субота, 10. децембар 2011.

Шта је драма у томе или концепт и идеолошки образац "Утиска недеље"

Пише: Милан Дамјанац





Иако никад није рушио рекорде гледаности, чак ни међу политичким тв-програмима, „Утисак недеље“ је током две деценије, колико траје, стекао култни статус, најпре у корпусу опозиционе, „антимилошевићевске Србије“. Тај статус емисија Оље Бећковић задржала је и после 2000. године без обзира на вишегодишње редовно емитовање, контроверзно понашање водитељке и концепт емисије.
У том периоду чак, могло би се рећи, „Утисак“ је ширио утицај пре свега у редовима владајућег политичког и друштвеног естаблишмента, сужавајући сопствени хоризонт оним ритмом како су се сужавали политички хоризонти истог тог естаблишмента. Јер, онако како је естаблишмент своје погледе померао у правцу видика тзв. „друге Србије“, тако се „Утисак недеље“ претварао у култ управо те идентитетске групе. Данас, то је већ програм који служи „спиновању стварности“, односно креирању симулација реалности, у оној тачки која представља пресек симулакрума који власт жели да прикаже грађанима и друштвене и политичке пројекције у којој Србију виде „другосрбијанци“.

Размотрићемо концепт, смисао и улогу емисије у медијском животу Србије.

КОНЦЕПТ И СМИСАО Емисија је замишљена као ток шоу у коме обично сем водитељке учествују и три саговорника. Све је осмишљено тако да емисија временом прераста у чистилиште, у коме се доказује правоверност. Наиме, за разлику од других емисија на овом медију и вести које су једностране и служе медијском спину, „Утисак недеље“ служи за изношење аргументације у корист и против владајуће догме. Ток разговора је такав да може створити утисак непристрасности и, самим тим, отвори пут рационалном просуђивању обичног гледаоца. Међутим, ради се о испостави културне елите Друге Србије, и сва се расправа води унутар тог културног модела, док се друге културне вредности, а самим тим и реалности дисквалификују као непогодне и непостојеће. Ту је реч о успостави ауторитарности која и јесте главно обележје наше медијске сцене којом доминирају представници тзв. културне елите, погодни коментатори и медиокритети. Ток емисије служи за оправдање или добронамерну критику политичке елите (власти). Владајућа политичка класа је продужена рука културне елите која је преплавила српске културне установе, медије и Универзитете. Заправо, културна елита врши улогу регулативног фактора политичке елите. Она омогућава аргументативну подлогу непопуларним и неразумним политичким потезима, а често игра улогу агресивнијег и радикалнијег елемента. Они су опомена влади да са свог догматског пута без алтернативе не сме скренути ни за милиметар, што даље наводи на закључак да су медији и културна елита испоставе влада оних држава који контролишу медије и желе Србију покорену.

Основне вредности на којима инсистира ова емисија су управо вредности владајуће културне и медијске елите и оне се нипошто не смеју доводити у питање. Како би се очувала недодирљивост ове културне елите и њених политичких експонената емисија је конципирана тако да водитељка у сваком тренутку мора имати поузданог савезника у студију. Представник владајуће елите који је присутан има задатак да не само заштити догму, већ и да начини притисак на госта у настојању да га прикаже као неразумног и политички неписменог, а ако се може- и неморалног.

Заправо, гост који није припадник мејнстрим елите изиграва покусног кунића; он је полигон обрачуна са идејом коју заступа и културном и политичком елитом која такву идеју дели. Ради се дакле, о смишљеном медијском суђењу у коме тужилац и сведоци тужилаштва саслушавају осумњиченог.

Овако замишљено, тужилац преузима улогу истражног судије, коју и иначе српски медији и пречесто преузимају, и спроводи своју вољу над оптуженим, који би требао да је саговорник а не оптуженик. Водитељка која преузима улогу истражног судије и јавног тужиоца поставља лака и подстицајна питања подобним гостима који заправо играју улогу сведока, савезника и помагача.

Лака, зато што се савезници не смеју довести у незгодну позицију у којој се могу збунити и из које не могу изаћи, а подстицајна зато што их тиме наводи да подробно, уз одобравање, образложе своју политичку позицију. Како тужилац верује сведоцима које је сама извела пред пороту, и како јој је у интересу да се њихова сведочанства сматрају за истину, она им у томе помаже, да би након тога, усвојила дату „истину“ и кренула у обрачун са неистомишљницима. Дискредитација оних који мисле другачије прилично је деликатна. Гост који је присутан је представник културне или политичке опозиције, односно, налази се са непостојеће стране реалности. Самим тим, он је изванредан џак на коме се могу вежбати ударци који се заправо упућују идеји испред које гост стоји. Тиме се оправдава положај мејнстрим културне елите и извргава руглу она елита која је скрајнута и која жели на њено место. Заправо, тиме се оправдава изопштеност културне и политичке опозиције из медијског живота Србије. „Утисак недеље“ се по томе разликује од осталих емисија. За разлику од других емисија, повремено се у „Утиску“ нађе припадник културне опозиције, како би се на његовом примеру и дискредитацији његовог рада и ставова изнова потврдила исправност медијског мрака. Ради се на јасној дистинкцији између добронамерних, рационалних, политички писмених, цивилизованих и нормалних у односу на групу коју гост представља.

Противник се, дакле, мора дискредитовати, и ту до изражаја долази заједничко деловање тужилаштва и сведока. Окривљени се константно прекида у излагању и тера у ћошак, тј.одбрамбени положај. Уколико пристане на позицију у којој је, нема сумње, готово све што каже усмерено у циљу самоодбране, сам упада у клопку из које нема излаза. Уколико са друге стране покуша да буде агресивнији, тиме сам себе дисквалификује што даје повод осталим учесницима да га оптуже да тиме показује своју политичку културу. Како то обично бива, циљ је или натерати оптуженог да се брани или да се изнервира и изгуби контролу над собом, чиме се показује његова друга страна личности, што оставља јак утисак на пороту.

Уствари, једини начин да гост не буде дискредитован јесте непристајање на игру која му се намеће. Морају се јасно и доследно заступати ставови од којих се не сме одступити ни за милиметар до краја разговора, и на свако питање које има за циљ да збуни треба одговарати контра питањем. У супротном, улази се у лавиринт из којег нема излаза. У прошлој емисији, могли смо видети добар пример онога што треба радити. Двојац косовских Срба, представници општина Звечан и Косовске Митровице изузетно добро су се снашли у улози која им је додељена. Нису се дали ни испровоцирати ни дискредитовати. Овога пута, управо ова двојица глумила су оптужене, и то стога што је водитељка направила неуобичајен преседан и Бошку Јакшићу, који је номинално, такође био гост, јавно доделила улогу помагача у пропитивању гостију. Дакле, јавни тужилац је добио појачање. Ток напада на госте који су неподобни у пракси изгледа тако што се водитељка прво сложи са подобним гостом а затим постави провокативно, а често и неумесно питање на које захтева одговор.

Након што добије одговор, она наставља да пропитује, овога пута позивајући се на став других саговорника (на пример: „али Бошко је управо рекао...да ли се ви слажете са тим...шта Ви Бошко кажете на то?“), а затим прелази на перфидну игру која се огледа у разговору са помагачем (нпр: водитељка: „Не мислите ли да...?- саговорник: „апсолутно. Сада ћу то и образложити. Не можете ви (окреће се ка другом госту)тврдити да...“) и на крају поентира са оптуженичким погледом и питањем окривљеном (нпр. : „како ви сад можете да тврдите тако нешто у ситуацији у којој...реалност је...управо Вам је Бошко рекао да...како Ви видите излаз, ево реците“), да би се ствар закључила поразом окривљеног и победом аргументације саучесника. Сем описане стратегије, неретко се у „Утиску“ може приметити и једна идеолшка матрица која се заснива на прихватању искључиво једне врсте аргументације док се друга искључује.

Најбољи пример овакве стратегије можемо видети у транскрипту емисије од 03.07.2011, тема је била Космет, а саговорници Борислав Стефановић, Рада Трајковић и Милан Ивановић. Није тешко закључити да је у улози госта који није део мејнстрима био Милан Ивановић. Ево неких најинтересантнијих питања водитељке упућених Милану Ивановићу која одлично осликавају генезу тока и смисла емисије:

„Бећковић: Дакле, прешли смо сада на један терен, чини ми се, тај који смо хтели од почетка – људски. Ви сте такође лекар, шта има овде спорно, у овоме што смо чули сад? Шта Ви не бисте подржали у овој целој ствари? Да, заиста људи не могу да живе без телефона, не могу да живе без струје. Да, стварно та хитна помоћ мора да функционише. Шта Вама ту није у реду?...

Бећковић: Добро а шта бисте то, значи, шта бисте Ви?...

Бећковић: Не, али хајде да останемо на овоме, шта је драма у томе? Шта је проблем то, шта се десило? ОК, возићемо се с таблицама КС – и?...

Бећковић: Не, шта Вас мучи са том таблицом нпр? Шта је проблем ако пише на таблици КС, нема грба, нема заставе, шта је проблем?...Бећковић: Али кад чујете овај пример, кад каже Хитна помоћ крене у Краљево, онда ти скине ту таблицу и не можеш даље. Па онда зар није боље да кажеш: Добро нек пише КС?...Бећковић: Само да… значи, јединствено мишљење је, ако сам добро разумела, да не само што није оно, што Ви говорите да ће се Срби осећати сигурније и боље, него напротив, биће несигурнији и обележени?“ [1]

Наравно, сама питања више него јасно потврђују полазно становиште водитељке и вредности које заступа. Довођење у питање ствари које се ни у једној нормалној држави не доводе у питање говори о заступању једне културне матрице која наступа са агресивне тачке гледишта и на прво место ставља довођење у питање свега што се може схватити као општи колективни, национални интерес, истовремено се представљајући као једина која заступа рационалан поглед на свет и брине за животе обичних људи. Наравно, свака аргументација која се не заснива на таквом уважавању реалности и која опонира томе нужно није прихватљива. То се одлично види када водитељка поентира говорећи Ивановићу:

„Бећковић: Све је то политички јасно, али суштински, кад то преведемо на живот, шта ће бити лошије то, од понедељка Србима у Косовској Митровици, северној, шта ће им бити лошије? Или ће им можда бити нешто боље?

Ивановић: Па неће им бити ништа боље. Срби ништа неће добити, а практично изгубиће…

Бећковић: Шта?

Ивановић: Изгубиће то, да ће кроз северни део, кроз наше четири општине, Албанци се кретати у великом броју. Они ће кроз Србији најлакше доћи до неких западних земаља. Ја не разумем како преговарачки тим није признао та документа? Па он има личну карту, која у Србији се признаје као документ. Он има возачку дозволу, која се признаје, он има пасош, који ће употребити у ничијој зони, у међуграничној зони и онда ће прећи границу. Па Ви сте сами рекли да постоји проблем и опасност од азиланата албанских, повећања броја азиланата у овом случају, да нас не оптуже за тај повећани број.

Стефановић: То је тачно.

Ивановић: Али очито је да су морали бити направљени неки уступци, уступци, да би се оствариле евро-интеграције, односно да бисмо добили кандидатуру.

Бећковић: Све је то јасно, оно…

Ивановић: Само ово, да завршим реченицу.

Бећковић: Разумем, добро.

Ивановић: Да бисмо добили кандидатуру за чланство у Европској Унији, која сама по себи не значи ништа, јер то неће значи и почетак преговора.

Бећковић: Али ја сам волела да Ви дођете вечерас овде, и Ви и Рада, зато што ово све можемо до слушамо сваки дан од наших политичара, који то просто, немају додир са реалношћу и који могу то да причају. Али, од Вас би волела да чујем, да видимо шта се стварно то, реално десило, по Вашем мишљењу лоше, по Радином мишљењу добро, али шта је… ОК. ако је тако, ми смо направили уступке, ко је, шта се десило стварно драматично за Србе на Косову? Зашто их је то, Борко Стефановић, или већ ко, Борис Тадић, издао прекјуче, или протеклих месеци? Да видимо на конкретним примерима, шта је ту лоше, осим тога, што ето… “ [2]

Из цитираног тока емисије могу се јасно видети идеолошке матрице. Док Ивановић полази од приступа проблему који у први план ставља националне интересе и колективитет, водитељка полази од појединачног интереса сваког Србина на Космету. И иако то у почетку делује као добра стратегија, Ивановић поентира изношењем чињенице о слободном кретању Албанаца и проблему са азилантима, док Срби такво исто слободно кретање нису добили, чиме још једном потврђује да је једина аргументација која има смисла управо она која далекосежно проматра последице деловања, и стога се од проблема колективитета дошло до појединачних проблема свих Срба. Међутим, ни тај аргумент, као што видимо, није био довољно добар. Ниједан аргумент који се тиче колективитета, државе или идентитета у контексту наших медија није довољно добар, он је напросто смешан. А смешан је зато што напад на тај арргумент поизилази з класичног менталитета поробљеног народа. „Зар да на Немце ударимо, онолику силу?“. Уопште, таква врста аргументације коју заступа наша мејснтрим културна елита би оправдала свако трпљење окупације и осудила сваки покушај отпора, па макар био и миран.

У последњој емисији, у случају двојице представника косовских Срба, та стратегија није дала очекиване резултате пошто су се чврсто држали своје линије аргументације и могли да је поткрепе јасним аргументима. Нису се дали збунити, па се може рећи да је ово једна од најнеуспешнијих емисија, у оном контексту у којем није успела да испуни свој примарни циљ, а то је приказ косовских Срба као нереалних, неразумних и злонамерних. Укључења гледалаца уживо у емисију су такође праћена тестом прихватања основних вредности и реалности на којима концепт емисије почива. Свако ко се јави, а не прихвата наметнути концепт бива искључен, и тиме небитан у јавној сфери. Њега медијска и културна елита не виде, систематски игноришу и јавно маргинализују, као што маргинализују и своје госте које позивају ради лажне објективности која покушава да буде мерило доброг укуса.

Ова емисија је само још једна од оних које служе за промену климе у друштву и спиновање реалности. Реалност је стога само медијски производ и као таква подложна је манипулацијама.

Нејасно је само једно- колико се може спиновати реалност у којој грађани имају све мање новца, све мање деце и све мању државу?

Напомене:

[1] http://www.b92.net/info/emisije/utisak_nedelje.php?yyyy
=2011&mm=07&nav_id=538120

[2] http://www.b92.net/info/emisije/utisak_nedelje.
php?yyyy=2011&mm=07&nav_id=538120

http://www.standard.rs/milan-damjanac-sta-je-drama-u-tome-ili-koncept-i-ideoloski-obrazac-utiska-nedelje.html

http://www.vidovdan.org/index.php?option=com_content&view=article&id=22184:analiza-koncepta-i-ideolokog-obrasca-qutiska-nedeljeq&catid=39:drustvo&Itemid=66

http://www.glavaizid.rs/?p=4939

среда, 07. децембар 2011.

СМИСАО И ПОСЛЕДИЦЕ ТАДИЋЕВОГ ОКРЕТАЊА ЛЕЂА КОСМЕТСКИМ СРБИМА

Пише: Милан Дамјанац



Добра страна живота у Србији је што више не морате да плаћате карту за одлазак у позориште. Бесплатне представе свакодневне су на тв-каналима, само је проблем што нисмо обична публика. У оном лошем римејку култне серије „Позориште у кући“ шпица почиње речима: „Јао, Рођени, што ја волим позориште – али не у својој кући“; заправо, ми мислимо да смо обично гледалиште, неки аплаудирају, неки се смеју, неки негодују, али сви су принуђени да гледају. Штавише, сви су принуђени да учествују. Обична публика се након одгледане представе разиђе, али је ствар у томе што је радња врло незгодна по гледаоце.

Наиме, главни ликови спаљују позориште.

Е сад, пошто је и публика унутра, онда је јасно да ће пре краја представе глумци побећи на задњи излаз, док ће гледалиште бити презаузето молитвама. „Како се ово догодило?“, питаће се наивни Срби, „зар није требало да до сада већ будемо у Европи, па како сад ово?“.

На то подсећа политика владајуће коалиције, западних амбасада и медија са националном френквенцијом. У питању је представа за народ, која можда некоме и изгледа смешно, али вас уверавам да ће се завршити у сузама. Наши стари кажу „не смеј се толико, плакаћеш“. Овај наук има двоструки смисао. Онај који нас занима јесте еуфорија. Ми смо се бар тога нагледали. „Америка и Енглеска биће земља пролетерска!“, „Само ЕУ нема алтернативу“, „Само је ЕУ будућност Србије, а све остало пут у заборав и нестајање“. Уопште, нама изливи еуфорије и лака, а глупа и наивна решења уопште нису страна, а још у комбинацији са оваквом друштвеном климом дају најопасније а уједно и најсмешније продукте.

Таква друштвена клима која је наметнута споља од Срба ствара шизофрену масу послушника која ће учинити све што треба само да би остала са праве стране реалности. А ко није за ту реалност јавно је мртав. Једини је проблем убедити народ који је на добром путу да постане безлична маса да то тако мора и да је то тако неизбежно. Не можете човеку над којим желите да извршите лоботомију рећи да то и хоћете. Не, рећи ћете му да му је неопходан рутински преглед, а онда га на превару успавати. Зато се све мора полако, постепено, натенане, као када спремате печење. Не ваља месо препећи, већ ваља равномерно пећи цело јагње. Окретати изнова и изнова у лаганом ритму. Тек када цело јагње добије лепу тамну боју, знате да сте завршили посао.

Не очекујете ваљда да Тадић, након капитулације у Генералној Скупштини УН и дефинитивног пристанка да заврши посао са Косметом, то уради одмах и без оклевања? А не, никако. То би могло да, не дај Боже, произведе некакве немире на улицама, а ништа није тако лоше као опуштање.

ДАЈЕМ СРБИЈУ ЗА ИЗБОРЕ

Опрезност увек мора бити на потребном нивоу. Сећате ли се како се власт опустила приликом организације прошлогодишмње геј параде? Управо из тог разлога, не желећи да изазива судбину, одустала је од спровођења те манифестације ове године. Искључиво зато се све мора чинити постепено и тихо, мало по мало, и сваки се потез мора потанко објаснити. Када се признају тзв. косовске дипломе, онда се мора само тај детаљ подробно образложити грађанима, који у својој наивности не разумеју визионарске домете наших Борка и Бориса. Заправо, Борис изиграва српског психолога, који покушава да нас наведе да сами, без његовог уплива, схватимо и прихватимо реланост. Он је ту само да нам то прихватање олакша, да нас разуме и саслуша. Ко ако не он.

Зато му је потребан Борко. Борко у Борисово име преговара са „светиоником слободе“ и „косовским институцијама“ како би омогућио нормалне услове за живот Србима који се боре да сачувају своју припадност српској држави. Е сад, Србија не може отворено да им каже да их неће, већ их Србија хушка и подржава док је на Космету, а грди и осуђује када их позове у Београд. Неће се кандидатура за кандидата десити сама од себе, већ наши визионари морају да уклоне барикаде на северу Космета и пристану на укидање српских институција.

А који је бољи начин за анестизирање јавног мњења од постепеног прихватања „реалности“, тако да на крају сви завршимо са испуњеним циљевима коалиције „Преокрет“, над којом смо се, наводно, јавно згражавали. Признаће се граница, дипломе, личне карте, уставни суд „Косова“, са одличним образложењима уколико их има (сада је у моди позивање на заштиту јадних људских живота, а не територије) а, ако их нема, онда се аргументација претвара у лично вређање и оптуживање за подстрекивање „радикалних елемената међу косовским Србима“. Наравно, и Борису и Борку је јасно да Срби неће и не желе да живе у оквиру договора који они покушавају да постигну. Срби не желе да живе у независном Косову већ у српском Космету, и зато је свака рационализација договора која укључује позивањена добробит Срба лажна, што потврђују сами косовски Срби на барикадама, апсолутно свесни могућих опасности.

Наравно, основни циљ је добити изборе. А избори се не могу добити на сликама колоне избеглица које напуштају Космет и беже ка остатку Србије. Зато се ствар мора пролонгирати и ставити пред свршен чин. Зато се западним менторима рекло да Београд не подржава барикаде, али да их не може ни уклонити, пошто не контролише тамошње Србе. Тако Београд шаље поруку да не само да не размишља да евентуално помогне косовским Србима већ да му они представљају баласт.

Испало је тако да западњаци и Борис имају истог непријатеља, са том разликом што Борису никако не одговара да се стање мења пре избора. Проблем настаје у фрустрацији западњака и НАТО, који више не могу мирно да гледају како их шачица Срба на Космету прави будалама. Зато би по њих ваљало да ту шачицу Срба што пре растерају.Тако несрећни Срби на барикадама остају у средини притиснути Кфором, са једне, и Борисовим повицима да се повуку, са друге стране. Срби су ухваћени у унакрсној ватри у којој се један стрелац куне да није пуцао, само је учинио исто што и први. Чист прагматизам. Заправо, Борису је жао што нема слободу коју има Чеда. Борис има оптерећење опстајања власти и зато психолошки трикови сугестије имају предност над циркуским триковима преокрета.

ПОБЕДНИЧКА КАПИТУЛАЦИЈА

Међутим, ствар је у следећем – како решити питање севера Космета, а да се, са једне стране, Срби не иселе (пошто би то потпуно променило и друштвену и политичку реалност Србије), а да се, са друге стране, држава на сваки начин њих одрекне и укине им изворе финансирања. Може ли, како каже, наш народ, „и јаре и паре“?

Како, дакле, издати сопствени народ, потписати капитулацију а њу представити као победу? То је питање које искрено мучи домаће архитекте овог развоја ситуације. Уколико Тадић подржи барикаде, изгубиће статус кандидата а самим тим и изборе, а уколико позове на уклањање, као што јесте, ризикује егзодус Срба са Космета. Наравно, предност солуције коју је одабрао је могућа излазна стратегија која би се заснивала на линији аргументације и звучала отприлике овако – „рекао сам вам да ће се тако завршити, према томе, јасно је да сте сами криви за своју судбину. И ви, и оне српске странке и лидери који су вас у томе подржавали“.

Опет, проблем са овим развојем догађаја је могућа неуспешност истог, без обзира на огромну медијску кампању која би уследила (Милошевић је покушао нешто слично након бомбардовања). Зато је најбоље да се ствар одложи, а у међувремену српска позиција доведе пред свршен чин, како би се једног дана рекло – „па добро, признали смо границу, дипломе, личне карте, име државе, хајде да их и формално признамо, мислим, између формалног признања нечега што је већ фактички признато и европског раја не сме бити дилеме“. Само признање тзв. Косова ће бити потпуно девалвирано – може и не мора. Српска ће јавност бити доведена пред свршен чин. Важно је само да им дамо седиште на регионалним конференцијама и УН. Формално признавање заиста није нужно.

У тој и таквој Србији коју Тадић визионарски замишља информације са Косова би биле смештене у рубрике „вести из региона“, Штефан Филе би се бринуо за права Срба на северу, а новац би био усмерен у неке друге пројекте. На пример, нове сајтове српских министарстава.

Хајде да се на крају мало коцкамо. Шта ће бити од свега ако се настави по овом редоследу потеза? Први потез је Тадић већ повукао. Дистанцирање од косовских Срба ставља га у позицију човека који на њих може да изврши одлучујући политички притисак као што је у име западњака покушао у Републици Српској. Дакле, његов први задатак биће дисциплиновање непослушних Срба. Његова улога као продужене руке се ту не исцрпљује, већ ће следећи потез бити спровођење Боркових договора мимо српске скупштине, а, уколико опет освоји власт, инсистирање на договору који ће заправо довести до гашења српских институција на Космету. Тај договор ће јавности бити представљен као компромис, по коме ће Србија моћи да новчано помаже Србе на Космету и по којем ће српске институције финансирати Европска унија. Надгледање успостављања тих институција ће преузети мисија ЕУЛЕКС, а власт ће одлучно одбијати било какву везу између овог договора и имплементације решења из Ахтисаријевог плана. Следећи ће потез бити најважнији, и тиче се припреме јавног мњења за неизвестан исход напуштања Срба на Космету.

ШТА ЋЕ ДАЉЕ БИТИ

Србима који не буду желели да остану на Космету држава ће омогућити пресељење у социјалне станове у источној Србији, док ће се кроз медије вршити кампања да није неопходно присуство наших држављана на Космету како бисмо га успешно бранили. Тврдиће се да су животи људи најважнији, а да ћемо ми, без обзира да ли ће на Косову бити иједног Србина, Косово бранити свим правним средствима и никада га нећемо формално признати.

Сви ови Тадићеви потези умногоме ће зависити од дешавања у Рашкој и Војводини. Западњаци отварају ова два питања као средство притиска на Србију, али се поставља питање тренутка када ће се дати зелено светло да Србија нестане са светске сцене. То ће бити управо онда кад се Србија одрекне Космета. Тадића ће убеђивати да је једина шанса Србије да преживи прихватање независности јужне покрајине и да ће у супротном настати проблеми у Војводини и Рашкој, што је Андреас Цобел наговестио. Међутим, оног момента када будемо предали Космет, интересне групације ће се охрабрити уз подршку суседних држава и захтевати независност Војводине и Рашке. Имајући у виду да чиста рачуница показује да је западњацима исплатљивије да дозволе да Србија умре него да уђу у размирице са суседним балканским државама са којима су у савезништву, Србији ће се црно писати.

Западњаци су Пајтића створили како би Тадића држали под контролом, а Војводину ојачали како би Србију држали послушну. Међутим, са или без подршке, иницијални процеси су покренути, институцијалан оквир начињен, и само је питање времена када ће покрајински кнезови кренути у стварање нове државе, уз подршку суседа и прећутно одобравање западних сила. Након Војводине и промене Устава БиХ, чиме ће се фактички обесмислити Република Српска, која се у тим одсутним моментима политички неће моћи одбранити без јаке Србије, уследиће радикализовање ситуације у Рашкој, аутономија а затим и захтеви за припајања Рашке Босни и Херцеговини. Са оваквим природним прираштајем, непостојећом економијом, војском и ресурсима, без савезника, Србија ће бити лак плен.

Тадић, заправо, води Србију у амбис.


http://www.slobodanjovanovic.org/2011/12/01/milan-damjanac-smisao-i-posledice/


http://www.standard.rs/milan-damjanac-smisao-i-posledice-tadicevog-okretanja-ledja-kosmetskim-srbima.html

„Генетски супериорнији“- Војвођани!

Пише: Милан Дамјанац




Подстакнут обећањима „Преокрета“, односно, лидера овог новопеченог покрета да ће све у Србији процветати када се Срби одрекну Косова и Метохије и када испуни све европске захтеве, погледао сам како то виде наши европски пријатељи, које организације у Србији финансирају и шта нас након Космета чека. Када „преокренемо“ косметску политику чекаће нас проблеми у Рашкој области, Војводини, југу и истоку централне Србије. За ову прилику, пажњу ћемо усмерити на дешавања у северној Србији (АП Војводини).

У мору бескрајних српских несрећа, дешавања у АП Војводини најновија су најава будућег цепања Србије. Некадашње „Српско војводство“, све мање је српско, све мање војводство, а све више још једна потврда европско-српског пријатељства. Уочи потписа, у северној Србији осванули су билборди који позивају на стварање нове нације – Војвођана. О каквој се нацији ради сазнајемо од оних који је промовишу. „Војвођани“ су људи који знају ћирилицу и то сва слова, за разлику од осталих грађана Србије. То је први доказ њихове културне супериорности. Не само културне, већ су они, заправо, и генетски супериорни, те се прави „Војвођани“ препознају, за разлику од „Србијанаца“. Милош Подбарчанин на порталу „Слободна Војводина“ (која изгледа, ослобађа Војводину од замишљеног непријатеља), у тексту под илустративним називом „Србијанска генетска склоност Тиранији и Апсолутизму“ тврди да је „Михајло Пупин своје идворске пашњаке једва дочекао да напусти – скрасивши се коначно у САД – где је и провео највећи део свог живота; чак и сахрањен тамо. Али – попут већине имиграната – имао је тај очигледан комплекс – лечен дозом преувеличаног патриотизма и оданости нечем, што очигледно није ни познавао – чак ни посетио; но је, по речима једног од интернетских блогера – најочитији пример ”најбоље се Срби боре – када прде из дијаспоре” “ [1]

Из овог примера јасно се види количина културе и толеранције просечног новокомпонованог „Војвођанина“. Речник који користе је просто неописив (али бар знају сва слова ћирилице- иако их не употребљавају- за разлику од нас, засталих Срба). Међутим, као што се види, ствар је не само у понижавању свих оних истакнутих Срба који су рођени у данашњој Војводини и били поносни на свој идентитет и порекло већ и у јасној генетској подели (која је ваљда некако оманула у случају Пупина) између новокомпонованих „Војвођана“ и Срба. Даље каже да је „краљ Александар I – само пример – свега оног – чиме смо свакодневно окружени; где ће се пронаћи и делови Добрице Ћосића, Амфилохија Радовића…све те булументе перпетуалне и рециклирајуће – па можемо слободно рећи и ”генетске” – хегемонистичке и тиранијске балканоидне багре; која нам ”кроји и прекраја” већ скоро столеће. У чему и налазимо – и надахнућа – и оправдања – за сву борбу коју пружамо – у праведној намери да напустимо једно такво болесно друштво и заједницу; огрезлу у насиљу и разврату – нераду и пљачки; варваризму и примитивизму. Које, не да нема намеру еволутивности и цивилизацији – него још више стреми ретрограђу и назадности. У чему се Војвођани и Војвођанке – никако не препознају и не виде.“ [2]

После овог цитата верујем да је свима појашњена количина културне и генетске супериорности самог Милоша Подбарчанина али и свих „Војвођана“ у односу на Србе. Дакле, ради се о томе да су они различити од „балканоидне багре“. Чим сам прочитао овај израз помислио сам да ми некако личи на Басарину конструкцију. Можда Басара држи некакве часове нововојвођанског језика? Мада не лези враже, опет је највероватније да је Подбарчанин то сам смислио, заиста је уникатно, онако, генетски супериорно. Наравно, одмах Подбарчанин додаје да смо „болесно друштво и заједница“.

Иначе је интересантно колико самомрзећи Срби желе да унизе сопствени народ, па тако користе сваку прилику да га прогласе болесним и фашистичким, јединственим на свету. Наравно, Тачија и вађење органа сви заборавише, али нема везе. Када је недавно нападнута девојка геј оријентације у центру Београда због ношења мајце са геј натписом, све је врвело од коментара о болесном друштву и фашистички настројеним Србима. Али нико није смео да пренесе вест да је у Шкотској пронађено тело момка геј оријентације који је брутално претучен, жив спаљен и везан за стуб уличне расвете [3]. На крају крајева, вести из Темерина и обест мађарских хулигана и шовиниста такође Подбарчанину ништа не говоре. Јашта. Ударати по Србима је најисплатљивија делатност ових дана.

А у чему се „Војвођани и Војвођанке“ препознају, то је већ посебна тема. Уколико се препознају у генетској и културној супериорности, онда нисам сигуран да је аутор чланка јасно дефинисао ко овде ради на упостави „болесног друштва и заједнице“. Двоструки стандарди су посебна тема. На истом порталу, Лазар Роткварац, изражавајући наду да ће се већина некадашњих „Југословена“ пописати као „Војвођани“ каже да је у време СФРЈ „…чињеница… међутим, да је највећи број декларисаних Југословена био образованији и школованији – временом и околностима израстао из микрозаједница и етнички дефинисаних нација. Сматра се да није био чак ни продукт притисака – већ спонтано настао примарни идентитет.

Значи, већином грађанског определења и начина размишљања, еманциповани и образованији слој – чинили су срж Југословенства.“ [4] Аутор све то чини у склопу већ поменуте паралеле да „док с нестрпљењем (оправданом сумњом – скепсом и неверицом) очекујемо званичне резултате пописа становништва у Војводини; с обзиром да је по први пут вођена кампања изјашњавања и декларисања – Војвођан-ка; да се мало осврнемо у прошлост – статистичке податке из 1981 – паралеле и параметре Југословенства и данашњег Војвођанства.“ [5] Тиме ми је аутор у значајној мери олакшао посао, доказујући да нови идентитет настаје на основу старог југословенског идентитета који је наметала тоталитарна титоистичка власт која данас „проевропским снагама“ служи као узор демократије и поштовања људских права. Та и таква држава која је одржавана на Голим Отоцима данас представља узор бројним љубитељима насилних метода у обрачуну са неистомишљеницима. Југословенски идентитет настао је на негацији свега што чини српски идентитет. Основна идеолошка матрица југословенства је било снажно одупирање непостојећој „великосрпској агресији“, а континуитет ове титоистичке пропаганде види се у радовима готово свих аутора на порталу „Слободна Војводина“. Аутори иду толико далеко да тврде да је „Војводина србијанска афричка колонија – са робљем и ресурсима.

Обесправљени – опљачкани – понижени – бијени и протеривани.

“То је србијанска политика према Војводини.“ [6] Овакве оцене само доказују даје у питању јак емотивни набој који се може објаснити само потиснутом агресијом и мржњом према сопственом Ја. Самомржња је очигледна и као таква представља основни састојак свих нових идентитета. Све што цитирам, преносим у оригиналу, без исправљања правописа, из простог разлога што у мени преовлађује сумња да ли се ради можда о неком новом, војвођанском правопису. Додуше, већи проблем од ових забрињавајућих ставова представља институционална заштита новог идентитета.

У време спровођења пописа је у току дневника на РТВ1 направљена мини репортажа са грађанином који се изјаснио као „Војвођанин“ на попису и образложио своје разлоге, да би затим водитељ подстакао и остале грађане да се слободно изјашњавају како год желе и да су пописивачи дужни да их тако и попишу. Све је, наравно, јасно. Чак је и Александра Јерков, перјаница ЛСВ-а, поносно изјавила да ће се она изјаснити као „Војвођанка“. И то је сасвим у реду, свако треба да има право да се изјасни како год жели. Оно што никако није у реду и није нормално јесте измишљање нових нација. По правилу, свако ко се изјасни као „Војвођанин“ требало би да добије исти третман као „Марсовац“, „Џедај“, „Ванземаљац“, „Шумадинац“ или „Пингвин“- да буде уписан у категорију „остали“. Све осим тога представљало би невероватну глупост државе и најаву будућег цепања и ово мало земље Србије. Наравно, циљ оваквог изјашњавања је да „једино желимо да се призна постојање Војвођанске националне декларације – као чињенице; не ”осталих” – не фалсификованих – ”изгубљених” и ”поништених”.

Већ Статусне Целине – која, сходно томе – има права, и на политичко и свако друго деловање; посебно на простору Војводине – да се не негира – не шиканира – нити прогања.“ [7]…“Декларишите се као Војвођани и Војвођанке! Ако Нас након Пописа буде у довољном броју – можемо тражити да имамо Национално Веће – и да се третирамо као и све друге мањине. На тај начин ћемо имати Права и да оснујемо Странку – Културне институције и друго. У зависности од броја – имаћемо и број заступника и делегата – што може бити важан фактор у доношењу неких будућих одлука – питања у вези Војводине – односно Нас. Зато – само храбро. Ми Знамо – и КО смо – и ШТА смо.“ [8]

Дакле, следеће што ће уследити јесте пребројавање- да се види колико их је. Затим, да се утврде шта „они“ јесу путем разликовања од оног што „они“ нису. Онда ћемо чути да „они“ нису „некултурни и генетски закржљали“, већ супериорни, затим да говоре другим језиком – војвођанским, зашто да не? На Балкану ионако свака шуша има свој језик. Војвођански ће, да погађам, бити налик српском, са пар убачених израза („‘ди су наши новци“ ће коначно постати књижевна формулација, а Чанак постати академик), писмо ће по традицији бити латинично, а имаће и два нова слова, меко „В“ и „М“(на пример). Затим ће започети преводи истакнутих Срба из Војводине на војвођански, добиће и своје емисије, Пајтић ће се кандидовати за председника, а онда ће неко најавити референдум. Долетеће пар европских званичника да помогну демократско одржавање референдума и ето нама новог Мила Ђукановића и његових соколова! То у пракси изгледа овако: „Нови Сад 25 Новембра добија прво страно дипломатско представништво; Словенија отвара свој конзулат.

И премда за почетак неће имати стварну функцију типичног конзуларно-дипломатског представништва – обављања послова овере докумената, пасоша и сличног – оно ће имати важан Симболички карактер и статус; менталне припреме и увертире у догледну – а све извеснију – Војвођанску Независност.

Јер се припремни радови већ обављају; ту је Скупштина и Влада Војводине – Развојна Банка (као претеча Националне Банке Војводине), представништва у иностранству (последње у Бриселу); међународне посете и делегације на државном нивоу; готово независна дипломатска политика…предстоје још опредмећења овладавања сопственом имовином и средствима, Законодавством, Судством и Полицијом – да би се све окончало формалним проглашењем Независности.

Чиме се фактички опцртава круг процеса распада СФРЈ – ствари и односи постављају у природне, целовите оквире. У том смислу, конзулат Словеније (почасни – али и пословни), није усамљен случај све фреквентнијих дипломатских представништава у Војводини; у Суботици већ делују Хрватски и Мађарски конзулати (у правом смислу те речи), у Вршцу – Румунски; следи најављено отварање Црногорског конзулата у Ловћенцу – а није за неочекивати и отварање Немачког, Италијанског, Аустријског представништва итд….земаља са дубоко развијеним привредним и другим односима са Војводином.

Које ће, готово извесно, бити прве по питању признања новостворене Војвођанске државе – подстицајни привредни и политички партнери; и сами заинтересовани у Војвођански Суверенитет – као битан фактор Стабилности, Реда и Мира на овим просторима; трајна брана манипулацијама и Малициозним плановима експанзионистички расположених, повампирених тзв. ”сила” (”продору са Истока”).“ [9]

На послетку, за разлику од наших власти и доброг дела Срба који се заклињу да ЕУ нема алтернативу, „Војвођани“ кажу друкчије: „Јер – Војводина светиња – отац и мајка – немају цену – и немају алтернативу. И све је пролазно – чак и Ми – само је Она вечна.“ [10]

Значи, ствар је дотле дошла. Весело. Међутим, ствар је у нама. Нико не обраћа пажњу, народ ћути а власт као и обично изиграва саучесника. А да би се видело шта ћемо и како ћемо, морамо прво знати ко смо. Или мислите да није наша грешка? Поштује ли ико у овој земљи Устав као највиши правни акт? Зашто је кривично дело вређање Председника преко фејсбука а ово није? О чему се овде ради?

Ко ће и како објаснити овакво пропадање Србије на свим пољима нашој деци? Поред демографске катастрофе, последње што нам треба је појава нове нације коју ће готово искључиво чинити Срби и грађани из мешовитих бракова, пошто сам сигуран да националне мањине неће мењати своју националност. А то, у крајњој инстанци, опет говори доста о нама. Говори о томе да се Србија понаша попут самоубице који жели да по сваку цену скочи са зграде. Ту не помаже ништа, јер је самоубица изгубио све, па и самопоштовање. Крајње је време да се уозбиљимо. Деце нема, држава је све мања, дрога све јефтинија а хлеб све скупљи, моралне вредности не постоје, а на телевизији гледамо лимунаде. „Све ће бити боље када постанемо чланови ЕУ“, говоре нам свакога дана. Корупција је све већа, сваки нови дан тежи је од претходног, излаз из мрачног тунела се не види, Космет није последња жртва коју ћемо поднети, млади се све више селе у земље које им могу пружити могућности за посао и нормалан живот, а наша власт говори о путу у земљу Недођију у којој ћемо имати све што заиштемо. Треба само искрено веровати и заискати. А уколико нас на крају тог пута коме краја нема, на улазу у земљу Недођију у којој нас не желе, дочекају затворена врата, мораћемо да погледамо једни друге. Зарад једне обећане лажи и манипулације остаћемо без земље, без државе, без људи. Неће више бити Срба. И зато се приближава време када ће се решавати питање опстанка наше деце. Или то, или се бојим да ће се наши потомци преселити у неке топлије крајеве, далеко од овог јада, чемера и боли, далеко од својих уплашених родитеља и осрамоћене историје. Далеко од себе.

Чињенице су поразне, али је најпоразнија чињеница да не живимо живот достојан човека. Симулација живота је мучна и тешка за поднети, нездрава и доводи сваког нормалног човека до ивице, тик изнад амбиса. Или ћемо живети као људи који се не стиде себе и који у овој земљи желе да имају будућност или ћемо тихо изумрети. Избор је на нама.

Једини је проблем што самоубица не размишља рационално и не види други излаз сем да га нема. Међутим, баш због тога му се стално треба предочавати истина, таква каква јесте, а његова је ствар, ствар његове унутрашње снаге и карактера да ли ће се борити или предати. Уосталом, није проблем у томе што смо на патосу, већ да ли имамо снаге да се придигнемо на ноге.

П.С. Иначе, за оне који не верују да је проблем у нама: Мерлин ће напунити три Арене. Сећа ли се неко натписа „Забрањено за Србе и псе“?

Упутнице:

[1] http://www.slobodnavojvodina.org/index.php?option=com_content&view=article&id=988:srbijanska-genetska-sklonost-tiraniji-i-apsolutizmu&catid=36:drustvo&Itemid=56
[2] http://www.slobodnavojvodina.org/index.php?option=com_content&view=article&id=988:srbijanska-genetska-sklonost-tiraniji-i-apsolutizmu&catid=36:drustvo&Itemid=56

[3] http://www.index.hr/vijesti/clanak/skota-ubili-zato-sto-je-gej-premlatili-ga-zivog-zapalili-i-zavezali-za-svjetiljku/578966.aspx

[4] http://www.slobodnavojvodina.org/index.php?option=com_content&view=article&id=999:vojvoani-kao-novi-jugosloveni&catid=36:drustvo&Itemid=56

[5] http://www.slobodnavojvodina.org/index.php?option=com_content&view=article&id=999:vojvoani-kao-novi-jugosloveni&catid=36:drustvo&Itemid=56

[6] http://www.slobodnavojvodina.org/index.php?option=com_content&view=article&id=1004:mirko-orevi-raspad-jugoslavije-jo-nije-zavren&catid=36:drustvo&Itemid=56

[7] http://www.slobodnavojvodina.org/index.php?option=com_content&view=article&id=972:prvi-nezvanini-podaci-o-popisu-u-vojvodini&catid=1:vesti&Itemid=50

[8] http://www.slobodnavojvodina.org/index.php?option=com_content&view=article&id=973:qslobodna-vojvodinaq-apeluje&catid=41:politika&Itemid=55

[9] http://www.slobodnavojvodina.org/index.php?option=com_content&view=article&id=1016:prvo-diplomatsko-predstavnitvo-u-novom-sadu&catid=1:vesti&Itemid=50

[10] http://www.slobodnavojvodina.org/index.php?option=com_content&view=article&id=989:ivanev-nije-zapalio-ito&catid=38:kolumne&Itemid=58




http://www.slobodanjovanovic.org/2011/11/28/milan-damjanac-%E2%80%9Egenetski-superiorniji%E2%80%9C-vojvodani/


http://www.standard.rs/milan-damjanac-ako-si-genetski-superiorniji-mora-da-si-vojvodjanin.html