недеља, 26. април 2009.

Raskid

Kada poteknu sve suze i sva nadanja izblede, da li se mozes setiti svoga lika u izmaglici prosloga vremena?
Trud, pakost, dobrota, vernost. Znaci li ista ijedna suza prolivena, ka njoj upucena, koja neizrecena ostade usamljena, neizrazena. Hoce li oprostiti ona moje misli sumorne i tuzne, hoce li znati koliko tesko mi je nocas bez nje?
Gde je, zapravo, ona? Zar je odista vazno? Telo zadrhtalo u tome casu, poput lista na ocekivanom povetarcu, osetivsi svoju nemoc i predosetivsi nova stradanja koja vecita jesu. Koleno utrnulo, negde zapelo, usmereno ka podnozju otislo, kicma povijena, lice tromo, bezivotno, samo se u tmini pojelo.
Zasto me muce ove isprazne misli koje nemaju svrhu ni valjanog porekla u imaginaciji mojoj vec samo u ceznji nerazumnoj i dalekoj? Nemo lice bese umrtvljeno, bezlicno, tesko, sumorno, tmurno. Odlutalo. Njena pojava razotkrivena rapsrsnuta, naga, bezlicna, beznadezna.
Znam da vise emocija nema koje se moje ceznje ticati mogu. Vidim bol i sazaljenje u ocima njenim, naprasno tako dalekim i tudjim. Nikada moje nisu bile. Vidim slepilo njeno koje odbija moja gluvoca nema. Ne cuh njene reci, vec mi oci govorase.
Ne mogu ih cuti ranije sada, sada nije dovoljno rano, sada je odvec prekasno. Trebao sam. Morao sam. Zahtevam da ih cujem ranije, preklinjem.
Cujem i ne razumem u cemu gresim, recite mi, preklinjem vas, umirite me odgovorom, udostojite me odgovora.
Njene oci ostase neme, nekada, za sva moja cula sem tihog predosecaja, snova, na koje se oslanjao nisam. Shvatam rezignaciju svoju koja razdire sebe u ponoru lazi.
Nestao u secanju njenom kasnije, ne ranije. Ne sada. Znamo oboje da je kraj. Kraj necega sto nema pocetka ranije, vec samo sada. Kraj samozavaravanja.
Mozda ipak zametak Istog?

Obradu Damjancu

Odnesi me daleko odavde, negde gde ni odavde nije odatle, na mesto izvora sećanja koja me tište. Podari mi još jedan dan života, beznačajan, taman, u nadi da ću zaista njime ziveti. Biti ono što jesi je često teže od glume da si onaj koji misle da jesi. Nema istine u smehu, već samo u suzama koje prosipamo radi sopstvenog beznađa i mrkle tame. To nije tuga, ne, već nesto drugo, sasvim drugačije, osećaj da sve nije kako treba da jeste i da se ceo zivot, poput nekog plemenitog metala izlio u momenat tananosti svesti koju zovemo misao. Misao svesti sopstvene nesvesti. Nalik sebi koji nisi, a ipak jesi.

Tesko je reći odakle ovom osećaju pravo, izvor, potreba. Nije li on saputnik nade? Mozda je ipak njen dželat i preki sud; onaj koji vas ostavlja u svojoj razgolićenosti, prirodnoj nagosti. Moze li tada jos nada tinjati istim sjajem?
Nada nas pokreće, ona nam daje snage da izdrzimo u laži. Ona je nase čedo, mi sami, naš bol, radost, strepnja. Nadati se istini koja laž jeste, ziveti u laži koja je istina prava. Nije istina da laž jeste laž; laž može biti jedino istina, jedina istina, ona pokretačka, vredna borbe. Istina. U njoj je lepota. Doista ima li veće lepote nego u laži?

Čeznja za laži nastaje upravo zbog neizmerne lepote njene, toliko drukčije od surovosti istine. Iluzija je inspirativniji termin; možda je iluzija da istine ima Istina.
Neko je povukao kartu i sve se srusilo. Temelji su odmah nestali- prvo karte na dnu a tek onda karte na vrhu. Nema svrhe tražiti sebe u moru iluzija kada samo nagoni i zablude preostanu, kada želje i nade utihnu.

Govorio sam sebi ove nerazumljive reci, kao da govorim nekome nepoznatom, posve novom čoveku, onom drugom, neopterećenom pitanjem. Zaista, pažljivo me je slušao ali me nije čuo. Nije ni mogao da me čuje kada ništa nisam rekao, a kamoli da razume. Usne su mi bile skamenjene i neme, umrle od beznacajnih pokreta. Oči se udavile, nestale, neznano kuda, u nekom uglu sobe moje stare kuće, ako je ikada i bila moja, a ne njegova, moga dušmanina. Daleko, možda baš tamo ostade ponos moj, zakopan u dvorištu iza avlije, blizu mesta gde i danas leže kosti mojih predaka. Nisam ni osetio da ga više nema, ukoliko ga je ikada i bilo.

Sedi starac stoji pred nepoznatim čovekom kome ne govori ono što ne moze reci; a ja se ogledam u sopstvenom tromom pogledu punom suza i razočarenja. Konačno je svršeno, onaj koji ostaje da živi nije više Ja, on je neko drugi, neko nepoznat, nepotpun. Nepotpun, u svom odricanju od sebe samoga. Nepotpun u svojoj mržnji prema sebi. U svom razočarenju. U svojoj patnji. Ne mogu više suzdržavati nejasne emocije; počinjem da se smejem, u početku tiho i nečujno a zatim kikotom, užasavajucim kikotom koji se prelama sobom. Više ne cujem svoj glas. Kasno je. Za sve. Za sebe.
Kasno je za onu reku koju sam toliko voleo, koja ode neznano kuda i koju vise ni u svesti ne mogu prizvati. Kasno je za njeno lice koje sam potisnuo negde duboko u tamnoj postelji od snova, zauvek izgubljenoj u nemirima moje duše.

Mučenje je proces, a proces zivot sam. Zar je greh sprečiti mucenje? Moze li biti osudjen namučeni koji je, uprkos negiranju drugih, sam sebe najvise mučio?
Reka je nestala u svesti kao i mali drveni krst koji odavno krasi njeno dno. Premali da bi isplivao i pretežak za vodu da bi ga izbacila nazad, na površinu.
Nemojte me dirati, nemojte mi uzimati ono poslednje sto imam, ono moje Ništa, jer ako i to izgubim neću imati razloga ni snage da nastavim dalje. Da nastavim da zivim. Kako ne razumete da ima nečega i u samom ništavilu, poricanju smisla drugog do života samog?

Pitate se cega, mucitelji. Ima vas i mene. Ima osecaja stida, straha, mrznje. Bola. Uzasa. Možda i nade. Da, nade. Nadam se da ću ostati ono Ništa jer ću i takav biti bolji od vas. Bez te želje ne bih imao snage da živim kao čovek ili ono sto je od njega ostalo. Znam da lažem sebe. Krst nikako da ispliva; preplivaću reku, zaroniću i uzeću ga, ali u dubini duše znam, da ni tada neće biti zaista moj.
Uzmite me k sebi vetrovi samoće, teške noći i jos teža jutra. Tada i zauvek, mladić nestade i ostah sam u svome bolu.



Posvećeno mome dedi, pokojnom Obradu Damjancu koji počiva na poljani Kosova Polja, koje je toliko voleo. Neka ti Bog podari mir koji nisi imao za zivota. Hvala ti za sva sećanja koja si mi ostavio,

Tvoj unuk,

Milan Damjanac

Odgovor na pitanje

U proslom radu, patriotizam je spomenut u vidu dve sfere uticaja, kroz kolektivno nesvesno i kroz kulturu koja stvara licni identitet. Afirmisuci licni identitet moram afirmisati kulturu u kojoj bivstvujem, koja me cini onime sto jesam. Stoga ljubav biva pojedinacno, ne slepo osecanje, ona iziskuje katarzu, ukljucuje pokusaj spoznaje sebe, nemogucnost odvajanja sebe od kulture u kojoj smo zateceni. U tom smislu ta kultura postaje predmet stvaralacke energije i stvaralacki cin. Polje delanja.

Razmisljanja

Apsurd moze biti i cilj i polazna tacka. Sam apsurd je cinican, u svojoj mogucnosti apsurdan. Apsurdnost zivota moze pruziti novi kvalitet zivotu u tom kontekstu sto svi ostali razlozi i smislovi jesu podredjeni apsurdu. Zivot se drugacije dozivljava, tako i emocije i dogadjaji. U mom slucaju apsurd je proizveo osecanje osmisljavanja besmisla, odanosti ka necem kontinuiranom sto bivstvuje u apsurdu vise nego pojedinac. A to je ideja koja mozda negira apsurd, koja ga jedina negira, ona odredjujuca, koja predstavlja osecaj koji nada nije. Osecaj da treba ostaviti i nekom posle "sebe" da dozivi apsurd upravo zato sto je apsurdno. Osecaj da je apsurd proizveden iz kolektivnog nesvesnog ali i da mora postojati mogucnost izbavljenja. Ponasam se kao da ta mogucnost postoji iako mi razum govori da je nema.
Relativizam za razliku od apsurda nije osmisljavajuci, ne donosi potpunu katarzu, mada izvesnu dozu da.
Negirati nadu kao pojedinac a ponasati se suprotno prema drugima daje sposobnost osmisljavanja stvari koje su, uslovno receno, obicnim ljudima daleke, nedostizne.
Ljubav prema svom narodu jeste odraz te kontinuiranosti, zato sto emocije bivaju konstanta koja se menja ali opet ima izvesnu zivotno odredjujucu vrednost, vrednost u smislu izgradnje sopstvenog identiteta, koji onda jedini ostaje. Zaborav biva smrt. Secanje zivot. Kontinuirano secanje- Sudbina. Suprotno od istocne tradicije, secanje, patnju, bol, ne treba izbegavati jer ona zivot jeste ali ni prizivati ih. Ziveti radi proucavanja, saznanja, jedino je vazno iako bilo apsurdno, motiv samoprevazilazenja mora biti prisutan makar posrnuce doneo, i na kraju smrt. Zaborav. Zivimo onoliko koliko imamo svest o sebi. Zivimo onoliko koliko zivimo kroz nama bliske ljude, naciju i potomke. Ne treba ispustiti iz vida da preci nasi zive kroz nas te njigove sudbine samim tim, ukoliko i jesu apsurdne, daju sansu nadi, a to je osmisljavanje zivota radi apsurdnosti ponavljanja svesti kao neponovljivosti. Sve ostalo je kukavicluk pred zivotom i sebicnost pod ma kojom maskom pokusali da je prikrijemo. Ta maska nama najvise stete donosi, posto blagostanje biva blagostanje na ustrb licnosti, protivno identitetu, emociji. Snazno osecanje zivota biva mucni i iskren proces.
Maska apsurda moze pristajati samo coveku apsurda, motiv iskrenosti biva neophodan i obavezujuc. Proistice iz upoznavanja sebe, iz uzasavanja sobom, upravo zato ne sme biti zanemaren. Istina biva vredna onoliko koliko je vrednujemo. Izraziti istu je vec na neki nacin njeno potiranje. Ona tada postaje zabluda. Apsurdno, zar ne?

уторак, 14. април 2009.

Mултикултуралност и толеранција

Пише: Милан Дамјанац







Имајући у виду да изразе „мултикултуралност“ и „толеранција“ слушамо пречесто последњих девет година, сматрам да није згорег појаснити их, посебно због тога што се они у Србији злоупотребљавају зарад дискриминације већинског народа.

Европска Унија је настала на темељу међудржавне сарадње и признавању права и слобода свих народа. Често чујемо да је неопходно да испоштујемо „европске вредности.“ Узмимо у разматрање две кључне- мултикултуралност и толеранцију.

Толеранција има, уистину, слично значење као српска реч „трпељивост“. Она означава тежњу да се испоштује право на различитост другог човека. У политичком смислу, она подразумева толерисање, трпљење друкчијег мишљења и право на слободу говора. Наравно, треба поставити разумне границе толерисања друкчијег понашања. Слобода да се буде свој, у овом смислу, зависи од закона којим се прописује шта јесте или није прихватљиво понашање. Појам политичке слободе је могућ искључиво у држави која признаје основна људска права свим својим грађанима. Човек може бити тек онолико слободан колико не угрожава слободу другог човека.

Нажалост, код нас се толеранција често схвата као равнодушност. Бити толерантан не значи бити равнодушан. Бити толерантан значи да си спреман да поднесеш туђе мишљење, начин живота, понашање. То понашање не мора да ти се допада.

Бити толерантан такође значи да си и сам зрео као особа, те да као такав поседујеш особине и ставове који се разликују од туђих особина и ставова. Тек тада, када Ти јеси свој, можеш схватити туђи став и туђе Ја. Слично је и са друштвом уопште.

Пошто ми толеранцију или трпељивост схватамо као равнодушност, доносимо и погрешан суд, шта јесте или није толерантно понашање. Већ смо рекли да се слобода појединца креће искључиво унутар законских права. Тако је у свим западним земљама. Када се једна опозициона странка јавно залаже за признање сецесије дела државне територије, она самим тим крши Устав Србије као највиши правни акт земље. У западним земљама, овакво кршење Устава и закона кажњава се драконским мерама. Не само то, већ сваки грађанин има право да тужи поменуту странку или појединце због наношења душевног бола и кршења закона. Одговорни људи ове странке нам тврде „да је Устав лош те да стога имају право да га не поштују“. Занимљиво гледиште. Замислите да се мени не допада неки закон те га прекршим. Полиција и судство ми не могу ништа, пошто ја сматрам да је закон лош. Карте на којима је приказана „Република Војводина“ нећу ни коментарисати.

Такође, можемо размотрити и кривичну пријаву „за позивање на расну, верску и националну мржњу" против Добрице Ћосића која је поднета ових дана. Не бих се дуго задржавао на овој теми, пошто је Душан Вучковић дао сјајан коментар у тексту „Титоистички ропац“, који можете наћи на Десној Мисли. Међутим, треба рећи да је невероватно да се уметност, па самим тим и књижевна дела посматрају кроз лупу „говора мржње“.





Овакво посматрање може довести искључиво до злоупотреба и до идеолошке подобности. У том случају, једини је лек да половину светских романа и већину највреднијих- спалимо. Додуше, то је већ чињено али у неким другим временима и у неким друкчијим друштвеним уређењима из којих дотичне госпође вуку идеолошке корене. На страну што бисмо по истој основи могли да осудимо и те две даме, и све припаднике "друге Србије", пре свега Петра Луковића, на вишегодишње казне затвора. Њима је свака реченица пуна мржње према српском народу, а Ћосића туже због једне упућене албанском, и то извученом из контекста. Још само да дотични „комитети“ спроводе саслушања и утисак ће бити потпун.







У Србији, нетолеранција и дискриминација су врло изражене. Нетолеранција према људима који друкчије мисле од „европејаца“ је постала друштвено прихватљива. Политичка подобност је главни услов за добијање или задржавање радног места, а медиокритетство главни услов друштвене прихватљивости уопште.

Размотримо сада појам мултикултуралности. На колективном плану, културна посебност се узима као образац понашања, обичаја неког друштва. Мултикултуралност представља мирну коегзистенцију више различитих културних образаца. Нажалост, ми мултикултуралност схватамо као акултуралност и осећамо стид пред нашом културом и обичајима. Овакво понашање и негирање себе, један је од корена аутошовинизма и еврофанатизма код Срба. Стога, некритички прихватамо туђе културе и обрасце понашања. Треба само погледати колико се бринемо за свој језик. Српски језик се систематски протерује коришћењем туђих израза, да је већ данас готово непрепознатљив и не личи на језик српских писаца који су живели и стварали почетком двадесетог века. Српско писмо, ћирилица, је готово протерано из Србије. Помама за страним речима и изразима достигла је неслућене размере. Корен свих наших проблема је што се стидимо себе.

Замислите када би нека западноевропска нација, на пример Француска, исказивала своју мултуикултуралност тиме што би одустала од своје културе и прихватила англосаксонску. Замислите када би све државе чланице Европске Уније биле униформне. То онда није јединство различитости. Европска Унија је, по дефиницији, јединство различитости. Ми Европску Унију треба да обогатимо нечим новим, нечим својим а не да, потпуно некритички, прихватамо туђе. Ми смо Срби, имамо свој језик, писмо, традицију, историју. Ми нисмо Американци. Наша историја није њихова и никада неће ни бити, ма колико се ми трудили да постанемо 51. држава САД-а.

Мноштво различитих народа и култура јесте највеће богатство човечанства. Мултикултуралност претпоставља постојање мноштва култура, као што и сам појам каже. Као што је појам „хладно“ бесмислен уколико нема појма „топло“, или појам „зла“ уколико не би било појма „доброг“, тако је и постојање српске државе бесмислено уколико не би било српског народа који баштини српску културу. У том случају, можемо променити име државе у „Пенсилванија“ и прогласити да је „живот закон“. Били бисмо први у модерном свету који су сами пристали на асимилацију.



Дакле, у досадашњем разматрању утврдили смо да погрешно разумемо појмове „мултикултуралности“ и „толеранције“. Уместо да потврђујемо своје сопство, своју културу и традицију и тиме обогатимо европску културу и традицију, ми се своје културе одричемо, и то управо под изговором да смо "толерантни". Тиме потврђујемо да смо нација без сопственог идентитета.

Врло важну улогу у процесу обнове и доградње српског идентитета и опоравка српског народа имају министарства културе и просвете, као и медији. Медији са националном фреквенцијом морали би да прилагоде програм културним и обрзовним садржајима већинског народа. Као што свака национална мањина има право на програме на сопственом језику са сопственим образовним емисијама које промовишу особеност тог народа, тако и српски народ мора имати иста права. Српски народ је државотворни народ који је у тешкој ситуацији али не и безизлазној. Сви се морамо потрудити на индивидуалном плану да очувамо сопствену традицију и језик.

Толико бар можемо.

четвртак, 2. април 2009.

Нове Деведесете

Пише: Милан Дамјанац







Последњих пар недеља сведоци смо бројних ликвидација на улицама српских градова, економске кризе, синдикалних штрајкова. Интервентна јединица полиције грешком упуцала момка у слепоочницу; убиство на Бежанији, које по свему подсећа на класичне „сачекуше“. Силовања и разна блудничења у порасту. Улице града закрчене, спомиње се солидарни порез по коме би готово свачија плата била опорезована.



Истовремено, на телевизији- шоу. Политички гледано, влада потпуни медијски мрак, те се грађани са правом питају шта ради опозиција све ово време и да ли она чини ишта против ове и овакве владе. Одговор је врло прост- опозиција ради, али је медији игноришу. Реалност је све мрачније али је зато телевизијска реалност све лепша, рекао бих. Човек најлакше заборави на изазове садашњице, мале и све мање плате, инезверена обећања, уколико погледа телевизијске програме. Све је дивно, бајно и сјајно, једном речју- проблема нема. Када нам не испирају умове информативним емисијама, од којих свака нова личи на претходну, пуштају нам „Великог Брата“, „Тренутак истине“, „Курсаџије“ и сличне емисије забавног карактера. Свакако, продуценти ових немаштовитих емисија се добро забављају.

Воајеризам и оговарања, кич и примитивизам су званично легализовани. Свачија глад за трачем ће бити задовољена. Омладина Србије препричава доживљаје „укућана“- „да ли ће Маца стварно смувати Тијану...Чанак ушао у кућу...ко ће испасти“ и тд. Када се не прича о томе, прича се о „Тренутку истине “- „Не могу да верујем да је варао своју жену са љубавницом док је она била у суседној соби и да је то рекао пред својом децом и њеним родитељима, у сред емисије...какав цар“. Треба добро да се запитамо какве то примере дајемо својој деци. И шта нам деца гледају, у крајњем случају.

Шта тек рећи о „Курсаџијама“? Изузев пар песама, нисам могао да поверујем да онај шоу треба да насмеје некога. Чак и када бисмо све занемарили, ти су се вицеви причали када сам био дете. Одавно су превазиђени. Мени је, лично, ова емисија све, само не смешна. Жалосна је.

Некада су се људи згражавали над превеликом љубопитљивошћу комшија, оговарањима и подсмевању. Сматрало се да се то дешава само у мањим срединама, да људима дани споро протичу, да су им животи неиспуњени, те да немају ништа паметније да чине. Данас, то је пожељно понашање. Пропагирамо га на телевизији. Пропагирамо га у шоу програмима (у које треба убројати и скупштину). И на крају, пропагирамо га у кући.

Наметање друшвених вредности у Србији се одвија јако перфидно. Кога, за име Бога, занима ко је у вези са ким, ко је кога преварио и ко о коме лоше мисли? Да ли је могуће да се бавимо оваквим тричаријама?

Узгред буди речено, пада ми на памет чувена „Филозофија паланке“ професора Константиновића. Ова студија, која је у многоме узимана за реликт комунизма на овим просторима данас је предмет свакојаких расправа. Узимајући у обзир да тумачи Констатиновића, који за себе кажу да су припадници некакве „друге Србије“, тврде да њихов идол управо ове особине које смо разматрали у досадашњем делу текста приписује српској паланци и српском менталитету, те стога, кажу они, правилно закључује да је „узрок суштинског неразумевања између остатка цивилизованог света и Србије управо паланачки дух“ сматрам да им је воиме дат одговор. Сведоци смо практичног демантија ових тврдњи "другосрба"- све ове емисије које пропагирају споменути „паланачки дух“, да се тако изразим, стигле су нам са иностраних, европских телевизија. Биће да смо, овога пута, „паланку“- увезли.

Коначно, то нас смешта на исту таласну дужину са остатком „цивилизованог света“.

На крају ваља споменути и феномен- „Милан Тарот“. Народ који је апатичан, забринут и слуђен, у моментима безнађа позива овог „надрилекара за све“. Преносим један од позива:

- Милане, помагај, брат ми се коцка, све је паре изгубио, убиће га.

- Сваког дана му сервирај кајгану, пршуту и хлеб у облику коцке и престаће да се коцка!

- Хвала ти Милане као брату! Значи све у коцки? Па да му купим онда и лего коцке?

- Одлична идеја, обавезно да му купиш! Следећи...



Можда бисмо и ми могли да назовемо Милана и да га замолимо за мало памети. Сада кад размислим, та идеја и не звучи толико лоше.



Срж кампање коалиције за „Европску Србију“ је био- „уколико не гласате за нас вратићете се у деведесете“. Не знам за Вас, али мене оволике ликвидације, синдикални штрајкови, солидарни порези, медијска слика, отпуштања неподобних и шоу програми јако подсећају на деведесете.



На кога ме председник подсећа, боље да не спомињем. Ухапсиће ме.