недеља, 27. фебруар 2011.

Повратак националном идентитетском обрасцу

Пише: Милан Дамјанац



Шта заправо јесте идеално друштво? Уколико замислимо некакву слику идеалног живота и друштва, и покушамо да јој тежимо, увек ћемо бити незадовољни. Наиме, никада реалност неће довољно подсећати на замишљени идеал. Платон је уметности придавао мали значај управо због тога што је сматрао да уметник подражава природу, и да је уметничко дело тиме удаљено од природе. Уколико имамо у виду да је сматрао да природа представља одраз идеалних идеја, јасно је због чега је сматрао да је уметничко дело двоструко удаљено од истине. У том смислу, остварена замисао је сенка оне идеје коју смо желели да остваримо, а та сама идеја је ублажена верзија идеалне замисли о којој сањамо. Стога, уколико ову аналогију пребацимо на социолошки терен, незадовољство је реална последица превеликих очекивања и сопствених тежњи.

Људске тежње произилазе из доживљаја живота и света; дакле, из саме природе али и специфичних социо-културних околности у којима се човек налази. Тежити ка све бољем и праведнијем друштву је нормално, и више од тога- то је непходан процес, инхерентан човековом бићу и хришанској култури у којој обитавамо. Макс Вебер је говорио да „човек никада не би достигао оно што је могуће када не би стално изнова посезао за оним што је немогућно“. Јасно је, међутим да апстрактни појмови нису нешто што се може у потпуности отелотворити у реалном свету; они су продукти људске имагинације и културе која често занемарује реалне домете и ограничења људске природе, унутрашњих психолошких мотива и реалних односа моћи.

Примена филозофије на политику у могућности је да изнедри буквално схватање апстрактних појмова. Тако, у рукама оних који желе промену, политички успех и бољи живот преко ноћи, апстрактни појмови делују пожељно и прихватљиво. Надасве, корисно. Коришћење апстрактних појмова „слободе“, „братства“, „једнакости“ довело је ове идеале до апсурда, делом због злоупотреба идеја, делом због обећања која се не могу остварити у пракси што производи велико незадовољство. Саме идеје нису проблематичне као такве- проблематична је представа да се недостатак те идеалне слике којој се тежи може остварити одмах и преко ноћи иако је остваривање теорије у пракси у потпуности немогућно. Таква представа полази од погрешне слике о човеку, људској природи, друштву и историјским законитостима. До сваког напретка и побољшања долази се постепено и поступно.

Уколико размотримо ситуацију у Србији, постаће нам јасно да већ дуго живимо у земљи која је испуњена заблудама. Када се довољно дуго говори у конструкцијама које подразумевају претходно неупитно и неодговорно коришћење апстрактних појмова са обећањем да ће се у потпуности, колико сутра, отелотворити, резултати могу бити поражавајући. Након педесетогодишње титоистичке индоктринације која је почивала на заблудама, лажима и неодговорним обећањима и очекивањима тешко је прихватити да је реалност сасвим обична (некада и суморна) а реални домети и очекивања умерени и да их је неопходно достићи тешким и преданим радом. Титоистичка индоктринација је пронашла пут до српских медија, образовних установа, уџбеника и напослетку, до наших умова, стварајући тешко премостиви јаз између Срба и српске културе. Срби су, након слома комунизма, на неки начин остављени на ветрометини, „бачени“ у свет који не познају, коме нису дорасли, окружени далеко спремнијим и боље идентитетски наоружаним народима. Уместо да српска владајућа елита изнађе начина да помогне и усмери сопствени народ, она је, част изузецима, учествовала у самообмањивању и обмањивању народа. Онај део елите који свесно обмањује народ храни се и преживљава на његовој муци и безнађу. Тај део елите свесно потпирује народна надања, да ће, кад тад, бити боље, и да ћемо, када уђемо у Европску унију бити бољи, јачи и богатији.

Конструкција о Европској унији као земаљском царству дуго се градила. Она је послужила као изванредан и пожељан циљ, довољно нереалан, у чије одређење могу ући појмови „слободе“, „једнакости“, „братства“, фразе о „економском просперитету“ и томе слично, иако Европска унија нема много тога заједничког са старом Европом која је настала на хришћанским вредностима и узвишеним идеалима. Било како било, ЕУ се од легитимног политичког циља претворио у безусловни идентитетски циљ који представља бег од свих српских проблема.

Тако смо, уместо враћања себи, својим идентитетским коренима и српској култури дошли до ситуације у којој очајнички желимо да постанемо неко други, да заборавимо ко смо. Интеграције су се, по Србе, увек испостављале као кобне, почевши од Југославије, што умногоме сведочи о слабости српског националног и културног идентитета.

Данас, изнова, српска елита понавља грешке које су нас и довеле у овако тешку ситуацију, и, док са једне стране, заступа интеграцију земље у транснационалну творевину, дотле ради на регионализацији и цепању државе на мање административне јединице.

Не ради се довољно на већој интегрисаности српског друштва у једну целину, односно на превазилажењу српских подела. Уколико се има у виду да се Србима намеће готово емотиван однос према чланству у ЕУ, као што им се својевремено наметао емотиван однос према комунизму као „царству слободе“, јасно је зашто такав однос један део нашег народа нема према сопственој држави и зашто је доживљава као страно тело. Пјотр Кунцевич је истакао да „…ако не постоји емотивно учешће у било којој друштвеној заједници, онда не вреди у њу ни улазити, остајати, бити одан, посвећивати јој се“ [1] Кунцевич на неки начин антиципира метод којим се Србија припрема за чланство у унији- није дакле у питању рационално промишљање, које се заснива на државним интересима већ емотиван однос који је политички погубан. Није дакле, кључно питање разматрање Европске уније као идеје, већ нема чак ни рационалног промишљања, питања- зашто би у ту организацију ваљало ући. Јасно је да „свака идеја која може наићи на подршку може постати владајућа током неког временског периода“ [2], посебно ако иза ње стоји велика медијска офанзива, међутим, чуди како рационалног промишљања има и сувише (додуше несувислог) када се ради о питањима која су од примарног значаја за сваку државу (или би бар то морала бити).

Тако, на пример, одустајање од Космета се правда рационалном разлозима. Неопходно је, кажу нам , да емоције и „митски статус Косова у српској култури“ оставимо по страни, док се улазак у ЕУ оправдава подсећањем да смо део „цивилизованог Запада“, „да је то нужно ради општевредносног система“ односно, ЕУ добија статус митске представе који се мора достићи, док је Космет, како би Ниче рекао „ишчезавајући мит“ који подсвесно опстаје и тешко се напушта, пошто је природан део наше колективне свести и културе. Под тим изговором одустаје се од суверенитета и територијалне целовитости сопствене државе. Независно од тога, важно је стати у одбрану традиционалог предања, легенди и митских представа; не само зато што је тешко направити разлику између рационалног и ирационалног у културном обрасцу једног народа, већ зато што и сама политика „постаје историја, историја легенда, а легенда, пак, служи свима“ [3]. На тај начин легенда, била истинита или уобразиља, увек је више од тога; она је једини начин упознавања духовног развоја народа. Мит је, свакако, и независно од тога, посебна културна форма.

Културни и национални идентитет


Национални идентитет и културни образац су предуслови јединствене нације и стабилне државе.

Повратак српском националном идентитету и култури је нужан. Сами Европљани су итекако свесни да се Европска унија претворила у својеврсни “мелтинг пот“, у коме се дешава процес акултурације и привидне мултикултурације који ће се сам преображавати у процесу сједињавања у једну, општу, културу без културе. Створиће се универзални испразни идентитет, али без претходно оствареног личног идентитета и очувања богатства културних различитости.

Да не заборавим, идеја “мелтинг пот“- а је преузета из наслова водвиља који се давао у Њујоршком позоришту, 1909 године. Аутор комада желео је да ода пошту великом алхемичару који стапа и спаја својим очишћујућим пламеном- Келте и Латине, Словене и Тевтонце, Грке и Сиријце. Идеја из водвиља је у међувремену постављена на већу позорницу- целокупну земљину куглу- а репризе, сада већ без аплауза, гледамо свакодневно.

Идеја мултикултуралност умире у самој Европи, и на делу је повратак традиционалним вредностима и културним обрасцима. Национални идентитет јача у Европи, што потврђују и речи Јан Буруме, професора људских права на колеџу Барџ у Њујорку: „Међу многим Европљанима, не само у Холандији, постоји осећање да су напуштени у свету који се брзо мења, да су мултинационалне корпорације моћније од нација-држава, да је градским богаташима и високообразованима веома добро, а да обични људи у провинцији пропадају, док демократски изабрани политичари нису само беспомоћни већ су се срамно предали тим већим снагама које угрожавају обичног човека. Толеранција се не доживљава само као слабост, већ као издаја.“ [4] На делу је, дакле, процес обнове националних држава који долази из народних слојева, док се елита доживљава као сметња.

Не треба ни спомињати да, док се политичке елите на сва уста хвале вредностима толеранције и мултикултуралности, један читав континент умире од глади, док се земље трећег света експлоатишу а ратни сукоби вештачки изазивају. За то време, у Европи су на мети остаци хришћанске цивилизације, а доведен је у питање и опстанак аутохтоног европског становништва. Резултати избора у већини европских држава говоре да су Европљани свесни проблема имиграната, губитка идентитета, суверенитета и достојанства. У том смислу, српски народ се мора вратити себи.

Шта је уопште, овако схваћена култура? Слободан Јовановић истиче да је „култура шири појам и од науке и од уметности и од политике…Када је реч о култури једног народа, морају се узети у обзир све гране његовог духовног живота: не само његова наука, него исто тако његова вера и морал, његова књижевност и уметност, његова политика и право, његова војска и привреда, његови обичаји и забаве…Тек се на основу свега тога може рећи какав културни образац тај народ има и колико је тај образац продубљен и префињен“ [5].

Српска култура се мора градити на постојећим основама. Као што развој личности подразумева задржавање суштинског, тако и развој културног и националног идентитета подразумева ослањање на пређашња искуства, на сопствену историју, традицију, културу али и константан развој, себеосмишљавање.

Идентитет се мора изнова задобити као поново осмишљен, он се мора сагледати, сада када обитавамо ван њега, мора се афирмисати кроз своје позитивне стране и опет постати актуелан. Међутим, рад на културном и националном идентитету никако не представља само пасивно преузимање већ осмишљених садржаја. На идентитетској политици ваља константно радити и усавршавати је, прилагођавати новом времену, али при том никако не губити из вида оно што је прошло и што треба у свести једног народа да преживи као идеја и начин живота. Чак и у овако глобализованом и немилосрдном друштву кључна обележја српског начина живота морају се сачувати и донекле модификовати како би били основа снаге српског народа и очувања историјског памћења у садашњости и будућности. Ниче је говорио да „постоји један степен несанице, преживања, историјског смисла, на којем оно што је живо бива оштећено и најзад пропада, па био то човек, или народ, или култура“ [6].

Управо због тога неопходна је поштена и темељна анализа српског националног и културног идентитета, увиђање слабости и осмишљавање нових садржаја. Жива култура је она култура која се стално мења задржавајући своју суштину.

Српски идентитет мора садржати специфичне културне вредности и националне циљеве. Варирајући чувену Сартрову мисао, да “биће није оно што јесте и јесте оно што није“, можемо рећи да је идентитет, као и идеја, увек више од оног што реално јесте, он је замисао, тежња да се доврши ониме што није присутно а желели бисмо да јесте, а пошто је тај недостатак немогуће надоместити у потпуности, уместо целине и циља, имаћемо пројекцију остварености и пројекцију целине која је неопходна у развитку нације. Имагинарна допуна онога што јесте реално. Свест о националним циљевима је свест о недостатку.

Једино нација која живи историју јесте покретач развитка човечанства. Тек у том превазилажењу и самопревазилажењу, нације задобијају прогрес, чиме човечанство остварује прогрес. Тек у том односу пријатељ-непријатељ прогрес се задобија кроз самопревазилажење. Управо зато, на културном плану, човечанство добија услед борби култура да надмаше једна другу. У том изобиљу различитости показује се исконска људска вредност и потреба. Обитавање изван контекста културе и нације је немогуће. Оно може бити само као обитавање у култури безвремене садашњости коју Срби морају да превазиђу да би постали народ који обитава у историјском смислу. Срби морају константно себе изграђивати изнова, чувајући сећања о ономе што је прошло и што више није; српство није стање. Оно што је прошло не може бити целокупно одређење већ део процеса. Нација је процес, кретање.

Тренутна политичка ситуација у којој се српски народ налази је поразна. Околни народи присвајају српску историју и културу, мењајући прошлост. Суштина је схватити да прошлост, историја, није нешто што се не може присвојити и постати туђе, управо због тога што се „све више указује да ништа није непредвидљивије него прошлост, односно да узрок друштвених процеса више није сувисло тражити у прошлости. Корен свих проблема увек је у садашњости; историја је само пројектована слика садашњег друштва уназад“. [7] Стога је неопходно осмислити и изградити јединствен српски културни простор. Културни диверзитети могу да нанесу само штету малом и све мањем српском корпусу.

Црна Гора је прави пример покушаја да се изгради сепаратни идентитет на темељу културне различитости. Стога, црногорска власт и интелектуелна елита раде на изградњи културног обрасца који би искључио српске елементе. Нешто слично се догађа и у Војводини, који не подразумева етничку већ искључиво културно-обичајну и географску припадност. Успех војвођанског идентитета је видљив на први поглед. Успело се са наметањем заједничког осећаја припадности, прихватања одговорности за заједничку судбину и заједничких тежњи. Војвођани су целина за себе који ће се, како године буду пролазиле, све више удаљавати од својих сународника, који покушавају да сачувају обрисе народног идентитета. Из свега приложеног јасно је да српска нација не може да поднесе исувише диверзитета као део себе, јер ће они временом, постајати и фактички одвојени од ње. Сепаратни идентитети генеришу и сепаратне интересе који увек прелазе у фактичко стање и реалне тежње. Оваква политика је увод у даље цепање Србије и даљу нестабилност. Суштински је неопходно да се на пољима језика, дијалекта, обичаја постигне општи консензус и тиме створи универзални српски простор који не сме ни по коју цену да искључи Србе ван границе садашње државе.

Српска национална идеја мора да обухвати своје одређење кроз афирмацију свега што је била и што ће бити. Она мора превазићи самонегирање, које јој може донети само аутошовинизам, међусобне деобе и сукобе. Непостојање свести о јединству данашњих Срба је више него очигледно иако су исте вероисповести и етничког порекла (поделе на Војвођане, Шумадинце, Косовце, Босанце, Крајишнике, Београђане итд.). Управо непостојање снажног националног идентитета који је заснован на јединственом културном обрасцу условљава овај феномен. Овакве деобе се морају превазићи пошто оне неће задуго остати само културолошке природе, већ могу довести и до крвавих грађанских ратова, што би значило дефинитивну пропаст и истребљење српске нације.

Завршићу ово разматрање Ничеовим речима: „морали бисмо тачно знати колико је велика…моћ…неког народа, неке културе; мислим на моћ да се из себе особено израста, да се прошло и страно изобличе и утелове, да се ране исцеле, изгубљено замени, а разбијени облици из себе поново уобличе“ [8].

[1] Пјотр Кунцевич, Легенда Европе, Клио, Београд 2007, стр. 11


[2] Војислав Становчић, Политичка теорија, том I, Службени гласник, Београд 2006, стр. 282

[3] Пјотр Кунцевич, Легенда Европе, Клио, Београд 2007, стр. 293

[4] http://www.danas.rs/dodaci/vikend/rat_protiv_tolerancije.26.html?news_id=82587

[5] Слободан Јовановић, Културни образац, Стубови културе, Београд 2005, стр. 41, 42

[6] Фридрих Ниче, Несавремена разматрања, Плато, Београд 2006, стр. 78, 79

[7] Саша Недељковић, Част, крв и сузе, Златни змај, Београд 2007, стр. 68

[8] Фридрих Ниче, Несавремена разматрања, Плато, Београд 2006, стр. 79


http://www.slobodanjovanovic.org/2011/02/25/milan-damjanac-povratak-nacionalnom-identitetskom-obrascu/

Шта се крије иза Динкићеве смене?

Пише: Милан Дамјанац



Након тешких оптужби Млађана Динкића на рачун премијеровог ауторитета, посебно у време серије штрајкова широм Србије, Борис Тадић није имао много избора. Требало је показати ауторитет и чврсту руку. Упадљиво је одсуство председника из медијске сфере у последњих пар недеља. Са једне стране, оставио је министре и премијера да се сами суоче са гневним грађанима на једној, и тешким оптужбама државног ревизора на другој страни. Тадић се јавно држи по страни, док иза кулиса повлачи потезе за које мисли да су политички најцелисходнији. У овом моменту, процена је свакако била, да је након условљавања државе од стране многобројних штрајкачких одбора и синдиката (са правом или не) и након понашања одређених министара било неопходно показати да је „чврста рука“ још увек у опцији.

Премијер је „позајмљивао“ ауторитет од Тадића, на шта је Динкић помало лицемерно скренуо пажњу три године након формирања владе, иако смо, наравно, све то одавно знали. Сада је дошао тренутак да премијер покаже ауторитет. Разуме се да је у том погледу, овакав потез ДС политички мудар. Оваквим потезом, влада шаље поруку не само незадовољним министрима већ и синдикатима у штрајку – да је спремна на оштре мере како би разрешила проблеме, а премијер, у народу и шаљивим карикатурама окарактерисан као „кафе куварица“ је преко ноћи стекао имиџ премијера са ауторитетом (или је то бар покушао).

Елем, игра коју је одиграо Г17 плус и њен лидер није нимало наивна и политички је врло промишљена. У време великих социјалних немира и значајног незадовољтва грађана, али и анкета које сугеришу да је СНС најјача странка по рејтингу, разумљиво је да је Динкић покушао да се извуче из пројекта који пропада. Након оставке Томице Милосављевића и притиска на владу како би сменила државног секретара Илића, Динкић је довео у питање ауторитет и кредибилитет самог премијера. Наравно, свој „уцењивачки капитал“ је свакако црпео из дубоког уверења да би изласком Г17 плус из владајуће коалиције влада пала. Међутим, сигуран сам да је поступак за његово смењивање био и за њега више него неочекиван. Није мала ствар сменити потпредседника владе, који је притом лидер једне од странака коалиције, без обзира на његове резултате као министра. Шта нам овај потез говори? Прво, сигурно је да у интересу ДС-а није расписивање ванредних парламентарних избора у овом тренутку, посебно ако се има у виду рејтинг СНС-а и незадовољство у народу. Овој влади је неопходан одређени резултат пре него распише изборе, некакав уступак Европске уније, налик незаборавном Споразуму о стабилизацији и придруживању уочи претходних избора. Сигуран сам да ДС жели да влада сачека октобар и одлуку да Србија званично постаје кандидат за чланство у ЕУ. Уколико све ово имамо у виду, није тешко претпоставити да је ДС уочи ове одлуке имала „зеца у шеширу“, односно, да је нека опозициона странка била „резервна варијанта“ уколико Г17 иступи из коалиције. Одлука председништва Г17 плус да та странка ипак остане део владајуће коалиције може бити потврда ове теорије, али не нужно.

Могуће је да је и сам Динкић проценио да би ванредни избори били веома ризични по његову новоосновану странку Уједињених региона Србије, те је решио да сачека повољнији моменат. Оно што свакако сигурно јесте случај је да ће Динкић сада представљати отвореног критичара власти и да је његова позиција врло интересантна- он и јесте и није на власти. И стога, његови кадрови су близу центру моћи и одлучивању у земљи а он сам може да иступа као неко ко је све време заступао интересе народа и због тога сносио консеквенце. Иако није очекивао овакву одлуку ДС-а, сигурно је да ће бити далеко озбиљнији такмац владајућој коалицији него Вук Драшковић, који, иако његова странка учествује у власти, мало подржава, мало критикује власт. Динкић је далеко зрелији политичар, искуснији, и навикао је да буде онај који доводи до рушења влада.

Дакле, јасно је да је чињеница да се премијер јасно оградио, рекавши да смена Динкића није уперена против Г17, али је такође јасно да је тешко, готово невероватно да се ДС на тај потез одлучио ако је имало сумњао да ће евентуалним изласком Г17 плус из владајуће коалиције влада пасти и избори бити расписани. Тешко је вероватни да владајућа коалиција жели изборе.

У сваком сучају, очекује нас турбулентна политичка јесен и страначко престројавање. Видећемо како ће на новонасталу ситуацију реаговати лидери странака окупљених у Унији региона Србије. Могуће је да многи од њих неће хтети овакав конфликт са ДС-ом. Са друге стране, најинтересантније ће бити гледати Динкића у опозицији. Човек који је најкривљи за бедно стање у коме се налази српска економија, биће у позицији да народу понуди некаква решења и докаже како је влада у којој је седео три године и за све то време не упућујући јој никакву замерку, лоша и да ради против интереса народа.

Народ је и те како свестан да је влада лоша и да је била виновник катастрофалних политичких потеза, али је такође свестан да је и Динкић умногоме учествовао у таквим одлукама. Природан партнер Млађану Динкићу сада је можда управо Томислав Николић, и биће занимљиво видети да ли ће повући све оштре речи које су изговорили један о другом. Једно време, читава критика владајуће коалиције од стране СНС-а свела се на критиковање Динкића и његове странке, док се сам Динкић са друге стране „клео“ да никада неће сарађивати са напредњацима. Мада, такво измирење не би било прво у новијој историји Србије, која је, част изузецима, препуна недоследних политичара и одлука. Да ли ће и Динкић ускочити у напредњачки „воз за промене“ или ће ипак остати веран својим досадашњим савезницима, остаје да се види.

Сигурно је да је на овај начин Демократска странка покушала да предупреди највећу кризу од настанка ове коалиције и да покаже да још увек држи све конце у својим рукама. Са друге стране, Динкићу је дат огроман маневарски простор за припрему наредних избора који ће он, уопште не сумњам, искористити и показати се као врло тврд орах. Све у свему, читав расплет (или боље речено, заплет) показује да влада све теже опстаје на власти у тешким тренуцима по земљу.

Време ће показати све последице овакве одлуке.

http://www.nspm.rs/politicki-zivot/sta-se-krije-iza-dinkiceve-smene-q.html

Како су Татонове убице надмашиле „Гњиланску групу“ или балада о полуправди у полуколонији

Пише: Милан Дамјанац



У демократској, правној и сувереној држави Србији у којој се сви закони поштују, и у којој је судска власт независна од извршне власти донета је пресуда за убиство Бриса Татона. Оптужени су осуђени на укупну казну од 240 година затвора. Право да Вам кажем, ја нисам адвокат, поготову нисам симпатизер хулиганских група и немотивисаног насиља. Али сам итекако у стању да препознам којештарију када на њу налетим. То исто независно судство, тај бастион правде, је за убиство једног човека казнило оптужене са 240 година затвора, док је „Гњиланску групу“ која је зверски мучила и побила бар 80 Срба и других неалбанаца осудила на укупно 101 годину затвора. [1]



Којим ли се критеријумом суд водио када је донео овако различите пресуде? Можда тежином оптужбе? Никако. У једном случају бар 80 мртвих а у другом један. Можда свирепошћу злочина? Немогуће, припадници Гњиланске групе су своје жртве тукли, силовали, секли на комаде, стављали у џакове и бацали у реку. Да није можда у питању неки провиднији разлог? Можда смо напросто згрожени тим страшним злочином над човеком друге националности, и то још припадником државе чланице свете Европске Уније у коју толико очајнички желимо да уђемо? Уосталом, кога брига за српске жртве, то су наши, опростиће нам. Важно је да лепо изгледамо пред светом! Могу да потпишем да су притисци од стране Француске били релативно мали и да ни сами Французи, па ни најближи рођаци и породица преминулог нису очекивали овако ригорозну пресуду. Ма не, нису у питању спољни притисци. То су наши врсни „државници“ заједно са добрим делом елите желели да да се додворе. Могу они и без наредби да одрезују драконске казне! Зар да се овакав случај испречи на нашем путу без алтернативе? Нема шансе. Нису све жртве једнаке, неке су једнакије од других.

Понављам и наглашавам: догађај је био за осуду, а брутални напад на француског навијача заслужује примерене санкције. Али овде је пређена свака мера. Ова медијска и политичка патологија која се осећа након Татонове смрти јесте за хитно лечење. Исте вечери се започело са паљењем свећа, затим иступима стручњака из „денацификације“ и професионалних заступника људских права и цивилизацијских норми, извињењима на највишем нивоу, именовањем улица по преминулом по целој Србији, медијских притисака да се оптужени малтене линчују до једногласног медијског одобравања пресуде. То има само код нас, тако су говорили. Када је затим у Бриселу навијач Партизана остао без ока а нико није реаговао, ни у Србији ни у Белгији, постало је јасно да се нешто озбиљно дешава са овим народом, „српском“ елитом и медијима. И шта након свега рећи о пресуди?

Главноосумњичени Ђорђе Прелић и Дејан Пузигаћа су осуђени на 35 односно 32 године затвора, а Љубомир Марковић и Иван Грковић су осуђени на по 30 година затвора. [2] А у случају Гњиланске групе главноосумњичени Самет Хајдар, Селимон Садику и Агуш Мемеши осуђени су на по 15 година затвора. Чудо једно како је суд предано и без милости одрезао казну! Осећам се као да живим у атмосфери Драшковићевих описа из романа „Руски конзул“ или „Судија“. У питању је онај осећај када Вам је напросто смешно, и у неверици посматрате шта се догађа. Затим се тај смех претвара у бескрајну немоћ када схватите да све ово није шала већ озбиљна ствар. Неко ће због те ствари провести остатак живота у затвору, а неко ће због силовања, мучења, клања одлежати петнаест.

Ова срамна пресуда ући ће у историју српског законодавства, пошто је она уџбенички пример политичке пресуде! Зар је демократска и правна држава она у којој један живот вреди више него 80 других? Зар је национална држава она која не суди џелатима сопственог народа драконски? Да ли се ико у том судском већу постиди због ових пресуда? Да ли зна да би било нормално да је било обрнуто? Да кољачи и мучитељи 80 људи добију по 30 година затвора, а да кривци за трагичну смрт једног човека добију 10? Знају они то. Али то није било који човек. Он долази из Европе, еј!

Па шта ће свет мислити о нама!

Уместо закључка, препоручујем судијама да прочитају следећи опис мучења „Гњиланске групе“: „...да су оптужени припадници ОВК жртвама комадали тела, у једном случају жртви одсекли полни орган мачетом, ломили прсте клештима, ломили шипком лобању и у рупу у глави закуцали упаљач, силовали жене, гурали им пендреке у полне органе и псовали им “српску мајку”.

- Њихов командант је рекао: “Дошло је наше време да се осветимо! Убијајте, прикривајте трагове и протерајте Србе са Косова!”.“[3]

Уколико српске судије после свега могу мирно да спавају, нека спавају. Уколико уредници и водитељи медија после свега могу мирно да спавају, нека спавају. Уколико најодговорнији за ово, српски „државници“ после свега могу мирно да спавају, нека спавају. Бар знамо колико српски живот вреди.



[1] http://www.kurir-info.rs/crna-hronika/gnjilanska-grupa-osudjena-na-101-godinu-zatvora-70834.php



[2]http://www.nspm.rs/hronika/optuzenima-za-ubistvo-brisa-tatona-240-godina-zatvora.html



[3] http://www.blic.rs/Vesti/Hronika/230845/Za-masakr-civila-15-godina


http://www.nspm.rs/komentar-dana/bajka-o-nezavisnom-sudstvu-kako-su-tatonove-ubice-nadmasile-gnjilansku-grupu.html

Демократски мрак

Пише: Милан Дамјанац



Пре неку ноћ, гледајући преко кабловске телевизије програм ТВ БН из Републике Српске, налетим на помало заборављени филм са почетка деведесетих- „Црни бомбардер“. У филму се приказује херојска опозициона борба и одбрана права на слободно мишљење у времену Слободана Милошевића. Главни носиоци те борбе су навијачи, најпре делије, “младост Србије“, како је у филму лепо објашњено, а слобода говора се брани тако што главни јунак филма у једној од емисија позива слушаоце да се јаве и кажу све најгоре ствари о председнику републике. Једна од тема емисије је и „пљуни председника“. Овај филм ме је навео на размишљање, и стога свима препоручујем да га поново одгледају. Дакле, филм који је величао опозициону борбу, председника представља као зликовца, навијаче као либерале (децу Србије, будућност ове земље) и њен најнормалнији део, а слободу говора као апсолутну. Колико се друштвена, медијска и политичка атмосфера у Србији изменила у односу на ону која је приказана на филму, најбоље сведочи дијалог између полицијског инспектора и ухапшеног „дисидента“, у коме му инспектор говори да ће га, ако не престане, „појести мрак“. „Али ово је демократска земља, какав мрак“, запита наивни младић, на шта му инспектор одговара: „Па...демократски мрак“.


Треба се само подсетити колико младића лежи у српским затворима још од десетог октобра. Њима се не допушта да се бране са слободе. Након усвајања новог кривичног законика који је изузетно репресиван и недемократски постало је могуће немогуће- продужавати притвор осумњиченима који се мери месецима и месецима без подигнуте оптужнице. У медијима наравно, ни речи о овом случају. Родитељи су очајни, али њих нема ко да саслуша. Њихова деца су етикетирана, и свака прича о њима је излишна. Појео их је „демократски мрак“. Атмосфера у Србији је толико весела да се Саши Чордићу уручују признања за херојску одбрану пендрека од глава демонстраната, док је име „Ранко Панић“ одавно прогутала густа магла заборава.

У тој и таквој атмосфери живимо данас, у тзв. „демократском друштву“.

За шта смо се борили а шта смо дочекали?

Није спорно да смо се борили за слободу говора, за слободу да у мирној и демократској атмосфери размењујемо идеје, излажемо планове и одлучујемо између различитих мишљења. Борили смо се да имамо телевизијске емисије у којима ћемо моћи да чујемо ставове саговорника у мирној атмосфери, без свађа и вређања на личној основи, и разноразних прозивки и полуистина. То је систем у коме је недопустиво некога клеветати без последица. Овај систем почива на уверењу да је слобода загарантована свакоме човеку, све дотле док не угрожава туђу слободу. Међутим, некада је тешко разлучити где је граница између уметничког изражавања и клевете? Деведесетих смо могли да гледамо „Индексово позориште“ и да слушамо „Рибљу Чорбу“, који су изражавали свој вид протеста против државне политике кроз уметничке перформансе. Сећамо се сви представе „Тамо далеко је Сунце“ и песама „Баба Јула“, „Збогом Србијо“ и „Царе“. Те представе смо гледали на телевизији, а већину Чорбиних песама и спотова смо такође видели на телевизији и слушали на радију. И Чорба и Индексовци су били јако популарни. Са стадиона је све јаче одјекивала и не тако лепа порука „Спаси Србију и убиј се, Слободане, Слободане...“.

Шта се, у овом контексту, то толико променило у односу на деведесете године? Данас је већина излагања на медијима „пацификована“, мада се то не може рећи за медијске извештаје. Квалитет образовног програма је на једнаком нивоу, са једне стране се пропагира идолатрија (само погледајте емисију „Здраво Европо“), а са друге воајеризам и оговарања („Велики Брат“, „Фарма“, „Тренутак истине“). Наравно, не треба заборавити кич и шунд („Гранд парада“).

Најистакнутија музичка група која изражава протест против власти данас је „Београдски синдикат“. Све ово помињем, зато што сам сигуран да би, уколико би Бора Ђорђевић снимио пар песама о данашњим властодршцима попут оних које је снимао деведесетих година, у најбољем случају био медијски игнорисан, а у најгорем завршио на суду. Када све саберемо, остаје отворено питање - како и зашто су се све вредности које је пропагирала петооктобарска револуција изродиле у своју супротност? Шта се догодило па је наједном слобода мишљења постала ограничена, навијачи хулигани, а скоро сви медији копија РТС-а из деведесетих?

Слобода говора?

У чему је проблем? Проблем је у томе што се вербални деликт, популарно назван „говор мржње“, изродио у своју супротност, те служи за разрачунавање са политичким противницима. Пресуде су углавном тенденциозне, а на делу је политика двоструких стандарда. Надали смо се да је пракса прогона супротног мишљења завршена 2000-те године. Међутим, и данас се, само сада „легалним“ путем, забрањују књиге и уметничка дела, а слободоумним ауторима и протестима против власти се не даје никакав значај а неретко се и судски прогоне. Некада смо могли на телевизији и радију у ударним терминима чути песме „Рибље Чорбе“, док је данас група „Београдски синдикат“ принуђена да своје песме пропагира преко интернета (и од својих песама нема никакву зараду) али су и упркос томе њихове песме веома слушане. Занимљиво је да има оних који покрећу питање евентуалне забране њихових песама због „позивања на насиље“. Да забрана у Србији данас није страна показало је судско забрањивање одређених књига и иницијативе у том смеру, које су срамне и обележје су искључиво тоталитарних система. Далеко од тога да ова пракса не постоји у свету и да је у питању само локални српски проблем; међутим забрињавајућ је нехајан однос према овом озбиљном нарушавању слободе мишљења. Писана реч није једино тада била на удару. Ишло се дотле да је Добрица Ћосић тужен за наводни „говор мржње“. Елем, разуме се да овакве судске спорове углавном добијају они који сматрају да је толеранција прихватање њиховог начина мишљења, а нетолеранција став супротан њиховом.

Свакако да мора да постоји регулатива у погледу наношења клевете и увреде. Међутим, где повући границу? Када систем оптуживања престаје да буде користан ради заштите права сваког појединца на лично достојанство и постаје репресивни систем који угрожава право на слободно мишљење и говор?

Закључак је да се у Србији толерише говор мржње који није супротан интересима политичке врхушке и спољног фактора, док је право на алтернативно мишљење на мејнстрим медијима безмало укинуто.

Двоструки стандарди?

О „Паради поноса“ је већ довољно речено. Међутим, у сврху наше теме било би сврсисходно рећи пар речи о односу државе према скандирању навијача председнику, пошто је то најилустративнији пример двоструких стандарда у „демократској држави“ каква је Србија. Сигурно да је и деведесетих година јавно скандирање група навијача против председника Републике било ружно. Међутим, након петооктобарских промена, вође навијача су аболиране од сопствене одговорности и повезаности са државним структурама и проглашени за хероје (једну од награда доделио им је и Б92), а затим су наставили да раде стари посао. И нико им није могао ништа. Они су, забога, хероји петооктобарских промена, народни устаници, ослободиоци. Посебно упада у очи њихово „ослобађање“ Народне Скупштине када су нетрагом нестале вредне уметнине. Било како било, након што су аболирани од икакве одговорности, наставили су да чине оно што су чинили и деведесетих. Прво су исту поруку скандирали Војиславу Коштуници. То је било у реду. Милошевић је заслужио скандирање, говорили су, Коштуница такође. Онда је некако дошао ред и на Тадића. Али не лези враже, ето проблема. Како је могуће да та група екстремних навијача, питају се наши медији, упути тако „морбидну поруку“ нашем демократски изабраном председнику. Када сам ову вест прочитао на једном од познатих интернет медија, обузео ме је осећај неверице. Да ли је могуће да новинари сматрају да су грађани Србије толико заборавни и да се не сећају да је иста порука у употреби већ двадесет дугих година?

Медијски извештаји су прејудицирали да су малтене, одједном, из некаквог мрака, „искочили“ некакви навијачи са некаквим „морбидним“ порукама и покушајима да спрече одржавање геј параде. Да није смешно, било би тужно. Тако, преко ноћи, „хероји“ и „ослободиоци“ посташе „ултрадесничари“, „хулигани“ и „криминалци“ са којима треба жестоко поступати. Не, ипак је израз који сам тражио „језиво“, не „жестоко“.

Било како било, тада се видела права размера државне репресије. Из неког разлога, кренуло се са кажњавањем фудбалских клубова, што би можда и дало очекиване резултате у случају наша два највећа клуба, пошто би се у циљу добрих резултата навијачи „ућутали“ али је потпуно бесмислена када се примени на клубове нижег ранга који и овако немају резултате или нису константни и имају тек шаку навијача. Наравно, оваква иницијатива није ни најправеднија. Сви ми знамо да одређене вође навијача понајмање контролишу људи из фудбалских структура. Могуће је, додуше, да их контролишу неке друге „структуре“, о којима ми мало знамо. Реакција државе се правда чињеницом да Слободан Милошевић није био легално изабрани председник на слободним демократским изборима, док Борис Тадић јесте. У реду. На страну што је Слободан Милошевић несумњиво имао подршку убедљиве већине народа. Рецимо да је аргументација исправна. Али шта у том случају са Војиславом Коштуницом? Да ли је и његов избор био нелегитиман и недемократски? Или је вређање Војислава Коштунице напрасно у реду, а вређање Бориса Тадића није? Ко је и како начинио такве аршине?

Нису ли многи од оних који се данас згражавају над повицима навијача ликовали када су те исте поруке упућиване претходним председницима? Није ли песма „Спаси Србију и убиј се, Слободане“ била мото и заштитни знак „Отпора“? Тада је то била „песма са слободарским карактеристикама“, а данас је то „морбидна порука“?

Није ли овај случај разголитио лицемерје наше политичке и медијске елите?

На крају, кренуло се са прекидањем утакмица, што никада раније није чињено, чак ни деведесетих година[1]. Затим се започело са медијским спиновањем и реевалуацијом догађаја. Тако је, преко ноћи, овај случај скандирања укључен међу остале грехе навијача према актуелној власти. Медијски извештаји о скандирању су на неким медијима праћени сликама других навијачких ексцеса, који су далеко озбиљнији. Тако су некадашњи првоборци, „цвет српске младости“ постали „хулигани“ и претња за „демократске процесе и европске потенцијале“ српског друштва. Сасвим је јасно да се промена извештавања и доживљаја улоге навијачких група одиграла искључиво услед дневнополитичких притисака и у служби је заштите владајуће већине. Пар хиљада младих људи никако не могу бити хулигани. Када говоримо о тако великим бројкама, више не говоримо о минорном, него о друштвеном проблему, и стога је свако етикетирање погрешно. Уколико хиљаде младих људи изађе на улице сигурно да се у држави нешто чини како не ваља. Не само, дакле, да не постоји консензус о начину на који ваља решавати овакав проблем, већ би велика већина оних који се данас згражавају над порукама које долазе са трибина стадиона била и више него срећна да се те поруке упућују неком другом. Уосталом, колика је заправо важност ових скандирања? На страну што повици особи која је прозвана предлажу самоубиство, што јесте ружно, али се ипак, у буквалном смислу, не може схватити као хушкање на убиство те особе. Можда у пренесеном значењу. Међутим, тешко да некога можемо осудити тако што ћемо тумачити пренесена значења. Мада било је и комичнијих случајева. Сећам се када је својевремено саслушаван председник ФК Црвене Звезде, због мајице на којој је писало: „Док се Земља око Сунца креће...“. Шта тек рећи о хапшењу људи за „говор мржње“ на Фејсбуку?

Медијско извештавање?

Грађани Србије из свог џепа плаћају јавни сервис, РТС, који треба да служи народу Србије и да извештава непристрасно и објективно, као и да пружа прилику да се чују најразличитија мишљења о горућим друштвеним питањима. Са мучнином у стомаку се сви присећамо деведесетих година и извештавања РТС-а, популарно названог „ТВ Бастиља“. Мени је лично у памћењу остало срамно извештавање о паду Републике Српске Крајине. Наиме, у двадесетом минуту дневника, кратко је речено да је након војне акције хрватске државе „Книн пао“. Међутим, као што се некада на медијима нису могле чути чињенице о кризи у којој се Србија налази, тако то није могуће ни данас. У време када се у свету распада тржишни неолиберални концепт, ми не можемо ни да чујемо а камоли дебатујемо о економским алтернативама. Затим, као у некадашњој СФРЈ, на медијима нема ни речи о ситуацији у Рашкој области и тзв. Прешевској долини из које се Срби масовно селе. Такође, статут Војводине је мудро гурнут под тепих. Дакле, међунационални проблеми се, као и некада, гурају под тепих. Затим, влада потпуно једноумље око једног јединог безалтернативног пута којим Србија иде - отприлике као заклетва Јосипу Брозу - „заклињемо се да са твога пута не скренемо“. Иако се еврозона налази пред колапсом, и иако евроскептицизам постаје доминантна политичка струја у ЕУ, ми верујемо и знамо да ће „Америка и Енглеска бити земља пролетерска“. Чак и ако сви одустану од европског сна, ми ћемо га сачувати. Није ни чудо, када су нас убедили да је то сјајан живот без рада.

Мој некадашњи професор је, покушавајући да ми објасни како је Србија запала у кризу изрекао реченицу које се и данас добро сећам. Рекао је: „комунисти су сву прашину гурали под тепих. Затим је друг Тито умро, а колективно председништво је подигло тепих и погушило се од прашине. За усисавање је било прекасно“. Нешто слично ће се и нашим унуцима догодити.

Шта тек рећи за медијско извештавање? Још увек се сећам срамног извештавања о великој „дипломатској победи нашег Председника“ и то оној када је поклекао и допустио повлачење резолуције која је чувала минимум државних интереса и заменио је резолуцијом у којој Србија са уважавањем гледа на одлуку међународног суда правде. Е то је вала била дипломатска победа колико и Милошевићева над НАТО пактом! То се може окарактерисати само једном речју коју наши медији не смеју да употребе - капитулација.

Шта тек рећи за скорашњи случај уступљивања „предмета Пурде“ и изручење ратног злочинца Хрватској? Човек који је осумњичен за стрељање ненаоружаних заробљеника је пуштен да се брани пред судом своје матичне државе која је позната по политичким процесима и која ће му одрезати или минималну казну или ће га ослободити оптужби, док на оптужене и осуђене Србе нико не обраћа пажњу. Осуђено је и оптужено безброј крајишких Срба, у великом броју случајева потпуно неоправдано и без доказа. Хапшени су невини људи, са само једним циљем – да се спречи њихов повратак у Хрватску. То јесте основни разлог држања у тајности списка оптужених Срба- како се било који Србин не би преварио и прешао границу. Овако не зна да ли је на списку, и паметније му је да се не враћа. На овом примеру се види која држава јесте држава а која се претвара да јесте. Чудо се Тадић није сетио да на неком од сусрета са Јосиповићем спомене српски манастир у Хвару који је претворен у дискотеку? Или је могао да назове Јадранку Косор пре недељу дана, када је случај доспео у јавност? Са друге стране, чим је Пурда ухапшен, ето одлучне реакције хрватских политичара - одмах су уследили притисци. Не желе да дозволе да се њихови држављани хапсе и тиме баца љага на праведни „домобрански рат“. Паметно. Тако то ради одговорна политичка елита. Шта тек рећи за народ? У Вуковару је истог тренутка организован протест поводом хапшења Пурде.

Иритирање народа

Као да све неспособност политичке елите није довољна, као да сама није доживела довољно пораза и као да не види колико је стање у Србији тешко, неуморно се труди да додатно изиритира гневни народ. Тако се додељују јавна признања полицајцу који је тукао демонстранте (што чак ни Милошевић није радио), затим министар здравља исказује веру у здравствени систем који је градио безмало десет година и оде на операцију у Немачку, те председник републике оперише ахилову тетиву а операцију повери финском доктору (а обичном народу остадоше ови наши), те се на сваких четири године купују нови аутомобили за министре, помоћнике, чуваре, портире, куваре...онда се лепо купи нови авион, што скупљи, затим премијер у јеку највеће немаштине уместо да прави планове како извући државу из беде одлази на одмор разбацујући се парама пред очима разгневљеног, опљачканог и сиромашног народа. На све то добијемо најављену продају Телекома без икакве потребе. Додуше, постоји потреба. Држави треба новац, пошто је банкротирала.

Закључак

Политичка елита у Србији је углавном непринципијелна, корумпирана, заинтересована само за лично богаћење и интересе сопствене странке и крупног капитала. На тај начин она се озбиљно удаљава од обичног народа. Неизверена обећања и стање у којем живимо говори о томе да је политичка елита погубила све конце и да нема никакав план шта и како даље. У тој ситуацији она је била принуђена да већину метода које је користила власт деведесетих у борби против опозиције мало цивилизује, учини легитимним и настави да примењује како би обезбедила себи још много берићетних година на власти. Са друге стране, ни највећи део опозиције није ништа бољи- и они би то исто, само боље. А највећа бојазан јесте гневни и разјарени народ.

Питање је само за шта би нека будућа револуција била искоришћена? Поново бисмо били камен, мада се за сада не зна у чијој руци.

Ми више не контролишемо сопствену државу нити сопствену будућност. Потребно је да се окренемо себи и коначно покренемо интелектуалце и одговорне друштвене раднике на акцију. Уместо садашње политичке елите, нама је потребна елита која ће власт доживљавати као службу народу, а не пљачкашки поход.

[1] http://www.alo.rs/sport/32683/Poceo_progon_zbog_Tadica

http://www.nspm.rs/politicki-zivot/demokratski-mrak.html

Мартијев извештај и „Друга Србија“

Пише: Милан Дамјанац



Ових дана, признајем, пролазим кроз неку врсту катарзе и „денацификације“. Толико су ме дуго аналитичари и невладине организације „друге Србије“ убеђивали да живим у геноцидном друштву, да ми је народ којем припадам нацистички, да је започео све ратове, починио највеће и најмонструозније злочине… да просто никако нисам могао себи да дођем када сам прочитао чињенице из извештаја Савета Европе. Наиме, чујем да је и свет потврдио нашу српску, измишљену, „завереничку“ причу о албанској мафији, о Хашиму „Змији“ Тачију, монструозним злочинима и вађењу органа живим Србима, све у сарадњи са албанским властима, и на простору Републике Албаније („северу“ Албаније).

Толико сам се запрепастио да сам три пута прелиставао извештај мислећи да је Дик Марти ипак окривио Србе за вађење органа својим сународницима. Но, ништа од тога, мада смо на такве конструкције навикли. На крају помислим да овај новооткривени злочин (за светску популацију, ми о томе већ довољно знамо) представља најморбиднији и најстрашнији злочин који се догодио у ратним деведесетим. Међутим, фрапантна је чињеница да се лакеји другосрбијанског мејнстрима не оглашавају овим поводом. Сем најава да ће млади из Приштине у оквиру програма НВО „Иницијатива за људска права“ посетити Београд[1], није се чуло ништа значајно.
Право чудо, ако се има у виду да су само пар дана раније сви одреда бурно реаговали на најаву Вука Јеремића да Србија неће послати свог представника на доделу Нобелове награде. Још чудније, нарочито ако се има у виду да када се год појави било каква индиција о евентуалним злочинима Срба, дотичне организације и аналитичари реагују правовремено, одсечно и енергично. Свака таква ситуација се искористи како би се још једном скренула пажња да је за све крив Слободан Милошевић и „злочиначки српски народ“ и његов „великосрпски национализам.“

У мирним временима, додуше, довољно је да оптуже Војислава Коштуницу за „паљење амбасада“. Заиста, медијско спиновање у Србији достиже неслућене размере. Види се да је неко темељно проучавао Гебелсове методе рада. Но, добро. Немојмо замерити лакејима „српског прочишћења“, „истинским патриотама који свом народу говоре истину“, „људима који поштују људска права изнад свега“ на њиховом минулом раду. Шта је то пар шамара српском избеглици који протестује јер не зна судбину несталих чланова породице зарад заштите свете истине да су само Срби чинили злочине? Опростимо им и отворено иступање против сопствене државе и народа и позиве Међународном суду у Хагу да „преиспита одлуку о учешћу Србије у геноциду у БиХ“. Тај случај је показао сво њихово лицемерје. Сад им је и суд, и међународна правда крива, ако за буквално све не осуди Србе и само Србе.

Опростимо некима од њих присуство на проглашењу независности Космета.

Но, запитајмо се – зашто овај скандал о трговини органима нису искористили како би донели суд о албанском народу? Треба ли можда Албанцима „денацификација“? Дакле, Србија је злочиначка држава, а Косово у којем највећу моћ и извршну власт има брутални касапин и мафијаш је оаза демократије?

Не раде они то ради заштите људских права. У питању је нешто друго. Један је разлог сигурно скопчан са деловањем већине западних влада, тог „слободарског и демократског“ покретача светских збивања. Американци и њихови савезници не верују извештају Дика Мартија и траже подробну проверу, но упркос томе шта јесте или није истина и озбиљним оптужбама на рачун Хашима Тачија, сарадња са њим ће бити настављена. Наравно, званично „не верују“. Незванично, све је већ одавно познато, али се систематски игнорише.

Дакле, Вашингтон је поново показао да се, као и свака западна држава, у модерној политици води искључиво политичким интересима а да су „људска права“ само флоскула и изговор за евентуално кажњавање неподобних. Узгред буди речено, видели смо демократско поступање са Асанжом, оснивачем Викиликса. Сопственог дисидента хапсе, а туђег награђују Нобеловом наградом. Тако то иде.
Чињеница је да је већи део светске јавности шокиран албанским злочинима, док су њихове владе крајње равнодушне. Међутим, ретко ко се ипак усуђује да јавно каже како је Хашим Тачи потпуно невин (осим, наравно, самих Албанаца и Бернара Кушнера). Наравно, Кушнерова улога у монструозним злочинима и улога „лекара без граница“ тек треба да се расветли. И не сумњам да ће ускоро бити потпуно расветљена.

Међутим, фрапантна је чињеница да један део „друге Србије“ малтене жели да фалсификује истину, те тако се по интернет форумима могу наћи коментари који помињу „српске хладњаче и репресију и оправданост ратних бруталности Тачија“ јер побогу, трајао је рат, а јадни и понижени Албанци су „можда починили и нека недела у том свеопштем метежу“. Знам шта бих им одговорио, али то свакако не би било пристојно (али би било и те како примерено). Мада бих волео да исту логику примене на дешавања у Сребреници и око Сребренице. Могуће је да је у свеопштем метежу који је настао након страшних злочина над српским цивилима у околним селима Србима пао мрак на очи те су у свеопштем метежу починили које недело? Не иде, је ли? Не прија? Некако је бљутаво?

Јесте богами, заиста јесте, и ти и такви коментари, које се ипак ретко ко од другосрбијанских лакеја не усуђује да јавно каже, представљају доказ озбиљне патологије дела наших грађана. Њихов презир према сопственом народу прелази границе људскости и нормалности. Патологија је присутна, пошто ти људи, иако оправдавају злочине над Србима, и даље верују да се боре за „људска права“. Интересантно је да је један од ретких политичара у свету који за ове страшне злочине оптужује и Србе, Чедомир Јовановић. Тако он каже да „је држава била дужна, да док је још постојала на Космету, заштити животе људи“. Даље каже да Србија за то није била способна, „а за то се такође одговара“[2]. Упитао бих Чедомира Јовановића, уколико је заиста изговорио овако нешто, а мислим да јесте, иако је у питању потпуни апсурд, да ли је Србија „реаговала“ како би заштитила своје грађане? Та реакција је била полицијска а касније и војна. Не знам на какву другу реакцију мисли? Да подижемо тужбе док Србе паравојне терористичке формације киднапују и одводе на север Албаније? Но, Јовановић је у праву. Мада нисам знао да подржава ратну опцију.

Просто је невероватно са којом жестином део наше елите покушава да сачува спиновану лаж о јединој истини о одговорнима за злочине деведесетих, иако се и самој Европи у све већој мери та „истина“ преиспитује. Реакције овог типа су пример озбиљног губитка компаса. И док западне владе већином игноришу извештај Дика Мартија или покушавају да преко њега ћутке пређу, невладине организације у Србији не реагују. Ама баш ниједна. Људска права јесу угрожена, ратни злочин јесте монструозан, али су жртве очито погрешне националности. Некако се не уклапа у генералну слику о „злим Србима“ и „добрим Албанцима“.

Таман када сам помислио да је изостанак реакције дела елите и упадљиво ћутање сва срамота која ће нас задесити, на сајту Пешчаника налетим на интересантан текст под инспиративним и дегутантним називом: „На крај села жута кућа“, аутора Ивана Кузминовића, иначе Извршног директора „Хелсиншког одбора за људска права“, чија је председница Соња Бисерко.
Шта нам то поручује Иван Кузминовић, истакнути члан невладине организације коју предводи Соња Бисерко? Иван Кузминовић нас на самом почетку текста упозорава да му је његова баба „ једном рекла да је понекад најпаметније ћутати о стварима о којима не треба говорити, али да је то уједно и најтежа врста самодисциплине.“[3] Заиста мудро и поетски речено. Но, ипак, аутор правилно закључује да, иако се осећа „као мали Перица“ његов је задатак да народу огрезлом у „колективној хистерији“ након извештаја Дика Мартија појасни пар ствари и буде глас „здравог разума“, што, и без напомене о „колективној хистерији“ имплицира да су сви који верују у наводе Мартијевог извештаја неразумни.

Након што сам прочитао две трећине Кузминовићевог текста који се углавном своди на релативизацију злочина и тезу да ми као народ немамо право да говоримо о туђим злочинима пошто смо ми највећи злочинци, дођох до суштине текста и ауторовог става о трговини органима киднапованих Срба: „Међутим, идеја да је дошло до систематске крађе органа тих несретних људи, просто је тешко изводива... Једноставно, трансплантација органа је један високо софистициран процес, који захтева посебно стерилне услове, стручне лекаре итд. Писање једног, некада озбиљног, београдског недељника показује да су неке ствари прилично измишљене. Наиме, у тексту се тврди да су грађани српске националности извођени из кућа у којима су били заточени, затим су убијани (!), а онда одвођени у операциону салу зарад трансплантације органа. Опростите, али овај описани редослед догађаја делује као чиста фикција.“ [4]

Дакле, аутор пласира тезу да је Мартијев извештај нетачан, и углавном је заснива на сопственом осећају да је реч о „чистој фикцији“. Не сумњам да је ова теза заправо израз „осећаја“ самог Кузминовића. Међутим, интересантно је да се у остатку текста бави другим догађајима, уместо да се бави доказивањем своје тезе и одбацивањем оптужби на рачун Албанаца из извештаја. Уместо тога, бавио се српским злочинима. Можда то наводи на закључак да није имао аргумената? Или да му „осећај“ није допуштао да прихвати Мартијеве тврдње?

Додуше, изрекао је један аргумент. Аргумент је да није пригодно причати о вађењу органа, пошто, уколико су којим случајем у питању тачне информације, то представља мучење породица жртава. Ма немојте. Мучење породица жртава је константна релативизација судбина њихових најмилијих. Уосталом, невероватно је да човек који ради за Хелсиншки одбор за људска права прича о „мучењу породица“ и предлаже избегавање јавног разговора о злочинима у медијима, када знамо да управо та невладина организација већ десет година не престаје да прича о „монструозности српских злочина“. Са друге стране, у закључку наставља са исконтруисаним аргументом против спомињања извештаја у српским медијима. Наиме, „...али бих подсетио да је Сребреница доказан и документован покољ, док су "жута кућа" и пресађивање органа и даље на нивоу спекулација, а да РТС, Влада Србије и људи попут генерала Делића нису достојни да било шта доказују на ову тему.“[5]
Интересантно је да се читав текст малтене не бави застрашујућим наводима извештаја, већ се чињенице из извештаја или негирају или се према њима изражава озбиљна сумња, а и уколико ичега има Срби нису достојни да говоре о овој теми. Овај класичан пример спиновања заправо није само показатељ намерног извртања истине, већ и патолошке убеђености дела наших грађана у лажи које су одавно прихватили како би смирили сопствени осећај кривице. Нећете ми замерити, ако се, као и Кузминовић, позабавим мало психологијом. И то колективним дијагнозама. Пошто је Кузминовић непобитно утврдио да је у Србији на делу „колективна хистерија“ и „масовно лудило“, могао бих и ја да покушам да утврдим дијагнозу оних који тако нешто тврде. Видите, у психологији је познато да често у породицама у којима је очинска фигура изражено агресивна и насилна син прихвата разорно и агресивно понашање оца, као и његове погледе на свет, и брани их са много више убеђења него сам отац, како би се одбранио од психолошке тортуре коју отац врши и оправдао је. Тиме психички олакшава себи. Нешто налик оним људима који су пропушили зато што им је сметао туђи дим цигарете. Наравно, друга психолошка дијагноза еволуирала је из гореспоменуте, и позната је под називом „стокхолмски синдром“, о чему већ довољно знате. Суштина јесте да је након периода изражене психичке тортуре и понижења психички најлакше прихватити понашање агресора као нешто нормално и окривити себе за ситуацију у којој сте се нашли. Тако постоје људи који су потпуно прихватили чувену опаску из „Балканског шпијуна“: „Ђура ће ти опростити што те је тукао!“. Таква врста патологије свакако није здрава. Далеко од тога да је специфична само за српски народ. Она је специфична за сваки народ коме се намеће колективна одговорност. Јевреји су добар пример.

Тако лакеји „друге Србије“ не чекају своје господаре, они још јаче, брже, истрајније и преданије изражавају и бране њихове ставове и погледе на свет и Србе. Уколико Американци затраже доказе за тврдње у извештају, „наши“ лакеји ће извештај аутоматски прогласити лажним. Тада исти они који се годинама подсмевају теоријама завере, конструишу сопствене. Тако је, вероватно, и Дик Марти на платном списку Београда, што се може чути од неких званичника Приштине.

Било како било, у питању је срамна релативизација злочина. Рат на Косову сада поприма потпуно другу димензију.

За то време, новопазарски муфтија Муамер Зукорлић, упркос извештајима о застрашујућим дешавањима на Косову истиче да „је неупоредиво већа шанса да оваквим понашањем власти Санџак постане ново Косово“ и да је све исто као што је „Милошевић радио на Косову“. Упитао бих муфтију, да ако је све исто, и уколико је тзв. „Санџак“ у опасности да постане „ново Косово“, а српска власт личи на ону из времена Милошевића, да ми разјасни дилему. Нека ми цењени муфтија одговори на питање, ко у том случају подсећа на Хашима Тачија?

[1] http://www.nspm.rs/hronika/mladi-iz-pristine-u-poseti-beogradu.html

[2] http://www.nspm.rs/hronika/cedomir-jovanovic-i-srbija-odgovorna-za-trgovinu-organima.html

[3] http://www.pescanik.net/content/view/6132/1104/

[4]http://www.pescanik.net/content/view/6132/1104/

[5] http://www.pescanik.net/content/view/6132/1104/

http://www.nspm.rs/politicki-zivot/martijev-izvestaj-idruga-srbija.html

Политичка странка- лепша будућност ваше деце!

Пише: Милан Дамјанац

Драги грађани,

Имам част да Вам данас представим све погодности чланства у нашој политичкој партији. Друга политичка странка ће вам можда дати много али не колико ми.

Погледајте наше промотивне пакете:

Постаните члан наше странке уз пакет „ПОСАО ЕКСПРЕС“


Немате своје мишљење? Често се осећате усамљено и изоловано од људи? Несрећни сте? Немате посао? Онда је наша странка право место за вас!

Од портира, секретарице па све до председника странке, сви радимо у вашем најбољем интересу! Не бојте се, дођите!

Драги грађани, не пропустите јединствену зимску понуду- уколико се учланите до првога фебруара у једну од владајућих партија, добијате гратис посао за вас и вашу супругу!
Јер упамтите- ми смо ту због вас!

Уколико при том будете послушни и вредни и гласате по нашој савести, добићете врло брзо право на куповину стана на кредит који ће вам омогућити директно држава.

Желите сигурност? Бољу будућност за вашу децу? Учланите се!

Која је вероватноћа да ћете регуларним путем добити посао у струци? Један према милион. Која је вероватноћа да ћете преко наше странке добити добро плаћен посао у струци? Један напрема један.

Шта чекате? Неке прилике се не смеју испуштати. Учланите се сада, сутра је можда већ касно!

Узмите учешћа у раду страначких органа уз пакет „ОСТАВИТЕ САВЕСТ КОД КУЋЕ“

Уколико сте већ чланови а осећате да нисте добили оно што заслужујете, дођите у канцеларију неког од наших функционера и све ваше молбе биће услишене. Потребан је само један, и то ваш глас за обострани спас!
Уколико купите наш пакет „САВЕТНИК САВЕТНИКОВОГ САВЕТНИКА ЗА ПОШУМЉАВАЊЕ ОПШТИНСКОГ ПАРКА“ за јединствену цену од 999 неморалних радњи и 266 гласања по нашим упутствима, ова јединствена и уникатна понуда може бити само ваша!

Можда припадате оној групи чланова која жели добро плаћено место у државној управи без икаквог конкретног задужења? Ништа не брините, и на вас смо мислили! Ми ћемо преузети бригу о вашем запослењу!

Имате средњошколско образовање, а одувек сте желели да радите у државној служби на одговорној и захтевној позицији? Будите без бриге, јер ми смо ту да вас запослимо! Запослимо наше, не њихове, одувек је био наш победнички мото.

Зашто бисте се замарали размишљајући о томе за кога ћете гласати и кога бисте подржали? Уместо што читате програме кандидата, дођите до наше централе, и ми ћемо све смислити за вас!

Јединствена понуда! Само овога месеца! Уколико немате одговарајуће образовање за одређено радно место, не брините, ваш глас- наш спас!

Део плате ћете, логично, као захвални чанови давати странци, то јест, нама, вашим функционерима.

Напредујте у странци уз пакет ПРОДАЈ СВОГ ПРИЈАТЕЉА ЗА ФУНКЦИЈУ


Уколико мислите да је дошао на вас ред, да ви мало делите написане цедуље новим члановима, преузмите иницијативу и докажите да сте достојни функције у нашој партији! Закажите састанак са нашим функционерима и одмах ћемо се договорити!

Дружили сте се са неким функционером приватно и желите да га замените? Покажите да сте лојалнији од њега! Одмах почните са мукотрпним радом на стварању имиџа потпуно лојалног члана на кога се виши функционери могу у потпуности ослонити.
Уколико покажете да сте кориснији од неког другог или поуздано знате да је ваш пријатељ, функционер, оговарао председника странке, црно му се пише! Вама не. Док једном не смркне, другом не сване. Одувек смо волели оне који нас воле још и више, а свој џеп највише.Само преостаје да се пријатељу закунете у вечно пријатељство и да на првој наредној седници његовог одбора чланове окренете против њега и смените га.

Тада ће вам пут ка врху бити у потпуности отворен!

Учланите се из правих разлога уз пакет ИДЕЈЕ СУ ПРОШЛОСТ- ФИНАНСИЈСКИ ИНТЕРЕСИ СУ СВЕТЛА БУДУЋНОСТ!


Постоје у нашој странци и људи који се нису учланили ради божанствених понуда и пакета на попусту. Додуше, таквих људи је све мање пошто свесрдно радимо на смањењу њиховог радног елана. Нема места за простодушне и високо моралне! Та таквима није место у политици!

Најтеже је таквима објаснити да нико у странци, осим самог председника, не верује у политику која се спроводи, а још мање у способност својих колега да изврше промене у земљи када дођу на власт.
Једноставно, сви се врло добро познају и знају да се страначки кадрови деле на две струје: неспособни и незаинтересовани, од којих су и једни и други способни да функције искористе како би обезбедили себе, породицу, унуке и праунуке.

Немојте доћи са заблудама! Наде и веру у промене оставите код куће! Дођите зарад свог џепа!

Политика се ионако не креира у Србији.

Будите слуге народа уз пакет НАРОД ЈЕ ТУ РАДИ НАШИХ ФОТЕЉА


Уморни сте да вас константно упозоравају на прекорачење брзине, ниподаштавају, провлаче по судовима, и не желе да вашем детету упишу незаслужену петицу уместо заслуженог кеца? Дођите код нас и све ће ускоро бити по вашој вољи!

Државни аутомобили, народне паре, договори са тајкунима, летовања у Кушадасију и обилазак пирамида, путовања по европским престоницама...и све то о народном трошку. Левом руком за буџет, десном за амбасадора- тако изгледа наша национална борба! Србија се сагињати неће, али ми богме хоћемо, колико год треба!
Не будите луди, градите политичку каријеру, то је најперспективнија каријера у Србији! Ако будете довољно упорни, лукави и бескрупулозни, ускоро ћете бити недодирљиви! Иза вас ће остати само пустош у буџетској каси и гомила бивших пријатеља. Народ ваља образовати и приближити свету! То је наш друштвени задатак!

Вежбаћемо стезање каиша. Стезаћемо све док се народ не побуни. А пошто се неће побунити, нема бриге- ето зашто је политика најсигурнија, најберићетнија и најпросперитетнија делатност у Србији; овом народу никада није доста!

Учланите се због демократског потенцијала наше странке уз пакет ИЛИ ЋЕ БИТИ КАКО ЈА КАЖЕМ, ИЛИ НИКАКО


У нашој странци се негује демократски дијалог који желимо да пренесемо на целу државу. Наиме, наши демократски потенцијали су огромни! Не само да је дозвољено, него је и пожељно да већина ћутолога казни узурпатора слободне речи и мисли искључењем из партије. Јер, ипак, већина се мора поштовати, не може појединац искакати из колосека!

Не може он да мисли, има оних којима је та операција дозвољена! Уколико дође до страначких избора, демократско право сваког одбора је да предложи свог кандидата, као што је и демократска обавеза да одбор пораженог кандидата буде распуштен. Одбор се мора казнити за пример осталима!
Кандидати могу бити сви, али победници само они које председник унапред одреди. Зна се ко, како и за кога мора да гласа. Уколико се, не дај Боже, догоди да резултати не иду на руку председничким жељама, гласање се понавља или се волшебно појављују нови гласачи који изгледају исто као стари, а гласају по двадесет пута.

Мада, могуће је уложити жалбу дисциплинској комисији коју саставља сам председник. Уколико жалба буде усвојена, а председник је аминује, гласање се понавља. Крајње демократски.

Добро дошли у нашу организацију! Промене само што нису почеле.

Купите још један новчаник!

http://www.nspm.rs/samo-smeh-srbina-spasava/politicka-stranka-lepsa-buducnost-vase-dece.html