понедељак, 21. мај 2012.

Србија је схватила, и победила!

Пише: Милан Дамјанац



Чудо једно како власт успе да опије човека; учини га исувише моћним, створи му привид бесмртности и недодирљивости и отупи му чула. Отупи му чула толико да он заиста не види, не чује нити осећа у шта се претворио. Није ни чудо што су се некада, у старом Риму, Тријумфатори возили у великим кочијама с четири котача која су вукла два бела коња, а лице и тело би им било обојено у црвено, док им је маса клицала. Међутим, за разлику од данашњих, тадашњи обичаји су укључивали и један куриозитет. Наиме, иза Тријумфатора је стајао роб и држао ловорову круну изнад главе господара (без да је дотакне). Овај роб је имао и задатак да тријумфатору стално шапуће у ухо „memento mori“ („Сети се да си смртан“). Неки извори наводе да је викао „Respica te, hominem te memento “ („Осврни се, ти си само човек“). Тако је Тадић, негде успут, заборавио да је само човек, а не Бог. Заборавио је, у ствари, много тога. Постао је арогантан и допустио је себи да понавља речи режима који је срушен уз помоћ улице 5. октобра, чак и да понавља њихове квалификације протеста- „рушење уставног поретка“, „угрожавање мира“ и тд. Уистину, разлога за протест има и превише. Толико је доказа испливало у последњих 15 дана да човеку мора бити потпуно јасно шта се на изборима догодило, почевши од записника који су потписани од, евидентно, једне особе са идентитчним рукописом у име 20 људи, до проглашења резултата у којима стоји да на неким бирачким местима од укупно 620 уписаних бирача, победник има 1356 гласова.
Након овако прљаве кампање постало је јасно да живимо у ауторитарном друштву у коме је потпуно јасна подела власти. У Србији се власт одржава преко медија, кримилаца и утицаја западних ментора. И поред такве атмосфере, и поред незапамћеног медијског линча, Томислав Николић је успео да тријумфује и постане председник Србије. Након невероватних новинских натписа (треба само погледати насловне стране „Блица“, који је и данас остао доследан себи) и невероватног понижавања на готово свим медијима, до чињенице да, част изузецима, у медијима није могла нигде да се види Томина реклама или спот овај резултат делује као право чудо. Међутим, није то најважнија ствар која се догодила. Најважније је да је народ показао да и поред оваквих манипулација и медијског мрака, није изгубио веру у будућност, веру у себе и здрав разум. Медијска кампања којом нас безалтернативни проевропски медији бомбардују годинама је била изузетно опсежна, али недовољна. Нису успели да нам избришу свест о себи. Народ је коначно схватио да је он судија, а не „Блиц“, и да не зависи све од Демократске странке и њихових партнера у земљи и ван ње, већ од народа. Народ је показао да има снаге да се одупре и да проба да нешто промени, показао је психолошку снагу и улио страх свакој будућој власти. Заправо, народ је показао колико су истраживања јавног мњења, медијске кампање и манипулације излишне уколико се народ потцени. А Тадић га је потценио, у то нема сумње.
Било је занимљиво видети ту промену тежишта, то изненађење и чуђење медиокритета и медијских гласноговорника који нису могли да поверују да народ није гласао према замишљеним пројекцијама. Та тишина, забринутост на лицима тзв. аналитичара, тај страх који се видео у сваком питању новинара, ти вапаји једне идеолошки острашћене испоставе режима који је учинио све да Србију доведе у овако незавидан положај говорили су више од било које анализе. Они су истински били изненађени и пренеражени. Овако нешто се, са њихове тачке гледишта, није смело догодити. Наравно да исход избора није сам по себи гаранција бољитка. Ни Николићево именовање за председника, ни евентуална промена пројектоване владе нису гаранција боље будућности али су велики, огроман психолошки корак.
Исход ових избора није велики због Николићеве победе, већ је та победа велика због тога што представља симбол буђења народа. Промене морају бити свеобухватне и неће се десити брзо, али је важно рећи да оне неће доћи због Николића већ због народне снаге. Буђење свести о себи изискује нову политику, ново усмерење српске државе и народа, изискује рад на промени културне матрице и система манипулације у коме живимо. За тако нешто биће потребне године, али се сада барем може наслутити трачак наде.
Што се Николића конкретно тиче, остаје да се види како ће се понашати у будућем деловању, и да ли ће заиста представљати неку врсту освежења на политичкој сцени. Из свега је највише добио Војислав Коштуница који је успео да договори немењање Устава у скупштини Србије и евентуалну промену курса државне политике. Тим договором испоштовани су елементарни национални интереси српског народа и остављен је простор за процват нове политике која неће бити идеолошки обојена и штеточинска. Мислим да је на крају пресудила Коштуничина јавна подршка, крађа на парламентарним изборима и изузетно прљава кампања Бориса Тадића и ДС-а. Након такве кампање, доста сигурних Тадићевих бирача није желело да изађе на изборе, те је тако Тадић сам себи учинио контрауслугу. Наравно, резултати ових избора бацају огромну сенку сумње на резултате парланментарних избора које ваља потанко испитати.
Без обзира на будуће понашање Николића на месту председника Србије, српски национални приоритети се знају, а први је промена погубне политике пута ка ЕУ без алтернативе и успостава аутентичне српске спољне политике као противтежу страним утицајима. Други приоритет је обнова културног и националног обрасца Срба и у том циљу промена интелектуалне квазиелите која је окупирала српски медијски простор и јавне установе и која утиче на образовање младих. Тек након промене у културној, образовној и спољнополитичкој оријентацији земље можемо се надати неком напретку. Космет и Војвидина се пре свега бране у школама, уџбеницима и на медијима. Наша традиција, духовност, историја се бране управо на тим пољима, и та поља морају постати наше сфере деловања. Услов за ове промене није Томислав Николић, већ Србин који је и поред опсежног медијског бомбардовања и манипулација смогао снаге да гласа за противкандидата Борису Тадићу. Симбол будућих промена је народ који је разумео и схватио да Тадић има алтернативу, јер се онаквом беспризорном понашању и непоштовању ни конкурената ни народа морало рећи једно велико- НЕ.
Зато данас користим прилику да честитам српском народу на колективном буђењу- било је крајње време. И наравно, честитам Николићу на победи. Требало је издржати све нискости и понижења које је он издржао. Његова срећа је у томе да га је Борис, не схватајући, тиме приближио народу. Онако како се понашао према Николићу у време кампање, Тадић се понашао и према народу у протекле четири године. Тиме их је само подсетио на шта је све способан. И хвала Богу, и народ је њега подсетио за шта је све способан. Све се ово неће завршити добро по Тадића. Ако ми не верујете, размислите- ко је био задовољнији резултатима избора? Напредњаци или Ђилас?




ВЛАСТ НАМ ЈЕ ПРЕТИЛА ПОВРАТКОМ У 90-ТЕ, А НА ИЗБОРИМА НАС ЈЕ ТАМО И ВРАТИЛА

Пише: Милан Дамјанац



Мора се схватити да ће нас рушити једне по једне, да ће нам свима запушити уста и ставити повез преко очију
Мој пријатељ случајно је начуо разговор двојице о изборима. Обојица гласала за Демократску странку и Тадића, један из страха а други због новца. Први је гласао јер се боји да опозиција не увуче земљу у нови рат, а, рекао је, „ко год жели да се отцепљује нека иде“. Други се похвалио да је глас продао за 2.000 динара додавши да су „сви исти“ и да је он „бар добио нешто конкретно“.
Тај дијалог представља најкраћи и најбољи опис дела узрока оваквих изборних резултата. Са једне стране, у питању је чиста медијска манипулација са циљем изазивања страха од промене власти, а, са друге, куповина гласова. Дакле, изборе су обележили страхови и лоповлуци. Страх је, бојим се, ипак убедљиви победник избора и као такав има највећи коалициони капацитет и самим тим највише шансе да формира владајућу већину која ће управљати Србијом у наредне четири године. Уочи избора упозорио сам да ће ово бити избори између храбрости да се заузме и одбрани лични став и страха. Народ није успео да остане доследан себи и дозволио је да га обузме страх. Наравно, један део није гласао из страха, већ из личне користи, али је то већ прича о интегритету и поштењу и ту се нема шта додати. Било је разних неправилности, међутим, оне не умањују победу страха над здравим разумом. Људи су решили да више верују телевизору него свом расуђивању.
УСПОН ЛЕВИЦЕ Ваљало би рећи пар ствари о народу и тенденцијама које се јасно уочавају након ових избора. Народ је доста гласова дао левичарским странкама или бар онима које су највише говориле о социјалној правди и лагодном животу. Народ је заправо гласао за бољу пчрошлост и Тита, за мало рада и велику плату и живот на кредит који никад не стиже на наплату. Кад се саберу гласови који су дати за левичарске партије – ДС, СПС, Покрет радника и сељака и партију Јошке Броза, назире се да Србија скреће улево. Наравно, не мислим да се ради о аутентичним левичарским партијама које ће истински бринути за положај народа, већ је тај број гласова индикативан и говори нам неколико ствари.
Прво, говори нам о дубини безнађа и сиромаштва у којем се Србија налази. Друго, говори нам да Срби не одустају од свог стандардног начина решавања проблема – одмах и преко ноћи. Срби воле популистичке изјаве и заиста верују да ће им бољитак доћи преко ноћи. Треће, то говори о укорењености идеје лагодног живота на туђим плећима у народу, где би сви волели да раде у државним фирмама. Четврто, то нам такође говори да народ цени ауториттет и чврсту руку, па се чак владару на неки начин и диви ако овај покаже да је у стању да народу слободу ограничи. Зато слогани који су бојнички одсечни, „чврсти“ и „јасни“ наилазе на одушевљење. Услед нашег менталитета, нисмо у стању да преузмемо одговорност ни за своје поступке, ни за свој живот. Живимо симулацију живота, а о свим другим стварима неко мора да брине. Неко ко има чврсту руку а повремено воли да користи и каиш. Само је битно да не претера, већ да у свему нађе меру. Пето, говори нам да народ није свестан свог идентитета и да очајнички жели да га утопи у туђи. И на крају, говори нам доста о поимању економије у народу. Народ не разуме економију и токове новца нити разуме одакле се новац ствара. Српски сељак само види да га држава оставља на цедилу и да му штети, а просечан становник града жели сигурну и високу пензију чак тринаест месеци у години. Нико се не пита одакле новац за ПИО фонд? Нико се не пита ко ће то да плати? Нико се не пита шта са индустријом, пољопривредом, привредом. Нема лаког и брзог решења за нагомилане проблеме.
ПАТРИОТСКЕ СНАГЕ Патриотска опозиција је успешно анестезирана, сем Демократске странке Србије, чији је председник изложио једну интересантну и аутентичну идеју о политичкој неутралности. На крилима ове идеје, ДСС је задржао парламентарни статус, док су Двери остале испод цензуса, а исто важи и за некада велику СРС. У скупштини је преостала, дакле, само једна јасно патриотска и умерено десна национална странка и као таквој јој предстоји пуно посла да на прави начин заступа националне ставове. У том циљу, важно је да врх ДСС повуче потезе који ће дугорочно обезбедити могућност афирмације идеје о неутралности и сувереној Србији, а то се може само уз сарадњу са другим сличним непарламентарним странкама и патриотским невладиним организацијама. Циљ је створити савез организација које заступају и бране овакву идеју.
Нестанак радикала са сцене не говори ништа добро. Напротив, говори да су десне и умерено десне партије у озбиљним проблемима и да се њихов маневарски простор сужава. Бојим се да долази време успона левице и гушења десних партија. У том смислу, чини ми се да не постоји простор за оснивање нове странке на овом политичком полу, бар не у наредном периоду. Морамо сви учинити све што можемо да барем очувамо ову присутност националне идеје која тренутно постоји јер је и она под знаком питања, а то можемо само ако смо јединствени и добронамерни једни према другима. Удруживање је кључна ствар – удруживање слободномислећих људи који овој земљи и народу мисле добро.
Наравно да се овде не ради пре свега о подели између левице и деснице – ствар је далеко дубља и комплекснија – али је то занимљиво поменути пошто се тако најјасније виде размишљања и очекивања народа, доживљаја државе, економије и улоге власти.
ПОСТИЗБОРНА КОМБИНАТОРИКА Највећи добитници избора су Дачић, Динкић и Ђилас. Дачић, зато што је показао да је популизам одлична формула која доноси гласове слуђеног народа. Показао је како се влада и да је много научио из периода деведесетих година. План опоравка је јасан – СПС запосли грађане у државној служби, и то бар четири пута више грађана него што има слободних места а затим им остави једноставан избор – или ће гласати за њега и СПС или неће имати посао. Наравно, он то није ни рекао нити има потребе да каже, таква се ствар подразумева. У држави у којој не постоји индустрија и привреда, а у мањим местима је једино могуће радити у државној управи и црпети новац из државне касе не радећи ништа једноставно и кратковидо решење се само намеће. И ето дугорочне формуле за опоравак. Али СПС, не Србије.
Динкић, зато што је још једном показао да је права „политичка животиња“. Уз помоћ локалних кнезова и барона који имају велику подршку у својим местима, успео је да прескочи цензус. Колико регуларно, остављам вама да процените сами. У сваком случају, ради се о још једној брилијантној победи Динкића. Човек је неуништив. Цела кампања му се свела на експлоатацију српских подела и мржњи, и на томе је добио гласове. У Београду је обећавао мањи број небеограђана, како не би кварили дух и лепоту великог града и одузимали посао рођеним Београђанима, док је у провинцији пропагирао мржњу према Београду и заговарао тезу да свако село буде главни град. То му је уродило плодом, као што је уродило плодом и обећање о бесплатним акцијама од по хиљаду евра. И ту се нема више шта додати. Понекад помислим да народ болује од Алцхајмерове болести, уз све дужно поштовање према народној муци.
Ђилас је победио јер ће после избора ојачати и на граду, и у странци, и постати најозбиљнији кандидат за новог председника ДС. Показао је да је на граду недодирљив. Оних четири хиљаде динара које су послате пензионерима пре рока су се итекако исплатиле.
Нова влада ће, по мојој процени, бити састављена од ДС, СПС и УРС-а. Мислим да је ЛДП тек резервна варијанта. Једино што је лоше у тој комбинацији је позната склоност Динкића да сруши или ослаби владу пре краја мандата. Али то на страну, ово је најреалнија комбинација, уз мањине. ЛДП је такође озбиљан кандидат за нову владу, док би све остале комбинације у којима СНС прави власт морале бити плод успеха Николића на председничким изборима, што је мало вероватно, али не значи да га не треба подржати и дати све од себе да Тадић, кога је опила власт и који прелази сваку границу прихватљивог и дозвољеног, сиђе са власти.
ШТА ДАЉЕ? Упркос свему, остаје чињеница да је медијска манипулација била велика, да су избори били препуни неправилности. Треба само погледати снимак са избора у Зајечару и видети о каквим се манипулацијама и крађама ради. Шта тек рећи за комби пун пара који је кружио улицама Новог Сада? Могу само замислити шта се догађало у мањим местима уколико су се такве ствари догађале у великим градовима. О плаћању и превожењу Рома до бирачких места да и не говорим. У оваквим околностима изборни резултати не представљају никакво чудо. Србија се и дефинитивно вратила у време позних 90-тих, кад је демократски поредак био једнако демократски као и овај данашњи. Мада, некако се не могу отети утиску да би уз овакве медије Милошевић владао још бар 20 година.
Избори су били нерегуларни и недемократски у сваком смислу, и у контексту саме процедуре, и у контексту сатанизације одређених странака и медијског мрака. Народ је гласао, ипак, доста разочаравајуће уколико се имају у виду прилике у којима се Србија налази. Тиме је показао да је изгубио идентитет и колективност, чак и осећај за реалност. Његова процена односа очигледне штете и користи није била добра и далековида, и то ће коштати и народ и државу. Имајући у виду да је противкандидат Тадићу у другом кругу Николић, верујем да се Николићу мора пружити подршка, без обзира на ставове које свако од нас можда има о напредњацима. Једина шанса да председник који дозвољава овакве манипулације и изборне крађе оде са влати јесте давање подршке Николићу. У супротном, чека нас проширивање аутономије Војводине, затварање питање Космета, и отварање питања Рашке области у међународним круговима. То се не сме дозволити, у питању су озбиљни национални интереси и као такви превазилазе све личне страсти и политичке и патриотске поделе.
Питање је тренутка када ћемо сазнати да су једини који могу подржати Николића у другом кругу патриотске странке, пре свих Коштуница и вође Двери. И то довољно говори о тренутку, али и о Николићу. Власт ће учинити све да Тадић победи, апсолутно све и пошто се неће презати ни од чега, треба рећи да смо се вратили у деведесете и да се бојим да ће ову власт морати да руши улица, ма како ми било мучно да то признам. И неће много проћи до тада.
А и наше су се комшије већ осилиле. Премијер Турске, охрабрен резултатима у Србији, најављује и војну помоћ косовским Албанцима уколико затреба. Инцко сматра да су и у окружењу створени услови за функционалнију БиХ, што заправо значи да ће се притисци на Републику Српску интензивирати, док косовски званичници подржавају проевропску владу у Србији .
Све ово говори да морамо да збијемо редове и покушамо да променимо нешто док не буде касно. Србија је пред распадом и нестанком. Свако ко то не разуме и не види, свако коме су важније личне страсти од Србије нека не изађе на изборе. Сви остали, који су пре свега патриоте и воле своју отаџбину, треба да дају све од себе, па ма какав резултат био. Треба покушати. У супротном, нико нам неће бити крив сем нас самих и ништа нећче преостати сем међусобног обрачунавања.
Мора да се схвати да ће нас рушити једне по једне. Мора да се схвати да је сада отворен пут властодршцима да заврше са питањем Космета, јер управо сматрају да су за то добили подршку народа, мора да се схвати да ће доћи до укидања Устава. Мора да се схвати да ће нам ускоро свима запушити уста и ставити повез преко очију. Морамо да се боримо и, ако изгубимо, да се боримо даље, али овог пута уједињени. Или тако или нас ускоро неће бити. А тада више ништа неће бити важно, сем „Оде радости“ којом се демократе заклињу жутој звезди на плавој тканини.


Избор за достојанство и опстанак

Пише: Милан Дамјанац


Врло је важно разумети да нас у недељу не очекују било какви избори, већ можда пресудни и најважнији избори у протеклој деценији. На овим ће се изборима преламати судбина Србије, њене целовитости и опстанка српског народа. Међутим, догодиће се још нешто, много важније од тога-на овим ће изборима победити или храброст или страх. Не дајте да то буде страх.



Не ради се овде о томе за коју ћете странку или личност гласати. Ради се о основној људској одговорности, о преузимању своје судбине у своје руке; ради се о сопственом избору. Ради се о томе да је крајње време да након година медијског застрашивања гласате без страха, да заокружите ону странку у чији програм и идеју верујете.Најгоре што може да се догоди је да нас захвати још већа колективна апатија, да утонемо у сан и пробудимо се у Србији у којој нисмо желели. Нема сумње да је ваша одговорност да изађете и гласате, да покушате да својим гласом начините разлику. Изузетно је важно да тако поступите и заштитите сопствени став и право на њега.
Зацртајте циљ
Свако треба да се определи. Ја знам да ја јесам. Желим да покушам да нешто променим, желим да гласам за политику а не политиканте. Желим другачије друштво. Друштво у којем се вреднују другачије вредности, у којем млади могу да се запосле, у којем факултетска диплома нешто значи, у којем грађанин значи држави нешто више од пуког гласа на изборима. Борим се за Србију која ће најзад пробудити српски народ, за друштво и власт која није одвојена од народа, већ део народа, која га не вара и не лаже већ изражава његову вољу; за државу у којој се поштује историја, традиција, култура, у којој се може живети без стида и страха. Борим се за правну државу у којој ће судство бити ослобођено политичких и медијских притисака, у којој ће скупштина повратити утицај и значај. Борим се народну државу, борим се за истински демократску државу која искрено брине за своје грађане и у стању је да их заштити, за државу која ће бити на понос народу, за државу која брани достојанство српског народа. Борим се да Србија не буде колонија већ суверена држава која сама брине о себи.
Знам да звучи као утопија. Ипак, верујем да је сасвим оствариво, али је за то потребно време. Потребно је време и одлучност како би се изградиле истински демократске, народне и слободне институције, затим време, како би се обновио српски национални образац, плански рад и континуитет како би земља економски и политички ојачала. Пут до циља започиње првим кораком. И он се мора начинити док још није касно.
Зашто баш Ви?
Колико вас жели да живи у земљи која је заправо сведена на ниво колоније и која служи као полигон за увежбавање дипломатских притисака Западних сила? Колико вас жели да живи у земљи у којој наша деца уче историју свог народа која је супротна историји коју смо ми учили? Колико вас жели да деца уче очеве о чињеницама и догађајима које су очеви проживели? Још Милан Кундера је говорио: „Народи се ликвидирају тако да им се најпре одузме сећање. Униште им се књиге, образовање, историја. Неко други им напише друге књиге, да им друго образовање и измисли другу историју. И народ онда постепено почне да заборавља шта је био и шта је сада, а свет око њега то заборави још много брже“.
Стога је неопходно рећи да су и медији у служби нове „истине“и нове српске историје којом се покушава оправдати садашња ситуација у којој се народ налази. Покушава се оправдати страдање народа, и представити као нешто неопхдно и заслужено. Уколико будемо довољно добри и мирни, и уколико стоички и без питања поднесемо батине, можда нас европски партнери и приме у „Европску унију“. Све ово неодољиво подсећа на реплику из чувеног филма „Балкански шпијун“: „Ђура ће ти опростити што те је тукао!“.

Не треба пристати на овакав вид понижења и суптилне манипулације која превазилази сваку границу доброг укуса и која од Срба ствара колектив који је под сталим стресом и страхом. Медији у томе учествују годинама, спроводећи кампању „суочавања са истином“ коју су нам управо наметнуле баш оне Западне силе које су и учествовале у бомбардовању Србије. Путем медија, културних институција и образовних установа врши се сатанизација српског народа и културни рат против традиционалних вредности. Овај крсташки рат против српске културе, традиције, вредности и историје има за циљ промену културне матрице и промену доживљаја историје и садашњости просечног Србина. Ради се о покушају да се Срби превреднују у нешто друго, нама непознато, страно и далеко. Од Срба желе да створе грађане без права гласа, конзументе производа, а међу њима и политичких производа. Убеђују нас да немамо никакво право на сопствену државу и будућност, и да морамо бити захвални што уопште и постојимо. Стварају од нас безличну масу која није у стању да управља својом судбином и која од врха до дна неће имати свест о себи.
Све што није са те стране реалности, све што не спада у колективно слепило којим се стално трујемо представља опасност. Овај страх је отишао толико далеко да често и људи који се не слажу са политиком власти измишљају сценарије темељене на нереалним страховима, како би на изборном листићу поново заокружили оне који им продају маглу. Ради се о објективно великом психолошком притиску који медији стварају и који се темељи на страху од промене. Свака је промена лоша, пошто „господари“ могу бити њоме незадовољни. Цела се медијска слика заправо свела на умањивање страха. Онај који понајмање представља промену зацртаног курса има највише шанси за победу. Стално се истиче да велике Западне силе подржавају овог или оног политичара, осуђују овај или онај потез, што одмах наилази на оркестрирану подршку медиокритета и умиривања или увећавања страха обичних људи.
Све што само заличи на покушај отпора (макар и реторичког) изазива страх у обичном човеку, који се полако претвара у анксиозност, као страх од неидентификоване ситуације и догађаја. Све су ово последице колективног прања мозга коме смо изложени већ годинама. Бојимо се да поменемо придев „српски“ у реченици; бојимо се да славимо Славу, да се прекрстимо на улици, пишемо ћирилицом, кажемо јавно нешто против власти, изађемо на митинг, поразговарамо са комшијом, пријатељима. Бојимо се сами себе и својих мрачних мисли. Бојимо се да живимо. Бојимо се да размишљамо о томе како земља пропада, народ умире а млади се масовно исељавају. Бојимо се, али ћемо радије гледати све и стрпљиво у тишини чекати да Србија умре, уместо да покушамо да нешто променимо. Свака је промена зацртаног пута страшна. Она је страшна зато што са њом не знамо да се суочимо. Не можемо себи да признамо да смо били обманути. Уљуљкавамо се лажима које сами себи говоримо, кажемо да ће бити боље, а знамо да неће. Сви знамо да је “Цар го”, али нико не жели да то први каже како не би сносио последице или био проглашен и глупим и лудим. Будимо се у лажи, купамо се у лажи, живимо лаж. Лаж је наша свакодневница. Лажемо да нам је добро. Лажемо да нам је лоше, јер се бојимо да променимо нешто, бојимо се чак и тога да нам буде боље. Бојимо се да не останемо на маргини.
Захваљујући томе, нама је лако владати, зато што страх влада нама. Ми смо се добровољно одрекли своје слободне воље, права на своју државу и своју будућност. Ми желимо да зависимо од других и то зовемо слободом. Ми желимо да личимо на Западњаке, да живимо као они, да мислимо као они, да се хранимо као они, да будемо они.
Зашто је кључно да изразите свој став?
Ови су избори тест ваше одлучности, вашег карактера, ваше спремности да заузмете став ма какав он био и да га заступате одлучно и без устручавања. Тако ћете најлакше повући границу између вас и оних који гласају из страха и стрепње. Гласајте из уверења. Дајте шансу себи, свом разуму, свом срцу, својим очима. Сагледајте добро последње четири године, добро размотрите урађено, размотрите положај омладине, положај државе у свету, размотрите статут Војводине, ситуацију у Рашкој и на Космету. Упоредите дебљину свог новчаника сада и пре пар година. Размотрите сведочанства из „Викиликса“ о људима који воде Србију. Уколико верујете да су то прави људи, људи који гарантују Србији бољу и срећнију будућност, уколико верујете да политика „Европа нема алтернативу“ гарантује просперитет Србији, гласајте за садашњу власт, и небитно је коју странку коалиције изабрали. Уколико пак, верујете да будућност Србије не лежи у слепом веровању у догму о ЕУ, уколико верујете да Србија срља у провалију, да је Космет тек прва жртва европских интеграција, да ће бити све теже наћи иоле пристојан посао у Србији, гласајте за опозицију и странке које овакве ставове заступају. Ваш је избор. Само вас молим да гласате по сопственој савести. Немојте гласати из страха. Гласајте из уверења.
Ми и јесмо дотакли дно управо зато што нисмо у стању да предвидимо и контролишемо сопствену будућност. Ми нисмо у стању да се одржимо. Време је да бар престанемо да се лажемо – са колена можемо на стопала само уколико осмислимо начин и пут и уколико заједно будемо радили на томе. Уколико и даље свако буде желео да гледа сопствени интерес и уколико свако и даље буде одлучивао и заокруживао име на бирачком листићу из страха, узалудно је говорити о издајама политичара. Не може други издати онога ко свакога дана издаје самога себе. Не може други водити битке уместо онога ко не признаје да је поданик сопственога страха.
У том случају, српски народ заслужује и елиту и судбину каква му је намењена. Не може елита бити боља од народа. Бирајте по сопственој савести, али имајте у виду- и поред све медијске манипулације, и поред могућих махинација, следећа власт биће Ваш избор- и Ви ћете бити одговорни.
Завршићу ово разматрање Гетеовом мишљу: “Никад не сме човек, нити народ, мислити да је дошао крај. Губитак поседа лако надокнадимо. За друге губитке нас утеши време. Само једно зло је неизлечиво – ако народ дигне руке од себе!“.




уторак, 01. мај 2012.

Случај Бранке Бркљач или наличје Ђиласове власти

Пише: Милан Дамјанац



Пре неколико дана београдски градоначелник Драган Ђилас решио је да обрадује све пензионере града Београда слањем 4.000 динара на кућну адресу. Поклон је пратило пригодно писамце у коме се обавештавају пензионери о разлозима ове исплате кад јој време није. Наиме, пензионери у четири рате годишње добијају помоћ од града, а ова рата требало је да буде исплаћена крајем јуна или почетком јула. Ипак, с обзиром да Ђилас, као и његова странка, брину о људима, схватају пензионерске муке а Први мај се ближи, решили су да новац пошаљу раније, злу не требало. Да не беше тих пара, пензионери не би могли до Фрушке горе на уранак.
У писму се наводи да градска власт жели да усрећи пензионере за мајске празнике (баш звучи некако пионирски) и да им пожели пуно здравља, среће, мира и благостања. Наравно, у писму се наводе, доста суптилно, муке и труд градских власти потрошени за обезбеђивање бољег живота свим грађанима. Све то некако дође пред изборе – договори са синдикатима, велика обећања, новчана помоћ, а све се некако после избора и заборави. Опет, имајући у виду да је предизборна парола Демократске странке „избор за бољи живот“, јасно је да се труде да покажу да им је стало до бољег живота грађана. А како и колико је градоначелнику и градским властима стало до живота обичних људи најбоље се види на примеру Бранке Бркљач.
Реч је жени која је годинама радила као координатор за односе са физичким и правним лицима у кабинету градоначелника. После тешке повреде кичме и операције, Бранка Бркљач је померена на ниже радно место а плата јој је смањена за 40 одсто, чиме је у великој мери онемогућено њено даље лечење.Неколико пута покушавала је да дође до Ђиласа, а следећи цитати које ћу навести су делови из њеног писма упућеног градоначелнику Београда.
Писмо Ђиласу
„… Због тога и лоше организације у раду била сам приморана да радим више него што би то иједна кичма издржала и остајем седећи за компјутером до касних вечерњих сати, сама у празном двору, јер је на мој радни сто дневно пристизала гомила писама насловљених на градоначелника. Била сам Вам једина веза и мост са грађанима а, када се мост под теретом обрушио и ја морала на операцију, „неко“ се потрудио да га сруши до краја и избрисао ме као гумицом на начин недостојан човека. Намеру да Вам то лично кажем нисам могла остварити јер је до Вас немогуће доћи. Преварена сам и повређена више пута под капом куће којом Ви руководите. И онда када ми је Ваш шеф кабинета Мирослава Дајц пред операцију рекла да ме моје радно место чека када се опоравим и онда када је моје бањско лечење у њеној незнајућој глави протумачено као одмарање, а не покушај да се спречи операција, и онда када сам молила за помоћ да дођем до препорученог неурохирурга пред операцију високог ризика, а добила одговор да чекам у реду. Преварена сам и када сам позвана на састанак са начелницом градске управе Весном Ивић, која је нас болесне охрабрила слатким хвалоспев о заштити болесних људи од стране града, по налогу и стандардима ЕУ и обавезала да сакупимо сву потребну документацију за упућивање на Комисију НЦЗ, ради процене инвалидитета, па нас онда нико не сме премештати на друго радно место, смањивати плату, психолошки прогањати аи за помоћ у лечењу имаћемо приоритет. Са таквом количином лицемерства нисам се у животу срела. На ту комисију једино мене Слађана Шкорић из њеног кабинета није позвала а, када сам отишла на захтев лекара, ио свом трошку, на комисији су ме питали зашто нисам дошла са радницима Градске управе на процену инвалидитета. Ја сам са стидом говорила истину. Истина је да сам била прва на првом списку који је Секретаријат за здравство проследио кабинету начелнице на даљу надлежност о чему сам писмено обавештена. Изоставили су ме, а после преместили на ниже радно место и плату мању за 40 одсто“.
Бранка Бркљач је, хвала Богу, преживела операцију и покушава да се опорави, али је због свега наведеног завршила у ординацији за стрес и мобинг Института за медицину рада. У писму између осталог наводи:
„Моја болест је тешка и захтева дуготрајно лечење које, због учињеног, нисам у могућности да адекватно спроводим и чије последице могу бити кобне за мој живот. Мајка сам малолетног детета за које морам да се борим и побеђујем болест а, како је моја донкихотовска борба против овог ружног поступка као и санкционисање самовоље и крајње лоших намера које ми на том путу стоје остала без подршке, одлучила сам да Вас још једном замолим да као човек од којег се очекује одговорност покренете поступак за утвђивање истине и позадине лоших намера, покажете величину човека одлучног да делима следи оно што говори, казните самовољу и изведете кривце на стуб срама“.
Скривена природа власти
Наравно, сва настојања и сва писма Бранке Бркљач остајала су без одговора. Овај интересантан, а опет болан пример на најбољи начин осликава природу власти. Осликава лицемерје, небригу па чак и презир према обичном човеку. У ситуацији у којој се на сва уста говори о европским вредностима, о људским правима, о заштити права грађана, о бризи за обичног човека, овај пример осликава бригу за човека који је службеник власти. Бранка Бркљач је била добра онда и онолико колико је била корисна. Била је добра када је, дајући све од себе, часно и поштено обављала посао који нико други није желео да ради. Она је покушала да заиста реши конкретне проблеме грађана. Данас њен посао обављају четири службенице у покушају да надоместе труд 1 којој су се послодавци захвалили тиме што су јој смањили плату и одмогли у лечењу и опоравку. Европске вредности, него шта! То је лице и наличје Србије – бахатост, кршење свих закона и норми, неморално понашање јер све се може уколико сте власт.Уколико се овако понашају према блиским сарадницима, шта мислите колико ће бринути за народ и државу?
Све наведено доста говори о томе на који је начин перципирана важност посла којим се Бранка Бркљач бавила, посла који се тицао решавања проблема и мука обичних грађана Београда. Нити је икога било брига за грађане нити за службеницу која то сама ради. Та врста бахатости говори много о природи људи који врше јавне функције. Говори о њиховом доживљају народа, мука обичног човека и било чега што се налази изван њих самих. Њих занимају једино – они сами. Тако се потврђује да наша власт сматра да је народ ту ради њих, а не они ради народа.
Случај Бранке Бркљач је парадигматичан из још неколико разлога од којих ваља навести три. Први је да се обратила поверенику за равноправност, који јој, наравно, није помогао. Толико о заштити људских права. Други је да је поређењем овог случаја и случаја пензионера са почетка текста сада јасно да би Бранку Бркљач градски званичници вероватно и обишли након операције само да су у болничкој соби биле постављене телевизијске камере. Све нас ово доводи до трећег разлога – људи се посматрају као објекти и овце за шишање, а властодршци као недодирљиви богови.
Заправо, они представљају непогрешива божанства и веровање у њих мора претпоставити неколико догми које се не смеју прекршити, а које се крше када се камере угасе. Ових божанстава се тиче искључиво њихова добробит и ничија друга. Као такви, стављају нам до знања да су људи потрошна роба. Попут батерије. Када се батерија потроши, купује се нова. Тако се нико и не пита шта је са Бранком Бркљач, зато никога није брига за њену судбину и зато је њена судбина парадигматична. Она није људско биће, већ потрошна роба.Као што је и читав народ потрошна роба. Он није важан, заменљив је. Послодавци који не показују ни минимум бриге за њено здравље показују још мањи степен бриге за народ који живи у немаштини и беди.
Богови на земљи
Међутим, с времена на време богови морају да обнове свој мандат како би наставили да врше истакнуте божанске функције. Зато је и могућа, замислива и реална управо манипулација којој присуствујемо, у којој нас са билборда и телевизије гледају насмејана лица наших милих власника власти и привилегија који су, за тренутак, заборавили да су богови. За тренутак, малецки тренутак, који долази искључиво пред изборе, страх их обузима и они схватају да имају само привид моћи а да глас народа има реалну моћ. Тада схватају да су смењив, а то их јако плаши.
Разлози њиховог страха су вишеструки, али је највећи управо у томе што они одлично знају како је на врху Олимпа и колико се тамо могућности пружа. Знају колико се тамо човек осећа моћно, колико је лепо бити свемогућ, бити изнад судства, закона, морала и Устава. Замислите да неко други осети сласт тих висина како би се та друга, нова власт поставила? Можда би уследила хапшења бивших властодржаца због бројних малверзација и кршења закона, чиме би постало јасно да они више немају моћ и заштиту, већ да су део баш оног народа којег су толико презирали и смејали му се. Тако би садашњим властодршцима могло да се догоди да након пада са власти дођу у сличну позицију у којој је била Бранка Бркљач. Напуштени од свих, заборављени, шиканирани и кажњавани, далеко од Олимпа. А то се – верујем да се тренутна власт слаже – никако не сме допустити. Власт морају задржати по сваку цену пошто су они ипак још увек божанства.
Како Бранка Бркљач рече у закључку свог писма: „Тражим одговор на питање ко ми је судио и зашто?“. И сви ми тај исти одговор тражимо годинама. Само што ми у принципу знамо и ко и зашто.