понедељак, 25. март 2013.

Свет у коме је најчаснија водитељка без гаћа

Пише: Милан Дамјанац



Ова невероватно симпатична прича о премијеру и вицепремијеру и њиховим свађама толико забавља да је то тешко речима исказати. Почевши од намештања, преко „изненађења фрапантним открићима“, до изигравања „страшних“ државника који држе сву моћ у својим рукама. Ма невиђено, не зна се ко је интересантнији. Да је Вучић надиграо Дачића, свима је јасно. Опет, уколико то не капитализује изборима, народ ће брзо све заборавити и зато је Дачићу сада циљ да агонију продужи, а Ђиласу да се избори што пре десе, а након њих ето нама још европских мостова по Србији са фантастично скупим пилонима.
Е сад, некако ме овај сукоб Ивице и Вучка (или Марице, како вам воља), који при томе константно покушавају да, на путу ка бакиној шуми пуној опасности и злих вукова, поставе један другом ногу како би само један изашао из шуме „жив“ невероватно забавља. Забавља не зато што једни другима подмећу ногу и што је Вучић елегантно незаинтересован за питање Космета, а Дачић постао већи Европљанин од Чеде, већ зато што је то слика и прилика српске политичке сцене. Покушавам да замислим ситуацију у којој једна странка сама води владу, а и тада видим борбу за превласт, подметање ногу и намештања. Тако је како је. Срби воле моћ, али не воле да је деле. Код нас постоји само један победник који своју моћ стално мора да „чува“ од њему сличних који би ту моћ хтели за себе.
Зато нам је држава у оваквом стању. Кога брига шта наши политичари договарају са албанским политичарима у Бриселу, док им Кетрин Ештон кува кафе и служи ратлук у финој кућној атмосфери, када можемо да се забављамо јефтиним циркуским триковима наших политичких и медијских елита. Сада је ваљда најбитније ко се видео с ким, ко је издао државу, ко је неподобан а Космет и дешавања око њега и та врста издаје која се континурано већ годинама догађа више није важна… Зар се неко заиста искрено може згражавати над поступцима оног који се извукао са кофером? Оног коме је једино стало до рејтинга странке, па је час мало патриота а мало европејац? Или можда оног који глуми Путина у Србији? Немам ја ништа против, само што ме уклањање једног споменика неће убедити да је неко Путин без обзира што одобравам тај чин. Уколико тако уопште и остане. Дај Боже да нас разувери и покаже да има снаге да помогне свом народу јер је то једино коришћење моћи које би оправдало њену акумулацију.
И док ми причамо ко је кога боље „наместио“, у Војводини се ствара нови идентитет, а Нови Сад је пун графита који позивају на сецесију северне Србије. На прошлом попису билборди су били пуни порука о стварању новог, војвођанског идентитета. И шта? Ништа. Нити ико размишља да такви подухвати коштају и да је такве билборде неко морао да плати нити шта таква порука значи за Србију. Уместо што се препиру око акумулације моћи, наши би политичари могли да учине нешто добро за земљу. Кога брига ко је надјачао кога, ко је главни „баја“ и шериф, када ми и даље живимо у држави без државе. Опет, никад се не зна, можда ме неко од наших политичара изненади и покаже снагу државе.
За сада, нису ме убедили да желе ишта сем новог мандата, а опет и такви су бољи од претходне власти. Вучић је похапсио пар криминалаца, кумовао уклањању споменика што је већ више него што сам очекивао. Може ли више од тога? Видећемо. Можда може и мање.
Оно што заправо највише боли, и оно због чега је српска политичка сцена толико занимљива је трка у снисходљивости. У свету у коме се инаугурација америчког председника преноси на свим светским телевизијама, а управници удаљених провинција одлазе на поклоњење, носећи поклоне из својих забити са само једном жељом – да им добри Император одобри још пар година владавине у својим провинцијама ми смо принуђени да уживамо у карикатури тог обасца понашања. У Србији чак и издајници су карикатуре. Наши политичари, као и сви остали, иду на поклоњење Императору у Вашингтон. Међутим, оно што их издваја од осталих је што се они још и хвале па и утркују ко ће више, боље и чешће. Ударна је вест да је овај или онај наш политичар, премијер или вицепремијер био на банкету у Вашингтону, пио виски са „угледним чланом администрације“ (вероватно кафе куварицом) или вест године, да је разговарао са новим државним секретаром.
Све је то пропраћено пригодним фотографијама из кафане. И после се питамо како је водитељка без гаћа могла да се догоди премијеру. То је само логична последица кичерајске и естрадне политике. Ма наши политичари не само што пузе него се тиме и хвале да народ види ко може највише да се понизи „за добро државе“. Понижавају се они за добро њихових позиција. Не иду они тамо да изложе своје већ иду по туђе мишљење, а то је, признаћете, велика разлика. Затим се врате у земљу па нам, попут Дачића, објашњавају реалност пошто ваљда ми ту реалност не разумемо. Ма ко год се врати преко Атлантика види реалност другачије, чудо једно.
Најинтересантније од свега је што бих их ја потпуно разумео да су ово радили пре десетак година када су САД још увек биле у пуној снази. Али сада, када је њихова снага у опадању оволико понижавање може бити једино услед анахроне политике и свеопштег издајничког фолклора у Србији који је присутан у медијској и политичкој елити. Пуна земља „реалиста“ који се осећају ужасно храбри и обавезни да народу саопште тешку истину. Међутим, истина је, као и обично, далеко простија. Истина је да је тим громадама српског медијског и политичког простора који верују да говоре за добро народа много теже да себи саопште истину а то је да учествују у свесном обмањивању свог народа, да учествују у његовом преваспитавању, и да су још за то добро плаћени од стране државе што нашу срамоту чини још и већом.
И док они по Вашингтону траже своје мишљење, а по Србији нас убеђују да се са албанским политичарима са Космета морају договарати, заборављају само једну ствар. А она доста говори само што је се ретко ко сећа. Након посете Хилари Клинтон Косову, пре пар година, догодио се судбоносни сусрет – Хилари је упознала обичну државну службеницу Јахјагу, која јој се учинила подобна и проамерички настројена. Након неког времена, та непозната службеница постаје председница тзв. Косова. Ето то је прича о преговорима, и то је суштина. За име Бога, са ким то наши политичари преговарају?
Хајде мало и ја да проговорим о реалности. Прекините, за име Бога, ову шараду, прекините преговоре са касапима, службеницима и небитним људима из мафијашких подземља. Преговарајте са онима који су тај и такав криминални рај на Космету успоставили и договорили, прекините понижење ове земље, не мажите нам очи- нисмо сви слепи и глуви иако се медији труде да нас таквим направе.
Дајте мало куражи, политичке позиције ћете погубити свакако и да јесте и да нисте снисходљиви пошто ће се увек наћи неко снисходљивији од вас да вас замени. Престаните са естрадном политиком, са глумљењем локалних шерифа, певачких звезда, зато што све више личите на мапет шоу. Уствари, личите на кућу „Великог брата“ или на „Фарму“, како вам воља. И после се чудите водитељки без гаћа? Зашто, да није можда пољуљала углед премијеру? Пазите, та изјава прети да постане најсмешнији виц у Србији. Истина је да је српска политичка сцена уз помоћ медија пре пар година успоставила, а сада само одржава један естрадни систем власти и понижавања сосптвеног народа. Неретко му се чак политичари које је он бирао смеју у лице, као да је народ малолетан и приглуп. Зато је водитељка без гаћа последица такве политике у којој премијер трчи на сваку телевизију у на сваку емисију без обзира на карактер и природу исте, како би увећао свој рејтинг и учествовао у естрадном новинарству. Зато је слика и прилика такве политике и понашања огољена ствар, онако природна, вулгарна и проста. Зато је и само Дачићево лице у том тренутку говорило да је наш премијер учесник „Великог брата“ или „Фарме“. Гаће су, заправо, у целој причи спале, и остала је само истина, свиђала се она некоме или не. А истина је, као и обично, гола и на дохват руке.



Каква је порука у Николићевом руковању са Хашимом Тачијем?


Тзв. Председник Србије Томислав Николић се на церемонији устоличења новог поглавара Римокатоличке цркве срео и руковао са Хашимом Тачијем који се налазио међу осталим „шефовима држава“.
Прошле године је на сва уста критиковао Бориса Тадића због истог чина. Какву поруку шаље народу Србије руковањем са вођом шиптарских терориста који је оптужен за трговину органима заробљених Срба?
Nebojsa Malic3 Каква је порука у Николићевом руковању са Хашимом Тачијем?
Небојша Малић
Небојша Малић, политички аналитичар:
Право питање није какву поруку Николић шаље народу. Она је већ дуго итекако јасна. Од отвореног гажења предизборних обећања, преко серије поклоњења иностраним господарима, до „преговора“ о предаји са „Косовијанцима“ и руковања са српским крвницима, и председник, и премијер и заменик премијера народу говоре једне те исте: да га презиру, да је немоћан, да је бедан и ништаван.
Да је коњ, којег они везују где им газда каже.
Право је питање, међутим, хоће ли Срби прихватити овај нови, наметнути идентитет марве.
А ако неће, какву ће поруку они послати оваквој власти, и на који начин.
Милан Дамјанац:
Питање Космета улази у завршну фазу. Ускоро ће доћи до признања сецесије, а руковање представља подршку Србије на том путу. То је нажалост наставак погубне политике бивше владе која ће Србију довести на ивицу пропасти. Након повлачења Србије са Космета у сваком виду, Србија ће учинити исто што је учинила у Книну, остављајући своје сународнике и лојалне грађане терористима на милост и немилост.
Milan Damjanac1 Каква је порука у Николићевом руковању са Хашимом Тачијем?
Милан Дамјанац
То је највећи злочин коју власт може починити према сопственом слуђеном, бедном и сиромашном народу који константно обмањује причама о бољој будућности која никада неће стићи. Признање тзв. Косова као независне државе отвориће друга жаришта у Србији, а Срби ће на крају и изгубити своју државу.
Све се чини ради опстанка на власти и сулуде идеје да ће давањем Космета Запад коначно оставити Србију на миру. Нажалост, то ће само погоршати углед и позицију Србије. Када српски председника, премијер и вицепремијер преговарају са терористима, тада се шаље јасна порука- Србија више није држава.
У овој капитулацији државе учествују сви, од политичких, медијских до интелектуалних елита. О свему ће судити време, а бојим се да за Србију долазе још тежи дани. Политичка елита Србије стално проналази нове начине да падне још ниже и да још више изда националне интересе. Уколико се овако настави, ускоро ће српски народ бити сведен на обичан статистички податак, а тада више ништа неће бити важно.
Александар Павић, политиколог:
Aleksandar Pavic profil Каква је порука у Николићевом руковању са Хашимом Тачијем?
Александар Павић
Јасно је да Томислав Николић ништа сам не поручује. Шта би то једна марионета имала да поручи?
Али – та марионета се користи да би поручила српском народу и држави да је убијање и касапљење Срба сасвим прихватљиво, да чак доноси и „бенефите“ и „демократски“ углед, широм отворена врата у Бриселу, Вашингтону, Лондону, Берлину.
Такође се марионета која се одазива на име Томислав Николић користи да би се српском народу и држави поручило – ништа не вреди ни ваш устав, ни ваши закони, ни ваша држава.
Важи оно што ми прогласимо да је добро, а „председник“ може бити само онај коме честитамо „победу“ три сата пре затварања биралишта.
Нема вредности оно што вам „ваши“ (а уствари наши) политичари обећају – они су се одавно већ обавезали нама, испуњавају само та обећања, и скачу кроз све обруче које поставимо испред њих.
Бранко Жујовић, новинар:
Порука је да државе у Србији више нема
Значајан број Срба сматра да ће легализацијом отимачине, односно српским признањем албанске лажне државности на Косову и Метохији, ишчезнути сви економски, а са њима и остали проблеми. Српску политичку свест као црева развлаче пси медијског рата. Свест тог дела нашег народа фокусирана је на ову деценију или на последњих неколико година. Она политичка дешавања и појаве не тумачи у ширем контексту.
Тај део јавности одавно је заборавио да од четири милијарде долара помоћи није било ништа, да је Црна Гора иступила из заједничке државе, као и да генерал Ратко Младић и председник Радован Караџић нису били последње препреке Србије на путу ка ЕУ, како се тада тврдило и чак обећавало. О крчмљењу националних ресурса да не говорим!
Рукујући се са Хашимом Тачијем, Томислав Николић поручује нам да државе у Србији више нема. Државник се не рукује са терористом.
Када пружите руку бићу које је врло аргументовано било оптужено за учешће у убиству двојице полицајаца, 25. маја 1993. године код Глоговца, онда престајете да будете морални ауторитет за породице тих људи и за сваког свесног човека. Да не помињем убиство полицајца од 17. јуна 1996. године, на путу Косовска Митровица – Пећ, у коме је учествовао Тачи са Јакупом Нуром, Авнијем Нуром, Самијем Љустакуом и Бесимом Рамом, као и напад на избеглице, смештене у касарни „Милош Обилић“ у Вучитрну, 21. септембра исте године.
branko zujovic Каква је порука у Николићевом руковању са Хашимом Тачијем?
Бранко Жујовић
Уосталом, Тачи је јула 1997. године био правоснажно осуђен од суда у Приштини на десет година затвора, због тероризма. Потерница за њим издата је фебруара 1998. године, а колико се сећам 2003. године, што би за данашње српске политичаре на власти и јавност требало да буде много значајније, потерница за Тачијем била је чак проширена због почињеног геноцида.
Рукујући се са таквим бићем, председник Томислав Николић шаље најгору могућу поруку управо онима, којима је обећавао заштиту пре избора: обичним људима и њиховој деци. Поручује им да циљ оправдава свако средство. Будите као Хашим Тачи и бићете успешни, вољени и поштовани у друштву ком стремимо и које градимо! Сила тог друштва јача је од ваше вере, знања и поштења. Она Бога не моли и зато јој се приклоните.
Николић неуверљиво глуми књаза Милоша Обреновића, с том разликом што је Србија у време Обреновића, са променљивим успехом, а захваљујући Руском Царству, стално напредовала. Не само територијално, него и на свим другим пољима. На крају, поменуто руковање је камичак у мозаику „нормализације односа“ са нелегалном албанском државом на Косову и Метохији.
Оно што мене брине, јесу економски и морално уморни Срби у Србији. Њих је све више и за њих, у таквом стању, руковање с терористом јесте чин неумитне, чак неопходне реалности. Не можемо се љутити на те људе који не могу да поднесу историјски притисак, не познају ситуацију и не желе да се боре. Треба аргументовано и са пуно љубави и разумевања да им предочавамо чињенице.
Руковањем са Тачијем, Николић се на унутрашњем плану обраћа управо њима. Нити је он жртва, како би да се представи, нити су Срби којима се обраћа губитници. Када Срби то превдладају у главама и схвате да су достојни слободног живота и принципа, као и да је у историјским процесима потребно играти на дуге стазе, а не за мандат – два, ово руковање постаће то што и јесте: срамотна фуснотица у уџбеницима историје.
Milinko Milincic Каква је порука у Николићевом руковању са Хашимом Тачијем?
Милинко Милинчић
Милинко Милинчић:
Порука српском народу је да њиме владају болесни полуумови којима није место у политичком и друштвеном животу већ у лудници. Руковањем са терористом и касапином Тачијем који је директно и индиректно одговоран за масовна убиства и стравичне злочине над Србима Косова и Метохије, Николић на себе преузима одговорност за те стравичне злочине почињене над Србима а за које до данас нико никада није кажњен.
Крв многострадалног и мученичког српског народа од јуче није само на рукама касапина Тачија већ је и на рукама Томислава Николића. Крв невино побијеног и зверски уништаваног српског народа је на рукама целокупне данашње башибозук евро-атлантске елите којој је на челу бар номилно мастер дипломац из Бајчетине.
И гле чуда! Не беше бољег места до Ватикана да две змије, она шиптарска и ова српска заиграју своје змијско коло сеирећи над српском крвљу, приносећи господару коме служе  још једанпут Србију на жртву.
Јелена Бркић:
Након прекршеног буквално сваког предизборног обећања, није никакво изненађење последње порицање сопствене изјаве Томислава Николића „да се он никада не би руковао са Тачијем (у тренутку када је то први урадио Борис Тадић), јер постоји основана сумња да је исти извршилац најтежих злочина над Србима“. Како смо се више пута уверили да реч буквално свих политичара, који харају Србијом последњих 20 година, не значи ама баш ништа, само је питање дана када ће уцењена власт у Србији и званично признати независност окупиране јужне српске покрајине и поклонити јој чланство у УН.
Jelena Brkic Каква је порука у Николићевом руковању са Хашимом Тачијем?
Јелена Бркић
Лично понижење које доживљава сваки званични представник Србије који пружи руку убици, не може се мерити са понижењем које се у том тренутку нанесе сваком грађанину наше „државе“. Све док се политиком у Србији буду бавили само љигави људи, без части и првенствено личног достојанства, отаџбину ће нам комадати коме год то падне на памет.
Са друге стране, непоштовањем највишег закона државе од стране званичних представника, народу се даје на знање да у овој банана држави свако може радити шта год хоће, само ако је уперено против интереса нашег народа. Исти тај народ потпуно свестан хаоса и пропасти, али не и узрока (јер му се годинама испира мозак путем окупираних медија), незадовољан и гладан, чека. Чека да се појави бар трачак светлости у мраку и било која опција другачија од безалтернативне пропале ЕУ, која нас третира као најобичније магарце машући нам испред носа неким ДАТУМОМ, званим шаргарепа.
Зато опет апелујем на све патриотске организације, да превазиђу неспоразуме, окупе људе, направе стратегију за опоравак Србије, са конкретним плановима и програмима, формирају Владу у сенци и покушају, не бирајући средства (јер их ни окупатор не бира), да покрену један нови талас који ће герилски ширити истину међу успаваним Србима. Апелујем и на сваког појединца, који је свестан и где се налазимо и зашто, да шири истину где год може, сваком рођаку, познанику пријатељу, лично или преко интернета. Народ се мора освестити, а не треба му много, пуно се незадовољства и несреће накупило.
Апелујем и на подршку свакој речи, акцији и делу усмерених против овог накарадног окупационог система који нам разједа Србију! Или ћемо се сви ангажовати, сложити и удружити, или ћемо за неку годину вадити пасош и тражи визу за улазак у Нови Сад!
Весна Веизовић:
Vesna Veizovic 3 222x300 Каква је порука у Николићевом руковању са Хашимом Тачијем?
Весна Веизовић
Да ли се Николић руковао са Тачијем, Готовином или је отишао на поклоњење гробу Анте Павелића нама је потпуно свеједно. Тај човек је до сада показао колико је бескрупулозан и да нема ни части ни образа, нити заслужује да носи титулу Србина. Народ Србије њега више не посматра као  свог председника већ као свог џелата.
Сви смо се смејали, али нас је истовремено било и срамота због Тадићевих извињења, јер је на своју руку се извињавао Хрватима што су протеривали Србе из Хрватске, мислили смо да се не може ниже спустити један државник. Међутим ово што ради Томислав Николић, који је и сам својевремено критиковао Тадића, је незамисливо. Србски народ посматрајући ова недела има утисак да је у ноћној мори из које не може да се пробуди.
Цео свет нам се подсмева, уживају гледајући какве западне послушнике имамо на власти. Не морају ни да издају наређење, садашњи властодржци већ унапред раде. Ова земља је сломљена, народ изгубљен, Николић са својом клапом ради за личне и стране интересе, а нама је послата порука да смо будале.

https://www.vaseljenska.com/vesti/kakva-je-poruka-u-nikolicevom-rukovanju-sa-hasimom-tacijem/