субота, 28. април 2012.

Тадић против Србије у „кампањи контраста“

Пише: Милан Дамјанац




После дужег времена имао сам прилику да поново видим старе улице и место у којем сам некад живео. Улице се нису мењале у дугом периоду, а онда су преко ноћи раскопане пошто се избори приближавају. Уобичајено, српска власт би могла и да ради нешто корисно, само ако би им страх од губитка фотеља био стални пратилац. Али у свем том жамору и буци на лицима пролазника уочавају се замишљеност и мука. Могу се чути, осетити. Нико не прича превише о политици, не изјашњава се. Зато није лако предвидети резултате избора.
Можда нам о томе, о доживљају бирача и њиховог расположења, више говори кампања Бориса Тадића за председника Србије. Не верујем да се ико сећа толико понижавајућег и непристојног маркетинга. Тадић трчи на маратону, Тадић музе краве, Тадић обилази раднике, Тадић обећава да ће испунити сва обећања која није испунио тврдећи да ће без њега Србија бити непрепознатљива.
Тадић нас је обавестио да кампања његове странке – у којој је свог главног конкурента изложио порузи – није кампања мржње, већ „кампања контраста“. И ето добре идеје за сваког ко хоће да буде политички коректан док некога вређа. Није тачно да Николића вређају, они само хвале себе тако што непристојно понижавају другога, те самим тим изгледају бољи и моралнији. Чиста кампања контраста. Дакле, кампања која се заснива на производњи страха путем медија је за Тадића „кампања контраста“.
Његов циљ је Устав
Међутим, далеко смешније од трчања на маратону и срамније од „кампање контраста“ јесу његове изјаве о свом председничком мандату, у којима се види много више од онога што се изјавом хтело постићи. Бивши председник није поднео оставку, већ је сам себи „скратио мандат“, а сада тврди да је ово свакако последњи пут да ће се кандидовати за председника. Наравно да је последњи, да се у потпуности поштовао Устав, не би се кандидовао ни овај пут. Опет, по том истом Уставу, не би могао ни да да „скрати мандат“.
Цака је у следећем – Тадић жели да се позабави променом Устава после избора. А према новом Уставу, сигурно ће имати право да се кандидује бар још једаред. Ако га он буде писао, можда ће моћи да остане на тој функцији доживотно. А можда ће добити и краљевски амблем.
Сад, ствар са Уставом је јако осетљива и компликована, посебно уколико, као Тадић, у свом окружењу имате Ненада Чанка, који једва чека да Војводини новим Уставом додели законодавну, извршну и судску власт. Не само то, већ их у томе подржавају представници ЛДП. И ето нама обриса нове коалиције која ће крстарити Србијом. Уколико неко озбиљно мисли да је паметно препустити власт њима, нека гласа за њих.То је уосталом одговорност свих нас који ћемо изаћи на Ђурђевдан на изборе.
Најинтересантнија у тој причи је Тадићева изјава у којој најављује редефинисање положаја Војводине након избора. Мало им је противуставни статут, сада би и Устав да мењају како би Војводина добила још коју надлежност и постала државоликија.
Наравно, главни разлог биће питање Космета. Преамбула је већ дуго трн у оку. Ипак, најважније је разумети покушаје да се Србија у рекордном временском периоду трансформише у државу без граница и без народа.Неодржавање локалних избора на Космету – које Тадић правда резолуцијом УН 1244, коју је сам девалвирао када је питање Космета изместио из УН и ставио га на дневни ред Европске уније, пре свега Берлина – нанецу огромну штету српским интересима. И не само то, него је потпуно очигледно да се ради о пузајуће признању тзв. државе Косово. Шта ће бити са Војводином уз коалиционе партнере из редова ЛДП, ЛСВ и уз освеженог Бојана Пајтића, можемо само да замислимо. Шта ће бити са Рашком облашћу, у којој се вијоре барјаци турски и у којој је муфтија Зукорлић напрасно постао кључна политичка и верска фигура а затим и кандидат за председника Србије?
Шта може пробуђен народ
Да ли се то у Војводини, Рашкој и тзв. „Прешевској долини“ назиру нова косова? И ко је за то одговоран? Опозиција? Одговоран, најодговорнији, именом и презименом јесте бивши председник Тадић, који сад има образа да се поново кандидује иако је за четири године допустио да Србија ослаби у свим сегментима. Србија је данас економски девастирана, територијално још разбијенија, опустела земља без будућности. И све то захваљујући пароли да „Европа нема алтернативу“.
Уколико неко мисли да сам преоштар у својим констатацијама, нека то припише мојој склоности за „говор контраста“.
Неке се ствари просто морају рећи на једини начин на који могу – Србија је земља која ће нестати уколико се нешто драстично не промени. Почетак, мада не и крај, сваке драстичне промене подразумева одлазак Тадића, а тек онда промену државног курса и целокупне стратегије. Процес бољитка неће бити ни лак ни брз, али се мора започети и он може бити започет само на тај начин. У супротном, изгубићемо још четири године, а до наредних избора Србија ће се и фактички претворити у конфедерацију, криза сваке врсте биће тешко решива, ако уопште и остане нешто за решавање.
Српско друштво је пропало у сваком смислу, у духовном и материјалном пре свега. Народ је слуђен, а већина политичких партија злоупотребљава ту муку како би промовисала личне циљеве науштрб државних и националних. Уосталом, како то већ УРС ради, злоупотреба српских подела је веома опасна и тек ћемо видети последице кампање која рачуна на завист, поделе и сиромаштво.
Много значаније последице ће осетити сви после саопштења Републичке изборне комисије, која је утврдила да у Србији има више од седам милиона пунолетних бирача. Да ли ико заиста може да поверује да у земљи која има нешто више од седам милиона становника може бити готово идентичан број бирача? Ваљало би о томе добро размислити ио закључити да ли је тај вишак бирача простор за изборну манипулацију власти.
Медији стварају слику Србије у којој би Тадић могао да плива још четири године као риба у води. Њима је за ту слику потребан народ слуђен, поводљив и плашљив. На народу је да разуме да је та моћ тек привид, варка. Да схвати да је глас народа је моћ. И ништа друго. Све остало само је покушај да се сачува привид моћи, и он ће пасти у воду тек када грађани схвате да је ово њихова држава и њихова кућа, и да стање у њој зависи од само њих. Да је њихов избор само њихов. И да зависи од њега, од његових пријатеља и комшија. И ни од кога другог. А тадићевци су ту само да одрже власт у једној колонијалној земљи која не схвата да јој господари спремају ручак на коме је она главно јело, и то добро скувано.


понедељак, 23. април 2012.

Криза националног идентитета

Пише: Милан Дамјанац



Када се говори о кризи националног идентитета најчешће се говори о кризи културног идентитета. Као главна обележја националне културне политике, а самим тим и снажног идентитета јесу патриотизам, солидарност, колективитет, заједничко историјско сећање, традиција и очување језика и писма.
Језик и писмо

Уопштено говорећи, језик и писмо јесу основна обележја и камен темељац сваког идентитета. Напуштањем језика и писма се у највећој мери напушта и национални идентитет. Опет, ситуација на Балкану и Србији је вековима уназад врло сложена и самим тим представља врућ кромпир за свакога ко њоме жели да се подробније бави. Код нас је израженије национално осећање темељено на културно-религиозном идентитету. У сваком случају, језик као основно обележје нације у Србији је сведен на најобичнију поштапалицу,  нове и туђе речи замењују старе и познате, а српско писмо ћирилица је малтене протерано из Србије. Називи објеката по Србији, посебно објеката које по природи ствари служе окупљању млађих људи, написане су на латиници. Латинично писмо има статус „прогресивног“ писма, док се ћирилица изједначава са архаичним и мрачним, заправо са свиме ониме што је у Србији иоле патриотско. Наравно, не само што српски језик губи свој идентитет неприродном еволуцијом, што јесте последица технолошке револуције и глобализације, већ се и уместо латинице користи заправо енглески алфабет. Најкривља је држава која не помаже она удружења грађана која покушавају да сачувају српско писмо и језик. Држава нема никакву институцију која би се могла детаљније позабавити овом проблематиком, нити сматра да за то има потребе. Отуда није ни чудо да је српски језик препуштен на милост и немилост глобализацији, а да је ћирилица у јако неповољном положају. Језик и писмо носе у себи животност, менталитет, културу, начин доживљаја стварности и историје једног народа. Језик је у том смислу веома важан, а богатство старих српских израза представља ширину мисли. Што више разноврсних израза, то веће искушење да се мисли – реч претходи мисли. У том смислу, модерна омладина живи својеврстан покушај укидања језика. Користе се нови, краћи изрази који замењују старе и мењају етимологију речи и израза, а самим тим сакате мисао. Мењањем етимологије речи човек се удаљава од својих корена, историје и културе. Етничка веза никада неће бити онолико важна колико је важна културна јединственост. Уколико употреба истог језика има толико осцилација и уколико језик служи како би се истакле регионалне разлике, то може довести и до националних разлика, што видимо на примеру Хрватске, БиХ и Црне Горе. Оно што се популарно назива „нагласком“ има смисла све док не постане засебан дијалект, а од тог тренутка долази до националних подела. Језик је на Балкану политичко оруђе без кога се не може у другој фази, управо зато што је религиозно- културно разликовање примарни генератор идентитета.
Колективитет, солидарност и регионалне поделе

Не може се говорити о колективитету у земљи која никакав колективитет не познаје. Држава, њене институције, медији не само да не брину, већ спроводе такву политику која ради на даљем укидању колективитета. У садејству са технолошком револуцијом и глобализацијом, такво понашање државе је погубно. Мешање државе у приватне ствари сваког грађанина, покушаји да се уреди васпитање и да се држава умеша у васпитање деце од малих ногу доводе до стварања идеолошки профилисаних младих људи који нису у стању да изврше никакав бунт, пошто су исувише отуђени једни од других. Промоција накарадног, егоцентричног модела, довела је до погрешног схватања важних Западних тековина. Постало је општеприхватљиво гледати само свој џеп и своје интересе. Нестало је солидарности, а када нестане солидарности нестаје и колективитета. Живимо у страху једни од других, не дружимо се, не окупљамо се, не познајемо се. Сујета нас дефинише у тој мери да се сав наш национални и колективни потенцијал своди на међусобне сукобе. Управо из те врсте саможивости и бриге искључиво за себе, из свеопште зависти производе се и регионалне поделе. Регионалне поделе су, додуше, последица и озбиљних културолошких разлика о којима нико не брине, а које долазе до изражаја у тренуцима када је држава економски слаба и недовољно снажна. Срби се, као народ, исувише културно разликују унутар себе. И колико год то некоме било интересантно, колико год то било нека врста кутурног богатства народа, толико представља опасност и претњу. Стога је јако опасно када у време предизборне кампање имате странку коју предводи Млађан Динкић, а која експлоатише тему српских подела, регионалне разлике и несолидарности. Уопштено говорећи, разлике у начину живота, менталитету, економском развоју а понајвише дијалекту доприносе стварању нових националних (културних) идентитета. Нисмо успели да изградимо културни образац иако је било доста покушаја, поготово уочи Првог светског рата. Слабост нашег идентитета доводи до слабости осећања колективитета као таквог, производи завист и страх. Зато су Срби данас један од најзастрашенијих народа. Боје се других, боје се себе, боје се будућности. Није било неопходног рада на успостави јаког националног идентитета и то нас данас кошта. Срби више не желе да буду Срби, имеђу осталог, управо зато што се не осећају довољно сигурно унутар српског идентитета. Наравно да разлога има пуно, почевши од суморне историје, садашњих проблема, слабости државе, губитка поштовања и вере у себе до економске ситуације. Ипак, чини се да је основни проблем у постојању могућности за експлозију идентитета. Постоји исувише културних диверзитета унутар српског, и то је подлога за даље деобе уколико се створи повољна ситуација.
Као да сви ови диверзитети у оквиру овако малог народа на овако малој територији нису довољно лоши, већ се држава упорно труди да створи још подела и да што је могуће више ослаби осећај јединства и заједничког интереса и тежњи. Расцепкана држава на регионе који поседују значајну политичку и економску снагу и дипломатска представништва у иностранству не може да делује ни јединствено ни одлучно.
Таква држава је осуђена на пропаст пошто њени грађани не осећају припадност према другим идентитетима. Зашто би Војвођанина бринуо развој југа, а јужњака развој Војводине? Свако гледа свој регион, нико не осећа солидарност према другоме. Таква ситуација може одвести само у општу анархију која ће довести до цепања државе.
Прича о регионализацији је дневнополитичка и као таква представља средство за унутрашњу употребу, мада не треба занемарити ни притиске које стижу из ЕУ да Србија што пре раздели моћ по регионима, посебно како би добила приступ већем новцу из предприступних фондова, тако да се засигурно ради и о финансијским интересима веће групе људи која би у тим околностима уживала. Било како било, регионализација није исто што и децентрализација. Уосталом, у суседној Хрватској аутономије су Уставом забрањене, а држава је подељена на мноштво административних јединица- жупанија (што је требало и у Србији спровести), док са друге стране званичници Западних земаља чине све како би централизовали Босну и Херцеговину.

Заједничко историјско сећање и традиција
О традицији смо већ делом говорили када смо спомињали регионалне идентитете. Традиционалне вредности у Србији нестају управо зато што се нико не труди да их прилагоди новом времену, трансформише и тиме сачува њихову суштину. Пошто о томе нико не брине, традиционалне таблице вредности, обичаја и веровања замењене су оним таблицама вредности које нам долазе из Западних земаља. Тако је дошло до огромног јаза између генерација, јаза који ће тешко бити превазиђен уколико се нешто не предузме и покуша да бар делом сачува српски поглед на свет и живот. У супротном, доћи ће до великих друштвених подела и до даљег урушавања српског идентитета. Заједничко сећање је аспект приче о којем се може говорити заиста много, но овде ћемо само успутно споменути основне проблеме и карактеристике Срба у том контексту. Предуслов снажног колективитета је заједничко сећање, у оном историјско-културном смислу, у којем се сви ми осећамо јединствени у интерпретацији прошлости. Нажалост, ми се још увек сукобљавамо око интерпретације прошлости, а самим тим и око жеља и хтења у будућности. Наше колективно сећање је заправо такође расплинуто, оно је разбијено и живи у етапама, сукобима и реваншизму. Опет бих истакао улогу државе , САНУ-а, Цркве и других институција које не чине ништа да залече историјске заблуде и сукобе међу Србима. Културна политика у овој земљи постоји, али је та политика директно уперена противу Срба и српског идентитета. Политичка и културна елита Србије помаже и подстиче осећање страха и изгубљености у народу, подстиче поделе и сукобе само да би тим народом што дуже и што обесније владала.

Патриотизам
Имајући у виду све наведено, нормално је закључити да у Србији нема колективног осећаја патриотизма и љубави према отаџбини. Српске поделе су кулминирале у погодном геополитичком моменту, и уколико се овако настави, довешће до краха српске државе и народа. Народ је остао без институције на коју може да се ослони, а то је у историји, чак и када није било државе, била Црква која је стога и постала стожер српског националног бића. Данас, српски народ уз суптилну медијску пропаганду тумара по мраку садашњости тражећи себе. Одавно је испуштена прилика да се српска нација изгради само на језику. Покушана је изградња нације на основу религиозних различитости, а чини се да је следећа фаза изградња нације на основу културолошких разлика. Уколико се у најкраће време нешто не предузме, на територији Србије ће нићи нове нације, а индолентно понашање актуелне власти само потпомаже и убрзава овај процес. Црна Гора неће бити последња регионална творевина која је превредновала српски народ у црногорски. Овим темпом, доживећемо стварање војвођанског народа, и не само војвођанског. Културолошке разлике довешће до даљег цепања и смањења српског националног бића. Само у протекле четири године тај се процес, услед катастрофалних грешака власти јако убрзао и слободно се може рећи да нас, у случају да се актуелна политика настави, врло брзо очекује суочавање са потпуним распадом државе.

Српски медији, са друге стране, не желе да промовишу стварање минимума заједничког идентитета, тј свести на нивоу државе. Део проблема је у томе што је српски идентитет искомпромитован и као такав непожељан за опстанак, а камоли за истицање. Српски идентитет је преко српских медија толико искомпромитован да код грађана изазива осећање стида, док код других изазива осећање озлојеђености. Немогуће је истицати и поносити се српским идентитетом када се он разара на сличан начин као немачки након Другог светског рата. Суштина је у томе да помен и доживљај српског идентитета, у најмању руку изазивају нелагоду. Зато се медијско наметање војвођанског идентитета одобрава и поздравља а српског не.  Друго је питање да ли би деловање у том смеру било успешно, али је сигурно да друштво без изграђеног колективног идентитета који генерише осећај патриотизма не може донети дугорочну стабилност већ само постати извор нових националних тензија. Не само што српски медији учествују у разарању српског идентитета (погледајте само шта се дешава са ћирилицом или СПЦ), већ и већина интелектуалаца прихвата овакву позицију као легитимну и под изговором заштите демократије, људских права, толеранције и грађанског друштва угрожавају и штете управо вредностима у које се заклињу.
Мора се што пре направити заокрет у српској политици. У супротном, бојим се да ће бити исувише касно.






Народ који би гласао за Тадића показао би да је дигао руке од себе

Пише: Милан Дамјанац




Кампања се захуктава, политичка демагогија влада јавним простором, а у међувремену је и Борис Тадић решио да је најбоље да себи „скрати“ мандат. Сва срећа, па није поднео оставку. Е сад, пошто је „скратио“ своје председниковање Србијом, потпуно убеђен да је скраћење привременог карактера, одао се демагогији и пропаганди. По угледу на Јелену Триван, наставио је да плаши народ. То, додуше, и јесте најбоља тактика – ако немаш шта конкретно да понудиш, заплаши људе идејом да ће они други бити гори од тебе. Али власт којој истиче мандат морала би са нечим конкретнијим на изборе. Са резултатом, на пример и списком ствари које су урадили док су били власт.


Овако се опет кампања заснива на поларизацији бирачког тела. На једној страни су „млади“, „прогресивни“, „нормални“, који гласају, разуме се, за Тадића, а на другој сви остали као мрачна страна српске реалности. Тако Тадић изјављује да неће дозволити да „они“ победе и каже: „Нећемо дозволити да Србија буде напуштена земља, да буде рупа на европском континенту, да млади имају мање шансе него њихови генерацијски припадници у другим земљама, да Србија буде земља без шанси. Они могу да промене Србију само на горе“.


Да није смешно било би тужно. Тадић је на крају поверовао у ону слику коју његови спин доктори стварају на РТС. Он мисли да је у његово време Србија била земља у коју се досељава, да није била европска рупа, да су млади имали исте шансе као њихови вршњаци напољу, да је Србија била земља са шансама. Да ли је могуће да он верује да је Србију променио набоље?


На несрећу, сервис европске Србије сервис је непостојеће европске Србије. Заправо то је сервис српске евроатлантске елите, која је Европу доживљавала својим комплексима у западним амбасадама. Та провинцијална елита више од свега жели да постане неко други, неко ко би равноправније разговарао са страним господарима, у свему надмоћнијим, супериорнијим и прогресивнијим. Тако смо заправо сви запели у „Покондиреној тикви“, у којој онај који мисли својом главом није уклопив, него је заостао и примитиван, и жели лоше осталим прогресивци из његове мале и сиромашне средине.


Како живи млад свет


И управо зато је једна од најчешћих препорука за Тадића „одобравање међународне заједнице“. Све док они не одобре, не може се поштено ни гласати. Елем, било би исувише неинтересантно да износим економске показатеље и податке о Србији у претходне четири године. Уосталом, већ нас је убедио да је за све крива светска економска криза. Права штета па има још људи који знају да је у питању софистикована пропаганда и да су у свим земљама региона плате порасле. У сваком случају, рачунам да би било лепше да испричам истиниту причу.


Пре извесног времена сам у разговору са пар пријатеља из прве руке чуо пар истина о благодетима Тадићеве Србије и светлог пута којим нас води у бољу будућност. Сви су завршили факултете са високим просеком – и то државне, да не буде забуне – а посао траже већ две године. Не могу чак да нађу ни место на којем би волонтирали. Један је избачен са посла на којем је волонтирао. Наиме, после годину дана је расписан конкурс на којем је имао најбоље квалификације и радно искуство стечено волонтирањем на том радном месту. Уместо посла, добио је шут карту – запослен је син локалног функционера владајуће партије. Тренутно се спрема за пут у Америку, пошто му је понуђена стипендија на постдипломским студијама.


Други је морао да се учлани у владајућу странку како би добио посао, али, пошто није хтео да буде део неких мувања на послу, брзо је добио отказ. Трећи каже да су му жену отпустили пред венчање, пошто су сазнали да је трудна. Четврти да не може да добије помоћ од државе иако је шиканиран у мултинационалној средини, тако да је морао да се одсели. Свима њима заједничко је дубоко разочарење у државу и потрага за „страним ангажманом“. Може било која земља. Може САД, Аустралија, а може и Словенија.


Аплаудирам Тадићевој Србији, која пружа шансу младима, а, ако само настави тако, ускоро ће сви бити запослени пошто их у земљи неће остати више од десет хиљада.


Проблем за Тадића је заправо већи него што се може и наслутити. Не одлазе из земље само они „са друге стране реалности“ већ и његови бирачи. Одлазе они који верују да у овој земљи више наде нема. Сви су различитих политичких опредељења и одлазе из различитих мотива, али се проблеми понављају – држава која нема територију, народ коме се отима самопоштовање, сиромаштво и непостојање прилике за пристојан посао у струци или бар нечему што је њиховој струци блиско.


Волонтер у магацину


Држава брине за природни прираштај, а ћути кад труднице отпуштају са посла и кад главни захтев за добијање посла на интевјуу буде изјашњавање жене о питању рађања. “Да ли планирате да ускоро да родите дете“ – од тог питања зависи добијање посла у Србији.


Огласи за посао су посебна прича. У једном од њих тражи се „волонтер у магацину“ (?!?) А услови су: искуство у сличним пословима, способност за тимски рад, одговорност, возачка дозвола, рад у све три смене, спремност на прековремени рад уколико то посао захтева, старост до 45 година. И ко после овога може рећи да у Србији нема посла за младе? Ствар је јасна. Уколико испуне све критеријуме, раде у три смене плус прековремено (то је ваљда рад у четвртој смени) након читава два месеца имаће прилику да евентуално заснују радни однос на минималцу. Најсмешнији је захтев да сви кандидати пошаљу ЦВ.


Ето, то је Србија коју РТС крије као лудо дете. Толико је просперитетно и квалитетно, толико је сјајно да би било каква промена угрозила изврсне и примамљиве пословне понуде и животне изазове младим људима. Сан сваког младог образованог човека у Србији је да, по стицању факултетске дипломе, волонтира у магацину, и то у све три смене (плус прековремено). То је та лепота живота о којој говори наш (надам се доживотно) бивши председник, то су изазови обичног човека.


На овом се примеру јасно види све оно што у Србији не ваља. Када се осврнемо на извештаје на телевизији, Србија изгледа умивено и нашминкано, попут овог огласа. Чим загребете по површини и приближите се реалном животу, видите беду и муку, безнађе и очај. Тада уочите да се неко спрда са нама. Неко нас вуче за уши, неко нас убеђује да смо празноглави, слепи, глуви и неми. Наравно, то се не може видети из удобне фотеље у којој наши властодршци седе. Не може се то видети са кристално јасне слике плазма телевизора. То се може видети у народу, то се може осетити у народу, беда се може чути, напипати, намирисати. Безнађе се може осетити, страх се може осетити, губитак наде, потиштеност, страх од историје, страх од живота, страх од будућности.


Зар у таквој Србији неко може бити довољно безочан да мисли да је све у реду? Зар таква Србија може бити пример било коме? Зар у таквој Србији властодршци могу себе да убеде у ово што говоре? Зар таква Србија може имати будућност?


Уопштено говорећи, кампања која се заснива на експлоатисању страха и плашењу људи је један од најнечаснијих видова политичке борбе. Након Јелене Триван и Бориса Тадића, огласио се и Драган Шутановац још једном потврђујући да је реч о оркестрираним и договореним иступима. Шутановац је изјавио да, „ако други буду водили Србију, бићемо у проблему деценијама… ми немамо право да станемо, имамо велику обавезу да не дозволимо да следеће године у фотељу седне било ко осим из ДС „. И у овој изјави се види да је суштина одређивања и вредновања омаложавање другог. Власт је добра пошто је опозиција сигурно гора – то је порука.


Може се уочити још пар интересантних елемената и у овој изјави и кампањи. Прво, странке власти понашају као да нису на власти, па често критикују своје коалиционе партнере и сами себе. Друго, експлоатација страха није једина психолошка манипулација којом се власт служи. Ваљало би обратити пажњу на све чешће исказивање моћи које се огледа у изјавама попут оних у којима се види да власт „неће дозволити“, да председник сам себи „скраћује мандат“. Избор речи и израза говори много о карактеру саме владавине, о њеној природи и последицама. Власт се понаша осионо и има убеђење да је неопходно да своје фотеље чува по сваку цену.


Није заправо овде у питању вечита дилема о томе хоће ли се након избора нешто променити. Не ради се о томе да ли ће опозиција учинити више и боље него ови који сада владају Србијом. Реч је о простом психолошком тесту. Уколико грађани Србије процене да ствари не треба мењати, тиме ће послати поруку да су итекако понизни, да ће бити још понизнији и да су пристали на спору смрт и затирање државе. Уколико пак гласовима покажу да ова накарадна власт нема право да шиканира, гази, вређа и уништава државу, показаће да и даље верују да нам спаса има.


Зашто смо само ми важни


А то је, видите, јако важно. У свим нашим партијским борбама постоје неке константе: мишљење народа да странке не могу ништа променити и да су сви исти. Узмимо да је став тачан. Можда и јесте, можда се заиста неће и не може пуно тога променити. Али шта с тим?


Да ли то значи да треба да дигнемо руке од свега? Да ли то значи да треба да погнемо главе и ћутимо? У народу који је изгубио колективитет као особину, који нема ниједну институцију око које може да се окупи, који није у стању да се самоорганизује, никакви протести, никаква народна промена није могућа. Наш народ није у стању да уреди власт по својој мери, он није у стању да ради оно што ради грчки народ. Кад би гласачи бојкотовали изборе и изашли на улице на протесте, у жељи да се боре против система као таквог, против урушавања државе, то би имало смисла психолошког, то би говорило да је народ и даље пун наде и вере у победу, снажан и неуништив, храбар и одлучан.


Иако сам нисам поборник насилног мењања било које власти, нити „дешавања народа“ то би ипак нешто позитивно рекло о народу као таквом. Народ који би дао легитимитет тренутној власти и погнуо главу показао би да је и дефинитивно дигао руке од себе и да нема веру у било какву будућност. Још горе, показао би да је у стању да прихвати такву будућност, да прихвати нестанак, само ако је безболан и ако буде под европским небом. Можда се заиста ништа не би променило, можда би све остало исто, можда би било горе, а можда би било боље.


Нека свако сам процени шта је најбоље за државу и народ. Нека свако размисли сам за себе који је најбољи потез који се може повући. Нека свако поштено одговори себи на следећа питања – хоћу ли ја изаћи на улицу и протествовати против оваквог режима? Хоће ли други изаћи? Зашто већ нису тамо? Зашто ја нисам тамо? А, ако нисмо тамо, шта нам преостаје? Можемо ли да наставимо да живимо овако? Смемо ли да се надамо? Смемо ли да се не надамо? Имамо ли на то права? Чега се бојим?


Уколико себи искрено одговорите на сва ова питања, и притом схватите да сте већ самим тим што сте о томе размишљали заинтересованији за судбину државе од оних који нису ни толико покушали, схватићете све – и колико се може, и како се може, и где се може. А и с ким се може. А, богами, схватићете да се са већином не може, да нема ничег идеалног, да ништа не долази преко ноћи, да нема гаранције у животу и да је све подлежно разочарењу. Чак и да другачија власт не буде боља, то не мења чињеницу да је народ тај који је носилац суверенитета и, кад народ једном покаже да уме да се избори за себе, и власт ће се друкчије поставити према њему. Народна воља и снага одређују квалитет власти. У крајњој линији, све зависи само од вас. Не зависи од медија, не зависи од политичара – они немају моћ.


Њихова моћ је илузија. Ви имате моћ. Ви имате моћ да промените све, није тачно да је немате. Ви имате моћ да уредите сопствену судбину. Увек сте и имали, само су вас исувише дуго убеђивали да то није тако. Јадна је држава у којој народ страхује од власти. Да је среће, власт би страховала од народа. И ова, и свака будућа.


http://www.standard.rs/milan-damjanac-narod-koji-bi-glasao-za-tadica-pokazao-bi-da-je-digao-ruke-od-sebe.html

Јелена Триван или глупост без обала, која плаши

Пише: Милан Дамјанац

Начелно говорећи, свима је јасно да у Србији медији нису слободни. Јасно је да се главним уредницима прети и наређује, а да су други постављени по партијској линији. Оно што, додуше, понекад изазове јачу реакцију него иначе јесте нешто што излази ван уобичајене медијске пропаганде. Уопште, спиновање вести које врше одређени медији постало је толико честа појава у Србији да то више ретко ко и примећује или коментарише. Опет, са друге стране, уколико се човек томе бар искрено не насмеје, онда заправо није ни осетио промену на себи, на којој се медијски радило годинама.

Елем, текст у чувеном и неутралном „Блицу“ нам говори о могућностима политичких комбинација ради формирање нове владе након општих избора. Дакле, „Блиц“ неутрално и поштено говори о изборним шансама. Чим сам видео овакав текст, још и пре него што сам га прочитао, помислио сам да би било најбоље да га не читам. Бојао сам се да ће ми толико смеха у једном дану пореметити планирано расположење ради неодложних и сувише формалних обавеза. То вам је она ситуација у којој је неопходно да се припремите психички пре него што прочитате како ДС нуди грађанима посао, сигурност и инвестиције. Само уз њих, кажу, Србија ће бити јака. Добро је што су били на власти протекле четири године. Јер да нису, ко зна шта је могло да нам се деси. Да нису били на власти ово би вероватно била земља бесних, гладних и разочараних људи. Да они нису били на власти, данас би Војводина била држава у држави, Косово би се представљало звездицом, а стотине младих би свакодневно бежало из земље тражећи сигурност и посао. Сва срећа па су они били на власти.

ТРИВАНКИН РАТ И МИР
Да то није и најгоре што сам прочитао у последње време, побринула се ненадмашна и инспиративна Јелена Триван са бомбастичном изјавом да ће се будућност Србије креирати 6. маја и да ће од грађана зависити да ли ће на власт доћи они који су за рат или они који су за мир и просперитет. Затим нешто говори о увођењу обавезног војног рока те све то некако повезује са ратом и географски га смешта на Косово.

Дакле, када нису у питању медијски спинови онда је у питању спин јавности путем политичких порука које сеју страх међу грађанство. То наша политичка елита поново пророкује смрт и страдање ако не буде изабрана; можда нас прогута каква црна рупа или нас погоди торнадо. Ах, какве мудролије младе женске наде српске политичке сцене.

Велика госпођо Триван, просветлите нас како да гласамо да којим случајем не омашимо и не изаберемо вашу екипу, проверене људе који ће нам донети мир и просперитет. Вашу екипу која је изгласала статут Војводине, ојачала позицију Зукорлића и изгубила било какву контролу над тзв. Прешевском долином. Тако лепо мирише ваш мир и просперитет да просто морамо опет вас да изаберемо јер, забога, има још незадовољних у Србији. Ево, Румуни траже да им допустимо да асимилују Влахе, а ко зна ко ће следећи нешто тражити. Ваља им удовољити, пошто је то једина сигурна политика која ће довести до просперитетне будућности.

Бојим се ја и многих других природних и неприродних појава уколико, не дај Боже, сиђете са власти. Бојим се помрачења Сунца и Месеца, уздизања пирамиде на Ртњу; бојим се да ће пролеће заменити јесен, а лето потпуно нестати из наших календара. Нестаће и цвркута птица, а, када останемо без струје и воде и када нам НАТО авиони буду летели изнад глава, сетићемо се вашег упозорења.

Добро, можда сам сувише неозбиљан у реакцији, међутим не могу озбиљно да реагујем на неозбиљне изјаве. Да ли се икада запитате да ли је иоле морално, исправно, политички логично, национално одговорно, елементарно пристојно да изјављујете овакве ствари? Да ли се икад и ви и вама слични запитају шта раде од ове несрећне земље и народа? Зашто плашите овај народ? Ко Вам је то право дао? Ви нисте богови и нисте богом дани да управљате овом земљом до дубоке старости, нисте бирани на доживотне функције, ово није титоистичка утопија, уштините се мало, пробудите се, немојте да вас „реалност“, о којој толико говорите, затекне неприпремљене.

Зашто не поменусте неку идеју, програм, циљ, зашто је једино што изговарате утеривање страха у кости? Тако раде диктатори а не демократски изабрани органи власти. Нисте ви Клеопатра, па да вас српски народ двори и обожава. Није после вас све пропало, има нечега и после вас. И то је оно што треба да пренесете вашим саборцима – постоји и неко сем вас. Постојали су и други пре вас, постојаће неко после вас и нисте ви једини на свету. Нисте месије, не тргујте људским душама. Немате ви тапију на истину и једини пут. Да ми нећете још рећи да ће, ако не победите, успешна српска привреда зауставити раст, индустрија престати да постоји а и појавиће се и неки зли језици који траже федерално уређење Србије?

СТРАХ ЈЕ ВАШ ЈЕДИНИ АДУТ
Све има границе (сем Србије), а ви сте их овом неозбиљном изјавом добрано прешли. Све ја разумем, и политичку борбу и жељу за влашћу, али не разумем толику осионост и губитак пристојности. Не приличи вам то. Плашење људи може да изазове само контрареакцију. Немојте обмањивати јавност, немојте чувати ваше фотеље по ову цену. Пендреком и страхом се не чува власт, чува се само деспотовина. Уколико смо у међувремену доспели у какву деспотовину у којој влада тиранија медија и преторијанске гарде, ред је да нам објасните како и зашто у ту ситуацију дођосмо.

Како је и зашто од закона, судства и скупштине направљена спрдња, како и зашто нико не сме да спомене економску ситуацију у Србији и саопшти људима истину. Како и зашто нико не сме да спомене да су свуда у региону плате порасле у време кризе, само у Србији падају. То су праве теме, то су резултати вашег просперитета, а пуцање на Србе на барикадама, слање српских полицајаца на Косово да саботирају српске напоре на барикадама резултат ваше политике мира. Толико је мирно и просперитетно да млади беже из земље у групама свакодневно.

Пружате нам сигурности таман колико је има и просечан бескућник – без хране, воде, поштовања и загарантоване територије коју може звати својом. Нема посла, нема перспективе, свршени студенти немају где да се запосле, а ви у својим паметним визијама испланирасте раст високообразованих за 300 посто у наредних 20 година. Да ли је то политика елементарне памети? Где ћете запослити те људе? Да ли уопште знате потебе тржишта? Како ћете враћати кредите? Како ћете обезбедити опстанак пензионог фонда? Како ћете искоренити корупцију која сеже до највиших нивоа власти? Шта ћете са Војводином? Хоћете ли и њу признати са звездицом? Шта са Косовом? Има ли ичег аутентичног у вашој политици што није анахроно? Има ли иједне идеје а да није мантра о уласку у ЕУ? Има ли иједног образа који ће зацрвенети после ваше изјаве? Има ли иједне црвене линије, има ли иједног става иза којег можете принципијелно да станете?

Слушајући вас, добијам идеју да ће само са вама Србија бити економски јача, ближа Европи, просперитетна држава срећних и веселих људи. Без вас, то ће бити Србија сиромашних, бесних и обесправљених људи.

Ево једног савета. Изађите мало ван центра Београда. Погледајте како народ живи. А затим погледајте ваше аутомобиле, начин живота и плате. Објасните онда грађанима како економска криза захвата свет, само код нас траје деценијама. Објасните грађанима зашто је уговор са Фијатом државна тајна, реците им колико их тај просперитет кошта.

Драга госпођо Триван, једини рат који ће се у Србији након избора водити јесте ваш рат за функције. Све друго ћемо дати на извол’те. И да нам не траже. А, ако траже, можда добију и специјални попуст са звездицом.