четвртак, 6. август 2009.

Конзервативна обнова Србије

Пише: Милан Дамјанац






Када у Србији 2009 године, у време када десничарске странке и идеје остварују највеће успехе у Европи и окружењу, кажете да сте по уверењу десничар и конзервативац, бивате осумњичени да сте „ретроградни елемент“, „фашиста“ и „кочничар развоја Србије“. Сврха овог текста није објашњење порекла десне идеје као такве[1] нити анализа српског идентитета и доминантне идеје државног уређења [2], већ конкретни предлози који би Србију учинили бољим местом за живот, а нашој деци пружили извесност и бољу будућност. Циљ „Десне Мисли“ као часописа јесте потрага за одређеном, уникатном формом српског конзервативизма, односно модерне српске деснице.

Свет око нас се мења, феномен глобализације достиже свој зенит, рушећи пред собом сваку посебност и вредност која не служи лакшем и већем профиту. Светски медији представљају карикатуру слободе и царство кича, демократија излизан термин који служи да се прикрије тоталитаризам и једноумље, а сувереност држава фарсу. Прво што у оваквом процесу глобализације страда јесу посебности сваког европског народа понаособ, његова традиција, култура, вера, писмо и језик.

Као један од најстаријих државотворних народа налазимо се у специфичној позицији. Након изгубљених ратова, великог погрома над Србима, великог сиромаштва, у ситуацији смо да бринемо о голом опстанку. Држава је неактивна и немоћна да заштити сопствене грађане, политичари недорасли задатку или забринути искључиво за своје имовинско стање, правосуђе очајно а већина медија отворени противници не само српских интереса већ и непријатељски настројени према Србима као народу.

Уз то, права националних мањина су далеко већа него права већинског народа. [3] Како бисмо опстали и очували своју културу и суверенитет, нужно је да представимо јасну идеју, план опоравка Србије гледано из конзервативне перспективе.

У овом тексту биће представљени основни циљеви српске унутрашње политике и поједини предлози како исте постићи. Уколико имамо у виду да су Срби највише угрожени материјално, морално и биолошки јасно је да се пажња треба усмерити на покушаје решења проблема беле куге, сиромаштва, образовања и културних садржаја.







Биолошки опоравак





Предуслов свих предуслова, основа очувања српског етницитета и културе јесте биолошки јак српски народ. У супротном, територија на којој живимо наставиће да се непрестано смањује под најездом биолошки јачих народа. Уколико изгубимо статус државотворног народа нестаћемо асимилацијом којој смо и иначе врло подложни. Узроци нашег биолошког нестанка су многобројни- социолошки, психолошки, економски, политички, а можда најпре филозофски (проблем недостатка јасног идентитета).

Као конзервативац, сматрам породично уређење и традиционални концепт морала основним параметром сваког друштвеног система и тврдим да је кључно исти сачувати. Међутим, садашње стање породице и моралних темеља на којима иста почива је испод сваког задовољавајућег нивоа. Не само што је патријархално породично уређење пред нестанком, већ је сама породица као таква у дубокој кризи. Еманципованост жена је постигло контра ефекат, те жене теже прихватају улогу коју су раније имале- улогу мајке. Потрошачко друштво је са посебном жестином за свог противника изабрало патријархалну породицу која се систематски руши путем масмедија. Такође, тачно је да се бракови закључују у познијим годинама; међутим, иако тачни, ови аргументи нам, сами по себи, не нуде решење. Нити можемо да учинимо да жене буду мање еманциповане (нити би требало), нити да рађају пуно деце за добробит нације. Треба размотрити решења која можемо спровести.

1. Економска ситуација је први параметар на који треба обратити пажњу. Решавање стамбеног питања за младе брачне парове мора нам постати приоритет. Економска сигурност и запошљавање супружника у државним фирмама уколико имају више од троје деце, а незапослени су, морао би бити један од приоритета државе. Утврдити додатак за треће и свако наредно дете, попут оног који је градоначелник Јагодине предвидео у градском буџету.

Држава мора да изврши контролу уговора који се закључују између запослених жена и приватних послодаваца посебном уредбом, како би се регулисало питање исплате пуних зарада током породиљског одсуства. Укинути ПДВ на одећу и лекове за бебе.

2. Сексуално образовање је други параметар на који треба обратити пажњу. По последњим проценама, сваке године у Србији услед абортуса нестане град величине Панчева, а број извршених абортуса је рекордан у Европи. Сексуално образовање се мора увести као обавезан предмет у све средње школе (можда чак и у основне), пошто је степен знања о могућим опасностима, нежељеној трудноћи и полним болестима међу адолесцентима забрињавајуће низак. Цене контрацептивних средстава се морају прилагодити реалном економском стању. Уколико се то не може, укинути ПДВ на контрацептивне производе. Овим мерама би се делом смањио проценат нежељених трудноћа. Абортус као такав се мора законски регулисати и установити услови под којима је дозвољен. Поводом овог питања се мора отворити јавна расправа.

3. Културни садржаји су трећи параметар на који треба обратити пажњу. Регулисати питање односа јавног сервиса, као медијског сервиса свих грађана према проблему "беле куге". Емитовати културне, образовне и забавне емисије које су прилагођене дечијем узрасту (емисија "Време је за бебе" је само прва у низу сличних, надам се). Емитовати емисије у којима би свакодневно била представљена по једна породица са више од двоје деце. Дати до знања да ће држава сваку такву породицу новчано помоћи. Стално упозоравати на опасност од „беле куге“.



Економски опоравак





Следећи предуслов оздрављењу српске државе јесте паметна и одговорна економска политика. Да бисмо спровели јасну економску политику, морамо имати јасну економску стратегију. Уколико већ живимо у сиромашној и неразвијеној држави, треба направити добар план у коме је све у шта се улаже економски исплатљиво.

Јефтини популизам са једне, и бесконачно подизање иностраних кредита са друге стране неће нам донети никакав бољитак.

1. Програм за младе је први и основни параметар на који треба обратити пажњу. Уколико нам је буџет рестриктиван и преоптерећен, ваља средства која имамо усмерити на онај део становништва који уложена средства може вишеструко да врати. Улагање у младе људе, студенте са високим просечним оценама, који имају амбицију да се домогну докторске дипломе и постдипломских студија може донети само добитак а никако губитак сиромашној и неразвијеној Србији којој су очајнички потребни енергични, образовани и способни људи. Треба направити стипендијске уговоре и плански стипендирати онај број студената у областима у којима постоји потреба за висококвалификованим кадром. Наравно, услов стипендије овог типа је накнадни повратак и рад у сопственој земљи, на период не мањи од 7 година. Далеко важније од невероватних обећања о „15000 стипендија за школовање у иностранству“ каква смо чули у претходној изборној кампањи, би било обезбеђивање стипендија за мали, али одабрани број студената и финансирање њиховог школовања на престижним светским универзитетима. Имајмо у виду да већина младих не види перспективу у својој земљи и жели да се одсели у иностранство. Ту перспективу им морамо створити у Србији. Иако жалим због тешког положаја пензионера и ниских пензија, не могу да схватим да су у држави у којој влада „бела куга“ приоритет пензионери а не млади људи. То је потпуно нерационално, како економски тако и национално.

2. Развојни буџет је предуслов сваког озбиљног економског плана. Да би Србија као држава имала средстава да финансира развој здравства, просвете, културе, мора се ослободити беспотребног трошења велике количине новца за намиривање партијских интереса. У том циљу, морају се укинути фиктивна радна места и увести ред у запошљавање нових кадрова у државним службама. Наслеђене везе између политике и судства се морају прекинути. Независно судстсво, а самим тим и разрачунавање са тајкунима је главни предуслов сваког озбиљног плана за економски опоравак Србије.

3. Покретање привреде и пољопривреде је циљ који се мора остварити, како државним субвенцијама, тако паметном и осмишљеном приватизацијом и докапитализацијом некада друштвених предузећа. Морају се унапред дефинисати циљеви државе од којих први мора бити да свака компанија која купи предузеће у Србији има обавезу (а не само обећање) да ће запослити одређен број радника или да бивше неће отпуштати, а да профит саме компаније мора достићи минимално прихватљиву суму за државу (пошто је новац од тог пореза држави неопходан). У сваком случају, треба искористити све погодности и уговоре које имамо, како са одређеним државама ЕУ, тако и уговор о слободној трговини са Руском Федерацијом који не користимо ни изблиза довољно. Посебно треба искористити традиционално добре везе са Покретом Несврстаних. То је велико тржиште на коме наша земља може остварити сасвим солидне приходе. На том тржишту можемо успешно, у блиској будућности, пласирати наше производе.

4. Социјални дијалог са радницима и коначно дефинисање области и деловања радничких синдиката неопходно је извршити. У супротном може доћи до социјалних немира или политичке инструментализације синдиката. Игнорисање права радника на обећану им исплату није мудар национални потез. Поготову уколико узмемо у обзир да је прво постигнут договор са синдикатима па затим једнострано прекршен од стране државних органа. Такво понашање није ни легално, а ни демократско.





Национални и културни опоравак





Основа једног народа, његова суштина, јесте његова историја и култура. Повратак сопственим традицијама, вери, историји, језику, писму од изузетног је значаја за опоравак српског националног бића. Форсирање позитивних културних садржаја допринеће моралном оздрављењу посрнуле нације.

1. Медији, како писани, тако и електронски морају испунити низ законских услова. Њихови финансијери морају бити грађани Србије са пребивалиштем у Србији. Исто важи за компаније које купују акције одређених медија. Друго, медији, посебно телевизије, морају гајити дух толеранције према свим народима, укључујући и српском. Уколико мањински народи имају право на своје телевизије и емисије на свом, матерњем језику, и Срби имају право на медије који би пропагирали српску културу, историју и традицију. Увреде на националној и верској основи су јако честе на српским медијима, стога се у овој области мора увести ред, како не би они који се данас издају за либерале и европејце, а који су до јуче били баштиници „прогресивних“ тоталитарних идеологија угњетавали оне грађане који су заиста и либерално и национално усмерени. Толеранција не значи полагање права на Истину. Можда се то могло под Брозом- срамота је да се то ради и данас само под друкчијим именом.

2. Невладине организације су област која се такође мора законски регулисати. Немогуће је да се нека организација сматра за невладину уколико добија донације од владе стране државе. То је владина организација. Само није организација наше владе. Укидање финансирања невладиних организација из иностранства и транспарентност у финансирању коначно би увели ред у невладином сектору, како би организације које се заиста боре за права избеглица, инвалида, пацијената добиле медијски простор који им неправедно отимају они који злоупотребљавају невладин сектор и термин „људска права“ како би вређали целокупни српски народ и на сваки могући начин омаложавали Србе. Реторика коју користе представници неких невладиних организација је у свакој нормалној држави кажњива законом.

3. Национални план и програм. У циљу одржавања континуитета српске државне политике мора се, политичким консензусом најважнијих партијских чинилаца усвојити план и програм деловања српске државе, како на унутрашњем, тако и на спољашњем плану. Такав план нисмо имали још од Илије Гарашанина. У том контексту, учинити све како би се неефикасна Српска Академија Наука и Уметности (САНУ) реформисала и увео ред у пријем нових канидата који је нарушен у току Брозове диктатуре, или бар основао некакав савет и ресорни одбори које би чинили најумнији Срби, а који би се бавио дефинисањем јасних политичких циљева у свим областима од националног значаја.

4. Образовни програм. Од изузетног је значаја усклађивање образовног система у Србији и увођење реда у припрему и издавање уџбеника. У Србији једино Завод за уџбенике и наставна средства може имати тапију на припрему и штампу литературе намењене основном и средњем образовању, а у коресподенцији са министарством просвете и образовним саветом који би се бавио одређивањем садржаја уџбеника. Такав, компетентан савет, мора бити формиран. Приватно идаваштво уџбеника мора бити законски укинуто. Такође, увођење реда у хаотичан „болоњски“ систем на српским универзитетима мора постати приоритет. Српски писци, научници, историчари морају коначно добити место које им припада. Славна српска историја, значајна културна баштина, српски митови и епови морају се изнова изучавати у нашим школама. Треба чинити све да се свет упозна са нашом историјом и еповима који су задивили и једног Гетеа, како не бисмо дошли у ситуацију у којој смо данас, да Албанци присвајају наше историјско и културно наслеђе. Влада мора да издвоји новац за снимање филмова и серија о српској историји који би били усмерени како на подизање морала српске омладине, тако и на упознавање западног света са српском историјом.

5. Сарадња са дијаспором је кључ српске борбе за бољи положај у данашњем, мултиполарном свету. Утицај српске дијаспоре је огроман, и простире се на свим континентима. У том циљу, треба помоћи формирање „српске мреже“ и спречити поделе којима смо склони. Омогућити улагање дијаспори у домаће фирме и третирање наших исељеника као грађана Србије, без обзира на пребивалиште. Дати право гласа Србима из Републике Српске, како би се оснажио осећај јединства и осећаја припадности народа са обе стране реке Дрине.

6. Ћирилица је једино званично српско писмо, и у том циљу треба одредити смернице за очување исте. Одредити велике новчане казне за натписе на латиници, како на објектима тако и на српским производима. Увести порезе за натписе страним писмом (латиница јесте страно писмо). Постоји безброј добрих и иновативних иницијатива у том смеру, као што је иницијатива да ауто табле буду исписане на ћирилици [4]. Наравно, не треба занемарити ни оне српске писце који су писали на латиници; међутим, ћирилица мора бити основно српско писмо, као што је одувек и било.

7. Језик. Језик који говоримо је у узрочно последичној вези са писмом којим се служимо, те коришћење латинице доводи до усвајања страних речи и израза. У српски језик је последњих година ушло исувише туђица, тако да се Срби различитих генерација и поднебља све теже разумеју. Предлажем оснивање комисије каква постоји у Француској, а којој би сврха била превод туђица на српски језик. Тако не бисмо имали „бечелоре“ и „мастере“, „мобинг“ и сличне енглеске изразе у употреби.

8. Пребројавање жртава. Проналажење масовних гробница свих Срба који су стрељани након другог светског рата. Позабавити се жртвама Голог Отока. Питање Јасеновца, асимилације Срба, избеглица и погинулих у протеклих ратовима мора бити основни национални приоритет Србије. Стално и свуда истицати број жртава. Не требамо се стидети сопствених мртвих. Пребројмо мртве да би живи имали мира.

9. Породица. Радити на промоцији моралних норми и традиционалних вредности, српског кодекса части и начина живота уопште. Чинити све што се може у очувању традиционалних породичних вредности, оних које су здраве и које се морају очувати. Треба градити добар однос са традиционалним верским организацијама и подигнути ниво наставе веронауке у основним и средњим школама на прихватљиву меру. Српској Православној Цркви пружити финансијску и идејну подршку у свим пројектима који се тичу моралног оздрављења нације.





Покушао сам да издвојим три основне категорије циљева које морамо испунити како би Срби доживели морални и биолошки преображај. Уколико до њега не дође, бојим се да нас чекају све тежа и тежа времена.

Доба пропадања.





[1] Више информација у тексту Владимира Пудара- „О називу“

http://desnamisao.blog.rs/blog/desnamisao/politicki-zivot/2009/01/11/o-nazivu



[2] Више информација у текстовима Милан Дамјанац- „Проблем српског идентитета 1 и 2“
http://desnamisao.blog.rs/blog/desnamisao/kulturna-politika/2008/12/16/problem-srpskog-identiteta-prvi-deo
http://desnamisao.blog.rs/blog/desnamisao/kulturna-politika/2008/12/16/problem-srpskog-identiteta-drugi-deo

[3] Погледајте реакцију надлежних органа након рушења српски надгробних споменика. Нема брзе акције полиције и правосуђа, нити протеста невладиних организација и притиска да се кривци ухвате и казне.

[4] Више информација у тексту Дарко Бабић: „Језичке недоумице око нових регистарских ознака“
http://desnamisao.blog.rs/blog/desnamisao/kulturna-politika/2009/06/05/jezicke-nedoumice-oko-novih-registarskih-oznaka

среда, 5. август 2009.

Недоумице око "три прста"

Пише: Милан Дамјанац





Претпостављам да ћу се овим текстом многим читаоцима замерити. Многима се неће допасти информације које ћу изнети а које се тичу изненадне потребе да се поздрав са раширена три прста доживљава као антисрпски. Међутим, већ неко време пратим расправу о овом проблему и видевши да једна страна не износи довољно аргумената у прилог својој тврдњи, а да та тврдња узима маха, решио сам да реагујем на једини начин на који могу- аргументима. Наиме, све је потекло од текста господина Немање Мрђеновића[1]. Укратко, господин Мрђеновић тврди како српски поздрав са раширена три прста није ни српски ни хришћански поздрав већ да прави српски поздрав јесте поздрав са три скупљена прста. Сада ћемо се позабавити кључним аргументима које Мрђеновић износи: “ Последњих година србски поздрав победи, салутирање, уобичајено се врши са три раширена прста: палцем, кажипрстом и средњим прстом, а да се ретко ко упитао шта овај поздрав значи, одакле и од када потиче. Они који су себи заиста поставили ово питање, дошли су до врло неочекиваних сазнања.

Ако питате самозване «стручњаке» од када се овај поздрав користи међу Србима, неретко ће те добити одговор «одувек», а ако их питате шта значи, рећи ће вам да три прста представљају Свету Тројицу. Истинитост ових њихових тврдњи можемо врло лако проверити. Ако је заиста истина да се овај поздрав користи «одувек», за очекивати је да га видимо на сликама старих србских уметника који су дочаравали тренутке из наше славне историје. Ако не ту, а оно барем од када се појавио фотоапарат. Било би врло природно видети одушевљене србске борце после Церске или Колубарске битке, или после пробоја Солунскога фронта како показују три прста. Међутим, таквих слика и фотографија нема.Чак ни у многобројним записима, било историографским, социолишким или етнографским, нигде нема ни словца о та три прста.“ [2]

Скренуо бих пажњу на познату слику „Таковски устанак“ из 1898 године коју је насликао наш познати и признати сликар Паја Јовановић.

http://img21.imageshack.us/img21/7209/drugisrpskiustanak.jpg

Уколико Вас то није убедило погледајте приказ Првог Српског Устанка

http://img21.imageshack.us/img21/6885/serbia14yu111.jpg



Као што видимо из приложеног, на обе слике се јасно види поздрав са три раширена прста. Тиме је Мрђеновићева тврдња да је овај поздрав био непознат Србима пре мартовских демонстрација деведесетих оповргнута. Даље, јасно је да се ради о старом српском поздраву који има и хришћанску али и старословенску (старосрпску) симболику. Погледајмо шта на ту тему каже пуковник др Раде С. Н. Рајић који се бавио пореклом старосрпских поздрава и старосрпске етике: „Карактеристична поздрављања код нашег народа су ЉУБЉЕЊЕ СА ТРИ ПОЉУПЦА У ОБРАЗ, и поздрављање ИСПРУЖЕНОМ ДЕСНОМ РУКОМ У ВИС са ТРИ РАШИРЕНА ПРСТА. Ови поздрави се користе у различитим поводима и приликама. Оба поздрава у одређеном смислу садрже и проносе ЗАВЕТНИ ДУХ ЧАСТИ СРПСТВА.“ Даље каже: „Други наш карактеристичан поздрав је поздрављање са три раширена прста десне руке испружене благо према небу. Овај препознатљив поздрав се различито тумачи, односно, најчешће се везује за поздрав чланства и симпатизера Српског покрета обнове. Међутим, у вези с овим поздравом, ваља имати у виду да се он јављао за време дизања Првог али и Другог српског устанка, а готово сигурно и много векова раније; односно, највероватније се од давнина оваквим начином народ поздрављао у свечаним ситуацијама и приликама. С тим у вези, ваља знати да је по старима вишебожачким, односно предачким веровањима старих Словена, један од врховних богова горњег света био Бог Световид, а код нас Срба Бог Вид. Као соларно божанство, имао је три посвећења. Био је бог светлости, обиља и јунаштва, односно рата. Јахао је белог коња и представљан је као ратник. Славио се великим светковинама у онај дан лета који је узиман као најдужи дан у години. То је 15.јуни по старом, односно 28.јуни по новом календару. Тај дан, односно датум, је дакле Видов-Дан. Додуше, код нас је Видовдан ипак више познат и везан за Косовску битку која се, ШТО НИЈЕ СЛУЧАЈНО, управо догодила на овај највећи народни и ратнички празник и светковину старе српске вере. С друге стране, крст је као религијски симбол био познат пре појаве хришћанства. Уколико би хтели да са прстима руке представимо крст, онда се то једноставно чини са три раширена прста (палацем, кажипрстом и средњим прстом). Дакле, они симболишу управо крст, а подигнути у вис, могу и асоцирати на свечани поздрав посвећењима и врховном богу старе српске вере Богу ВИДУ. (Постоје тумачења да је по тадашњим веровањима имао три главе што одговара броју његових култних посвећености.) Према томе, све то наводи на закључак да се код наших давних предака поздрав Богу Виду вршио са три раширена прста десном руком благо подигнутом према небу, ка његовом „горњем свету“. Уједно они представљају и крст сачињен прстима десне руке. Мора се напоменути да је ВИДОВДАНСКИ ЈУНАЧКИ КУЛТ био веома јак у време Косовске битке. Тако је ова наша најзначајнија битка, поред свих њених узвишених етичких и хришћанских, војничких и националних вредности, значајна и због тога што се догодила на Видовдан. Ово је додатни разлог што је она постала и остала стуб наше историје, завета и постојања. Видовдански култ се у одређеном степену сачувао и интензивирао уочи Првог српског устанка 1804. године. Да споменемо да је Карађорђе захтевао да му се народне вође са три подигнута (а не састављена) прста и заклетву, уз присуство попа, закуну на верност. “[3]

Погледајмо и тумачење слике „Таковски устанак“ Паје Јовановића, које може да одговори на питање колико је стар овај српски поздрав: „Пред Први, култ Видовдана се јављао и за време дизања Другог српског устанка. Ово је посебно интересантно и јасно уочљиво када се пажљиво погледа слика дизања устанка у Такову под Милошем Обреновићем. Иако је она уметничко дело, на њој су јасно приказане две целине. На левој половини слике су устаници (где има и жена), који заједно са попом имају подигнута три састављена прста - позади њих је црква брвнара. С друге стране, на десној половини слике виде устаници са оружјем који чин дизања устанка и потврду верности исказују са подигнута три раширена прста десне руке. Позади њих је храст најважније свето дрво из старе вере. Према томе, с леве стране слике су представници нашег народа који исказују дух хришћанске вере, док су на другој и они који У ИСТОМ ЦИЉУ НАРОДНОГ ОСЛОБОЂЕЊА исказују поштовање и везаност за дубоке корене старе (предачке) вере и славе, и јуначког култа Бога Вида - херојског родоначелника српског народа. То наравно није случајно и има основу у напред наведеном. Уосталом МИЛОШ ОБИЛИЋ као идеални представник јуначке славе и витешке части, је више представник видовданског српског јуначког ратничког култа него представник хришћанског светог ратника.“[4]

Јасно је, дакле, да је поздрав са раширена три прста стари српски поздрав. Остало је да одговоримо на питање, да ли је такав поздрав хришћански или антихришћански, како тврди Мрђеновић. Мрђеновић каже: „Прво раздвајање прстију, «раздвајање Свете Тројице» код Срба десило се почетком деведесетих година прошлога века, и за то је најодговорнији тадашњи вођ опозиције, а данас антисрбски прегаоц Вук Драшковић. Од времена успона несрећнога Драшковића Срби заборављају стари хришћански поздрав са спојена три прста и узимају антихришћански са раздвојена три прста. На ово су упозоравали и различити четнички листови у емиграцији, али и разне омладинске националне организације у отаџбини. Остаје нам нада да ће будући нараштаји имати уши да чују упозорења која им данас упућујемо, те да ћемо одбацити овакав начин салутирања и обновити православни поздрав који користимо већ дуже од хиљаду година.“ [5]

Није моје да браним господина Драшковића, нити његову трнутну политику са којом се не слажем и мислим да је дубоко погрешна и опасна. Међутим, истине ради, треба рећи да прво „раздвајање прстију код Срба“ у време распада СФРЈ није дело Вука Драшковића, већ академика Јована Рашковића на просторима тадашње САО Крајине.

Као што смо већ показали, то није прво „раздвајање прстију код Срба“. Поздрав са раширена три прста далеко је старији од поздрава са спојена три прста. Када Мрђеновић каже да Срби заборављају стари хришћански поздрав са спојена три прста, заборавља да напомене да постоји још старији хришћански поздрав којим се и данас служе руски староверци. Ради се о поздраву са два прста. Зачуђује ме како нико не позива на повратак тог старог поздрава?

Сада, ваља размотрити тезу да је поздрав са раширена три прста антихришћански и да представља раздвајање Свете Тројице. Овим поздравом служио се кнез Кијевске Русије Владимир Први Велики, односно Свети Владимир (958 - 1015). Даље доказе о хришћанском карактеру овог поздрава проналазимо на слици коју је насликао Теодор Вризакис (1865) . Приказан је митрополит Герман који благосиља грчку заставу (устанак из 1821. Године).[6]

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0:Epanastasi.jpg

Овај поздрав можемо пронаћи и на следећим сликама

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0:GrUstanak.jpg

http://www.infozentralschweiz.ch/bilder/history/ruetlischwur_gr.gif

Или рецимо једну од икона Исуса Христа

http://www.timboucher.com/journal/wp-content/uploads/2006/11/sacred-heart-jesus.jpg

Утврдили смо, дакле, да поздрав са раширена три прста има своје утемељење у српској историји и култури као и у хришћанској симболици.

Последњи Мрђеновићев аргумент односи се на фотографије на којима су приказане стране трупе које користе овај поздрав. Сматрам да је овај аргумент излишан. Поздрав никада није јединствен нити у том смислу искључиво везан за један народ у свим историјским периодима. Наравно да је могуће да су га и други народи користили. Ово такође важи за поздрав са спојена три прста. Међутим, поздрав са раширена три прста није доминантан поздрав ниједног од народа које смо на фотографијама видели.



Иако постоје фотографије на којима се види сличан поздрав у другим државама, српски поздрав сем сличности нема ништа заједничко са тим поздравом.

Током грађанског рата на просторима бивше СФРЈ српски војници су користили овај поздрав. Због тога припадници других етничких група на Балкану, посебно Бошњаци и Хрвати овај поздрав често сматрају провокацијом. На исти начин се доживљава и појам четници.

„Поготову у Хрватској овај гест се сматра провокацијом или се приписује националистима, а Срби се због овог поздрава понекад подругљиво називају "тропрсташи".

Победница Песме Евровизије 2007. године, Марија Шерифовић, славећи максималних 12 бодова које је добила од Босне и Херцеговине показала је три прста. Један део бошњачке заједнице ово је схватио као провокацију.“ [7]

Сврха овог текста није да на било који начин омаловажи оне Србе који користе поздрав са спојена три прста, већ да укаже на чињенице и прекине готово трогодишњу хајку на оне који се поздрављају са раширена три прста на јавним скуповима. Моја жеља није да доприносим новим поделама у српском националном корпусу, већ да станем у одбрану Срба ма који поздрав они користили. Поздрав са раширена три прста је одувек имао важно значење, како у општем (Смрт, Живот, Част), православном (Отац, Син, Свети Дух) тако и данашњем (Свети Сава, Његош, Карађорђе ). То наравно не значи да имам било шта против оних који користе неки друкчији поздрав.

Моја поента је следећа- од тренутка када је Косово прогласило независност до данас, више је Срба трошило енергију на свађе и расправе о симболичком поздраву, него о судбини Косова и Метохије. Ово одговорно тврдим. Зато, браћо Срби, престанимо се делити и бавити проблемима који нису од суштинске важности за опстанак Срба и Србије, већ се почнимо бавити реалним проблемима, који су већ сами по себи довољно тешки да нам вештачки проблеми не требају.

Данашње значење овог поздрава је многоструко.

„За разлику од Ве поздрава који је везан за победу, српски поздрав са три прста нема то значење. Користи се и у свакодневном поздрављању углавном мећу млађом и средњом полулацијом и једноставно представља поздрав некоме ко је далеко за традиционалне поздраве руковањем или говором. Обичај је да се одговори истим поздравом.

Поздрав са три прста су углавном популарисали српски спортисти. Познати су поздрави са три прста које су својим саиграчима и публици упућивали Владе Дивац, Саша Ђорђевић, Влада Вујасиновић, Новак Ђоковић и многи други.

Када су освојили Европско првенство у кошарци 1995., целокупна југословенска репрезентација је подигла три прста. Саша Ђорђевић је, подижући три прста, изјавио: „Нећемо да провоцирамо. Само - то је Србија, то смо ми, то сам ја - ништа више. То је мој понос.“ [8]



[1] http://www.czipm.org/triprsta.html

[2] http://www.czipm.org/triprsta.html



[3] http://www.vidovdan.org/arhiva/article1754.html

[4] http://www.vidovdan.org/arhiva/article1754.html



[5] http://www.czipm.org/triprsta.html

[6] http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0:Epanastasi.jpg



[7] http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D0%BE%D0%B7%D0%B4%D1%80%D0%B0%D0%B2_%D1%81%D0%B0_%D1%82%D1%80%D0%B8_%D0%BF%D1%80%D1%81%D1%82%D0%B0

[8] http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D0%BE%D0%B7%D0%B4%D1%80%D0%B0%D0%B2_%D1%81%D0%B0_%D1%82%D1%80%D0%B8_%D0%BF%D1%80%D1%81%D1%82%D0%B0

уторак, 4. август 2009.

Локални избори републичког карактера

Пише: Милан Дамјанац








Вероватно су сви читаоци имали прилике да испрате ток предизборне кампање и резултате локалних избора у београдским општинама Земун и Вождовац. Локални избори од локалне важности, можда сте помислили. Помислили и погрешили. Већ у првим сатима након расписивања поменутих избора могли смо да чујемо један број изјава високих страначких функционера који сведоче о важности наизглед неважних (мање важних) избора. У ову изборну кампању већина странака ушла је са готово свим расположивим ресурсима. Мотив овакве одлуке лежи у провери легитимитета како доминантне, тако и алтернативних политика.

Како на градском, тако на покрајинском и републичком нивоу, јасно је да нас очекује можда и преломни период, у коме треба спровести важне политичке одлуке и дефинисати политичке смернице за будућност.

Стога, резултати су извесни показатељ подршке најављеним потезима.

На економском плану, очекују нас још тежа економска ситуација и могући социјални немири.

На спољнополитичком плану очекује нас неизвесна борба за укидање виза, које је било једно од многих неиспуњених предизборних обећања владајуће коалиције које у обећаном року није испуњено.

На унутрашњем плану очекује нас доношење неуставног предлога статута АП Војводине и предлог нацрта закона о регионализацији.

Под паролом „ помозимо неразвијеним и сиромашним регионима“ покушава се наметнути предлог који је суштински противан националним и економским интересима земље. Регионализација по овом моделу, у овако сиромашној и малој земљи, са осам милиона становника може произвети искључиво веће сиромаштво, слабљење централне власти и осећаја националног јединства а јачање и увећање регионалних администрација. Гомилањем административних центара (Београд, Нови Сад, Ниш и тд) добићемо службенике који су задужени за потпуно непотребну, посредничку улогу између централне власти и мањих општина. Такво решење представљаће ударац за ионако осиромашене грађане.

Пароле „ Београд нас краде“ заменићемо паролама „Нови Сад нас краде“. Замена гломазне администрације још гломазнијом допринеће, дакле, само још већим социјалним немирима и још видљивијим разликама у степену развијености различитих региона.



Уколико се желео постићи економски опоравак најсиромашнијих делова земље, било је довољно извршити децентрализацију, односно пренети велики део овлашћења републичке власти на локалне самоуправе. Међутим, смисао овог нацрта и није економски опоравак, већ политичко и територијално уситњавање већ уситњеног политичког и територијалног простора Републике Србије.

Политичке и територијалне амбиције локалних властодржаца и националних мањина избиће на видело. Да би се неконтролисане амбиције, како локалних лидера, тако и представника неких страних амбасада задовољиле приступиће се непотребним и штетним компромисима који могу угрозити опстанак целокупног народа и државе.

Не дозволимо себи да поверујемо у обмане. Не ради се овде ни о каквој регионализацији већ о распарчавању Републике Србије. Чини се све како би њена иначе несамостална спољна и унутрашња политика била још несамосталнија. Развластити централну власт у што већој мери- а тиме и онемогућити српски народ да управља сопственом судбином по демократским начелима западног света коме тежимо, јесте прави циљ како војвођанског статута тако и „регионализације“.



Да закључимо.

Резултати управо одржаних локалних избора су прилично интересантни. Са једне стране, добар резултат напредњака, социјалиста и народњачке коалиције прдставља изненађење за многе. Социјалисти су прошли неочекивано добро и готово дуплирали резултат са прошлих локалних избора. Народњачка коалиција и њена предводница- Демократска Странка Србије освојила је више него што је процењено у истраживањима јавног мњења уочи самих избора и показала да има стабилно бирачко тело. Напредњаци су победили коалицију окупљену око Демократске Странке и показали да могу рачунати на респектабилан резултат на наредним републичким изборима.

Са друге стране, странке које врше власт на републичком нивоу су добро прошле (укључујући и већ споменуте социјалисте) и показале да су и даље изузетно снажне.

Међутим, треба обратити пажњу на број апстинената.

Медијска блокада која је присутна није дозволила представницима опозиције да јасно изрази јсвоје ставове. Ова околност значајно је утицала на резултате избора. Стиче се утисак да грађани управо из тог разлога нису ни изашли на изборе у већој мери. Они траже алтернативу а она им се медијски не нуди. Оно што им се нуди, то је она политика са којом у већини, рекао бих, нису задовољни.

Једино је сигурно да нас очекује бурна политичка јесен са пуно неизвесности.