среда, 27. фебруар 2013.

Да ли је „Друга Србија“ нови српски идентитет

Пише: Милан Дамјанац



Када се сучеле два културна и национална идентитета, победу односи јачи културни модел. Већа и снажнија култура обично има предност над мањом у контексту широког прихватања, што, наравно, не значи да мања култура нестаје. Она преживљава као субкултура управо из потребе да се као нешто забрањено негује и чува као алтернатива постојећем победничком систему. Међутим, оно што је одлучило победника и владајући културни модел у Србији је нешто друго. Новац и стратегија. Утицај западног фактора на сваку владу Србије и монопол у медијима омогућио је другосрбијанској политици простор, време и метод за деловање. Онај ко контролише масовне медије, контролише перцепцију прошлих, а самим тим и садашњих догађаја. Тиме се конструише будућност народа. Одлука о нашој будућности је већ донета ван наше земље и зато је било потребно да се народна перцепција прошлости и садашњости промени. Народ који има херојску прошлост и поносну садашњост не може да нема будућност. Зато се перцепција морала променити, западно гледиште ствари се морало наметнути и добити подршку званичне државе, чиме би другосрбијанство постало званична српска државна и национална политика.
Снагу медија у овом конектсту је илустровао добрим примером Ноам Чомски говорећи о манипулацији америчким јавним мњењем:
„Такође је неопходно у потпуности фалсификовати историју. То је следећи начин за превазилажење оних болесних инхибиција, тако што ћемо учинити да изгледа како кад ми нападнемо и уништимо неког, уствари, штитимо и бранимо себе од крупних агресора, чудовишта и томе сличног. Након Вијетнамског рата постојао је огроман напор да се реконструише историја. Превише људи је почело да схвата шта се дешава… то је било лоше. Било је потребно реаранжирати те лоше мисли и повратити некакав вид здравља, наиме, прихватање да је шта год ми урадимо, племенито и исправно. Ако бомбардујемо Јужни Вијетнам, то је због тога што бранимо Јужни Вијетнам од некога, наиме, од Јужних Вијетнамаца пошто никог другог тамо нема… али ово је истина за сваку тему… Блиски Исток, међународни тероризам, Централна Америка, шта год било – слика света која је представљена јавности има само најудаљеније везе са стварношћу“. (1)
Најважнија изубљена битка
Ова „представа као стварност“, како је Чомски зове, одиграва се уз помоћ медија и тзв. интелектуалне елите, која заправо служи да би народу личним печатом дала до знања да су медији у праву. Тако „коментатори“ и гости у српским вестима и дневницима не играју улогу „експерата“, већ преносилаца порука које су већ више пута поновљене на том медију. Највећа је истина да „много пута поновљена лаж постаје истина“. Стога је улога коментатора да разговетно износе мишљење медијског мејнстрим извештавања, што од њега чини медиокритета. Улога већине писаних и електронских медија у Србији била је јасна и предодређена – промена свести српког народа. За разлику од америчког, српски народ мора да верује да је све што Срби ураде (или су већ урадили), погрешно и злонамерно. Како би се овај контрукт остварио, морала су се уложити значајна средства, пре свега финансијска и логистичка.
Наравно, крајњи циљ је био стварање директне и јасне везе са државом, што недвосмислено указује на чињеницу да се желело да другосрбијанска политика постане званична српска државна политика и, као мејнстрим, постане недодирљива, а њени поштоваоци заштићени и поштовани. Наравно, поштоваоци нису исто што и спроводиоци. Спроводиоци морају добити шире друштвено признање за минули рад. Отуд председник републике дарује директора једне од телевизија Сретењским орденом. То је само доказ да је у питању стварање везе са државом и победа једне нове, нажалост, не изворно наше културне политике, која ће променити схватање нашег националног идентитета.
Нажалост, ову најважнију битку смо изгубили – овакво схватање историје и садашњости биће присутно не само у медијима већ и у школским и факултетским уџбеницима, овог пута званично и неопозиво. Стога се и деловање субкултуре изворног српског идентитета премешта на алтернативну медијску сцену и потпуно је изопштено из сфере видљивог и мејнстрима. Нови српски идентитет, који је малтене наметнут Србији, имаће озбиљне последице по будућност народа и нације. Док већина идентитета настаје на разлици у односу на имагинарног Другог, дотле другосрбијански идентитет настаје на разлици у односу на постојећег Првог, чиме се од Срба ствара шизофрена самомрзећа маса људи која константно у себи види разлог за презрење и самомржњу. Како Коковић каже: „Људи једноставно осећају потребу за идентитетом који ће их разликовати од других људи. У настојању и страху да не изгубе идентитет, они сами изграђују разлике. Без разлике нема идентитета, јер разлике уз једнакост конституишу идентитет. У персоналном идентитету те једнакости и разлике су видљиве голим оком: начин одевања, начин исхране, навике, говор…“. У овом конектсту, моменат одношења смо ми сами. Како Хјерм каже, национални идентитет је заснован на уверењу о заједништву са одређеним скупом људи и разлици у односу на друге скупове људи.
Идентитет, али туђи
Нов српски идентитет се гради на презиру према старом, према себи самима. За разлику од осталих идентитета, који се заснивају на разлици у односу на спољашњег Другог, наш се заснива на разлици у односу на унутрашње Ја. Међутим, то је једино и могло да се очекује. Тражење културног идентитета је функција културе, а сва дешавања у последњих дванаест година могла су једино да изроде овакав идентитет. Један од начина, први и кључан, којим дефинишемо себе је у односу на оно што нисмо, у односу на стварног или имагинарног Другог. Када се деси да је други заправо први, ради се о превредновању идентитета и о идентитетској борби унутар себе самога, што сведочи о националној шизофренији. Но, као што видимо, овакав културни модел побеђује, добија државне почасти и као такав заузима доминантно место у Србији 21. века. Наша деца и унуци биће васпитавани по угледу на овај модел и стога ће се многе ствари изменити, а пре свега перцепција прошлости. Практична последица прихватања овог модела јесте пацификација националне српске сцене и убрзано спровођење новина националних циљева. Наравно, пошто је нови идентитет туђ, а не наш, онда је логично да су и национални циљеви туђи а не наши. И, док наши највиши државни функционери раде на коначном повлачењу Србије са Космета (а ту мислим на премијера, вицепремијера и председника земље), дотле је народ под потпуном медијском контролом, сиромашан и сугестиван.
Једина нада јесте, ма како то сада звучало, продужавање ове агоније и економске ситуације у Србији, која по природи ствари мора произвести бар неки вид отпора. Дотле треба писати и радити, развијати културну политику и српски национални идентитет на алтернативним медијима и организовати алтернативне видове образовања, посебно младих људи, биле то трибине или семинари, неважно је. Доказ да се ради о превредновању српског идентитетског обрасца није тешко пронаћи. Наша култура, наши споменици, писци, научници, политичка мисао, музичко и ликовно стваралаштво потиснуто је, а простор је дат новим ствараоцима из ових области који су заправо ствараоци новог идентитета.
Уколико упоредите медијску пропаганду и неговање традиције кроз посматрање електронских медија, приметићете да телевизијски канали у Републици Српској негују традицију и културу српског народа, док је медији у Републици Србији игноришу или изврћу руглу. Слободан Јовановић је писао да, „кад је реч о култури једног народа, морају се узети у обзир све гране његовог духовног живота; не само његова наука него исто тако његова вера и морал, његова књижевност и уметност, његова политика и право, његова војска и привреда, његови обичаји и забаве… Тек на основу свега тога може се рећи какав културни образац тај народ има и колико је тај образац продубљен и префињен“.
Када се погледају све наведене области културе, долази се до закључка да наш нови идентитет нема превише додирних тачака са старим. Као што се југословенски идентитет заснивао на унутрашњем непријатељу у виду српског идентитета, тако се и нови српски идентитет заснива на страху и презиру према српском идентитету, те се може рећи да је нови другосрбијански српски идентитет наставак титоистичког југословенског идентитета. Нови српски идентитет је југословенски идентитет у малом.
Традиционалне вредности и културни идентитет у Србији нестају управо зато што се нико не труди да их прилагоди новом времену, трансформише и тиме сачува њихову суштину. Пошто о томе нико не брине, традиционалне таблице вредности, обичаја и веровања замењене су оним таблицама вредности које нам долазе из западних земаља. Тако је дошло до огромног јаза између генерација, јаза који ће тешко бити превазиђен уколико се нешто не предузме и покуша да бар делом сачува српски поглед на свет и живот. У супротном, доћи ће до великих друштвених подела и до даљег урушавања српског идентитета.
Тумарање у мраку
Имајући у виду све наведено, нормално је закључити да у Србији нема колективног осећаја патриотизма и љубави према отаџбини. Српске поделе су кулминирале у погодном геополитичком моменту и, уколико се овако настави, довешће до краха српске државе и народа. Народ је остао без институције на коју може да се ослони, а то је у историји, чак и када није било државе, била Црква која је стога и постала стожер српског националног бића. Данас српски народ, уз суптилну медијску пропаганду, тумара по мраку садашњости тражећи себе. Одавно је испуштена прилика да се српска нација изгради само на језику. Покушана је изградња нације на основу религиозних различитости, а чини се да је следећа фаза изградња нације на основу културолошких разлика. Уколико се у најкраће време нешто не предузме, на територији Србије ће нићи нове нације, а индолентно понашање актуелне власти само потпомаже и убрзава овај процес. Црна Гора неће бити последња регионална творевина која је превредновала српски народ у црногорски. Овим темпом, доживећемо стварање војвођанског народа, и не само војвођанског. Културолошке разлике довешће до даљег цепања и смањења српског националног бића. Само у протеклих пар година тај се процес, услед катастрофалних грешака власти, јако убрзао и слободно се може рећи да нас, у случају да се актуелна политика настави, врло брзо очекује суочавање са потпуним распадом државе.
Тренутна политичка ситуација у којој се српски народ налази је поразна. Околни народи присвајају српску историју и културу, мењајући прошлост. Суштина је схватити да прошлост, историја, није нешто што се не може присвојити и постати туђе, управо због тога што се „све више указује да ништа није непредвидљивије него прошлост, односно да узрок друштвених процеса више није сувисло тражити у прошлости. Корен свих проблема увек је у садашњости; историја је само пројектована слика садашњег друштва уназад“ (2). Стога је неопходно осмислити и изградити јединствен српски културни простор. Културни диверзитети могу да нанесу само штету малом и све мањем српском корпусу.
Српска култура се мора градити на постојећим основама. Као што развој личности подразумева задржавање суштинског, тако и развој културног и националног идентитета подразумева ослањање на пређашња искуства, на сопствену историју, традицију, културу али и константан развој, себеосмишљавање. Међутим, рад на културном и националном идентитету никако не представља само пасивно преузимање већ осмишљених садржаја. На идентитетској политици ваља константно радити и усавршавати је, прилагођавати новом времену, али при том никако не губити из вида оно што је прошло и што треба у свести једног народа да преживи као идеја и начин живота. Чак и у овако глобализованом и немилосрдном друштву кључна обележја српског начина живота морају се сачувати и донекле модификовати како би били основа снаге српског народа и очувања историјског памћења у садашњости и будућности.
На крају, једно питање за читаоце – шта мислите, у каквој су вези додељивање ордена Верану Матићу од председника државе, именовање Саше Вукадиновића за саветника за безбедност војвођанског премијера Бојана Пајтића, незаинтересованост за Србе у окружењу (посебно у Републици Српској) и гашење српских инсититуција на северу Космета?
________________________
Напомене:
(1) Ноам Чомски, Контрола медија, стр. 29, 30.
(2) Саша Недељковић, Част, крв и сузе, Златни змај, Београд 2007, стр. 68.

http://www.standard.rs/milan-damjanac-da-li-je-druga-srbija-novi-srpski-identitet.html

Дачићево померање границе капитулације

Пише: Милан Дамјанац



Паметнима је од старта било јасно да ће од Николићеве платформе остати само мртво слово на папиру. Не зато што је неостварива већ зато што ће се Дачић и Вучић чврсто потрудити да то тако буде. Ипак, они су учинили и нешто више- променили су и слова на папиру.
Од целе нове платформе остаће само спин који се састоји у следећем: цела оперативна важност платформе јесте да у јавни говор уђе одредница „привремене институције Косова“, а чије ће надлежности формално признати република Србија, и фиктивно их „делегирати“ на Приштину која је извршила акт сецесије. Тиме се добија неколико ствари.
Прво, у јавном говору ће се пронаћи начин да се постигне часни пораз по коме се неће сарадња са Приштином гледати искључиво издајнички. Срби са Космета ће узети пасоше тзв. Косова, плаћаће царину Приштини али ће имати право да све те институције, царину и грб Косова посматрају као привремене институције Републике Србије.
Такав новоговор је већ у пуном јеку и будите сигурни да је питање тренутка када ће се започети са спиновањем. Ми ћемо се тако, и званично, одрицати једне по једне надлежности и преносити је на Приштину чиме се даје легитимитет косовским инситуцијама. Све то ће бити савршено оправдање да укинемо институције државе на Космету, јер оне у том случају јесу паралелне.
Део тих институција ће остати, али као аутономија у оквиру Косова, у систему институција Косова, финансирана од стране Приштине. Тиме ће Србија добити сјајан изговор да на леп начин препусти косовске Србе њиховој судбини. По старом српском обичају, након што смо им викали, онако Шојићевски- „ издржите браћо, ми смо с вама!“ пустићемо их да се пробуде у другој држави, наши ће службеници црним аудијима побећи преко Јариња, заједно са општинском касом, а премијер ће честитати грађанима мир и будућност. За уступке међународној заједници у виду бар минималне аутономије за Србе на Космету по Ахтисаријевом плану, Србија ће дозволити пријем тзв. Косова у УН.
То је сасвим јасно. Јасно ми је да је то обећано, да се Дачић препоручује странцима како ће он то завршити боље и брже од Чеде Јовановића а камоли од Ђиласа. Јасно је да Вучић игра комплексну игру са Ђиласом у којој места за Дачића нема. Заправо, Вучић игра са Тадићем против Ђиласа, са Ђиласом и Кркобабићем против Дачића, са Дачићем против Николића, и са Николићем против Дачића. Комплексно, нема шта.
Међутим, оно што ми никако није јасно је да премијер владе Србије толико изгуби компас и не изврши издају суптилно и корак по корак, као што се од 2008. године до данас и радило.
Не, он је данас јавно изговорио да је Србија спремна да понуди Приштини признање у УН. Тиме не само што је прекршио Устав ове земље већ је начинио и најмонструознији колаборанистички акт, отворено признао агенду коју тако не би изрекао ни Чедомир Јовановић. Тиме је позиција Ивице Дачића постала потпуно јасна уколико се неко око тога двоумио. Њега не занима премијерско место ради Србије нити га занима посао којим се бави, нити национални и државни интереси.
Њему је све то искључиво инструментална моћ,а национални интереси ресурс којим може трговати како би сачувао свој положај моћи у држави а своју странку на власти. Заправо, он се боји да ће у неком будућем договору Ђиласа и Вучића он и СПС остати без власти и зато на сав начин покушава да се додвори западњацима и покаже како је он још кооперативнији и спреман да да све само да на власти остане; ако не остане, могу се отворити бројни процеси, како политички тако и судски, а врло неповољни по њега.
Тако смо добили ситуацију да се три кључна политичка играча која се помињу као актуелни и будући чланови владе, Вучић, Ђилас и Дачић утркују у томе ко ће више да попусти око питања Косова. То само показује да је крајњи циљ једино акумулација моћи и увећавање утицаја странке ради испуњавања личних агенди, док је ресурс државе нешто са чим ваља трговати. Уосталом, видесмо како је шеик напрасно купио мимо тендера и на „рука руци“ комбинацију скоро 10 посто производње кукуруза и пшенице на северу Србије.
Међутим, овај данашњи Дачићев наступ је превазишао сваку меру и помериће границу дозвољеног јавног говора о Косову још мало ближе томе да преовлађујући буде општекапитулантски, да другосрбијански став и званично постане мејнстрим политика.
Срамно је да председник владе Србије изјави овако нешто. Зар смо после свих председника владе у историји наше земље спали на Дачића? Дачић је тај који ће одлучити судбину Косова?
Ова изјава захтева тренутну и оштру реакцију народа. Међутим, како то мој добар пријатељ рече: „на вест „Министар студенткињи отео флашу хрватске воде“ 973 коменатара читалаца. На вест Дачић: „Косово уз уступке може у УН“ 28 коментара.
Стање свести Срба: немам коментар“. То је нажалост суштина и слика и прилика ситуације. Пошто се власт народа не боји, онда ће сценарио бити следећи. Вучић ће паметно и мудро ћутати, а сутрадан ће неко од функционера и мањих партнера у влади или саветник председника Србије изјавити да је премијер погрешно схваћен или погрешно пренет.
У најбољем случају, уколико имамо среће, чућемо изјаву да „премијер Дачић није смео на тај начин да се обрати јавности иако смо сигурни да је погрешно схваћен“. Затим ће мрмот завити чоколаду у фолију, Дачић ће изјавити како он не жели да говори народу бајке, а све ће ово прекрити зелена трава заборава. Само ће се Приштина радовати, само је њима све јасно и само зато они и учествују у преговорима јер им је са Запада јасно речено на шта се Србија на крају обавезала. Ова катастрофална, антинационална, антиуставна, антидржавна политика ће довести државу на ивицу нестанка.
Држава која није довољно снажна да спроведе Устав и законе на територији коју контролише политички и војно, на којој има власт на терену (мислим на Нови Пазар и тзв. „Прешевску долину“), која није у стању да уклони један споменик и таблу, признањем Косова дефинитивно ће потврдити да више није у стању да постоји као држава. Тиме ће дефинитивно показати да није у стању да заштити сопствене грађане, и да је њен Устав селективно обавезујућ.
То ће охрабрити сецесионистичке покрете у самој земљи, експанзивне суседе који ће желети да отму још по који део Србије, а Србима дати изговор да прелазе у друге националне идентитете и траже заштиту држава које им то заиста и могу пружити. То ће створити и друштвену патологију првог реда, осећај пораза који ће сломити до краја сваког младог човека у Србији и пружити му јасан доказ да у оваквој земљи не постоји нити може постојати икаква светла будућност.
Дачић је урадио велику ствар овом изјавом, и не сумњам да ће бити награђен. Сем уколико се народ не пробуди, а бојим се да је за то још рано. А када не буде рано, биће доцкан.
Не вреди будити се када је представа у позоришту завршена. Уколико већ спавате на свом месту наставите да спавате и даље. Ништа лепше него смрт у сну. Нимало не боли а нисте ни свесни да умирете. Лепше је сањати. Само упамтите- „смрт је сан без снова“.

http://www.standard.rs/milan-damjanac-dacicevo-pomeranje-granice-kapitulacije.html

Одговор "Блицу" или речник окупационих медија

Пише: Милан Дамјанац



Инспирисан правим умећем новинарке „Блица“ која нам је у свом тексту „Најскупље српске речи: од Косова до огњишта, преко Москве“ [1] врло надахнуто уз пар пригодних фотографија објаснила да смо лопови, криминалци и митомани, уз то и жељни смрти, реших да и ја напишем „водич“ по угледу на споменуту „новинарку“. Хајде да почнемо од прве тачке.
Међу најскупље медијске речи о којима се не може преговарати и о којима скоро да се не сме рационално расправљати јер су „светиња“, спадају и ЕУ, новинар, медиокритет, апатија, европеизам, амбасаде, Бус Плус, САД, европске вредности и реалност, да не спомињемо поједине невладине организације са својим недовршеним Белим књигама и програмима за цепање Србије.
Оне код другосрбијанске елите чине део европејске митологије, описују идентитет „прогресивног“ дела Србије, изазивају понос или достојанство. Али проблем који другосрбијански медији имају с тим шакама слова јесте што су их изданци такве медијке елите, а данас истакнути политичари мејстрима злоупотребљавали да би остали на власти или увећали лично богатство и властиту цену.
Најскупље медијске речи обележиле су нарочито последњих дванаест година, када су успешно коришћене како би се игнорисао већински део Србије и спиновањем јавности успешно послужиле манипулацији.
ЕУ

dam03013 1

Утопија и недостижно царство среће и радости. По званичној политици Србије означава кључни српски геостратешки циљ, садржи у себи мит и веровање да Срби немају другу алтернативу сем чланства у овој наднационалној организацији која проживљава многе политичке и економске кризе. У суштини, ради се о потпуно некритичкој жељи да се по сваку цену буде члан организације у којој нас не желе за пуноправног члана чиме се негира право и шанса Србији да сама одреди своју политичку будућност. ЕУ игра улогу ишчезујућег и недостижног мита. У основи слави култ смрти насупрот култа живота.
Новинар

dam03013 2

Новинар је појам за који се везује највеће могуће поштовање, али и неке од највећих издаја и сукоба. Новопечених новинара има много, а неки су оставили и трајне историјске последице, попут оних који су учили од највећих спин доктора 30-тих и 40-тих година 20. века. Да не спомињемо новинаре и извештавање у протеклих пар година.
Медиокритет

dam03013 3

После петооктобарских промена означавао је медијску окупацију Србије и гостовао у свим великим ток- шоуовима и емисијама, како информативног, тако забавног карактера. Преко заговарања ставова окупатора и медијских испостава могло се напредовати најлакше и најбрже, и о њима се никад ништа лоше није смело рећи или ако би се и рекло ишло се на суд због говора мржње без икакве медијске заштите, штавише, уз раширен медијски линч којим би човек био осуђен и без суђења. Медиокритета данас има много више, али су принципи „заслуженог “ напредовања преко гостовања у медијима остали исти.
Апатија

dam03013 4

Реч апатија, као и реч огњиште, одражава традицију и историју, и део је не само нашег речника, него и психологије.
- Не морате ни да будете стручњак да бисте увидели да ментално стање нације никада није било горе. Раније су још постојали оптимизам и нада да ће се ствари променити набоље, али сада је апатија потпуно заменила веру у боље сутра – објашњава психолог Александра Јанковић. [2]

Европеизам

dam03013 5

Иако означава једно од најузвишенијих осећања љубави према Европи, захваљујући пропаганди из времена 2000-тих појам се везао за криминалне одлуке тзв. Међународног суда у Хагу, европских моћника и домаћих медијских испостава, који су народ убеђивали да је геноцидан, крив за све ратове, да његове жртве или не постоје или нису важне, као и за ратне злочинце који су помоћу европских институција добили епитете „хероја“, попут Готовине и Харадинаја. За разлику од њих сви политички неистомишљеници и противници цепања Србије и медијске окупације називани су издајницима и ретроградним снагама.
Амбасаде

dam03013 6

Иако је Србија независна држава, западне амбасаде су део политичког простора и важан фактор одлучивања, посебно у одређивању политике према Космету. Запажена је водећа улога западних амбасада у одлуци да се подржи стварање тзв. независног Косова и прикрије извештај о трговини органима Срба на Космету.
Бус плус

dam03013 7

Систем наплате који је настао као потреба да Србија има европски ситем наплате у неисправним аутобусима, насупрот старом систему са папирним картама који се доживљавао као застарели и превазиђени метод пљачке грађана који чак ни плату не примају редовно. Власничка структура Бус Плуса је таква да би покретање кривичних пријава против једне фирме морала да обухвати бар још четрдесет других, а и по коју политичку странку.
САД

dam03013 8

„Доносиоци демократије“, „весници слободе“ и кућа демократије и толеранције, нешто као велики брат који нам дели батине које смо заслужили покушавајући да се боримо за сопствену слободу а који то чине за наше добро. Историјски гледано, у великој мери је осећање неутемељено јер су САД активније помагали Србији само када је она сама срљала у пропаст.
Европске вредности

dam03013 9

Погрешно се доживљавају као политички бастион бранилаца европских интеграција, иако је њихова улога да европски идентитет бране знањем и уметношћу. Обележена протеривањем Срба са вековних огњишта, агресијом на независне државе у име одбране „вредности“, које су схваћене као стратешки програм европских медијских елита, из кога се, опет погрешно, памти само настојање да Србија измени схватање своје историје и културе у складу са новонасталим приписивањем колективне кривице.

Реалност

dam03013 10

- Овај појам је део традиције, али није специфичан за српски језик. Сличан појам постоји и у другим језицима. Означава средишњи део поимања у чијем је средишту распознавање онога што тренутно јесте како јесте, што не значи да у наредном тренутку не може бити друкчије. Не мора да одражава посебан политички спин и потребу за интрументализацијом овог појма- каже неименовани лингвиста.
Током ЕУфорије у последњих пар година, реалност је као појам васкрсао у извештајима спин доктора и окупираним медијима како би се Срби лакше навикли на послушност.
Драге госпође игосподо из „Блица“, ово што ви радите је класична бедна пропаганда или спин, ако вам је тако разумљивије. Мада, немојте да буде да ја не признајем реалност. Признајем. Уколико се оваква „реалност“ настави, нова реалност ће бити баш оваква:
dam03013 11

Европска Србијо, лаку ноћ.
___________________
Напомене:
[1] http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/356023/Najskuplje-srpske-reci-Od-Kosova-do-ognjista-preko-Moskve
[2] http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:333951-Mentalno-zdravlje-sve-gore

http://www.standard.rs/milan-damjanac-odgovor-blicu-ili-recnik-okupacionih-medija.html













Влада за анестезирање патриота

Пише: Милан Дамјанац


Ништа горе него кад човек прокоцка богом дану прилику да уради нешто важно. А таквих прилика нема пуно у животу. Таква је прилика задесила Николића, Вучића, Дачића, Вулина и Дрецуна. Помињем њих намерно зато што, упркос свему, баш они имају извесни кредибилитет у народу или бар у оном делу патриотског гласачког тела којем се сви на овај или онај начин обраћамо. Било је доста позитивних потеза ове власти, али је такође очигледно да је она изабрана како би затворила питање Космета.
Зашто баш ова влада? Управо због људи које сам набројао. Ова имена имају кредибилитет за разлику од Тадићевог и као таква могу добро послужити за анестезирање патриотског дела националне свести. Они ће по природи ствари лакше објаснити Србима „реалност“ и зашто се мора довршити оно што је Тадић око Космета ужурбано започео.
Отуда Дачићеве „прагматичне“ изјаве и најава решења коначног статуса Космета током наредне године. Како ће све то спровести и шта то заправо значи? Орвел је својевремено пророчки наговестио и описао спиновање и манипулацију значења речи, што је касније родило идеју о политички коректном говору. Променом речи управља се емотивном реакцијом на значење, а самим тим је ризик од побуне или страха мањи, и субмисивност народа већа. Тако је „министарство рата“ постало „министарство одбране“, „сигурност“ постала „слобода“, бескућник „особа без решеног питања становања“ а граница између остатка Србије и Космета „административни прелаз“. Тако је најава успостављања амбасаде Приштине у Београду постала „најава отварања канцеларије за везу“, а укидање српских институција и гашење државе Србије на Космету „укидање паралелних институција“.
Без националног програма
Е сад, ако је све тако чисто и уколико се ништа не крије, зашто се ствари не назову правим именом? Зато што би називање ствари правим именом изазвало револт. Зато се крије текст споразума о граници, односно „прелазима“ у коме се експлицитно помињу царина и полиција. А сви знамо на каквим прелазима постоји царина. То онда нису прелази, него међудржавна граница.
Све ово, нажалост значи три ствари. Једна је да Србија нема никакав национални програм, никакву националну идеју сем да покуша да преживи испуњавањем свих ултиматума који се пред њу поставе. Тако Србија није имала храбрости бар да се договара о граници између севера Космета и остатка, те тако покуша бар да сачува пет одсто територије на Космету. Нисам за такво решење, али је невероватно да чак ни за то нисмо били кадри. Не, него ћемо након граница укинути српске институције на Космету, а на концу дозволити тзв. Косову чланство у свим међународним организацијама, укључујући и Уједињене нације, имаћемо и амбасаду Приштине у Београду, али их никада званично нећемо признати. А онда ћемо и то учинити када ствар буде изгубила суштину и када од одбране Косова остане само признање на папиру. Онда ћемо признати јер смо ионако признали све остало.
Друго, сада је јасно да власт упада у замку у коју је упала и прошла власт. Она верује да боље од самог народа зна шта је добро за народ и земљу. Народ поново није носилац суверенитета, већ власт која најбоље зна шта је у народном интересу, свиђало се то народу или не. Све то опет доводи до презира народа према елитама, и идентификацији са онима који врше агресију на овај народ деценијама. Тако власт упада у замку сопствених илузија у исправан пут и постаје одрођена од народа, а то је управо она кључна ствар која, пре свега Николићу и Вучићу, није смела да се догоди. Нису смели да дозволе да изгубе кредибилитет и они буду ти који заједно са страним фактором саучествују у анестезирању националне свести и цепању Србије.
Да се разумемо, никада нисам волео оне који искључиво критикују и који свет и прилике у њему посматрају у црно-белом. Стога и не замерам Николићу, Вучићу и осталим набројаним људима учешће у власти. Нимало. Треба покушати све да би се нешто променило. Али једно је жртвовати свој кредибилитет, углед и образ како би Србија преживела, а друго је жртвовати све то како би погрешном проценом и политиком Србија умрла. Њихово мишљење и политичка процена која укључује решење статуса Космета је погубно, односно, они упадају у исту замку као претходници, баве се наопаким закључивањем верујући да је са Западом могућ коначан договор. Није.
Нова жаришта
Суштина је да наша власт види да више нема суверенитет ни над ониме што је од Србије остало. Србија не може да реагује и спречи постављање споменика терористима на југу централне Србије нити може да уклони срамну спомен плочу у Новом Пазару јер верује да ће то изазвати међународни инцидент, и види да Војводина полако клизи ка независности. Тако је наша власт наопако израчунала да ће све то престати уколико дамо Космет, уколико га се одрекнемо, уколико престанемо да се боримо за њега. Уколико се то деси, земља ће ући у период стабилности и просперитета, Запад ће дозволити да затворимо нова унутрашња жаришта у Србији и, све док попуштамо око Космета, нама се омче око врата у виду нових жаришта – неће затегнути.
Ова политика попуштања у спољној политици како би се задобило савезништво и сачувала аутономија иза вођење друкчије унутрашње политике погрешна је и већ опробана. Не постоји тенутно та рачуница Запада која би нама дозволила да се усправимо на ноге или која би дозволила да преживимо. Немамо дигнитета и самопоштовања за то, те је лакше сломити нас једном за свагда док смо овако слаби. Свешће нас на предкумановске границе, а онда ће нама бити најлакше управљати без обзира на тренутно стање народног духа.
Окрећу патриотску јавност против себе, окрећу Цркву против себе, глупим и непромишљеним изјавама и потезима. Понављају Тадићеве грешке, и то ће их скупо коштати. Они никако не разумеју да је Приштина дошла на ред после пада Книна, а да ће након Приштине на ред доћи Нови Сад и да нема тог договора који би то зауставио.
Најгоре од свега је што делује да ће власт направити дил са медијским и интелектуалним елитама које су подржавале Тадића. Такав евентуални дил значио би слом ове власти и поништавање свих коректних потеза у добро правцу. Такав дил значио би и дефинитивно да ова власт врши издају народне воље и поверења.
Ипак, нешто је у свему добро. Добро је што је народ већ показао да има снаге да сруши једну власт, па ће тако срушити и ову. А та елита којој власт пружа руку ће је оставити на цедилу првом приликом, просто зато што то нису савезници у спиновању јавности већ профитери и послушници. А, што се тиче нашег премијера који нам прагматично објашњава утицај силе и неправде, нека зна да је и он биран на основу закона, нека то има у виду, пошто таквим изјавама може некоме дати идеју да сакупи милион људи, и изазове нереде, а затим сам постави новог премијера. Право силе, шта да се ради. Није једина сила она из иностранства, ма колико нашим политичарима тако делује. Народна мотка је много ближа.

http://www.vaseljenska.com/misljenja/vlada-za-anesteziranje-patriota/

http://www.standard.rs/milan-damjanac-vlada-za-anesteziranje-patriota.html

Срећан нам дан Републике

Пише: Милан Дамјанац



Дочекасмо очекивану ослобађајућу пресуду Харадинају, на коју су нас наши медији увелико припремали како би спречили бурну реакцију. Након славља у Загребу добисмо и славље и ватромет у Приштини. Хаг је своју улогу одиграо - потрудио се да докаже како је Србија извршила агресију на Србе у Крајини, Републици Српској и на Косову, и тиме начинила геноцид на Србима. Дакле, Србија је извршила геноцид над собом самом. И не само то, него се припрема терен за даље комадање Србије одређеним тачкама извесних оптужница који говоре о „утицају великосрпске политике на прогоне у Војводини“. Уколико нас ово ругање српским жртвама и нашој несрећи не опамети и не уједини, не знам шта ће.

Већ је пуно тога речено и о Готовини, Маркачу, и о Харадинају. О првима не сведоче само жртве већ и Брионски транскрипти, а о Харадинају сведоче нестали и убијени сведоци у току суђења. Сценарио суђења овом „ослободиоцу“ наликује на добар мафијашки трилер у коме Мајкл Корлеоне негира сваку везу са организованим криминалом. Елем, сада је свима јасно да је Хаг послужио као инструмент Западне спољне политике, како би Србији био пресуђено. Србија је кажњена као губитник у рату и окарактерисана је као агресор.

Наша отуђена политичка, медијска и интелектуална елита је крива за стање у коме смо данас. Политика помирења без реципроцитета коју је највише спроводила прошла влада, заправо је представљала саучествовање у злочину и пропаганди која је од Срба створила погодне мете за даље понижавање. Срби нису људи, они су масовне убице, и као такви немају никаква људска права. И сви који су се икада против њих борили били су исправни и добронамерни, јер су се супротстављали злу. Таква слика којој је наша државна политика дала пун допринос довела је Србију у најтежи положај у историји, ставила нас је на стуб срама, одузела нам је елементе државности доводећи нас у вазални положај према онима који су нас бомбардовали. А ствар је врло проста - они који су нас бомбардовали су и успоставили суд који ће нам судити. Како би наш народ рекао - „кадија те тужи, кадија ти суди“, тако да се ништа друго није ни могло очекивати.

Константним извињавањима и политиком да „мир нема алтернативу“ дођосмо у ситуацију- као што је то и нормално - да нас нико не поштује и да нас сви исмевају. Ми смо толико окупирани да наши медији заправо јесу продужена рука оних који су нас окупирали, а на њима мишљења не дају страни окупатори већ домаћи „стручњаци“ опште праксе и образовања.

Све што је икада постојало у идеји формирања Уједињених Народа умрло је 1999. године, а ови догађаји су само продукт одржавања на апаратима идеје о хуманости и о праведном свету која је клиничку смрт доживела још тада. Сада гледамо закон јачега који се издаје за хуманост и злочин који се издаје за правду, и лаж која тврди да је истина. Заправо, остварење просветитељске и хуманистичке филозофске и политичке мисли преминуо је крајем 20. века. Ово што сада гледамо је повратак, регресија идеја због којих је и рођена потреба за Уједињеним Народима, једнаким критеријумима и праведнијим светом. Ово је иживљавање моћних над слабијима, над историјом, над правдом, на истином. И не треба исувише јадиковати над свиме тиме. Треба учинити оно што је до нас.

Треба подићи меморијални центар свим српским жртвама, треба стално изучавати злочине, писати, документовати чињенице, спасавати од заборава, никако ни опростити ни заборавити, јер на то немамо право - на то имају право само невине жртве које више нису са нама. Евентуални опроштај је између зликоваца и Бога, не људи. Учинимо све што можемо да кроз наше уџбенике и историју сачувамо истину од заборава, сачувамо идеју о слободи и правди за нека будућа поколења. Пре свега, ујединимо се, изградимо државу која је достојна поштовања, вратимо веру народу у себе и сопствену елиту. Погледајмо једни другима у очи - овако више не иде и неће се на овоме стати. Србија још није довољно мала и није довољно понижена.

Они који су нас прво војно а затим и политички поразили желе да територију Србије сведу на преткумановске границе, јер само таква Србија неће бити опасна по геостратешке интересе Запада. Крајње је време да схватимо да је на делу својеврсна ревизија историје и да се морамо ујединити у заштити права на постојање Срба и Србије на овим просторима. Ово је борба за наше највиталније животне интересе, животе наше деце и наше животе које проводимо у страху и понижењу. Наша власт одмах мора прекинути преговоре са ЕУ, и престати да оправдава успостављање границе са Косметом ЕУ интеграцијама које нам нису потребне, нису извесне и штетне су по српске националне интересе. ЕУ користи нашу велику жељу за придруживањем, како би отварила своје геополитичке циљеве и додатно распарчала Србију натеравши је да сама саучествује у злочину над самом собом. И ова и свака следећа власт која упркос свему наставља преговоре са ЕУ на овакав начин, беспоговорно испуњавајући ултиматуме, учетвује у убиству сопствене земље и народа.
Када будемо изградили државу која има јаке институције, јак државни апарат и систем онда ћемо бити у прилици да нас свако у свету третира као политички субјект са којим мора да се преговара. До тада, свима онима који се питају како је дошло до овога, и онима који и даље хрле у Европску Унију- срећан Дан Републике!

А о карактеру пресуде најбоље сведочи фотомонтажа на једном шаљивом сајту. На слици је приказан Брејвик, а испод ње написано- „како сам глуп! Да сам Србе убијао сада би ми и дочек правили!“.


http://www.vidovdan.org/index.php?option=com_content&view=article&id=37970:srean-vam-dan-republike&catid=38:aktuelno&Itemid=59

Мој извештај о стању нације или кога ће плашити наше сенке

Пише: Милан Дамјанац



Обележисмо скоро један важан датум у српској историји- дан када је све пошло наопако. Дан када је ступило на снагу примирје у Првом Светском рату. Тај је дан важан из много разлога, мада се њиме нећу претерано бавити. Зарад наше приче, довољно је рећи да ми и данас не знамо да ли обележавамо победу, пораз или нешто треће. Не знамо ни где су наши преци сахрањени, а већина више не зна ни зашто смо, против кога и када ратовали. Као што се и даље делимо око свих историјских датума у нашој прошлости, као што и даље не знамо ни како ни зашто смо стигли до стања у којем смо данас, тако не знамо ни шта обележавамо. Обележавање овог датума, када нико није знао ни шта обележавамо говори много тога о нама данас.
Гаврило Принцип је уклесао у ћелији- „наше ће сјене ходати по Бечу, лутати по двору, плашећи господу“. А данас, наше сјене лутају по блату тражећи мало помија како не бисмо помрли од глади. Није ово прича о нашим политичарима, ни о нашим прецима, нити је тирада о томе како су они били бољи од нас. А били су. Да нису, данас нас не би било, а сутра наших потомака бити неће јер смо ми они који јесмо и ти какви јесмо, тако да ћу се сада обратити Србији, онако фиктивној, имагинативној, колективној представи свих нас, оној која данас јесте а која је могла бити толико више од тога.
Србијо, излапела и уморна, на смрт болесна, воли ли те ико, чека ли те игде на овоме свету боља будућност? Има ли Србијо, наде за земљу која је заборавила све своје, и своју историју и своје корене и своје великане. Има ли наде за земљу која другима прашта и заборавља, само не заборавља и не прашта себи, која само себе мрзи. Има ли наде за земљу која успех не прашта управо због самомржње коју стално осећа. Има ли будућности за народ који мрзи искрено и у континуитету само и искључиво самога себе?
Превише грешака, превише поновљених разреда историје да би се преживело. Превише просуте крви и зноја у муци, а премало радости. „За шта смо ратовали и кога смо бранили“- питају се Срби данас, не схватајући да се увек ратовало и бранило право да се постоји и опстане. Ратовали су наши преци, бранили, умирали да би нам дали шансу за живот. За живот који ми овако испразно живимо, престрашени, уплашени од живота, од себе, у страху од сутрашњице и историје. Уморни од историје, уморни од живота, сами себе мрзимо, сами себе убијамо и сами себе затиремо. Гробови наших великана и хероја у корове су зарасли, ни имена им се не сећамо. Не памтимо Милоша Великог који нам је државу створио али знамо све о Сулејману. Ех, Милоше, коме си ти стварао државу?
Правимо се као да је данас наступило најтеже геополитичко време у историји не схватајући да смо увек били окружени недаћама и да су наши преци живели борећи се да опстану јер се само тако може опстати на овом делу света на коме смо.
Не бринемо о култури, не знамо ни где је лево ни где је десно, не знамо које писмо користимо, којим језиком говоримо, које смо вере, али знамо да се мрзимо. Мрзимо једни друге, придошлице, оне са мало тамнијим или светлијим теном, са оваквим или онаквим нагласком, из овог или оног града и поднебља…њих примећујемо и непогрешиво обележавамо јер њих, као и нас, нико нема да заштити: они су ми, те стога небитни. Не мрзимо ми никога сем нас. Опасно је мрзети некога другога. Други имају људска права, само ми немамо. Такви смо какви смо.
Телевизија нас је потпуно искварила, никад нисмо ни срећни ни задовољни. Увек завидљиви и увек бисмо хтели да будемо неко други, само да не будемо ми.
Волимо идолопоклонство, купамо се у њему, те је неко за нас или најбољи или најгори. Или смо у апатији или у еуфоричном стању. Када смо у првом, ништа нас не занима нити задовољава, мислимо да је све пропало- као данас- и ништа не може да нас тргне. Може туђа несрећа, негде далеко од нас која показује да смо још увек слободољуви народ (попут Либије), али не може домаћа несрећа. Огуглали смо на несрећу свуда око нас, на подметачине, на политикантво, на лопове, на лажове. Уопште нас то не занима, то је константа коју не желимо да мењамо.
Не обраћамо пажњу једни на друге, не виђамо фамилију, кумове, игноришемо проблеме, вичемо несрећном самоубици на мосту да скочи брже јер задржава ред на мосту. Када смо у еуфорији тада мислимо да смо најбољи на свету и потпуно смо неурачунљиви. Верујемо да нам нико не може ништа, нездраво смо самопоуздани, политика нам је потпуна фантазмагорија и јуримо у провалију. Након првог разочарења опет упадамо у апатију и сматрамо да је све пропало, више се и не рађамо, нити живимо, већ животаримо. Више и не излазимо из куће већ стрпљиво чекамо смрт да нам дође да се коначно мало одморимо. Такви смо какви смо. Више волимо туђе него своје, све је туђе и веће и лепше. Више желимо да се докажемо комшиници него својој жени.
Своју децу тероришемо, туђу мазимо. Наша никада није довољно добра, док је друга сјајна. Туђи успеси су или и наши, или ћемо наћи начин да их представимо као неуспехе. Олајавамо једни друге, једни другима подмећемо. Пливамо у корупцији, ништа не може да се уради без добрих познанстава, не постоји легалан конкурс, ред, рад, било шта што подсећа на нормално друштво. Влада потпуна апатија у друштву и анархија у држави. Сви знамо све и нико не предузима ништа. Не личимо на колектив већ на безличну масу.
Шта тек рећи о обожавању наших политичких странака?
Сви идеализујемо вође по жељи и карактеру и свако своме верује највише на свету. Ако вођа каже да скочимо кроз прозор- скочићемо. Нико и не обраћа пажњу на аргументе, јер тај који напада нашег вођу на власти је сигурно поткупљен. Зар бисмо ми икада желели да саслушамо аргументе? Боже сачувај, вођа је или безгрешан или није вођа. На власти смо осиони, без власти смо бесни и жељни да и ми пробамо мало, а осећај стида више уопште немамо.
Жене не желе да рађају, под утицајем глобализације, еманципације и медија, мушкарци немају храбрости да им приђу, бракови се распадају на сваке две године, а ми причамо о Космету. Да се разумемо, треба причати о Космету. Међутим, ваља решити и неке друге проблеме. Не можете у Београду у већини радњи да купите бенкицу за бебу испод 1500 динара! Да ли се неко буни? Где су протести поводом тога? ПДВ на одећу за бебе повећан, опет ништа- тишина. И сви то знају и сви се буне, али приватно, да их не чује комшија. Опасно је окупити се са истомишљеницима на истом месту, може се то лоше завршити.
А и они који имају енергије троше време и енергију на унутарстраначке зађевице и безначајне борбе за високе функције и положаје, губећи сваки осећај за реалност и везу са својим народом.
Наш народ има необичну потребу да стално криви другога за своју ситуацију. Некада то има смисла, некада не. Склони смо теоријама завера које, чак и да јесу у одређеном делу тачне, не оправдавају пасивност. Такве идеје и теорије воде у потпуно мирење са судбином и проналажење кривца. О нечем сличном говорио је психолог Ерик Берн, и то је назвао „феномен дрвене ноге“. Наиме, када се год човеку са дрвеном ногом пребаци за квалитет живота или какву грешку и ману, он ће одговорити- „шта сте уопште очекивали од човека са дрвеном ногом?“.
Таква врста психолошког заобилажења проблема није здрава и генерално је психолошки погубна за мале народе. То, опет не значи да је здраво, истинито и исправно мислити да све зависи од нас. Не зависи, наравно да не зависи. Међутим, морамо дати све од себе да од нас зависи што више. Ова мана нас затим, следствено води до следеће мане, која се на прву логично надовезује по систему узрок- последица. Тако се лако миримо са неправдом, како оном која се наноси нама, тако оном која се наноси сународницима. Реагујемо на неправду над туђим народом, зато што верујемо да неправду над собом исправити не можемо, јер од нас ништа не зависи.
Не постоји однос према држави у оном смислу у коме би народ био конститутивни елемент који спроводи своју вољу. Да је тако, може се уверити свако ко познаје наш менталитет. Сви имамо једнако мишљење о држави, систему, запошљавању, везама и везицама, мешетарењу, али нико нема снаге, храбрости и идеје да нешто промени.
Могуће је да је ова мана стриктно везана за претходну и да народ верује да удруживањем ништа не може да промени. Међутим, искрено се замислимо да ли је истина, пак, на другој страни и да ли је Светозар Марковић погодио суштину када је упозоравао да социјализам никада не може успети у Србији, из простог разлога што се иза презира сиромашних према богатима и „способнима“ крије жеља да буду на њиховом месту а не да створе праведније друштво (ма како то разумели). На крају, наша следећа мана је снисходљивост- по девизи „покорну главу сабља не сече“ сагињемо се док не видимо своје позадине а онда се у покушају да се додворимо још мало претуримо право испред оних који нису више ни јаки ни моћни али им импонује наше изигравање дворске луде.
Једини који мисле да су они још увек оно што су били- неустрашиви господари- су Срби и, посебно, Огњен Прибићевић, мој омиљени аналитичар. Онда се ми тако, додворавамо, пузимо, изигравамо марву док нам се они смеју и говоре нам- хајде, још мало, још само мало и на циљу сте!
„Наше ће сјене ходати по Бечу, лутати по двору, плашећи господу“- сенке наших предака и данас лутају по Бечу и стога би извесна господа са Запада желела да Србије више нема, да не дише, никако не схватајући да ти преци и те сенке немају више никакве везе са нама. Те сенке плаше Србе данас, говорећи им шта су некада били и шта су могли бити, и шта поново могу постати уколико се одваже да покушају. А опет- страх је велики, и иако се патриотизам у добром делу народа полако буди, толико је теже рећи како остварити српски интерес данас.
А он се сигурно неће остварити седењем у фотељи, или страначким зађевицама, или препирањем ко је већи интелектуалац и патриота, већ заједничким радом. Интелектуална елита нам је подељена, свако мисли да су сви сем њега поткупљени и продане душе; политичари унутар својих странака посвађани до те мере да више мрзе чланове странке- дакле истомишљенике- него чланове других странака (мада би било добро да не мрзе ни једне ни друге). Одбори свих странака личе на пензионерске домове у којима се много прича, још више обећава а ништа конкретно не ради, у којима се много критикује а ништа не предлаже а углавном се слуша о прошлим заборављеним временима.
Поврх свега, требају нам Чеси да нам кажу како треба да се боримо против оних који су оцрнили наш народ, и не само што су протествовали против Олбрајтове, већ су, на нашу вечну срамоту поднели и кривичну пријаву против ње повом срамне расистичке изјаве о Србима. Да ли је неко реаговао од нас Срба на ту изјаву? Није. Половина Срба је огуглала на увреде а половина мисли да смо то заслужили и нада се још једном бомбардовању.
На крају, мотив за писање овог текста био је двојак. Прво, желео сам да укажем на везу имеђу наших предака и нас коју стално покушавамо да прекинемо покушавајући да изигравамо снисходљиве слуге. Друго, желео сам да укажем онима који читају- и ви, и сви који познајете, ма коју странку волели, сложиће се да нам је држава у катастрофалном стању. И ви и они мислите да нешто треба да се предузме. И сви мисле како није до народа него до странака. Није. Ова је власт добила изборе на јединој причи на којој је могла да их добије.
Уколико неко мисли да може другачије нека изволи и проба, али се зна који је то проценат. Ко је онда крив? Народ, странке, медији или неко четврти. Сви по мало. Најкривљи су медији, али се њима нико не бави. Они ваљда треба да остану слободни као и до сада. Све док су медији овако слободни као и до сада, нема нама излаза из овог тунела. Све док не схватимо да смо пред нестанком и не удружимо се, нема нама будућности. Све док…не постанемо људи једни према другима.
И уколико се питате како то наши преци нису били у истом положају као ми пре сто година, у сличној ситуацији, како су опстали и рађали се а ми днас не можемо, схватите- телевизија, медији, културни образац. Испрали су нам мозгове. Ми више не личимо на себе. Мада, то је ваљда и био циљ, зар не?
Немојте да буде како то рече велики Брана Црнчевић: „Тешко је бити Србин. Али касно“.

http://www.vaseljenska.com/misljenja/stanje-nacije-ili-srbi-u-ogledalu/

http://www.standard.rs/milan-damjanac-moj-izvestaj-o-stanju-nacije-ili-koga-ce-plasiti-nase-senke.html

Расправе о црногорском идентитету из 1981. године

Увек се изнова непријатно изненадим чињеницом да је титоистичка интелектуална елита боље познавала, уочавала (зли језици би рекли и производила) процесе у друштву, деобе и културолошке диверзитете унутар српског народа. Пре извесног времена у моје руке је доспело посебно издање часописа „Пракса“ из 1981. године који је, заправо, скуп говора свих учесника трибине „Етногенеза Црногораца и марксистичко одређење нације“ одржане 19. јуна исте године. Заправо, ради се о трибини поводом књиге др Шпира Кулишића „О етногенези Црногораца“ у којој Кулишић тврди да црногорци имају посебно етничко порекло, да нису нити су икада били Срби.


Овај документ је важан историјски доказ да је титоистичка елита боље од наше патриотске елите данас разумела несумњиво комплексне процесе стварања нације и националног идентитета, те јасно правила разлику између појмова народа и нације коју већина наших образованих људи ни данас не схвата. Волимо да се уљуљкујемо чињеницом да су црногорци српског етничког порекла и да ће се временом вратити српском националном бићу. Мислимо да је немогуће стварање војвођанског националног идентитета јер тамо већма живе Срби. Нико не размишља озбиљно о мноштву примера из света, нпр. Немачке, Аустрије и Швајцарске. Као што се јасно види, Аустријанци су посебна нација и неће се и не могу вратити немачком националном идентитету иако су етнички Немци. Ради се о сепаратном институционалном систему и ситним културолошким разликама што у правим политичко- историјским условима постепено може довести до стварања више нација из истог народа.
Излагања која су представљена у овој књизи/часопису могу се грубо поделити на три главна тока мисли. Размотрићемо укратко најзанимљивије закључке и тезе све три теоријске позиције посебно се задржавши на трећој која је и најинтересантнија и најактуелнија.
Један део излагача заступа схватање по којем црногорци никада и нису били Срби, већ да им је српство наметнуто. Они, дакле заступају тезу по којој су црногорци и етнички и културно друкчији од Срба. На пример, др Војислав Никчевић каже: „С обзиром да у изворима нити било гдје другдје нема ниједног ваљаног доказа  да су Дукљани, Зећани, односно Црногорци у дукљанском периоду по својему пореклу бити „српски“ огранак Јужних Словена, са сигурношћу се може тврдити да они ни доцније нису могли постати Срби“ [1]. Заступајући тезу о наметнутом српству које је спроведено пре свега путем СПЦ, ови аутори сматрају да се црногорци враћају свом изворном националном осећању. Други део излагача тврди да су црногорци одувек, и етнички и културно били Срби и да је смешно износити супротне тврдње, наводећи мноштво извора који потврђују тезу о српском карактеру црногораца. Трећа група излагача заступа најинтересантнију и врло актуелну тезу која је занимљива и данас, и која говори много о убрзаном процесу формирања црногорске нације у периоду од 1945. до данас и о одличном разумевању друштвених и историјских збивања од стране тадашње титоистичке елите.
Тако др Мирко Барјактаревић каже: „Ако данас хоћемо да говоримо о етногенези Црногораца одмах се намеће питање кога све треба сматрати Црногорцима? Узмимо да су то становници обухваћени данашњим границама Црне Горе. Али садашњу Црну Гору чине: дио старе Зете, дио старе Херцеговине и дио старе Рашке…јесу ли Црногорци заиста морали да ћуте када их други убрајају тамо гдје они не спадају? Или су се Црногорци сматрали једноставно дијелом српског народа, али који су, сасвим природно и законито, имали и својих религиозних особености? …Он не пјева о црногорској већ о српској капи, бадњацима, свијећи…у школским свједочанствима цивилне државе Црне Горе овако су попуњаване рубрике: вјера- православна, народност- српска, држављанство- црногорско…Дакле, Црна Гора и црногорски народ до првих деценија нашег стољећа били су само политички појмови, док су се Црногорци етнички осјећали и исказивали Србима. Одакле, онда, Црногорце временски да одвојено посматрамо као народ и као нацију? Свакако од времена Другог Свјетског рата и наше револуције“ [2]. Из овог излагања можемо видети јасну теоријску конструкцију по којој је нација производ различитих политичких и историских процеса који немају много везе са етничким пореклом. Даље, он закључује да су „Црногорци у основи Срби. Нетачно је, ненаучно и чак смијешно избјегавати да се ово каже. Али, то су Срби који су под одређеним истуреним историјским и особеним географским , економским и другим приликама и условима примили са стране, или и сами створили, понеку регионалну црту и одлику. То што су се у новије вријеме прилике развијале тако да Црногорци данас не само могу већ и хоће да се исказују за посебан народ, то је њихово извојевано право и хумано рјешење да се свакоме допусти да се искаже онако како то жели и осјећа.“ [3] Овде видимо један аргумент о праву свакога да се искаже онако како се осећа, који се злоупотребљава и данас и који доводи до потпуне конфузије у којој свако може да се изјасни као Војвођанин, Шумадинац, Црногорац, али не као Сремац, Крагујевчанин, Џедај или Марсовац, само што нам нико није објаснио разлику. Барјактаревић закључује да „…као етнолог могу да тврдим да је становништво Црне Горе етнички и историјски српско, али да је сада правно- политичко и национално црногорско. То су чињенице. Чињенице се могу проучавати а не прећуткивати.“ [4]
Ваља споменути још пар интересантних излагања, с тим што се предстојећа излагања баве узроцима раздвајања две националне свести. Тако, др Бранислав Ђурђев истиче: „Заиста је средњовековна српска традиција била ближа црногорским главарима са владиком на челу него србијанским марвеним трговцима и кнезовима на челу са вождом. Иако су се односи у једној и другој држави, када су Петровићи, Обреновићи и Карађорђевићи постали европске династије, више развили, ипак се разликовало „српство“ у Црној Гори и српство у Србији. Није без разлога пред Први Свјетски рат највеће црногорско војно ордење било Медаља Обилића, а српско Карађорђева звијезда. Стара српска традиција је дјеловала у успостављању једне и друге државе и нације, али историјска улога те традиције није иста у једној и другој земљи. За црногорску могу да нађем добар израз- изразито романтичарска, а за српску не могу да кажем рационалистичка, већ можда више постварена него црногорска. Још к томе треба додати да се у црногорску уграђује идеја о никад покореној Црној Гори…Кад се послије уједињења југословенских народа црногорски народ сукобио са „српством“, није дошао у сукоб са менталитетом српског народа нити са интересима српског радног народа, већ са великосрпском политиком старе Југославије. Почели су пуцати историјски настали српски оквири“ [5]. Овде треба дати одређене напомене. На страну антисрпске формулације, многи аутори заступају тезу да су и након првог уједињења разлози неслоге и побуне „зеленаша“ у Црној Гори биле мотивисане не борбом за династичко наслеђе, већ за потребом да се сачува црногорска културна посебност у оквиру српског народа и државе која је укључивала и посебну политичку јединицу. Већина управо ту види почетак стварања црногорске нације. Ђурђев закључује да „…што се ти елементи нације и оно што се касније јавља као црногорска нација, јављају у оквирима српским, што је суштина, која ће се касније оформити ипак нешто друго него што су ти српски оквири, то је управо оно што треба да се назове дијалектиком, а чему нико од оних који учествују у рјешавању тих питања, досљедно дијалектички не прилази“ [6].
Др Димо Вујовић тврди да „нација није етничка категорија. Погријешили бисмо ако би кључ за разумијевање настанка појединих нација, па и црногорске, тражили у етничком поријеклу припадника једне нације, ако би национално биће изједначавали са етничким  бићем. Етничком припадношћу не може се одређивати и национална припадност, и обратно. Имамо примјера да се из једне етничке масе формирају двије нације или да се из више етничких група формира једна нација…из једног етничког конгломерата настала је америчка нација, муслиманска нација у Југославији настала је из исламизираних Срба и Хрвата… Други, међу које и ја спадам, сматрају да се црногорска нација конституише у периоду када у Црној Гори долази до развоја модерног грађанског друштва, а до тога долази тек послије Црногорско-Турског рата 1876- 1878 године… тек када се код неких српска свијест јавља као великосрпска онда долази до сукоба, јер великосрпска свијест значи негирање посебне црногорске свијести, то јест негирање посебности Црногораца и ма каквих права које би се базирале на тој посебности. Али тај сукоб се у почетку још увијек не јавља као сукоб двије националне свијести, већ као двије државно- правне свијести. Најбољи примјер је зато краљ Никола, који се упорно супротстављао великосрпској политици (или је можда желео да он буде тај који ће уједињење спровести, прим. М.Д.) у односу на Црну Гору и Црногорце, а касније и црногорски зеленаши, који дижу оружану побуну против великосрпске политике, али у име одбране државно-правне традиције Црне Горе. Ови побуњеници и касније незадовољници много србују. Они се, не само етнички него и национално, исказују као Срби. Они ће се опирати да се црногорско питање третира као национално питање- оно је за њих искључиво државно- правно питање. Али без обзира на све то, њихова борба је објективно доприносила развоју црногорке националне свијести и дефинитивном конституисању црногорске националне индивидуалности… Прва фаза се одвија у оквирима независне црногорске државе, то јест од Берлинског конгреса 1878. године до 1918. године. Друга фаза се одвија у оквирима буржоаске југословенске државе 1918-1941. године, а трећа у периоду социјалистичке револуције и социјалистичке изградње, то јест од 1941. године до данас. У првој фази национална индивидуалност Црногораца још није конституисана. До тога долази тек у другој фази, чему је много допринео раднички покрет, односно Комунистичка партија. У трећој фази тај процес се још више продубљава и дефинитивно завршава, без обзира што извесни процеси националне интеграције и хомогенизације и даље трају“ [7].
Закључак
Могао бих навести још безброј цитата и примера из наведене књиге, али сам се трудио да наведем само оне који су репрезентативни и најинтересантнији, оне који нимало нису изгубили на актуелности, чак шта више, доста говоре о садашњим и будућим процесима. На крају нећу ништа исувише критички рећи на рачун ове трибине, часописа и гледишта изнесених у њој са којима се апсолутно не слажем. Не зато што не бих имао шта да кажем, већ зато што се мора честитати титоистичкој елити која је предано и темељно анализирала, спроводила и управљала политичким процесима. И док су они имали елиту која се бавила овако озбиљним питањима и која је довела до оваквих политичких последица које све нас боле, ми имамо председника САНУ који отвара мост на Ади.
На крају, ваља размислити о следећем- колико је и да ли је могуће направити паралелу између војвођанског и црногорског проблема? И ако јесте, а јесте, шта ћемо око тога предузети? И још нешто- не чини ли Вам се да је националност црногораца боље теоријски разрађена 1981. него 2012. године?
Напомене:
[1] Пракса- часопис за друштвена питања, 1981, стр. 95
[2] Пракса- часопис за друштвена питања, 1981, стр. 14, 15
[3] Пракса- часопис за друштвена питања, 1981, стр. 20
[4] Пракса- часопис за друштвена питања, 1981, стр. 20
[5] Пракса- часопис за друштвена питања, 1981, стр. 38, 39
[6] Пракса- часопис за друштвена питања, 1981, стр. 48
[7] Пракса- часопис за друштвена питања, 1981, стр. 57, 62, 74, 75, 76
ИЗВОР: ВАСЕЉЕНСКА

http://www.pravda.rs/2012/10/06/milan-damjanac-rasprave-o-crnogorskom-identitetu-iz-1981-godine/

http://www.standard.rs/milan-damjanac-bravar-je-bio-bolji-ili-rasprave-o-crnogorskom-identitetu-iz-1981.html