за називање тргова по генералу. Нећемо, зато што је српски народ одвећ апатичан и изгубљен. Нећемо, зато што српска држава није национална нити брине о националним интересима. Зато на телевизији слушамо хвалоспеве о решености Србије да изручи Младића (?!?) попут инфантилног преношења неинтелигентих изјава страних званичника (на сличан се начин радило и деведесетих) попут: „…је изјавио да никада није ни сумњао у решеност српског председника Тадића да ухапси Младића“, затим инфантилних питања страним посматрачима и констатација попут: „да ли је Србија сада доказала да је демократско друштво(?!?)…“ или „процес ЕУ интеграција је сада незаустављив…сви светски медији преносе вест о…“ и тд. Идолатрија у Србији је дефинитивно попримила неслућене размере. Готово да сам прихватио као чињеницу да је српска влада поднела ритуалну људску жртву новом божанству, не би ли га мало одобровољила.

И тако, док су Хрвати плачући и кунући испуњавали градске тргове, док су хрватски медији организовали озбиљне политичке (па чак и пропагандне, зашто да не) емисије, дотле је у Србији на улицама само полиција, чује се мук, а са телевизијских екрана смех и одушевљење. Тешко је и описати овај облик друштвеног обољења. Ми смо се толико идентификовали са својим непријатељима, да то малтене прелази у патологију. У светлу извињења РТС-а за извештававање деведесетих година, које је, како је Слободан Антонић виспрено приметио, упућено не нашим грађанима већ Империји, и овај случај говори о свеопштем посрнућу. Како једном полушаљиво рече Матија Бећковић: „Да нам је ова памет била онда (1999, прим. Д.М.), сами бисмо себе бомбардовали“. Управо је то суштина. У целом том контексту треба посматрати и Дачићеву идеју о подели Космета и самит НАТО пакта у Београду. Који ли је следећи потез наше државничке елите да ми је знати? Или пак то није тако тешко закључити?

Лепо једном приликом рече афористичар: „Уколико будемо доследно спроводили овакву политику наши и непријатељски циљеви ће се поклопити“.


http://www.slobodanjovanovic.org/2011/05/26/milan-damjanac-hapsenje-ratka-mladica-i-sumrak-srbije/

http://www.standard.rs/vesti/36-politika/7430-milan-damjanac-hapenje-ratka-mladia-i-sumrak-srbije-.html