понедељак, 21. децембар 2009.

Политички нихилизам и српски национални идентитет

Пише: Милан Дамјанац





Покушаћу да размотрим везу између нихилизма као таквог, политичке филозофије и српског националног идентитета. Нихилизам бисмо могли разумети као одсуство смисла; то је поглед на свет и људску егзистенцију као феномен без икакве сврхе, значења или разумљиве истине.

Лишеност смисла

Могло би се рећи да модеран човек болује од бесмисла или претеране слободе да се бира ништа. Слобода се свела на избор понуђених истина лишених сваког садржаја, односно избор понуђеног ништавила, слободе да се између ништавила и ништавила изабере. Оваква слобода произвела је осећање усамљености, депресије, анксиозности. Однос сигурности и слободе су две кључне психолошке константе које ћу узети у разматрање. Потреба за сигурношћу и потреба за слободом могу доћи у отворену колизију. Човек је биће зависности које увек зависи од некога или нечега. Одузети му сигурност у име слободе произвело је подсвесну жељу за одбацивањем исте. Човеков отворени фронт против природе, његова жеља за превазилажењем и самопревазилажењем отворила је ново питање- није ли и човек превазиђен? Није ли и човек нешто што се треба превазићи?

Човек је тиме успео да разори смисао превазилажења. Нихилизам сада захтева превредновање постојећих вредности и самопревазилажење. Сам смисао живота постаје живот сам, пуко преживљавање уз уживање, што производи незајажљиву жељу за успехом, такмичењем и победом. Награда би била лагодан живот који значи одсуство бола. Све већи стрес и депресија представља искључив одговор на страх који се преко медија намеће. Он је двострук- страх да се не осећа физички бол, да се не живи живот лишен уживања, и страх да се не остане сам са собом, пошто би то значило суочавање са сопственим Ја.

Уколико се не прихвате друштвено наметнути услови чека нас сиромаштво, беда, бол. Модеран, западни човек се више боји боли него смрти. Продаја средстава за умирење достигла је рекордну стопу.

Истина је у постмодерни, коначно сахрањена, а остале су само интерпретације. Етички судови су претворени у прах, а религија разобличена.

Нихилизам у политици



Нихилизам је посебне последице оставио на политичком терену. Све модерне идеологије тоталитарног и неототалитарног типа засноване су на интерпретацији света након нихилистичког искуства. Право да се буде друкчији у либералном систему вредности заправо је право да се не буде у праву ни око чега. Ја могу да мислим једно, Ти друго, али у основи обоје имамо право да мислимо, те је и сама истина конструкција. Стога је и сама чињеничка историја ништа друго до конструкција, или опис верзије догађаја о којој смо се договорили. Јасније речено- победници пишу историју. Не постоји објективност као таква, све је увек субјективно, у зависности од многих социјалних, културних предрасуда, утицаја, дилема. Стога, не постоји историјска истина, не постоји религијска истина, не постоји истина као таква.

„О укусима(истини) се не расправља"- то је права идеологија модерног, западног човека. Последица урушавања истине као такве је све већа униформност у мишљењу. Бесмисао је постао смисао. Уместо да нихилизам буде подстицај на самопревазилажење, себеосмишљавање и суочавање са самим собом, како би се истина спасла релативности, претворио се у ништавило из којег нема излаза. Отуд појава масмедија као оружја наметања религиозне догме. Медији играју улогу креатора истина које одговарају њиховим господарима- који се играју конструкције стварности. Слика јесте божанска појава, она представља божанско отелотворење. Медији стога функционишу на потреби људи да верују. Пошто је човеку вера у онострано одузета, нова вера у материјално граби ка његовој души и срцу усађујући му нове системе вредности. Ова религија има предност коју остале нису имале- читав свет на длану, лако доступан за конверзију. Међутим, и јеретици ове нове вере нису малобројни- налазе се на интернету, последњем слободном медију. Стога ће се покушати са казненом политиком која би обухватала и слободу говора на интернету. Ове покушаје видимо свакодневно и углавном се заснивају на жељи тржишних телевизијских и писаних медија да одрже свој утицај.

На сличан начин је Стаљинова владавина у Русији (СССР) показала да је руски народ верујући народ, народ са потребом да верује- пошто се том истом народу врло брзо наметнуо као живо божанство.

Веза нихилистичке идеје која стоји у основи реал политике данас огледа се у ревидирању историјских истина и самим тим, монополу над истином о садашњости и будућности. У основи живимо у нихилистичком свету којим доминира САД, као светска сила која је носилац интерпретације истине и нихилизма под маском демократских вредности.

Као пример, размотрићемо процес о легалности сецесије Косова пред Међународним судом правде. На овом примеру видећемо сву жестину борбе између политичког нихилизма и традиционалног поретка. Аргументи за независност своде се на „реалност на терену", што је друго име за право јачег (врста социјал-дарвинизма), док се аргументи против независности позивају на правне норме и међународни поредак који штити права слабијег. Прва група аргумената се заснива на нихилистичкој представи о релативности свега, па и правних норми, док се друга група аргумената труди да очува претендовање на универзалност и једнака правила као непролазну вредност.



Управо је став да истина као таква постоји, независно од нашег субјективног поимања оно што нихилизам истрајно жели да сузбије. Стога се флоскула „демократске вредности" увек намеће земљама и народима које живе по културном обрасцу за који верују да је истинит ван сваке сумње. Нихилизам тражи сумњу и одбацивање, а не нуди ништа за узрат, те се може поставити питање- откуда право да се намеће мерило истинитости? Није ли и то кршење људских права- право да се обитава у сопственој култури?

У том смислу треба разумети и парадокс нихилизма- нихилизам искључује истину као категорију а опет претендује на истинитост. У основи нихилизам тврди да је истина да истине нема, што је само по себи, логички контрадикторно.

Нихилизам као део српског идентитета





Нихилизам настаје управо на месту где престаје недовршени национални идентитет Срба. Научивши да своје господаре, Турке, виде као оличење Зла, Срби сваки облик државе виде као репресију над сопственом, нихилистички схваћеном, слободом. Стога, не само да народ државу доживљава као искључиво репресивну творевину која постоји да би њему одузела слободу, већ и сами Срби који се домогну власти, доживљавају власт искључиво као извор моћи, а никако као службу сопственом народу- те су над тим народом неретко заводили тиранију гору него турску. Отуд потпуна небрига за државу и потпуно одсуство одговорног политичког мишљења у Срба. Нихилистички српски идентитет је идентитет који се лако може напустити и прећи у други, те је тако значајан број српског корпуса, прихвативши југословенски идентитет радио на урушавању сопствене државности.



Држава- туђа творевина



Државност једног народа је крајњи израз народног страдања и народних жеља- жеља да се територија на којој народ живи омеђи и да се над њом добије власт која би омогућила престанак репресије, побољшање услова живота и обезбеђивање сигурне и мирне будућности.

Срби никада нису успели да државу схвате као нешто своје , нешто добро и позитивно. Срби државу не виде као шансу, већ као проблем. Дубоко је укорењен у нашој свести страх од државе и државног апарата, који је коначну потврду добио у Брозово време, које- може се поуздано рећи- српски народ ментално није напустио. Од државе се очекује све (последица безусловне и бесмислено схваћене слободе) а за узврат не нуди ништа. Срби, као природни бунтовници и противници било каквог поретка, одбацују саму идеју уређене државе, сем уколико им се таква силом не намеће, а тада добијају изговор да се против исте боре. Не постоји никаква врста одговорности за лош рад, никаква иницијатива на личном плану. Од државе се очекује да реши све наше проблеме, као да је држава некакав ентитет одвојен од народа који удељује милост по потреби. Овоме у прилог иду и несрећне историјске околности у којима смо се нашли.

Да би се исправно разумели данашњи проблеми Србије, мора се разумети на који начин Срби виде Европску Унију и зашто је доживљавају као једини циљ. Наиме, ствар је у афирмацији антисрпства као националне идеје. Национална идеја постаје самонегирајућа. У том смислу, свака већа заједница, била то Југославија или Европска Унија за Србију добија статус вредности по себи, светог грала, нечег за чим се безуспешно трага. То нешто је самонегирање, одрицање од себе и разумевање самонегирања као услова за пријем у ЕУ која представља решење свих проблема(покушај напуштања нихилистичког стања), те тако ЕУ постаје изговор за сопствени нерад, непредузимљивост, ишчекивање. Део политичке елите ову околност маркетиншки одлично користи и захваљујући њој годинама паразитира на политичкој сцени. Политичка елита и тзв. невладине организације константно говоре о некаквим "европским вредностима". Размотримо наше разумевање истих.

Мултикултуралност се схвата потпуно погрешно. Уместо да представља мирну коегзистенцију различитих култура, у Србији представља одрицање од сопствене. У ту сврху, занемарује се национална култура и пропагира туђа. Занемарује се српски језик и дозвољава се увођење страних речи и израза, а ћирилицу, званично српско писмо не треба ни спомињати. Оно је готово потпуно протерано из Србије. Док се Французи, на пример, својски труде да сачувају свој језик и писмо, Срби га се добровољно одричу и стиде. Мултикултуралност није акултуралност.

Толеранција се схвата као гушење себе како се не би угрожавала права Другог иако у теорији подразумева трпељивост, прихватање различитости, које изискује афирмацију и Себе и Другог. Тек тада може доћи до толеранције. Толеранција није насиље над собом зарад Другог. Постојање две културе, две нације, два система вредности који не врше насиље један над другим јесте толеранција. У супротном звала би се асимилација.

Прогрес се схвата као нерад. За време комунизма српски народ је испољио бројне слабости а једна од њих је нерад. На прелазу у капитализам народ и даље верује да ће, када једном постане члан Европске Уније, бити ослобођен рада. Стога за све неуспехе на личном плану криви се држава. Лична одговорност и осећај према сопственој држави не постоји.

Стога, Срби државу схватају крајње нихилистички- безсадржајно.





Да и моје село буде главни град



Регионализација код Срба, супротно од оног како се представља, јесте израз паланачког духа- његова директна последица. У Србији се успех не прашта и увек се други криви за сопствени неуспех. Свеукупно незадовољство самима собом и нихилистички поглед на свет је главно обележје српског идентитета. Национална девиза у Србији је- знамо против чега смо, не знамо за шта смо. Наш национални спорт јесте такмичење у лицемерју. Претварамо се да смо већи европејци од самих европејаца, и негирамо своју културу до нивоа бесмисла. Пошто не признајемо никакав ауторитет сем свој (почевши од исправног мишљења сваког Србина о било чему- нпр ко треба да наступи за репрезентацију у фудбалу) логично је да желимо сву власт за себе. Не постоји никаква солидарност за оне сународнике који живе у неразвијенијим срединама. Без обзира на то, тражи се регионализација и сопствени приходи- како би се новац трошио искључиво на пројекте у тој заједници, што је главно обележје паланачког духа. Паланачки дух је везан искључиво за паланку. Не постоји никакав колективни идентитет који би створио осећај солидарности, вере у боље сутра, идентитет на основу кога осећамо блискост са свим својим сународницима. Из незадовољства собом, вере у ништа, проистиче наш егоизам и аутошовинизам, који се најбоље исказује у лакој алимилацији Срба у друге народе.

Српска паланка је она која тражи аутономију.

Стога, регионализација код Срба је други назив за покушај стварања сепаратног идентитета.



Улога медија у одржању нихилизма. Паланачки менталитет.





Сам поглед на програм наших телевизијских станица говори о стању српског идентитета и непостојању културне политике. Упоредимо само хрватске медије са српским и наћи ћемо јако мало сличности. Док се на хрватским медијима слави патриотизам и национални идентитет, на нашим се слави анационалност, те у том контексту имамо и телевизије које се баве искључиво пропагирањем мржње према сопственом народу, док се у исто време боре против нетолеранције.

Да све може бити другачије, показују програми телевизијских мрежа наших сународника из Републике Српске. На овим каналима можемо да пратимо углавном поучне емисије које се баве српском културом, вредностима и обичајима, можемо погледати квалитетне домаће и стране филмове, чути изворну српску музику, епску поезију, чак и гусле. Често ћемо видети српску народну ношњу, трубаче, народне игре.

За то време, на "нашим" телевизијским каналима, гледамо програмске шеме у којима главно место заузима „Гранд продукција", „Фарма", „Велики Брат" и разноразне емисије паланачког карактера попут „Тренутка истине". Овакве емисије су ништа друго до легализовани воајеризам српског паланачког духа, истог оног духа који тражи аутономију Војводине.

Воајеризам и оговарања, кич и примитивизам су званично легализовани. Свачија глад за трачем ће бити задовољена. Омладина Србије препричава доживљаје „укућана"- „да ли ће Маца стварно смувати Тијану...Чанак ушао у кућу...ко ће испасти" и тд. Када се не прича о томе, прича се о „Тренутку истине "- „Не могу да верујем да је варао своју жену са љубавницом док је она била у суседној соби и да је то рекао пред својом децом и њеним родитељима, у сред емисије...какав цар". Треба добро да се запитамо какве то примере дајемо својој деци. И шта нам деца гледају, у крајњем случају.

Некада су се људи згражавали над превеликом љубопитљивошћу комшија, оговарањима и подсмевању. Сматрало се да се то дешава само у мањим срединама, да људима дани споро протичу, да су им животи неиспуњени, те да немају ништа паметније да чине. Данас, то је пожељно понашање. Пропагирамо га на телевизији. Пропагирамо га у шоу програмима (у које треба убројати и скупштину). И на крају, пропагирамо га у кући.
Наметање друшвених вредности у Србији се одвија јако перфидно. Кога, за име Бога, занима ко је у вези са ким, ко је кога преварио и ко о коме лоше мисли? Да ли је могуће да се бавимо оваквим тричаријама?
Узгред буди речено, пада ми на памет чувена „Филозофија паланке" професора Константиновића. Ова студија, која је у многоме узимана за реликт комунизма на овим просторима данас је предмет свакојаких расправа. Узимајући у обзир да тумачи Констатиновића, који за себе кажу да су припадници некакве „Друге Србије", тврде да њихов идол управо ове особине које смо разматрали у досадашњем делу текста приписује искључиво српској паланци и српском менталитету, те стога, кажу они, правилно закључује да је „узрок суштинског неразумевања између остатка цивилизованог света и Србије управо паланачки дух" сматрам да им је овиме дат одговор. Сведоци смо практичног демантија ових тврдњи "другосрба"- све ове емисије које пропагирају споменути „паланачки дух", да се тако изразим, стигле су нам са иностраних, европских телевизија. Биће да смо, овога пута, „паланку"- увезли.

Коначно, то нашу паланку смешта на исту таласну дужину са остатком „цивилизованог света".

„Цивилизовани свет" и српска паланка се одлично разумеју.



А пошто смо утврдили да је нихилизам доминантна вредност данашњег модерног света, ово такође потврђује да су Срби, у суштини- нихилисти. И док се европска интелектулна елита бори против оваквих садржаја, српска грађанска паланка под кодним именом „Друга Србија" их великодушно прихвата, пошто су „дошли са запада".

Нихилизам у музици

Био би ред да се детаљније позабавимо и Гранд продукцијом. Владајуће је мишљење да је стара српска музика, под којом подразумевам и кафанску музику новијег датума, израз "сељачког менталитета". Коришћење израза "сељак" у негативном смислу смо наследили из периода комунизма, када су српски сељаци плански сељени у градове ради индустријализације у претежно пољопривредној земљи. Ова потпуно нерационална одлука довела је до пропасти српског села, а једна од функција борбе против "сељака" је била њихова сатанизација. Тако су они од носилаца српства и државе, они који су захваљујући пољопривреди одшколовали своју децу која су касније чинила политичку елиту Србије, доживели да их називамо руглом народа, неукима, носиоцима српског шовинизма и некултуре. Једино што нису успели да објасне јесте следеће- по чему се, у културном смислу, разликује српски сељак од америчког фармера? Сељак је сељак. Једино у Србији није тако. Кад бисмо заиста били у праву, морали бисмо и већину Швајцараца прозвати "сељацима", само што ти сељаци живе много боље него што ћемо ми икада живети.

Да је овај потез био потпуно нерационалан, видимо на примеру Београда, који данас има два милиона становника, док су села потпуно опустела, и то у земљи која би могла да живи искључиво од пољопривреде. Тако се, они који остају на селу и мањим градовима називају " сељацима" од стране " грађана", такође бивших сељака. Наши "грађани" су стога чинили све како би се разликовали од тих "сељака" или како их једна опозициона партија данас назива, "руралаца". Резултат видимо. На телевизији можемо видети/чути искључиво турбо-фолк и електронску музику. Дакле, Тома Здравковић је оличење сељачке музике, али су зато Тина, Мина, разноразне Африке и сличне, оличење " урбане Србије". Човеку је довољно да преслуша стихове те "модерне српске музике". Полуголе девојке (а некада и голе) без икаквог певачког талента, уз мешавину разноразних музичких праваца, певају о свему и свачему (и то лоше). Вредности које се пропагирају кроз овакву музику су видљиве на улицама наших градова. Полуголе девојчице, које већ од основне школе почињу да личе на своје идоле, младе "спонзоруше" и искусни "спонзори", успешни "бизнисмени" . Негирање морала и пропагирање разврата јесу главна обележја стихова овакве музике. Не зна се шта је смешније- паланачко потајно вредновање овакве музике или јавно одрицање од исте.

Зашто бисмо пропагирали моралне вредности када знамо да морала нема, већ само интерпретације истог, зар не?



Неотитоизам под маском европских вредности





Обележје титоизма јесте прихватање нихилизма у потпуности и допуштање да старе истине изгубе своју вредност. Националност, традиција, историја, религија- све сем визије о „хуманијем свету" остављено је да пропадне. Прихватајући нихилизам несвесно је прихваћено и нихилистичко тумачење сваке истине, те се и идеја о хуманијем свету нашла на удару психолошког механизма по коме нихилизам делује. Како би задржали живу представу своје идеје, направљена је нова врста религије која је имала своје божанство, проповеднике и васпитаче. Васпитачи су свој посао спроводили са великом ревношћу, о чему сведоче исповести са Голог Отока. Овом методом титоизам је изнова уплео себе у замку нихилизма, не успевши да га превазиђе. Могло би се рећи да је титоизам обновио све оно што је порушио, само овога пута стављајући све под своју контролу- контролу силе која увек попушта над идејним недостацима. Религија, догма, обичаји- све је то изнова успостављено, у новом руху, чиме је нихилизму дат нови простор за деловање. Распад титоистичке државе показује да је неке старе истине ипак немогуће до краја угушити и да се ипак и даље може говорити о истини као таквој.

Проблем са Србијом данас јесте што је политичка елита наслеђена из доба титоизма, те она, на једнак начин, грчевито брани постулате титоизма. Неуспешна флоскула о „братству и јединству" је пребачена у „европске вредности", „вербални деликт" у „говор мржње", а „повреда равноправности југословенских народа и народности" у „толеранцију и мултикултуралност".

По истом систему, медији се понашају попут сервиса државне власти која има монопол над истином, а врховни орган „коминтерне" је замењен владајућом партијом. Слабљење српског идентитета је, разуме се, изврсно очувано кроз „суочавање са прошлошћу и денацификацију". Отворено се тврди да је српски народ крив за уништење СФРЈ, у којој смо „одлично живели". „Светска интернационала" је замењена бриселском бирократијом. Остаје отворена дилема да ли мудро очекивати од људи који тврде да говоре „српскохрватским" заштиту српског језика?

Зато је данас отужно и смешно када слушамо о скупу „неофашиста", „клерофашиста", и антифашизму као вредности по себи. У основи фашистичке и комунистичке идеологије је тоталитарни поредак који је кршио људска права. Екстрем је ектрем, био он на левом политичком спектру или на десном. И као такав мора бити изједначен. Поставља се стога питање, зашто антититоизам није вредност по себи? Лично мислим да је смешно било шта те врсте проглашавати за вредност по себи, али метод владавине је једнак. Проблем је што ми меримо само циљеве, а не учинке. Учинци Брозовог режима у Србији су поражавајући и застрашујући. Стога је смешно говорити о борби против наводног српског фашизма који никада у Србији није ни постојао.

Последица неотитоизма је лажно представљање оваквог начина мишљења за либерално и прогон истински либералних идеја.

Стога, мислим да можемо да закључимо да српски идентитет има уграђену нихилистичку компоненту која не дозвољава Србима да изнова постану народ са националном елитом која може правилно да процени- шта су губици а шта добици политичких потеза и (евро) интеграција. Обичан народ мора бити кадар да осети солидарност према својим сународницима и осећај обавезе према држави.




http://www.vidovdan.org/arhiva/article2363.html

недеља, 20. децембар 2009.

Српски дечак и европске вредности Италије

Пише: Милан Дамјанац



Како је лист „Ало“ данас објавио, у италијанском граду Галијарте Варезе брутално је претучен тринаестогодишњи српски дечак уз повике „Срби су г...., вратите се у своју земљу“ [1]. Извршиоци овог гнусног чина су малолетници. Након прозивки на националној основи упућеним тринаестогодишњем српском дечаку и његовој седамнаестогодишњој сестри, дечак је брутално шутиран док је склупчан и уплакан уплашено лежао. Ниједан од ухапшених малолетника није остао у притвору, пошто су сви млађи од четрнаест година. Дечаку је дијагностификован прелом костију потколенице и модрице на глави. „Они су га тукли наочиглед рођаке само зато што је Србин – изјавио је комесар полиције на претресу у суду за малолетнике у Милану“.[2]

Сада замислимо да се ствар другачије одиграла. У мирном српском градићу, брутално је претучен Италијан стар тринаест година од стране српских малолетника уз повике „Италијани су г...., вратите се у своју земљу.“ Питам се каква би одиста била реакција наших медија, државе? Верујем да би то била ударна вест на свим медијима, како писаним тако и електронским. Државни врх би одржао посебну седницу владе и кренуо у обрачун са хулиганима и жалио над мржњом према Европљанима, а председник би се, у име свих грађана Србије, извинио Италији и обећао максималне казне за изгреднике. На телевизији која се дичи одбраном људских права у сваким вестима и у свакој емисији гостовао би по један „неутрални“ аналитичар и објашњавао како је српско друштво неофашистичко, те како тај неофашизам подржавају навијачи, опозиционе странке, „десничарске“ организације и наравно, Црква. Као таквима, свакако нам није место у цивилизованој Европи, све док не променимо наш систем вредности. Полиција би експресно реаговала и одмах изгреднике привела правди. Услед тешког кривичног дела које је нанело штету угледу Србије, судило би им се као одраслим особама, а био би им одређен притвор до 30 дана. То што су изгредници деца изазвало би велике полемике међу представницима „Друге Србије“: шта тај податак говори о нама? да ли је то последица антиевропске политике у Србији?

Верујем да би недужни дечак добио и своју улицу, као и да би га обишли сви значајни државни функционери.

Међутим, пребијен је српски малишан у земљи која је чланица Европске уније и баштини „европске вредности“. У Италији нема подизања прашине око овог случаја, нема посебних емисија, неутралних коментатора, високих казни, посета државних делегација, извињавања Србији на највишем нивоу. За Италију, ово је случај као и сваки други – који сам по себи ништа не значи. Хајде да погледамо како се Србија односи према овом случају, у коме је повређен њен држављанин – нема извештаја у медијима о овом гнусном догађају, нема организација за заштиту људских права, нема реакције власти.

Нема ничега. Знате ли зашто? Зато што се наших „бораца за људска права“ људска права Срба не тичу.

[1] http://www.alo.rs/vesti/22490/Srpski_malisan_prebijen_u_Italiji

[2] Исто.


http://www.nspm.rs/komentar-dana/srpski-decak-i-evropske-vrednosti-italije.html

понедељак, 14. децембар 2009.

Косовски Албанци и прогон Срба кроз историју

Пише: Милан Дамјанац





У овом тексту биће речи о историјским основама на којима почива албански национализам и злочинима према Србима као последици истог. Циљ је утврђивање континуитета албанске националне политике на Балкану.

Историјски осврт- Призренска лига

Албански национализам је производ различитих историјских околности. Отоманска империја је користила Албанце како би остале балканске народе држала у потлаченом положају. Разлог фаворизацији Албанаца од стране Турака била је верска припадност и изражени фанатизам у борби. Албанцима су уступане разне одговорне функције у администрацији и војсци на просторима Балкана. Нећу улазити превише у однос Срба и Албанаца током турске окупације и злочина према српском живљу, већ ћу се бавити периодом од оснивања „Призренске лиге”.

Пропадање Отоманске империје условило је буђење националних покрета и стварање националних држава. Након завршетка рата Русије, Србије и Црне Горе против Отоманског царства, албански лидери схватају да је сада турска империја слабија него икада. Сматрајући да је то прави тренутак за стварање сопствене државе или аутономије у оквиру Отоманске империје, албански лидери, на конгресу 1878. године, формирају „Призренску лигу” која је била платформа за уједнињење свих крајева у којима живе Албанци.

Циљ је било спречавање да области, на којима је било настањено српско муслиманско (данас бошњачко) и албанско (већинско муслиманско и католичко) становништво, припадну Србији или Црној Гори. Кључна личност Призренске лиге у то време био је Али-паша Гусињски. Велики углед је стекао својим успесима у биткама против Срба из Црне Горе (1855,1879. и 1880).

Призренска лига се супротставила одлукама Берлинског конгреса да преда Гусиње и Плав Црној Гори због чега је дошло до сукоба снага између Срба муслимана (данас Бошњака) и Албанаца, на једној, и Срба и неколицине Руса на другој страни. Као последица овога, створена је држава у држави- Гусиња и Плава и као таква се одржала до почетка Првог светског рата. Уочи Берлинског конгреса, Лига, као признати заступник албанских националних интереса од самог албанског живља, упутила је меморандум учесницима, оспоравајући Србији и Црној Гори право на територије на којима живе Албанци.

Тадашњи албански дипломата Abdyl Frashëri је изјавио: „Ако Велике силе осуде овај храбри и слободољубљиви народ да остане у ропству или још горе- да буде подељен између суседних држава, Балканско полуострво никада неће имати мира…”
Након одлука Берлинског конгреса, Албанци подижу устанак и не дозвољавају спровођење одредаба конгреса.
Сем што су ратовали око Плава и Гусиња, на југу су онемогућили уступање Грчкој дела Епира, а у једном временском периоду су под својом контролом држали Пећ, Вучитрн, Приштину, Ђаковицу и Призрен свргнувши турске господаре у овим областима са власти. Иако касније угушен од стране турске војске под вођством Дервиш-паше, албански покрет, проистекао из Лиге, наставио је да јача међу обичним народом. Немири су настављени одмах након повратка Дервиш-паше у Цариград.

Историјски подаци говоре да су само од оснивања Призренске лиге до 1912. године, Албанци са Косова и Метохије протерали 150 000 Срба.

Период од 1912 до 1945 године

Након избијања Балканских ратова формирана је организација која је за циљ имала спровођење платформе Призренске лиге- тзв. „Косовски комитет”, а између два светска рата организације „Џемајет”, „Беса” и „Мерхамет”. Континуитет великоалбанске политике траје од оснивања Призренске лиге до данас. Њему су свесрдно помогли Италијани у периоду пре и након избијања Другог светског рата, као и Срби, својом небригом и наивношћу. Италијани су директно заслужни за стварање албанског шовинизма на Косову и Метохији, идеолошким формулисањем истог.
Срби нису исувише обраћали пажњу на положај својих сународника на Косову и Метохији. Док су у Југославији сви остали народи јачали своју националну припадност, Срби су покушавали да изграде југословенски национални идентитет. Од 1918. године до данашњег дана није се обраћала пажња на злочине Албанаца према српском народу, што је било посебно изражено у периоду Титове владавине.

Други светски рат учинио је Албанце владарима територије под именом „Велика Албанија”. У саставу тог протектората, од 1941. до 1944. налазили су се Метохија, која је била под италијанском и немачком окупацијом, већи део Косова ( без северног дела), источни део Црне Горе и западна Македонија. Велика Албанија, која је била подељена на 14 округа, била је поприште великих злочина: убијено је око 12 000 Срба, а протерано око 100 000. У исто време око 150 000 Албанаца населило се на Косово и Метохију.

Положај Албанаца у комунистичкој Југославији до 1968. године. Бујанска конференција.


После ослобођења, 1945. године, комунистичка власт забранила је повратак протераним Србима. Албанци су 1945. и 1946. године држали сву земљу колониста. Извештаји из 1946. године говоре да су земљу делимично изгубиле 5.744 породице, а без целокупног имања остале су 1.564 породице. На Косово и Метохију никад се није вратило око 2500 породица.

После ослобођења остала су пуста многа српска села. Некоме је било потребно да се брзо забораве злочини албанских фашиста, највероватније због лажног „братства и јединства”, да се брзо забораве крваве епизоде и оргијања над српском нејачи, под заштитом и уз помоћ војника Немачке и Италије. Многи балисти су тако, у име „братства и јединства” произведени у борце НОР-а, што нам се касније, итекако, осветило.

„На Косову и Метохији, све до пред сам крај рата, није било ни организованог партизанског отпора окупаторима и њиховим слугама. Тек пошто је избила балистичка побуна у Дреници, партизански одреди су стигли са других подручја и угушили су побуну коју је организовао Шабан Полужа…Остаци дреничких банди, готово широм Косова и Метохије, организовано су нападали Урошевац, Гњилане, Ораховац и многе друге градове и села и наплатили „данак у крви” који се мери стотинама убијених српских бораца и мирних грађана. Осим оним бандитима који су погинули у окршајима, заробљеним и онима који су се добровољно предавали Озни, злочини су опроштени. По која година затвора, и то је било све.”
Досељени Албанци нису ни тражили југословенско држављанство, нити признавали југословенску државу, али су многи од њих, иако страни држављани, заузимали високе државне функције и радили на остваривању циљева Лиге.

Закључци Бујанске конференције, одржане у албанском селу Бујане, од 31. децембра 1943. до 2. јануара 1944., изражавали су сепаратистичке тежње Албанаца. Конференцији је присуствовао 51 делегат, од којих је било свега седам Срба са Косова и Метохије, а чак десет Албанаца из Албаније.


Главни закључци резолуције Бујанске конференције:

1. Косово и Дукађин су насељени углавном Албанцима.
2. Албанци Косова и Дукађинија, као увек, желе уједињење са Албанијом.
3. Најбољи пут за Албанце да се уједине са Албанијом јесте заједничка борба са народима Југославије.
4. Албански народ Косова имаће могућност да одлучује о својој судбини као резултат борбе против окупатора.
5. Одређивање сопствене судбине садржи и право на самоопредељење до отцепљења.
6. Ово право се гарантује од стране Народног ослободилачког покрета Југославије (НОП), Албаније, и Велике антифашистичке алијансе, како је обећано од Атлантске повеље, Московске и Техеранске конференције.”
Идеја о отцепљењу Албанаца од Југославије и уједињењу у албанску републику дошла је до изражаја на Земаљском већу КПЈ, 25. новембра 1924.године. Тада је заузет став да се Косово и Метохија укључе у једну целину која би уз Албанију обухватала и све етничке територије Албанаца у Југославији. Затим, октобра 1928. године, на Четвртом конгресу КПЈ у Дрездену, закључено је да је „уговорима о миру склопљеним после Првог светског рата трећина Албанаца остала под владавином великосрпске буржоазије”.
Качанички устав

Захтеви косовских Албанаца за републиком појавили су се 1968, затим 1981, па 1982. године. Уставом из 1974. године АП Косово добија статус државе у држави. Централна Србија је имала обавезу да плаћа огромне порезе који су се директно сливали у буџет Покрајине, а које су албански лидери користили за достизање независности.

Демонстрације на Косову и Метохији биле су масовне и рушилачке, посебно у Приштини, Вучитрну и Урошевцу. На Косову и Метохији бивало је све теже, притисци на Србе су учестали, а на албанске захтеве за републиком и терор Београд је, након 50 година игнорисања проблема, деведесетих година прошлог века узвратио већом контролом и присуством полицијских снага. Одговор Албанаца био је ступање у генерални штрајк 3. септембра 1990. године, напуштањем радних места, а 7. септембра 1990. године Албанци су у Качанику усвојили устав и прогласили републику Косово.

Након рата Срба и албанских терориста, започиње бомбардовање СРЈ-е. Након бомбардовања 1999. године, Космет постаје протекторат УН-а, а касније албански лидери проглашавају једнострану независност, односно, чине акт сецесије.


Континуитет злочина


Средњовековни попис становништва нам говори да је 1455. године на целој територији Вука Бранковића живело само 2% албанског живља. Ови подаци се могу пронаћи у отоманским изворима “дефтер” („пореска књига”). Данас на Косову и Метохији живи 97% Албанаца. Физички терор јесте први аспект који ваља размотрити и који је најзаслужнији за овакво стање у јужној српској Покрајини. Под физичким терором подразумевам убијање, застрашивање и остале злочине који су свесно чињени како би се српско живље свело на минимум. Од оснивања „Призренске лиге” Срби се суочавају са страховитим притисцима и прогонима, силовањима и убиствима на Косову и Метохији. Обратићу понајвише пажњу на период СФРЈ-е, пошто се о томе може пронаћи највише информација.

Забележени су многи злочини из мржње према српској заједници, од којих су најучесталији прогони и убиства, силовања и трговина људима. На овај начин преко ноћи су нестале читаве српске породице. Ове злочине комунистичка власт је игнорисала.


Наш покојни патријарх, господин Павле, такође је био жртва обести косовских Албанских шовиниста. Осим погрдних речи које су му свакодневно упућивали, једном је био и зверски претучен, а у више наврата каменован од стране албанске деце. Овакво понашање није било страно ни многим Албанцима који су радили у државним институцијама. Тако је 1988. године, полицајац албанске националности покушао да силује игуманију манастира Грачаница, мајку Татјану која је тада била старица у седмој деценији живота. Године 1983. силована је деветогодишња српска девојчица у селу Житиње код Витине. Исте 1983. године силована је и седамдесетдвогодишња старица монахиња Ана у манастиру Гориочу код Истока. Године 1984. у августу силована је дванаестогодишња девојчица у Љубенићу код Пећи итд. Не треба ни спомињати „случај Мартиновић” и многа убиства Срба о којима је комунистичка власт ћутала.

Прогон Срба након доласка међународних снага посебна је тема, међутим, навешћу само један цитат: „ Најбруталнији масакр догодио се (овог 23. јула) у селу Старо градско, поред Липљана. Како ми је јавио Машан Бошковић, убијено је четрнаест Срба у оближњој њиви у којој су жњели пшеницу. На њиховим мртвим телима иживљавали су се крволоци. Најстаријем Николи Стојановићу било је шездесет, а најмлађем Јовици Јанићијевићу тек четрнаеста. Била је то последња жетва и за Андрију Одаловића, Рада Живића, Јовицу Живића, Момчила Јанићијевића и Мила Јанићијевића, Слободана Јанићијевића, Бошка Ђекића, Миодрага Тепшића, Сашу Цвејића, Милована Јовановића. Без мало сам све те људе познавао. ”

Након последњег рата, са Косова и Метохије је прогнано 200 000 Срба који живе као избеглице у остатку Србије. Ником од ових људи није враћена узурпирана имовина, нити гарантована безбедност, те тако, од доласка међународне мисије, није дошло до повратка Срба, али јесте дошло до проглашења независности Косова. Срби настављају да се исељавају са Косова и Метохије, а преосталим Србима је угрожено основно људско право- право на живот. Они не могу слободно да се крећу, већ припадници КФОР-а обезбеђују српске заједнице. Срби на Косову и Метохији живе у резерватима.

Од доласка КФОР-а ништа се није променило по питању терора над Србима, а ниједно од многобројних убистава које су починили Албанци није расветљено.

Говорити о асимилацији захтевало би бар још оволико простора. Треба, у најкраћем, рећи да су читаве српске породице након застрашивања, малтене преко ноћи, мењале веру и презимена, а самим тим и националну припадност. Треба споменути да су Албанци матичари при матичним службама, уз прећутну сагласност српских комуниста, од 1971. године самоиницијативно мењали српска презимена која су се завршавала са ић.

Културни геноцид


Геноцид над српским културним наслеђем на Косову и Метохији је и више него очигледан. Само у периоду од доласка међународних снага, на Косову и Метохији је порушено или оштећено 150 православних цркава и манастира. Преостали манастири се налазе под даноноћном стражом КФОР-а, а налазе се и под заштитом УНЕСКО-а. Међутим, неупоредиво је више порушених домова српских породица. Последњи српски новинар који је напустио Приштину, Мирко Чупић, каже: „Док снаге КФОРА…равнодушно посматрају…убијају и пребијају српски народ, пљачкају и спаљују српске куће, пале и руше културно-историјске споменике и оне из новијег доба. Већ је спаљен манастир Света Тројица у Мушутишту и древна црква у истом селу, једно од најлепших и најстаријих архитектонских здања те врсте у свету. Али, шта знају вандали шта је лепо и старо. За њих је најважније да је српско и да припада древној српској духовности и култури. Хоће да избришу те трагове…порушен је споменик Цара Душана Силног, оскрнављена је Богородица Љевишка…све што је српско или има било какве везе са српством, као рецимо споменик руском конзулу Јастребову, спаљено је или порушено. Уништена је и чувена Коришка пећина (у селу Кориши), боравиште испосника светог Петра Коришког, јединог свеца са простора југословенске државе о којем је написана хагиографија. Порушен је и тек обновљени споменик Симе Андрејевића Игуманова, знаменитог Призренца, чувеног српског добротвора.”

Не треба ни спомињати честе случајеве осамдесетих година када су Албанци преоравали читава српска гробља.

Јасна је тежња да се избришу сви трагови српског постојања на овим просторима. Оно што не могу прикрити, албанске власти, једноставно, присвајају. Српске цркве проглашавају старим албанским црквама, а себе потомцима Илира, народа који је истребљен и асимилован. Иду и толико далеко да у једном „научном раду”, који је објављен на енглеском језику у САД-а, можемо прочитати тезу да је јунак који је убио султана Мурата у Косовском боју био албански витез Милош Копилићи.

Врло успешно присвајају српску традицију и мењају српске топониме. Скоро сви топоними на Косову и Метохији су словенског порекла. Албанци никада не користе назив „Метохија” пошто овај термин значи „црквена земља”. Не само што су променили називе многим местима на Косову (Србица- Скендерај), већ планирају да то ураде и у местима где још има Срба. Стога, Срби ће трпети не само досељавање Албанаца, и у оно мало српских средина на којима су опстали, већ ће трпети и преименовање самих места.


Садашњост


Такозвана држава Косово данас представља црну рупу Европе. То је држава са највећом стопом незапослености и са врло развијеним шверцом, трговином људима, дистрибуцијом наркотика и корумпираном Владом у којој седе бивши команданти ОВК, од којих су многи масовне убице и вође мафијашких кланова.

То је такозвана држава, у којој бивши амерички председник Бил Клинтон има ту част да, док је још жив, открије свој сопствени споменик. Ова сецесионистичка творевина је дом америчке војне базе Бондстил. То је такозвана држава, која “тежи европским вредностима”, “мултикултуралности” и “толеранцији”, а која је при том готово потпуно етнички чиста, и у којој припадници српског народа живе у резерватима. Они су очигледно изоловани за сопствено добро, попут Јевреја, које су на сличан начин изоловали нацисти уочи Другог светског рата.

Сматрам да сам изложио довољно аргумената након којих могу слободно да тврдим да постоји континуитет геноцида над српским народом на Косову и Метохији. Циљ албанске политике никада није био суживот већ етнички чиста територија. Да ли ћемо окренути главу од нашег страдања, претварајући се да је оно плод наше маште или ћемо погледати истини у очи, зависи само од нас.

Лично, осећам одговорност да браним истину, ма каква она била. Тим пре што сам Србин са Косова и Метохије, али најпре стога што сам људско биће.








http://www.slobodanjovanovic.org/2009/12/14/milan-damjanac-kosovski-albanci-i-progon-srba-kroz-istoriju/


http://www.vidovdan.org/arhiva/article2355.html

среда, 09. децембар 2009.

Слободна АП Кикинда

Пише: Милан Дамјанац





Поводом доношења новог статута Војводине, изражавам протест због селективног коришћења права на покрајинску аутономију. Сматрам да грађани и грађанке Кикинде имају свако право да траже аутономну област. Наиме, Кикинда је мултикултурална и толерантна средина која поштује европске вредности, историјска творевина, настала још 12. новембра 1774. године, када аустријска царица Марија Терезија посебним указом формира привилеговани округ, као специфичну феудалну управну јединицу са седиштем у Кикинди. „У саставу округа, поред Кикинде, било је још девет насеља српских граничара у северном и средњем Банату: Српски Крстур, Јозефово (део данашњег Новог Кнежевца), Мокрин, Карлово (део данашњег Новог Милошева), Башаид, Врањево (део данашњег Новог Бечеја), Меленци, Кумане и Тараш. Становници ових места имали су за то време, значајне економске, па и политичке повластице у оквиру аустријске монархије. Диштрикт је функционисао, истина са прекидима, све до 1876. године.“[1]


Данас, на територији Кикинде живе припадници многих народа – Срба, Мађара, Југословена, Рома, Хрвата, Црногораца, Македонаца.[2] Припадници ових народа живе у слози делећи заједнички идентитет и проблеме. Наиме, Кикинда је сиромашно место. Грађани и грађанке Кикинде не желе да плаћају гломазну војвођанску администрацију и да се за сваки проблем обраћају Новом Саду. Новосадизација Војводине је узела маха, те тако обичан грађанин Кикинде мора да се обраћа новосадској администрацији за решење проблема које би далеко ефикасније и брже могла да реши администрација Аутономне покрајине Кикинде.

Подсећам да је регионализација Србије питање од круцијалне важности за наше даље приближавање чланству у Европској унији. Наиме, регионализација је европски стандард. Бојим се да постоји нејасан страх код војвођанске елите од формирања АП Кикинда. Централистичке снаге које заговарају новосадизацију не желе да дозволе грађанима и грађанкама Кикинде да се сами определе за сопствену будућност. Не дозвољавају грађанима и грађанкама Кикинде исто демократско право које они сами поседују – право да се Кикинђани на референдуму изјасне да ли желе аутономију. Право да грађани Кикинде сами одреде своје границе које нико сем њих самих не може мењати.

Оваква аутономија не представља претњу територијалном интегритету европској регији и делу Србије, Војводини. Она не представља жељу за независношћу. Жеља за оваквом аутономијом проистиче из историјског права свих Кикинђана да сами одреде своју будућност. Да сами утичу на своју стварност, сами одлучују у шта ће улагати свој новац, које ће просветне програме користити а које културне садржаје пропагирати.

Грађани и грађанке не желе да плаћају гломазну новосадску бирократију. Само трошкови на плате запосленима у војвођанској администрацији износе више од 2,2 милијарди динара или преко 23 милиона евра годишње.[3]

Стога, захтевамо аутономну област Кикинду. Наши разлози су врло слични разлозима за аутономију Војводине. [4]

Наши разлози:

Статус АП Кикинде

АП Кикинда је аутономна покрајина грађанки и грађана који у њој живе, настала на основу посебних историјских, националних и других својстава подручја, као вишенационална, вишекултурална и вишеконфесионална европска регија. Аутономна покрајина Кикинда је аутономна територијална заједница у Републици Србији. Кикинда представља део јединственог културног, цивилизацијског, економског и географског простора средње Европе.

Симболи

Симболи Великокикиндскогпривилегованог округа уграђени су у грб Кикинде. Поред грба симбол покрајине је и застава Кикинде.

Главни град

Главни град АП Кикинде је Кикинда. Град Кикинда налази се на простору који је богат траговима старих и ишчезлих култура и цивилизација. Многобројни археолошки налази сведоче да су овде људи живели још у времену од пре седам хиљада година.[5]

Становништво

Према последњем попису из 2002. године општина Кикинда има 67.002 становника. Кикинда има врло хетероген национални састав становништва. Више од половине су Срби – 51.212.

Демографски тренд у Кикинди прати западноевропске трендове демографске транзиције, коју карактерише ниска стопа наталитета и успорен демографски раст. Одговор на ове трендове је активна пронаталитетна политика која се спроводи у Кикинди.

Стога, захтевамо своју владу, дводомну скупштину, КАНУ (Кикиндску Академију наука и уметности), представништва у иностранству и сарадњу са другим европским регијама сличног типа. АП Кикинда неће бити претња никоме, већ област у којој живе мирољубиви грађани средње Европе који више од свега желе да се њихов рад и поштење вреднује.

Грађани и грађанке Кикинде захтевају референдум на коме би се изјаснили – да ли желе аутономију.

Да и Кикинда буде главни град.

[1] http://www.kikinda.rs/default.asp?lang=cir&page=ogradu&option=istorija

[2] http://www.kikinda.rs/default.asp?lang=cir&page=ogradu&option=stanovnistvo

[3] http://www.blic.rs/temadana.php?id=122308

[4] http://www.vojvodina.gov.rs/index.php?option=com_content&task=view&id=100&Itemid=68

[5] http://www.kikinda.rs/default.asp?lang=cir&page=ogradu&option=istorija





http://www.nspm.rs/samo-smeh-srbina-spasava/slobodna-ap-kikinda.html

петак, 04. децембар 2009.

Покушај стварања босанске нације

Пише: Милан Дамјанац



Говорити о двоструким стандардима званичника земаља западне Европе и САД не представља новост. Међутим, чини се да је посебно занимљиво сагледати случај Босне и Херцеговине, који представља необориви аргумент у прилог тврдњи да се, доиста, ради о двоструким стандардима.
Мит о лошим момцима

Већ након окончања ратних дејстава и потписивања мировног споразума у Дејтону, канцеларија високог представника (ОХР) започела је са притисцима на званичнике српског ентитета. Током година разних притисака, Републици Српској су одузете многе надлежности гарантоване Дејтонским мировним споразумом, односно, Уставом Босне и Херцеговине. Разлог за овакав третман Срба у Босни и Херцеговини може се пронаћи у уверењу страних дипломата да су Срби, ако не једини, онда највећи кривци за распад СФРЈ и да им као таквима не треба омогућити да имају ентитет у оквиру Босне и Херцеговине. Потпору за овакав став имају у јавном мњењу сопствених држава. Американци и народи западне Европе још увек памте медијско приказивање Срба, које се једино може описати термином – демонизација.

Погрешно сматрајући да би се СФРЈ сигурно одржала да је „Срби нису урушили” и да у њој, пре појаве Слободана Милошевића, није било никаквих етничких и верских сукоба, западне дипломате већ тринаест година (уколико изузмемо ратни период и бомбардовање Републике Српске) раде мирним путем на гашењу српског ентитета. Крајњи циљ њихових настојања јесте креирање нове нације- босанске нације.

Вештачка нација – својеврсни „melting pot“

Босанска нација би имала свој језик и писмо, док би вероисповест било питање личног избора.

У прилог томе је и жеља бошњачких политичара да у закону о попису не постоје категорије националности и вероисповести као део упитника.

Настојања бошњачких политичких лидера, да се из пописа изостави изјашњавање о вероисповести и националности, говоре о жељи да се не прикаже право стање ствари.

Чињеница је да би попис, који би обухватао изјашњавање о националности и вероисповести, приказао сву тежину етничког чишћења коме су Срби били изложени, и довео у питање тезу о мултикултуралној и толерантној БиХ наспрам нетолерантне Републике Српске. Такође, овакав потез показује жељу да се негира посебност посебних конститутивних народа.

Западни центри моћи виде бошњачке лидере као средство које им може помоћи да испуне крајњи циљ, док бошњачки лидери виде Западне дипломате и високог представника као савезнике у борби против српског ентитета. У питању је обострана корист – Бошњаци ће добити целу државну територију под своју управу, а западне дипломате резултат који ће, коначно, потврдити оправданост њихове војне интервенције у БиХ.

Међутим, често се у анализама ситуације у БиХ превиђа утицај хрватског фактора. Пројекат тадашњих хрватских лидера, тзв. Херцег-Босна, нестао је потписивањем Дејтонског мировног споразума. Некадашње постојање хрватске Херцег-Босне и њено учествовање у борбеним дејствима побија тврдњу да је у питању била српска агресија на Босну и Херцеговину – у питању је био грађански рат.

Као конститутиван народ, Хрвати и даље имају значајан утицај на креирање босанске политике. За разлику од Срба, њима је матична држава Хрватска дозволила да гласају и на изборима унутар ње саме. Тежња Хрвата за трећим ентитетом у Босни има потпору владајуће парламентарне странке у самој Хрватској- Хрватске демократске заједнице. Подржати Хрвате у настојању да добију свој, посебан ентитет, представља можда и најпаметнији потез који политичка елита Републике Српске може учинити. То је одлучан одговор унитаризацији земље и отворено противљење два конститутивна народа жељама трећег. Самим тим, политичка позиција бошњачке елите биће ослабљена. Уз прећутно слабљење западног фактора у Босни и Херцеговини и евентуално затварање канцеларије високог представника, позиција бошњачких лидера ће додатно ослабити.

Република Српска има релативно стабилну економску ситуацију, њени лидери су релативно јединствени или бар показују сагласност око кључних ставова. Национално гледано, Срби из Републике Српске представљају виталнији део српског народа уопште, уз јако осећање сопственог идентитета и завидно познавање српске традиције и културе. Институционално, Република Српска поседује механизме који је могу заштитити од прегласавања у Скупштини БиХ, а сама владајућа српска странка представља једну од најутицајнијих странака у држави.

Покушај да се створи нова, босанска нација, осуђен је на пропаст, пошто се темељи на старој југословенској заблуди. Суживот да, губитак идентитета никако. Потискивање националних осећања може довести само до нових сукоба, далеко погубнијих него што су то били претходни.

Питање двоструких стандарда

Занимљиво је да се поступак унитаризације БиХ и отимање надлежности од Републике Српске назива „европским стандардом” и условом за чланство у ЕУ. Међутим, на примеру Србије видимо сву недоследност западних званичника. Од Србије се тражи да допусти максималну регионализацију са елементима државности и критикује наводни „централизам”, а све под маском „европског стандарда” и условом за чланство у ЕУ. Ишло се дотле да, чак и Европска комисија у свом извештају тражи од Србије да потврди статут АП Војводине. Дакле, док се од Србије захтева да Војводини пренесе надлежности, од Републике Српске се захтева да врати надлежности БиХ (које сама БиХ никада није ни поседовала), и учини је „функционалнијом”. У једном случају ради се о централизацији, у другом о функционалности, а иста је ствар у питању.

У име истих стандарда и европске будућности захтевају се две дијаметрално супротне ствари од суседних земаља. Зашто?

То није све. Тврди се да се Косово и Метохија могу отцепити од остатка Србије, пошто је то жеља Албанаца који тамо живе. Они имају право на самоопредељење, кажу нам. Кажу нам да Албанци више не желе да сарађују са званичним Београдом. У исто време, Србима из Републике Српске се исто право не допушта. Образац је јасан сва права која захтевају Срби неће бити испоштована, док ће се све чинити на штету Срба и Србије, како би се исти ослабили и представљали што слабији фактор у одлучивању о будућности Балкана.

Занимљиво је да западни центри моћи никада нису изразили жељу за унитарном Србијом и предлагали Алабанцима, и нпр. Мађарима да се одрекну свог националног идентитета и прихвате српски у циљу приближавања европским вредностима.

Двоструки стандарди?

Чини Вам се.


http://www.slobodanjovanovic.org/2009/12/03/pokusaj-stvaranja-bosanske-nacije/


http://www.nspm.rs/sudbina-dejtonske-bih-i-republika-srpska/pokusaj-stvaranja-bosanske-nacije.html