понедељак, 21. децембар 2009.

Политички нихилизам и српски национални идентитет

Пише: Милан Дамјанац





Покушаћу да размотрим везу између нихилизма као таквог, политичке филозофије и српског националног идентитета. Нихилизам бисмо могли разумети као одсуство смисла; то је поглед на свет и људску егзистенцију као феномен без икакве сврхе, значења или разумљиве истине.

Лишеност смисла

Могло би се рећи да модеран човек болује од бесмисла или претеране слободе да се бира ништа. Слобода се свела на избор понуђених истина лишених сваког садржаја, односно избор понуђеног ништавила, слободе да се између ништавила и ништавила изабере. Оваква слобода произвела је осећање усамљености, депресије, анксиозности. Однос сигурности и слободе су две кључне психолошке константе које ћу узети у разматрање. Потреба за сигурношћу и потреба за слободом могу доћи у отворену колизију. Човек је биће зависности које увек зависи од некога или нечега. Одузети му сигурност у име слободе произвело је подсвесну жељу за одбацивањем исте. Човеков отворени фронт против природе, његова жеља за превазилажењем и самопревазилажењем отворила је ново питање- није ли и човек превазиђен? Није ли и човек нешто што се треба превазићи?

Човек је тиме успео да разори смисао превазилажења. Нихилизам сада захтева превредновање постојећих вредности и самопревазилажење. Сам смисао живота постаје живот сам, пуко преживљавање уз уживање, што производи незајажљиву жељу за успехом, такмичењем и победом. Награда би била лагодан живот који значи одсуство бола. Све већи стрес и депресија представља искључив одговор на страх који се преко медија намеће. Он је двострук- страх да се не осећа физички бол, да се не живи живот лишен уживања, и страх да се не остане сам са собом, пошто би то значило суочавање са сопственим Ја.

Уколико се не прихвате друштвено наметнути услови чека нас сиромаштво, беда, бол. Модеран, западни човек се више боји боли него смрти. Продаја средстава за умирење достигла је рекордну стопу.

Истина је у постмодерни, коначно сахрањена, а остале су само интерпретације. Етички судови су претворени у прах, а религија разобличена.

Нихилизам у политици



Нихилизам је посебне последице оставио на политичком терену. Све модерне идеологије тоталитарног и неототалитарног типа засноване су на интерпретацији света након нихилистичког искуства. Право да се буде друкчији у либералном систему вредности заправо је право да се не буде у праву ни око чега. Ја могу да мислим једно, Ти друго, али у основи обоје имамо право да мислимо, те је и сама истина конструкција. Стога је и сама чињеничка историја ништа друго до конструкција, или опис верзије догађаја о којој смо се договорили. Јасније речено- победници пишу историју. Не постоји објективност као таква, све је увек субјективно, у зависности од многих социјалних, културних предрасуда, утицаја, дилема. Стога, не постоји историјска истина, не постоји религијска истина, не постоји истина као таква.

„О укусима(истини) се не расправља"- то је права идеологија модерног, западног човека. Последица урушавања истине као такве је све већа униформност у мишљењу. Бесмисао је постао смисао. Уместо да нихилизам буде подстицај на самопревазилажење, себеосмишљавање и суочавање са самим собом, како би се истина спасла релативности, претворио се у ништавило из којег нема излаза. Отуд појава масмедија као оружја наметања религиозне догме. Медији играју улогу креатора истина које одговарају њиховим господарима- који се играју конструкције стварности. Слика јесте божанска појава, она представља божанско отелотворење. Медији стога функционишу на потреби људи да верују. Пошто је човеку вера у онострано одузета, нова вера у материјално граби ка његовој души и срцу усађујући му нове системе вредности. Ова религија има предност коју остале нису имале- читав свет на длану, лако доступан за конверзију. Међутим, и јеретици ове нове вере нису малобројни- налазе се на интернету, последњем слободном медију. Стога ће се покушати са казненом политиком која би обухватала и слободу говора на интернету. Ове покушаје видимо свакодневно и углавном се заснивају на жељи тржишних телевизијских и писаних медија да одрже свој утицај.

На сличан начин је Стаљинова владавина у Русији (СССР) показала да је руски народ верујући народ, народ са потребом да верује- пошто се том истом народу врло брзо наметнуо као живо божанство.

Веза нихилистичке идеје која стоји у основи реал политике данас огледа се у ревидирању историјских истина и самим тим, монополу над истином о садашњости и будућности. У основи живимо у нихилистичком свету којим доминира САД, као светска сила која је носилац интерпретације истине и нихилизма под маском демократских вредности.

Као пример, размотрићемо процес о легалности сецесије Косова пред Међународним судом правде. На овом примеру видећемо сву жестину борбе између политичког нихилизма и традиционалног поретка. Аргументи за независност своде се на „реалност на терену", што је друго име за право јачег (врста социјал-дарвинизма), док се аргументи против независности позивају на правне норме и међународни поредак који штити права слабијег. Прва група аргумената се заснива на нихилистичкој представи о релативности свега, па и правних норми, док се друга група аргумената труди да очува претендовање на универзалност и једнака правила као непролазну вредност.



Управо је став да истина као таква постоји, независно од нашег субјективног поимања оно што нихилизам истрајно жели да сузбије. Стога се флоскула „демократске вредности" увек намеће земљама и народима које живе по културном обрасцу за који верују да је истинит ван сваке сумње. Нихилизам тражи сумњу и одбацивање, а не нуди ништа за узрат, те се може поставити питање- откуда право да се намеће мерило истинитости? Није ли и то кршење људских права- право да се обитава у сопственој култури?

У том смислу треба разумети и парадокс нихилизма- нихилизам искључује истину као категорију а опет претендује на истинитост. У основи нихилизам тврди да је истина да истине нема, што је само по себи, логички контрадикторно.

Нихилизам као део српског идентитета





Нихилизам настаје управо на месту где престаје недовршени национални идентитет Срба. Научивши да своје господаре, Турке, виде као оличење Зла, Срби сваки облик државе виде као репресију над сопственом, нихилистички схваћеном, слободом. Стога, не само да народ државу доживљава као искључиво репресивну творевину која постоји да би њему одузела слободу, већ и сами Срби који се домогну власти, доживљавају власт искључиво као извор моћи, а никако као службу сопственом народу- те су над тим народом неретко заводили тиранију гору него турску. Отуд потпуна небрига за државу и потпуно одсуство одговорног политичког мишљења у Срба. Нихилистички српски идентитет је идентитет који се лако може напустити и прећи у други, те је тако значајан број српског корпуса, прихвативши југословенски идентитет радио на урушавању сопствене државности.



Држава- туђа творевина



Државност једног народа је крајњи израз народног страдања и народних жеља- жеља да се територија на којој народ живи омеђи и да се над њом добије власт која би омогућила престанак репресије, побољшање услова живота и обезбеђивање сигурне и мирне будућности.

Срби никада нису успели да државу схвате као нешто своје , нешто добро и позитивно. Срби државу не виде као шансу, већ као проблем. Дубоко је укорењен у нашој свести страх од државе и државног апарата, који је коначну потврду добио у Брозово време, које- може се поуздано рећи- српски народ ментално није напустио. Од државе се очекује све (последица безусловне и бесмислено схваћене слободе) а за узврат не нуди ништа. Срби, као природни бунтовници и противници било каквог поретка, одбацују саму идеју уређене државе, сем уколико им се таква силом не намеће, а тада добијају изговор да се против исте боре. Не постоји никаква врста одговорности за лош рад, никаква иницијатива на личном плану. Од државе се очекује да реши све наше проблеме, као да је држава некакав ентитет одвојен од народа који удељује милост по потреби. Овоме у прилог иду и несрећне историјске околности у којима смо се нашли.

Да би се исправно разумели данашњи проблеми Србије, мора се разумети на који начин Срби виде Европску Унију и зашто је доживљавају као једини циљ. Наиме, ствар је у афирмацији антисрпства као националне идеје. Национална идеја постаје самонегирајућа. У том смислу, свака већа заједница, била то Југославија или Европска Унија за Србију добија статус вредности по себи, светог грала, нечег за чим се безуспешно трага. То нешто је самонегирање, одрицање од себе и разумевање самонегирања као услова за пријем у ЕУ која представља решење свих проблема(покушај напуштања нихилистичког стања), те тако ЕУ постаје изговор за сопствени нерад, непредузимљивост, ишчекивање. Део политичке елите ову околност маркетиншки одлично користи и захваљујући њој годинама паразитира на политичкој сцени. Политичка елита и тзв. невладине организације константно говоре о некаквим "европским вредностима". Размотримо наше разумевање истих.

Мултикултуралност се схвата потпуно погрешно. Уместо да представља мирну коегзистенцију различитих култура, у Србији представља одрицање од сопствене. У ту сврху, занемарује се национална култура и пропагира туђа. Занемарује се српски језик и дозвољава се увођење страних речи и израза, а ћирилицу, званично српско писмо не треба ни спомињати. Оно је готово потпуно протерано из Србије. Док се Французи, на пример, својски труде да сачувају свој језик и писмо, Срби га се добровољно одричу и стиде. Мултикултуралност није акултуралност.

Толеранција се схвата као гушење себе како се не би угрожавала права Другог иако у теорији подразумева трпељивост, прихватање различитости, које изискује афирмацију и Себе и Другог. Тек тада може доћи до толеранције. Толеранција није насиље над собом зарад Другог. Постојање две културе, две нације, два система вредности који не врше насиље један над другим јесте толеранција. У супротном звала би се асимилација.

Прогрес се схвата као нерад. За време комунизма српски народ је испољио бројне слабости а једна од њих је нерад. На прелазу у капитализам народ и даље верује да ће, када једном постане члан Европске Уније, бити ослобођен рада. Стога за све неуспехе на личном плану криви се држава. Лична одговорност и осећај према сопственој држави не постоји.

Стога, Срби државу схватају крајње нихилистички- безсадржајно.





Да и моје село буде главни град



Регионализација код Срба, супротно од оног како се представља, јесте израз паланачког духа- његова директна последица. У Србији се успех не прашта и увек се други криви за сопствени неуспех. Свеукупно незадовољство самима собом и нихилистички поглед на свет је главно обележје српског идентитета. Национална девиза у Србији је- знамо против чега смо, не знамо за шта смо. Наш национални спорт јесте такмичење у лицемерју. Претварамо се да смо већи европејци од самих европејаца, и негирамо своју културу до нивоа бесмисла. Пошто не признајемо никакав ауторитет сем свој (почевши од исправног мишљења сваког Србина о било чему- нпр ко треба да наступи за репрезентацију у фудбалу) логично је да желимо сву власт за себе. Не постоји никаква солидарност за оне сународнике који живе у неразвијенијим срединама. Без обзира на то, тражи се регионализација и сопствени приходи- како би се новац трошио искључиво на пројекте у тој заједници, што је главно обележје паланачког духа. Паланачки дух је везан искључиво за паланку. Не постоји никакав колективни идентитет који би створио осећај солидарности, вере у боље сутра, идентитет на основу кога осећамо блискост са свим својим сународницима. Из незадовољства собом, вере у ништа, проистиче наш егоизам и аутошовинизам, који се најбоље исказује у лакој алимилацији Срба у друге народе.

Српска паланка је она која тражи аутономију.

Стога, регионализација код Срба је други назив за покушај стварања сепаратног идентитета.



Улога медија у одржању нихилизма. Паланачки менталитет.





Сам поглед на програм наших телевизијских станица говори о стању српског идентитета и непостојању културне политике. Упоредимо само хрватске медије са српским и наћи ћемо јако мало сличности. Док се на хрватским медијима слави патриотизам и национални идентитет, на нашим се слави анационалност, те у том контексту имамо и телевизије које се баве искључиво пропагирањем мржње према сопственом народу, док се у исто време боре против нетолеранције.

Да све може бити другачије, показују програми телевизијских мрежа наших сународника из Републике Српске. На овим каналима можемо да пратимо углавном поучне емисије које се баве српском културом, вредностима и обичајима, можемо погледати квалитетне домаће и стране филмове, чути изворну српску музику, епску поезију, чак и гусле. Често ћемо видети српску народну ношњу, трубаче, народне игре.

За то време, на "нашим" телевизијским каналима, гледамо програмске шеме у којима главно место заузима „Гранд продукција", „Фарма", „Велики Брат" и разноразне емисије паланачког карактера попут „Тренутка истине". Овакве емисије су ништа друго до легализовани воајеризам српског паланачког духа, истог оног духа који тражи аутономију Војводине.

Воајеризам и оговарања, кич и примитивизам су званично легализовани. Свачија глад за трачем ће бити задовољена. Омладина Србије препричава доживљаје „укућана"- „да ли ће Маца стварно смувати Тијану...Чанак ушао у кућу...ко ће испасти" и тд. Када се не прича о томе, прича се о „Тренутку истине "- „Не могу да верујем да је варао своју жену са љубавницом док је она била у суседној соби и да је то рекао пред својом децом и њеним родитељима, у сред емисије...какав цар". Треба добро да се запитамо какве то примере дајемо својој деци. И шта нам деца гледају, у крајњем случају.

Некада су се људи згражавали над превеликом љубопитљивошћу комшија, оговарањима и подсмевању. Сматрало се да се то дешава само у мањим срединама, да људима дани споро протичу, да су им животи неиспуњени, те да немају ништа паметније да чине. Данас, то је пожељно понашање. Пропагирамо га на телевизији. Пропагирамо га у шоу програмима (у које треба убројати и скупштину). И на крају, пропагирамо га у кући.
Наметање друшвених вредности у Србији се одвија јако перфидно. Кога, за име Бога, занима ко је у вези са ким, ко је кога преварио и ко о коме лоше мисли? Да ли је могуће да се бавимо оваквим тричаријама?
Узгред буди речено, пада ми на памет чувена „Филозофија паланке" професора Константиновића. Ова студија, која је у многоме узимана за реликт комунизма на овим просторима данас је предмет свакојаких расправа. Узимајући у обзир да тумачи Констатиновића, који за себе кажу да су припадници некакве „Друге Србије", тврде да њихов идол управо ове особине које смо разматрали у досадашњем делу текста приписује искључиво српској паланци и српском менталитету, те стога, кажу они, правилно закључује да је „узрок суштинског неразумевања између остатка цивилизованог света и Србије управо паланачки дух" сматрам да им је овиме дат одговор. Сведоци смо практичног демантија ових тврдњи "другосрба"- све ове емисије које пропагирају споменути „паланачки дух", да се тако изразим, стигле су нам са иностраних, европских телевизија. Биће да смо, овога пута, „паланку"- увезли.

Коначно, то нашу паланку смешта на исту таласну дужину са остатком „цивилизованог света".

„Цивилизовани свет" и српска паланка се одлично разумеју.



А пошто смо утврдили да је нихилизам доминантна вредност данашњег модерног света, ово такође потврђује да су Срби, у суштини- нихилисти. И док се европска интелектулна елита бори против оваквих садржаја, српска грађанска паланка под кодним именом „Друга Србија" их великодушно прихвата, пошто су „дошли са запада".

Нихилизам у музици

Био би ред да се детаљније позабавимо и Гранд продукцијом. Владајуће је мишљење да је стара српска музика, под којом подразумевам и кафанску музику новијег датума, израз "сељачког менталитета". Коришћење израза "сељак" у негативном смислу смо наследили из периода комунизма, када су српски сељаци плански сељени у градове ради индустријализације у претежно пољопривредној земљи. Ова потпуно нерационална одлука довела је до пропасти српског села, а једна од функција борбе против "сељака" је била њихова сатанизација. Тако су они од носилаца српства и државе, они који су захваљујући пољопривреди одшколовали своју децу која су касније чинила политичку елиту Србије, доживели да их називамо руглом народа, неукима, носиоцима српског шовинизма и некултуре. Једино што нису успели да објасне јесте следеће- по чему се, у културном смислу, разликује српски сељак од америчког фармера? Сељак је сељак. Једино у Србији није тако. Кад бисмо заиста били у праву, морали бисмо и већину Швајцараца прозвати "сељацима", само што ти сељаци живе много боље него што ћемо ми икада живети.

Да је овај потез био потпуно нерационалан, видимо на примеру Београда, који данас има два милиона становника, док су села потпуно опустела, и то у земљи која би могла да живи искључиво од пољопривреде. Тако се, они који остају на селу и мањим градовима називају " сељацима" од стране " грађана", такође бивших сељака. Наши "грађани" су стога чинили све како би се разликовали од тих "сељака" или како их једна опозициона партија данас назива, "руралаца". Резултат видимо. На телевизији можемо видети/чути искључиво турбо-фолк и електронску музику. Дакле, Тома Здравковић је оличење сељачке музике, али су зато Тина, Мина, разноразне Африке и сличне, оличење " урбане Србије". Човеку је довољно да преслуша стихове те "модерне српске музике". Полуголе девојке (а некада и голе) без икаквог певачког талента, уз мешавину разноразних музичких праваца, певају о свему и свачему (и то лоше). Вредности које се пропагирају кроз овакву музику су видљиве на улицама наших градова. Полуголе девојчице, које већ од основне школе почињу да личе на своје идоле, младе "спонзоруше" и искусни "спонзори", успешни "бизнисмени" . Негирање морала и пропагирање разврата јесу главна обележја стихова овакве музике. Не зна се шта је смешније- паланачко потајно вредновање овакве музике или јавно одрицање од исте.

Зашто бисмо пропагирали моралне вредности када знамо да морала нема, већ само интерпретације истог, зар не?



Неотитоизам под маском европских вредности





Обележје титоизма јесте прихватање нихилизма у потпуности и допуштање да старе истине изгубе своју вредност. Националност, традиција, историја, религија- све сем визије о „хуманијем свету" остављено је да пропадне. Прихватајући нихилизам несвесно је прихваћено и нихилистичко тумачење сваке истине, те се и идеја о хуманијем свету нашла на удару психолошког механизма по коме нихилизам делује. Како би задржали живу представу своје идеје, направљена је нова врста религије која је имала своје божанство, проповеднике и васпитаче. Васпитачи су свој посао спроводили са великом ревношћу, о чему сведоче исповести са Голог Отока. Овом методом титоизам је изнова уплео себе у замку нихилизма, не успевши да га превазиђе. Могло би се рећи да је титоизам обновио све оно што је порушио, само овога пута стављајући све под своју контролу- контролу силе која увек попушта над идејним недостацима. Религија, догма, обичаји- све је то изнова успостављено, у новом руху, чиме је нихилизму дат нови простор за деловање. Распад титоистичке државе показује да је неке старе истине ипак немогуће до краја угушити и да се ипак и даље може говорити о истини као таквој.

Проблем са Србијом данас јесте што је политичка елита наслеђена из доба титоизма, те она, на једнак начин, грчевито брани постулате титоизма. Неуспешна флоскула о „братству и јединству" је пребачена у „европске вредности", „вербални деликт" у „говор мржње", а „повреда равноправности југословенских народа и народности" у „толеранцију и мултикултуралност".

По истом систему, медији се понашају попут сервиса државне власти која има монопол над истином, а врховни орган „коминтерне" је замењен владајућом партијом. Слабљење српског идентитета је, разуме се, изврсно очувано кроз „суочавање са прошлошћу и денацификацију". Отворено се тврди да је српски народ крив за уништење СФРЈ, у којој смо „одлично живели". „Светска интернационала" је замењена бриселском бирократијом. Остаје отворена дилема да ли мудро очекивати од људи који тврде да говоре „српскохрватским" заштиту српског језика?

Зато је данас отужно и смешно када слушамо о скупу „неофашиста", „клерофашиста", и антифашизму као вредности по себи. У основи фашистичке и комунистичке идеологије је тоталитарни поредак који је кршио људска права. Екстрем је ектрем, био он на левом политичком спектру или на десном. И као такав мора бити изједначен. Поставља се стога питање, зашто антититоизам није вредност по себи? Лично мислим да је смешно било шта те врсте проглашавати за вредност по себи, али метод владавине је једнак. Проблем је што ми меримо само циљеве, а не учинке. Учинци Брозовог режима у Србији су поражавајући и застрашујући. Стога је смешно говорити о борби против наводног српског фашизма који никада у Србији није ни постојао.

Последица неотитоизма је лажно представљање оваквог начина мишљења за либерално и прогон истински либералних идеја.

Стога, мислим да можемо да закључимо да српски идентитет има уграђену нихилистичку компоненту која не дозвољава Србима да изнова постану народ са националном елитом која може правилно да процени- шта су губици а шта добици политичких потеза и (евро) интеграција. Обичан народ мора бити кадар да осети солидарност према својим сународницима и осећај обавезе према држави.




http://www.vidovdan.org/arhiva/article2363.html

недеља, 20. децембар 2009.

Српски дечак и европске вредности Италије

Пише: Милан Дамјанац



Како је лист „Ало“ данас објавио, у италијанском граду Галијарте Варезе брутално је претучен тринаестогодишњи српски дечак уз повике „Срби су г...., вратите се у своју земљу“ [1]. Извршиоци овог гнусног чина су малолетници. Након прозивки на националној основи упућеним тринаестогодишњем српском дечаку и његовој седамнаестогодишњој сестри, дечак је брутално шутиран док је склупчан и уплакан уплашено лежао. Ниједан од ухапшених малолетника није остао у притвору, пошто су сви млађи од четрнаест година. Дечаку је дијагностификован прелом костију потколенице и модрице на глави. „Они су га тукли наочиглед рођаке само зато што је Србин – изјавио је комесар полиције на претресу у суду за малолетнике у Милану“.[2]

Сада замислимо да се ствар другачије одиграла. У мирном српском градићу, брутално је претучен Италијан стар тринаест година од стране српских малолетника уз повике „Италијани су г...., вратите се у своју земљу.“ Питам се каква би одиста била реакција наших медија, државе? Верујем да би то била ударна вест на свим медијима, како писаним тако и електронским. Државни врх би одржао посебну седницу владе и кренуо у обрачун са хулиганима и жалио над мржњом према Европљанима, а председник би се, у име свих грађана Србије, извинио Италији и обећао максималне казне за изгреднике. На телевизији која се дичи одбраном људских права у сваким вестима и у свакој емисији гостовао би по један „неутрални“ аналитичар и објашњавао како је српско друштво неофашистичко, те како тај неофашизам подржавају навијачи, опозиционе странке, „десничарске“ организације и наравно, Црква. Као таквима, свакако нам није место у цивилизованој Европи, све док не променимо наш систем вредности. Полиција би експресно реаговала и одмах изгреднике привела правди. Услед тешког кривичног дела које је нанело штету угледу Србије, судило би им се као одраслим особама, а био би им одређен притвор до 30 дана. То што су изгредници деца изазвало би велике полемике међу представницима „Друге Србије“: шта тај податак говори о нама? да ли је то последица антиевропске политике у Србији?

Верујем да би недужни дечак добио и своју улицу, као и да би га обишли сви значајни државни функционери.

Међутим, пребијен је српски малишан у земљи која је чланица Европске уније и баштини „европске вредности“. У Италији нема подизања прашине око овог случаја, нема посебних емисија, неутралних коментатора, високих казни, посета државних делегација, извињавања Србији на највишем нивоу. За Италију, ово је случај као и сваки други – који сам по себи ништа не значи. Хајде да погледамо како се Србија односи према овом случају, у коме је повређен њен држављанин – нема извештаја у медијима о овом гнусном догађају, нема организација за заштиту људских права, нема реакције власти.

Нема ничега. Знате ли зашто? Зато што се наших „бораца за људска права“ људска права Срба не тичу.

[1] http://www.alo.rs/vesti/22490/Srpski_malisan_prebijen_u_Italiji

[2] Исто.


http://www.nspm.rs/komentar-dana/srpski-decak-i-evropske-vrednosti-italije.html

понедељак, 14. децембар 2009.

Косовски Албанци и прогон Срба кроз историју

Пише: Милан Дамјанац





У овом тексту биће речи о историјским основама на којима почива албански национализам и злочинима према Србима као последици истог. Циљ је утврђивање континуитета албанске националне политике на Балкану.

Историјски осврт- Призренска лига

Албански национализам је производ различитих историјских околности. Отоманска империја је користила Албанце како би остале балканске народе држала у потлаченом положају. Разлог фаворизацији Албанаца од стране Турака била је верска припадност и изражени фанатизам у борби. Албанцима су уступане разне одговорне функције у администрацији и војсци на просторима Балкана. Нећу улазити превише у однос Срба и Албанаца током турске окупације и злочина према српском живљу, већ ћу се бавити периодом од оснивања „Призренске лиге”.

Пропадање Отоманске империје условило је буђење националних покрета и стварање националних држава. Након завршетка рата Русије, Србије и Црне Горе против Отоманског царства, албански лидери схватају да је сада турска империја слабија него икада. Сматрајући да је то прави тренутак за стварање сопствене државе или аутономије у оквиру Отоманске империје, албански лидери, на конгресу 1878. године, формирају „Призренску лигу” која је била платформа за уједнињење свих крајева у којима живе Албанци.

Циљ је било спречавање да области, на којима је било настањено српско муслиманско (данас бошњачко) и албанско (већинско муслиманско и католичко) становништво, припадну Србији или Црној Гори. Кључна личност Призренске лиге у то време био је Али-паша Гусињски. Велики углед је стекао својим успесима у биткама против Срба из Црне Горе (1855,1879. и 1880).

Призренска лига се супротставила одлукама Берлинског конгреса да преда Гусиње и Плав Црној Гори због чега је дошло до сукоба снага између Срба муслимана (данас Бошњака) и Албанаца, на једној, и Срба и неколицине Руса на другој страни. Као последица овога, створена је држава у држави- Гусиња и Плава и као таква се одржала до почетка Првог светског рата. Уочи Берлинског конгреса, Лига, као признати заступник албанских националних интереса од самог албанског живља, упутила је меморандум учесницима, оспоравајући Србији и Црној Гори право на територије на којима живе Албанци.

Тадашњи албански дипломата Abdyl Frashëri је изјавио: „Ако Велике силе осуде овај храбри и слободољубљиви народ да остане у ропству или још горе- да буде подељен између суседних држава, Балканско полуострво никада неће имати мира…”
Након одлука Берлинског конгреса, Албанци подижу устанак и не дозвољавају спровођење одредаба конгреса.
Сем што су ратовали око Плава и Гусиња, на југу су онемогућили уступање Грчкој дела Епира, а у једном временском периоду су под својом контролом држали Пећ, Вучитрн, Приштину, Ђаковицу и Призрен свргнувши турске господаре у овим областима са власти. Иако касније угушен од стране турске војске под вођством Дервиш-паше, албански покрет, проистекао из Лиге, наставио је да јача међу обичним народом. Немири су настављени одмах након повратка Дервиш-паше у Цариград.

Историјски подаци говоре да су само од оснивања Призренске лиге до 1912. године, Албанци са Косова и Метохије протерали 150 000 Срба.

Период од 1912 до 1945 године

Након избијања Балканских ратова формирана је организација која је за циљ имала спровођење платформе Призренске лиге- тзв. „Косовски комитет”, а између два светска рата организације „Џемајет”, „Беса” и „Мерхамет”. Континуитет великоалбанске политике траје од оснивања Призренске лиге до данас. Њему су свесрдно помогли Италијани у периоду пре и након избијања Другог светског рата, као и Срби, својом небригом и наивношћу. Италијани су директно заслужни за стварање албанског шовинизма на Косову и Метохији, идеолошким формулисањем истог.
Срби нису исувише обраћали пажњу на положај својих сународника на Косову и Метохији. Док су у Југославији сви остали народи јачали своју националну припадност, Срби су покушавали да изграде југословенски национални идентитет. Од 1918. године до данашњег дана није се обраћала пажња на злочине Албанаца према српском народу, што је било посебно изражено у периоду Титове владавине.

Други светски рат учинио је Албанце владарима територије под именом „Велика Албанија”. У саставу тог протектората, од 1941. до 1944. налазили су се Метохија, која је била под италијанском и немачком окупацијом, већи део Косова ( без северног дела), источни део Црне Горе и западна Македонија. Велика Албанија, која је била подељена на 14 округа, била је поприште великих злочина: убијено је око 12 000 Срба, а протерано око 100 000. У исто време око 150 000 Албанаца населило се на Косово и Метохију.

Положај Албанаца у комунистичкој Југославији до 1968. године. Бујанска конференција.


После ослобођења, 1945. године, комунистичка власт забранила је повратак протераним Србима. Албанци су 1945. и 1946. године држали сву земљу колониста. Извештаји из 1946. године говоре да су земљу делимично изгубиле 5.744 породице, а без целокупног имања остале су 1.564 породице. На Косово и Метохију никад се није вратило око 2500 породица.

После ослобођења остала су пуста многа српска села. Некоме је било потребно да се брзо забораве злочини албанских фашиста, највероватније због лажног „братства и јединства”, да се брзо забораве крваве епизоде и оргијања над српском нејачи, под заштитом и уз помоћ војника Немачке и Италије. Многи балисти су тако, у име „братства и јединства” произведени у борце НОР-а, што нам се касније, итекако, осветило.

„На Косову и Метохији, све до пред сам крај рата, није било ни организованог партизанског отпора окупаторима и њиховим слугама. Тек пошто је избила балистичка побуна у Дреници, партизански одреди су стигли са других подручја и угушили су побуну коју је организовао Шабан Полужа…Остаци дреничких банди, готово широм Косова и Метохије, организовано су нападали Урошевац, Гњилане, Ораховац и многе друге градове и села и наплатили „данак у крви” који се мери стотинама убијених српских бораца и мирних грађана. Осим оним бандитима који су погинули у окршајима, заробљеним и онима који су се добровољно предавали Озни, злочини су опроштени. По која година затвора, и то је било све.”
Досељени Албанци нису ни тражили југословенско држављанство, нити признавали југословенску државу, али су многи од њих, иако страни држављани, заузимали високе државне функције и радили на остваривању циљева Лиге.

Закључци Бујанске конференције, одржане у албанском селу Бујане, од 31. децембра 1943. до 2. јануара 1944., изражавали су сепаратистичке тежње Албанаца. Конференцији је присуствовао 51 делегат, од којих је било свега седам Срба са Косова и Метохије, а чак десет Албанаца из Албаније.


Главни закључци резолуције Бујанске конференције:

1. Косово и Дукађин су насељени углавном Албанцима.
2. Албанци Косова и Дукађинија, као увек, желе уједињење са Албанијом.
3. Најбољи пут за Албанце да се уједине са Албанијом јесте заједничка борба са народима Југославије.
4. Албански народ Косова имаће могућност да одлучује о својој судбини као резултат борбе против окупатора.
5. Одређивање сопствене судбине садржи и право на самоопредељење до отцепљења.
6. Ово право се гарантује од стране Народног ослободилачког покрета Југославије (НОП), Албаније, и Велике антифашистичке алијансе, како је обећано од Атлантске повеље, Московске и Техеранске конференције.”
Идеја о отцепљењу Албанаца од Југославије и уједињењу у албанску републику дошла је до изражаја на Земаљском већу КПЈ, 25. новембра 1924.године. Тада је заузет став да се Косово и Метохија укључе у једну целину која би уз Албанију обухватала и све етничке територије Албанаца у Југославији. Затим, октобра 1928. године, на Четвртом конгресу КПЈ у Дрездену, закључено је да је „уговорима о миру склопљеним после Првог светског рата трећина Албанаца остала под владавином великосрпске буржоазије”.
Качанички устав

Захтеви косовских Албанаца за републиком појавили су се 1968, затим 1981, па 1982. године. Уставом из 1974. године АП Косово добија статус државе у држави. Централна Србија је имала обавезу да плаћа огромне порезе који су се директно сливали у буџет Покрајине, а које су албански лидери користили за достизање независности.

Демонстрације на Косову и Метохији биле су масовне и рушилачке, посебно у Приштини, Вучитрну и Урошевцу. На Косову и Метохији бивало је све теже, притисци на Србе су учестали, а на албанске захтеве за републиком и терор Београд је, након 50 година игнорисања проблема, деведесетих година прошлог века узвратио већом контролом и присуством полицијских снага. Одговор Албанаца био је ступање у генерални штрајк 3. септембра 1990. године, напуштањем радних места, а 7. септембра 1990. године Албанци су у Качанику усвојили устав и прогласили републику Косово.

Након рата Срба и албанских терориста, започиње бомбардовање СРЈ-е. Након бомбардовања 1999. године, Космет постаје протекторат УН-а, а касније албански лидери проглашавају једнострану независност, односно, чине акт сецесије.


Континуитет злочина


Средњовековни попис становништва нам говори да је 1455. године на целој територији Вука Бранковића живело само 2% албанског живља. Ови подаци се могу пронаћи у отоманским изворима “дефтер” („пореска књига”). Данас на Косову и Метохији живи 97% Албанаца. Физички терор јесте први аспект који ваља размотрити и који је најзаслужнији за овакво стање у јужној српској Покрајини. Под физичким терором подразумевам убијање, застрашивање и остале злочине који су свесно чињени како би се српско живље свело на минимум. Од оснивања „Призренске лиге” Срби се суочавају са страховитим притисцима и прогонима, силовањима и убиствима на Косову и Метохији. Обратићу понајвише пажњу на период СФРЈ-е, пошто се о томе може пронаћи највише информација.

Забележени су многи злочини из мржње према српској заједници, од којих су најучесталији прогони и убиства, силовања и трговина људима. На овај начин преко ноћи су нестале читаве српске породице. Ове злочине комунистичка власт је игнорисала.


Наш покојни патријарх, господин Павле, такође је био жртва обести косовских Албанских шовиниста. Осим погрдних речи које су му свакодневно упућивали, једном је био и зверски претучен, а у више наврата каменован од стране албанске деце. Овакво понашање није било страно ни многим Албанцима који су радили у државним институцијама. Тако је 1988. године, полицајац албанске националности покушао да силује игуманију манастира Грачаница, мајку Татјану која је тада била старица у седмој деценији живота. Године 1983. силована је деветогодишња српска девојчица у селу Житиње код Витине. Исте 1983. године силована је и седамдесетдвогодишња старица монахиња Ана у манастиру Гориочу код Истока. Године 1984. у августу силована је дванаестогодишња девојчица у Љубенићу код Пећи итд. Не треба ни спомињати „случај Мартиновић” и многа убиства Срба о којима је комунистичка власт ћутала.

Прогон Срба након доласка међународних снага посебна је тема, међутим, навешћу само један цитат: „ Најбруталнији масакр догодио се (овог 23. јула) у селу Старо градско, поред Липљана. Како ми је јавио Машан Бошковић, убијено је четрнаест Срба у оближњој њиви у којој су жњели пшеницу. На њиховим мртвим телима иживљавали су се крволоци. Најстаријем Николи Стојановићу било је шездесет, а најмлађем Јовици Јанићијевићу тек четрнаеста. Била је то последња жетва и за Андрију Одаловића, Рада Живића, Јовицу Живића, Момчила Јанићијевића и Мила Јанићијевића, Слободана Јанићијевића, Бошка Ђекића, Миодрага Тепшића, Сашу Цвејића, Милована Јовановића. Без мало сам све те људе познавао. ”

Након последњег рата, са Косова и Метохије је прогнано 200 000 Срба који живе као избеглице у остатку Србије. Ником од ових људи није враћена узурпирана имовина, нити гарантована безбедност, те тако, од доласка међународне мисије, није дошло до повратка Срба, али јесте дошло до проглашења независности Косова. Срби настављају да се исељавају са Косова и Метохије, а преосталим Србима је угрожено основно људско право- право на живот. Они не могу слободно да се крећу, већ припадници КФОР-а обезбеђују српске заједнице. Срби на Косову и Метохији живе у резерватима.

Од доласка КФОР-а ништа се није променило по питању терора над Србима, а ниједно од многобројних убистава које су починили Албанци није расветљено.

Говорити о асимилацији захтевало би бар још оволико простора. Треба, у најкраћем, рећи да су читаве српске породице након застрашивања, малтене преко ноћи, мењале веру и презимена, а самим тим и националну припадност. Треба споменути да су Албанци матичари при матичним службама, уз прећутну сагласност српских комуниста, од 1971. године самоиницијативно мењали српска презимена која су се завршавала са ић.

Културни геноцид


Геноцид над српским културним наслеђем на Косову и Метохији је и више него очигледан. Само у периоду од доласка међународних снага, на Косову и Метохији је порушено или оштећено 150 православних цркава и манастира. Преостали манастири се налазе под даноноћном стражом КФОР-а, а налазе се и под заштитом УНЕСКО-а. Међутим, неупоредиво је више порушених домова српских породица. Последњи српски новинар који је напустио Приштину, Мирко Чупић, каже: „Док снаге КФОРА…равнодушно посматрају…убијају и пребијају српски народ, пљачкају и спаљују српске куће, пале и руше културно-историјске споменике и оне из новијег доба. Већ је спаљен манастир Света Тројица у Мушутишту и древна црква у истом селу, једно од најлепших и најстаријих архитектонских здања те врсте у свету. Али, шта знају вандали шта је лепо и старо. За њих је најважније да је српско и да припада древној српској духовности и култури. Хоће да избришу те трагове…порушен је споменик Цара Душана Силног, оскрнављена је Богородица Љевишка…све што је српско или има било какве везе са српством, као рецимо споменик руском конзулу Јастребову, спаљено је или порушено. Уништена је и чувена Коришка пећина (у селу Кориши), боравиште испосника светог Петра Коришког, јединог свеца са простора југословенске државе о којем је написана хагиографија. Порушен је и тек обновљени споменик Симе Андрејевића Игуманова, знаменитог Призренца, чувеног српског добротвора.”

Не треба ни спомињати честе случајеве осамдесетих година када су Албанци преоравали читава српска гробља.

Јасна је тежња да се избришу сви трагови српског постојања на овим просторима. Оно што не могу прикрити, албанске власти, једноставно, присвајају. Српске цркве проглашавају старим албанским црквама, а себе потомцима Илира, народа који је истребљен и асимилован. Иду и толико далеко да у једном „научном раду”, који је објављен на енглеском језику у САД-а, можемо прочитати тезу да је јунак који је убио султана Мурата у Косовском боју био албански витез Милош Копилићи.

Врло успешно присвајају српску традицију и мењају српске топониме. Скоро сви топоними на Косову и Метохији су словенског порекла. Албанци никада не користе назив „Метохија” пошто овај термин значи „црквена земља”. Не само што су променили називе многим местима на Косову (Србица- Скендерај), већ планирају да то ураде и у местима где још има Срба. Стога, Срби ће трпети не само досељавање Албанаца, и у оно мало српских средина на којима су опстали, већ ће трпети и преименовање самих места.


Садашњост


Такозвана држава Косово данас представља црну рупу Европе. То је држава са највећом стопом незапослености и са врло развијеним шверцом, трговином људима, дистрибуцијом наркотика и корумпираном Владом у којој седе бивши команданти ОВК, од којих су многи масовне убице и вође мафијашких кланова.

То је такозвана држава, у којој бивши амерички председник Бил Клинтон има ту част да, док је још жив, открије свој сопствени споменик. Ова сецесионистичка творевина је дом америчке војне базе Бондстил. То је такозвана држава, која “тежи европским вредностима”, “мултикултуралности” и “толеранцији”, а која је при том готово потпуно етнички чиста, и у којој припадници српског народа живе у резерватима. Они су очигледно изоловани за сопствено добро, попут Јевреја, које су на сличан начин изоловали нацисти уочи Другог светског рата.

Сматрам да сам изложио довољно аргумената након којих могу слободно да тврдим да постоји континуитет геноцида над српским народом на Косову и Метохији. Циљ албанске политике никада није био суживот већ етнички чиста територија. Да ли ћемо окренути главу од нашег страдања, претварајући се да је оно плод наше маште или ћемо погледати истини у очи, зависи само од нас.

Лично, осећам одговорност да браним истину, ма каква она била. Тим пре што сам Србин са Косова и Метохије, али најпре стога што сам људско биће.








http://www.slobodanjovanovic.org/2009/12/14/milan-damjanac-kosovski-albanci-i-progon-srba-kroz-istoriju/


http://www.vidovdan.org/arhiva/article2355.html

среда, 9. децембар 2009.

Слободна АП Кикинда

Пише: Милан Дамјанац





Поводом доношења новог статута Војводине, изражавам протест због селективног коришћења права на покрајинску аутономију. Сматрам да грађани и грађанке Кикинде имају свако право да траже аутономну област. Наиме, Кикинда је мултикултурална и толерантна средина која поштује европске вредности, историјска творевина, настала још 12. новембра 1774. године, када аустријска царица Марија Терезија посебним указом формира привилеговани округ, као специфичну феудалну управну јединицу са седиштем у Кикинди. „У саставу округа, поред Кикинде, било је још девет насеља српских граничара у северном и средњем Банату: Српски Крстур, Јозефово (део данашњег Новог Кнежевца), Мокрин, Карлово (део данашњег Новог Милошева), Башаид, Врањево (део данашњег Новог Бечеја), Меленци, Кумане и Тараш. Становници ових места имали су за то време, значајне економске, па и политичке повластице у оквиру аустријске монархије. Диштрикт је функционисао, истина са прекидима, све до 1876. године.“[1]


Данас, на територији Кикинде живе припадници многих народа – Срба, Мађара, Југословена, Рома, Хрвата, Црногораца, Македонаца.[2] Припадници ових народа живе у слози делећи заједнички идентитет и проблеме. Наиме, Кикинда је сиромашно место. Грађани и грађанке Кикинде не желе да плаћају гломазну војвођанску администрацију и да се за сваки проблем обраћају Новом Саду. Новосадизација Војводине је узела маха, те тако обичан грађанин Кикинде мора да се обраћа новосадској администрацији за решење проблема које би далеко ефикасније и брже могла да реши администрација Аутономне покрајине Кикинде.

Подсећам да је регионализација Србије питање од круцијалне важности за наше даље приближавање чланству у Европској унији. Наиме, регионализација је европски стандард. Бојим се да постоји нејасан страх код војвођанске елите од формирања АП Кикинда. Централистичке снаге које заговарају новосадизацију не желе да дозволе грађанима и грађанкама Кикинде да се сами определе за сопствену будућност. Не дозвољавају грађанима и грађанкама Кикинде исто демократско право које они сами поседују – право да се Кикинђани на референдуму изјасне да ли желе аутономију. Право да грађани Кикинде сами одреде своје границе које нико сем њих самих не може мењати.

Оваква аутономија не представља претњу територијалном интегритету европској регији и делу Србије, Војводини. Она не представља жељу за независношћу. Жеља за оваквом аутономијом проистиче из историјског права свих Кикинђана да сами одреде своју будућност. Да сами утичу на своју стварност, сами одлучују у шта ће улагати свој новац, које ће просветне програме користити а које културне садржаје пропагирати.

Грађани и грађанке не желе да плаћају гломазну новосадску бирократију. Само трошкови на плате запосленима у војвођанској администрацији износе више од 2,2 милијарди динара или преко 23 милиона евра годишње.[3]

Стога, захтевамо аутономну област Кикинду. Наши разлози су врло слични разлозима за аутономију Војводине. [4]

Наши разлози:

Статус АП Кикинде

АП Кикинда је аутономна покрајина грађанки и грађана који у њој живе, настала на основу посебних историјских, националних и других својстава подручја, као вишенационална, вишекултурална и вишеконфесионална европска регија. Аутономна покрајина Кикинда је аутономна територијална заједница у Републици Србији. Кикинда представља део јединственог културног, цивилизацијског, економског и географског простора средње Европе.

Симболи

Симболи Великокикиндскогпривилегованог округа уграђени су у грб Кикинде. Поред грба симбол покрајине је и застава Кикинде.

Главни град

Главни град АП Кикинде је Кикинда. Град Кикинда налази се на простору који је богат траговима старих и ишчезлих култура и цивилизација. Многобројни археолошки налази сведоче да су овде људи живели још у времену од пре седам хиљада година.[5]

Становништво

Према последњем попису из 2002. године општина Кикинда има 67.002 становника. Кикинда има врло хетероген национални састав становништва. Више од половине су Срби – 51.212.

Демографски тренд у Кикинди прати западноевропске трендове демографске транзиције, коју карактерише ниска стопа наталитета и успорен демографски раст. Одговор на ове трендове је активна пронаталитетна политика која се спроводи у Кикинди.

Стога, захтевамо своју владу, дводомну скупштину, КАНУ (Кикиндску Академију наука и уметности), представништва у иностранству и сарадњу са другим европским регијама сличног типа. АП Кикинда неће бити претња никоме, већ област у којој живе мирољубиви грађани средње Европе који више од свега желе да се њихов рад и поштење вреднује.

Грађани и грађанке Кикинде захтевају референдум на коме би се изјаснили – да ли желе аутономију.

Да и Кикинда буде главни град.

[1] http://www.kikinda.rs/default.asp?lang=cir&page=ogradu&option=istorija

[2] http://www.kikinda.rs/default.asp?lang=cir&page=ogradu&option=stanovnistvo

[3] http://www.blic.rs/temadana.php?id=122308

[4] http://www.vojvodina.gov.rs/index.php?option=com_content&task=view&id=100&Itemid=68

[5] http://www.kikinda.rs/default.asp?lang=cir&page=ogradu&option=istorija





http://www.nspm.rs/samo-smeh-srbina-spasava/slobodna-ap-kikinda.html

петак, 4. децембар 2009.

Покушај стварања босанске нације

Пише: Милан Дамјанац



Говорити о двоструким стандардима званичника земаља западне Европе и САД не представља новост. Међутим, чини се да је посебно занимљиво сагледати случај Босне и Херцеговине, који представља необориви аргумент у прилог тврдњи да се, доиста, ради о двоструким стандардима.
Мит о лошим момцима

Већ након окончања ратних дејстава и потписивања мировног споразума у Дејтону, канцеларија високог представника (ОХР) започела је са притисцима на званичнике српског ентитета. Током година разних притисака, Републици Српској су одузете многе надлежности гарантоване Дејтонским мировним споразумом, односно, Уставом Босне и Херцеговине. Разлог за овакав третман Срба у Босни и Херцеговини може се пронаћи у уверењу страних дипломата да су Срби, ако не једини, онда највећи кривци за распад СФРЈ и да им као таквима не треба омогућити да имају ентитет у оквиру Босне и Херцеговине. Потпору за овакав став имају у јавном мњењу сопствених држава. Американци и народи западне Европе још увек памте медијско приказивање Срба, које се једино може описати термином – демонизација.

Погрешно сматрајући да би се СФРЈ сигурно одржала да је „Срби нису урушили” и да у њој, пре појаве Слободана Милошевића, није било никаквих етничких и верских сукоба, западне дипломате већ тринаест година (уколико изузмемо ратни период и бомбардовање Републике Српске) раде мирним путем на гашењу српског ентитета. Крајњи циљ њихових настојања јесте креирање нове нације- босанске нације.

Вештачка нација – својеврсни „melting pot“

Босанска нација би имала свој језик и писмо, док би вероисповест било питање личног избора.

У прилог томе је и жеља бошњачких политичара да у закону о попису не постоје категорије националности и вероисповести као део упитника.

Настојања бошњачких политичких лидера, да се из пописа изостави изјашњавање о вероисповести и националности, говоре о жељи да се не прикаже право стање ствари.

Чињеница је да би попис, који би обухватао изјашњавање о националности и вероисповести, приказао сву тежину етничког чишћења коме су Срби били изложени, и довео у питање тезу о мултикултуралној и толерантној БиХ наспрам нетолерантне Републике Српске. Такође, овакав потез показује жељу да се негира посебност посебних конститутивних народа.

Западни центри моћи виде бошњачке лидере као средство које им може помоћи да испуне крајњи циљ, док бошњачки лидери виде Западне дипломате и високог представника као савезнике у борби против српског ентитета. У питању је обострана корист – Бошњаци ће добити целу државну територију под своју управу, а западне дипломате резултат који ће, коначно, потврдити оправданост њихове војне интервенције у БиХ.

Међутим, често се у анализама ситуације у БиХ превиђа утицај хрватског фактора. Пројекат тадашњих хрватских лидера, тзв. Херцег-Босна, нестао је потписивањем Дејтонског мировног споразума. Некадашње постојање хрватске Херцег-Босне и њено учествовање у борбеним дејствима побија тврдњу да је у питању била српска агресија на Босну и Херцеговину – у питању је био грађански рат.

Као конститутиван народ, Хрвати и даље имају значајан утицај на креирање босанске политике. За разлику од Срба, њима је матична држава Хрватска дозволила да гласају и на изборима унутар ње саме. Тежња Хрвата за трећим ентитетом у Босни има потпору владајуће парламентарне странке у самој Хрватској- Хрватске демократске заједнице. Подржати Хрвате у настојању да добију свој, посебан ентитет, представља можда и најпаметнији потез који политичка елита Републике Српске може учинити. То је одлучан одговор унитаризацији земље и отворено противљење два конститутивна народа жељама трећег. Самим тим, политичка позиција бошњачке елите биће ослабљена. Уз прећутно слабљење западног фактора у Босни и Херцеговини и евентуално затварање канцеларије високог представника, позиција бошњачких лидера ће додатно ослабити.

Република Српска има релативно стабилну економску ситуацију, њени лидери су релативно јединствени или бар показују сагласност око кључних ставова. Национално гледано, Срби из Републике Српске представљају виталнији део српског народа уопште, уз јако осећање сопственог идентитета и завидно познавање српске традиције и културе. Институционално, Република Српска поседује механизме који је могу заштитити од прегласавања у Скупштини БиХ, а сама владајућа српска странка представља једну од најутицајнијих странака у држави.

Покушај да се створи нова, босанска нација, осуђен је на пропаст, пошто се темељи на старој југословенској заблуди. Суживот да, губитак идентитета никако. Потискивање националних осећања може довести само до нових сукоба, далеко погубнијих него што су то били претходни.

Питање двоструких стандарда

Занимљиво је да се поступак унитаризације БиХ и отимање надлежности од Републике Српске назива „европским стандардом” и условом за чланство у ЕУ. Међутим, на примеру Србије видимо сву недоследност западних званичника. Од Србије се тражи да допусти максималну регионализацију са елементима државности и критикује наводни „централизам”, а све под маском „европског стандарда” и условом за чланство у ЕУ. Ишло се дотле да, чак и Европска комисија у свом извештају тражи од Србије да потврди статут АП Војводине. Дакле, док се од Србије захтева да Војводини пренесе надлежности, од Републике Српске се захтева да врати надлежности БиХ (које сама БиХ никада није ни поседовала), и учини је „функционалнијом”. У једном случају ради се о централизацији, у другом о функционалности, а иста је ствар у питању.

У име истих стандарда и европске будућности захтевају се две дијаметрално супротне ствари од суседних земаља. Зашто?

То није све. Тврди се да се Косово и Метохија могу отцепити од остатка Србије, пошто је то жеља Албанаца који тамо живе. Они имају право на самоопредељење, кажу нам. Кажу нам да Албанци више не желе да сарађују са званичним Београдом. У исто време, Србима из Републике Српске се исто право не допушта. Образац је јасан сва права која захтевају Срби неће бити испоштована, док ће се све чинити на штету Срба и Србије, како би се исти ослабили и представљали што слабији фактор у одлучивању о будућности Балкана.

Занимљиво је да западни центри моћи никада нису изразили жељу за унитарном Србијом и предлагали Алабанцима, и нпр. Мађарима да се одрекну свог националног идентитета и прихвате српски у циљу приближавања европским вредностима.

Двоструки стандарди?

Чини Вам се.


http://www.slobodanjovanovic.org/2009/12/03/pokusaj-stvaranja-bosanske-nacije/


http://www.nspm.rs/sudbina-dejtonske-bih-i-republika-srpska/pokusaj-stvaranja-bosanske-nacije.html

понедељак, 30. новембар 2009.

Историја се (не) понавља

Пише: Милан Дамјанац




Данашњи датум је 30.11.2009. године, дан када ће у скупштини Републике Србије бити усвојен статут Војводине, који ову аутономну област трансформише у вештачку творевину са прерогативима државности. Овим статутом Војводина фактички постаје држава у држави, а Србија федерација у најави. Војводина и Невојводина чине Федеративну Републику Србију, како је једном приликом духовито приметио Воја Жанетић.
Бојим се да ће значај данашњег дана у потпуности схватити тек наши потомци. Тек након последица, моћи ће се јасно утврдити узрок. Стварати државу у држави не може донети ништа добро малој и израњаваној Србији са неизграђеним националним идентитетом; гломазни бирократски апарат на северу земље може донети само проблеме.

Психолошки гледано, војвођански властодршци добијају све што им је неопходно у стварању новог националног идентитета – медије, владу, премијера и језик. Уз повољан геополитички однос снага и евентуалну промену српске спољне политике, захтев за независност ове вештачке творевине би могао бити актуелизован. Усуђујем се да закључим да је Војводина темпирана бомба постављена у само средиште српске политике, која ће експлодирати онда када српска политичка врхушка одбије послушност и покуша да заоштри спољну политику земље.

Било какав спољнополитички заокрет неће бити могућ, пошто имамо паралелне политичке структуре које, у теорији, могу одбити послушност званичној државној политици.

Укинути овакву аутономију биће неизводљиво, пошто само „грађани и грађанке“ Војводине могу да одлучују о промени граница Војводине. Невероватно.

Занимљиво је да су баш 30.11.2009. године Србији укинуте визе. Поклапање ових догађаја сигурно није плод случајности. Не само што медији врше пропаганду која би и најсиромашнијег грађанина убедила да ће сада и он обићи све светске метрополе, него се самим тим сви они који протестују против усвајања статута – политички и пропагандно елиминишу. Грађани који се радују укидању виза и залажу за усвајање статута су „европејци“, а сви грађани који су против статута, су, следствено томе – „ретроградни елементи“. Визе и статут иду у пакету, што је ваљда требало свима да постане јасно након извештаја Европске комисије.

Неодговорност политичке елите према држави није случајна; она је плод урушавања националног идентитета и представља пораз здраве и одговорне националне идеје и концепта државотворности српског народа. Српска политичка елита није дорасла околностима и времену у коме се налази.

Овом приликом не могу а да не поменем злогласни Устав из 1974. године. Сви знамо да тада, уколико изузмемо пар истакнутих интелектуалаца, нико није подигао глас, нити стао у заштиту српског народа. Тада је једино било важно да смо били грађани државе с чијим пасошем се могло путовати широм света.

Темеље за још једну националну несрећу постављамо 30.11.2009. године. Као некада, народ је загледан у пасоше и бољи живот. САНУ, као некада, не реагује – част изузецима.

Нова српска политичка мисао за Србију данас представља разумно сагледавање последица – исто што је за Србе некада представљао Српски културни клуб Слободана Јовановића.

Доиста, истина је. Историја се први пут понавља као трагедија, а други пут као фарса.

Сада је тренутак да се подигне глас. Последњи тренутак.


http://www.nspm.rs/komentar-dana/istorija-se-ne-ponavlja.html

уторак, 24. новембар 2009.

Косовски вилајет

Пише: Милан Дамјанац




Писати о приликама на Косову и Метохији је веома захтеван и мучан процес. Космет је под окупацијом, а о њој, таквој каква јесте, речено је све што се могло рећи. Међутим, последњих недеља сведоци смо расправе која се води, како међу српским интелектуалцима, тако и међу српским политичарима и народом- требају ли косовски Срби изаћи на тамошње изборе које организују нелегалне институције тзв државе „Косово”? Влада Србије послала је доста конфузну поруку тамошњим Србима. Поручено им је да бојкотују изборе, али и да је њихова одлука да ли на њих треба изаћи. Овакав одговор сведочи о конфузији српске политике према Косову и косовским Србима, којима је, по ко зна који пут, остављено да сами донесу одлуку.

Поједини представници невладиних организација, попут Хелсиншког одбора за људска права, упутили су апел косовским Србима да на изборе изађу и „прихвате одговорност за сопствену будућност”, „схвате реалност” и покажу већу зрелост од “Срба у Хрватској”. Овај апел тамошњим Србима, са подсећањем на злокобну судбину Срба у Хрватској, служи застрашивању преосталог српског живља. Просечан Србин овакав апел схватио је као претњу- „уколико не изађем на изборе, десиће ми се исто што и Србима у Хрватској”.



Демократско је право и принцип да је и неизлазак на изборе сасвим легитимна одлука. Сетимо се само Албанаца који су деведесетих година свесрдно бојкотовали изборе које су расписивали органи Републике Србије, а које они нису признавали. Реалност је тада била сасвим друкчија, али је косовски Албанци нису прихватали. Бојкотовали су све институције српске државе. Тада се, за овакво стање, нису окривљавали Албанци. Није им поручивано да је нужно „да преузму одговорност за своју судбину у своје руке”, „да схвате реалност”, и да се сете како су прошли Срби у Хрватској. Тада би то био говор мржње и застрашивања, те позивање на насиље. Данас је то легитимно иступање организација које се залажу за поштовање људских права.

Бојкот избора од стране једне националне заједнице говори о положају те исте заједнице. То је њен начин да скрене пажњу власти на свој катастрофалан положај.


Међутим, хајде да размотримо да ли су се стекли и минимални услови за излазак косовских Срба на изборе.

Покушаћу да покажем да постоји континуитет геноцида над Србима од стране косовских Албанаца и да се по том питању ништа није променило. Два су аспекта које треба имати у виду:

1. Физички терор и присилна асимилација

2. Културни геноцид

Физички терор

Средњовековни попис становништва нам говори да је 1455. године на целој територији Вука Бранковића живело само 2% албанског живља. Ови подаци се могу пронаћи у отоманским изворима “дефтер” („пореска књига”). Данас на Космету живи 97% Албанаца. Физички терор јесте први апект који ваља размотрити и који је најзаслужнији за овакво стање у јужној српској Покрајини. Под физичким терором подразумевам убијање, застрашивање и остале злочине који су свесно чињени како би се српско живље на Космету свело на минимум. Крајњи циљ оваквог деловања јесте стварање етнички чисте „Велике Албаније” (погледајте информације о „Призренској лиги”) која би се састојала од делова територија свих околних, међународно признатих држава на којима живе припадници албанске мањине. Континуирано кршење основних људских права Срба присутно је бар два века уназад, а интензивирано након српског ослобођења Космета 1912. године од турске окупације. Злочини су добили најужасније размере у периоду Другог светског рата, али и након њега. Након протеривања Срба са Космета, у периоду од 1941-1945. године, нови комунистички режим пристаје на услове албанских лидера, од којих су многи учествовали у рату на страни нациста, и пристају да забране повратак протераним Србима. Тако је демографска слика Покрајине значајно промењена.

Но, господарима албанског покрета је била недовољна јасна већина на Космету. Њихов циљ је био масовно протеривање преосталих Срба и отцепљивање Космета од остатка Србије. У периоду комунистичке владавине забележени су многи злочини из мржње према српској заједници, од којих су најучесталији прогони и убиства, силовања и трговина људима. На овај начин преко ноћи су нестале читаве српске породице. Ове злочине комунистичка власт је игнорисала.

Наш покојни патријарх, господин Павле, такође је био жртва обести косовских Албанских шовиниста. Осим погрдних речи које су му свакодневно упућивали, једном је био и зверски претучен. Овакво понашање није било страно ни многим Албанцима који су радили у државним институцијама. Тако је 1988. године, полицајац албанске националности покушао да силује игуманију манастира Грачаница, мајку Татјану која је тада била старица у седмој деценији живота.

Након последњег рата, са Космета је прогнано 200 000 Срба који живе као избеглице у остатку Србије. Ником од ових људи није враћена узурпирана имовина, нити гарантована безбедност, те тако, од доласка међународне мисије на Косово, није дошло до повратка Срба, али јесте дошло до проглашења независности Космета. Срби настављају да се исељавају са Космета, а преосталим Србима је угрожено основно људско право- право на живот. Они не могу слободно да се крећу, већ припадници КФОР-а обезбеђују српске заједнице. Срби на Космету живе у резерватима.
Од доласка КФОР-а ништа се није променило по питању терора над Србима, а ниједно од многобројних убистава у којима су учествовали Албанци није расветљено.

Говорити о асимилацији Срба захтевало би бар још оволико простора. Треба, у најкраћем, рећи да су читаве српске породице након застрашивања, малтене преко ноћи, мењале веру и презимена, а самим тим и националну припадност. Треба споменути да су албански матичари при матичним службама, уз прећутну сагласност српских комуниста, од 1971. године самоницијативно мењали српска презимена која су се завршавала са ић. Тако су, на пример, Наумовићи, после једне овакве интервенције преименовани у Науми.

Културни терор

Геноцид над српским културним наслеђем на Космету је и више него очигледан. Само у периоду од доласка међународних снага, на Космету је порушено или оштећено 150 православних цркава и манастира. Преостали манастири се налазе под даноноћном стражом КФОР-а, а налазе се и под заштитом УНЕСКО-а. Међутим, неупоредиво је више порушених домова српских породица.

Јасна је тежња да се избришу сви трагови српског постојања на овим просторима. Оно што не могу прикрити, албанске власти, једноставно, присвајају. Српске цркве проглашавају старим албанским црквама, а себе потомцима Илира, народа који је истребљен и асимилован. Иду и толико далеко да у једном „научном раду”, који је објављен на енглеском језику у САД-а, можемо прочитати тезу да је јунак који је убио султана Мурата у Косовском боју био албански витез Милош Копилићи.

Врло успешно присвајају српску традицију и мењају српске топониме. Скоро сви топоними на Космету су словенског порекла. Албанци никада не користе назив „Метохија” пошто овај термин значи „црквена земља”. Не само што су променили називе многим местима на Косову (Србица- Скендерај), већ планирају да то ураде и у местима где још има Срба. Стога, Срби ће трпети не само досељавање Албанаца и у оно мало српских средина на којима су опстали, већ ће трпети и преименовање самих места.

…избори ће променити све…



Такозвана држава Косово данас представља црну рупу Европе. То је држава са највећом стопом незапослености и са врло развијеним шверцом, трговином људима, дистрибуцијом наркотика и корумпираном владом у којој седе бивши команданти ОВК, од којих су многи масовне убице и вође мафијашких кланова.

То је такозвана држава, у којој бивши амерички председник Бил Клинтон има ту част да, док је још жив, открије свој сопствени споменик. Ова сецесионистичка творевина је дом америчке војне базе Бондстил. То је такозвана држава, која “тежи европским вредностима”, “мултикултуралности” и “толеранцији”, а која је при том готово потпуно етнички чиста, и у којој припадници српског народа живе у резерватима. Они су очигледно изоловани за сопствено добро, попут Јевреја, које су на сличан начин изоловали нацисти уочи Другог светског рата.

Да ли се вама чини да су то нормалне околности у којима је могуће одржати изборе и учествовати на њима?

Стога, за Србе на Косову и Метохији не сме бити избора - за њих нема избора.



http://www.slobodanjovanovic.org/2009/11/23/milan-damjanac-kosovski-vilajet/

уторак, 17. новембар 2009.

ЕУ и Србија -прича о једној несрећној љубави

Пише: Милан Дамјанац





Просто је невероватно до које мере је просечан Србин наиван и фасциниран Европском Унијом. Покушаћу да размотрим узроке оваквог стања.

Радио не радио, свира ми радио



Просечан Србин европејац није навикао да сноси одговорност и предано ради свој посао. Просечан Србин европејац је навикао да се посао сам завршава, да се не напредује сопственом заслугом већ добрим везама и познанствима, и да је увек „неко други крив“. Корупција је, мисли просечан Србин европејац, сасвим природна и врло прихватљива када је он вршилац поменуте радње, док је у супротном пошаст против које се морамо борити и коју су нам донели „они, они Срби са стране“.
Разуме се, овакве заблуде вуку корене из времена СФРЈ и омиљеног нам „братства и јединства“, када смо живели на кредитима, чекајући пензију и путовали будзашто по читавом свету.
Просечан Србин европејац доживљава ЕУ као рајски врт, а либерализацију визног режима као рајска врата. Још никада није прошао кроз њих, али је начуо да тамо новац са неба пада, да је храна и већа и лепша. Просечна лубеница је бар тридесет пута већа него она домаћа, а свако за почетак добија стан и модеран аутомобил на поклон. Није важно какви смо, само да се некако, кроз чистилиште, догегамо до рајских вртова. А ако је тамо заиста тако онда нам захтеви у чистилишту и неће деловати толико тешки као сада. Сва национална понижења само су храбри и одлучни кораци напред!
Хоћемо у прошлост, не у будућност!
Упс, ипак је обратно.

...кад ти кажем, у ЕУ тако раде...


Чим говорник жели да истера своје и убеди саговорника у исправност свога става, он искористи чувени аргумент- „тако се у Јевропи ради“! Након тога, свака расправа престаје. Ко први помене Јевропу у позитивном светлу, однеси победу у расправи.
-Зашто усвајамо нови статут Војводине?
„У Европској Унији је обичај да...“
-Зашто подижемо порезе?
„Званичници Европске Уније су нам рекли...“
-Да ли мислите да лоше радите свој посао?
„Не, савет министара ЕУ ми је поручио...“
Уколико којим случајем доведете у питање било коју опсервацију о Европској Унији, напрасно постајете „изолациониста“, “националиста“, и “назадњак који не баштини европске вредности“.
Гебелс би позавидео нашим медијима.

„Не пишем ћирилицом, ја сам европејац“ или сторија о „Покондиреној тикви“




„Салса“ је лепа, културна европска игра. „Коло“ је рудиментарна, заостала и сељачка. „Ћирилица“ је заостало и сељачко писмо, док је „латиница“ право европско благо и прогресивно писмо.
„Радован је сељачко име, ја сам свом сину дала име Џон. Џон Мучибабић“- рече пре пар дана жена у аутобусу.
Просечан Србин европејац никада није био Србин, никада није гласао за Слобу и никада није гласао за Тадића- рећи ће ако му се учини да је Тадић био лош председник. Србин европејац је увек био европејац. Било би још боље када би се упознао са европском културом и, на пример, прочитао понешто од једног Гетеа. Он то не чита. Читање је за мекушце. А за све остале, ту су сабрана дела Латинке Перовић- „Од Голог Отока до Бриселског потока- у четири лаке лекције“.


Зашто волим Тита- тако нешто се не пита!




Друг Тито је био и остао први друг међу друговима и највећи европејац међу другарицама. У његово време били смо велики европски народ. Био је познат по милосрђу- у корену је милосрдно сасецао све облике неевропских елемената.
Голи Оток је био, први, модерни камп за толеранцију, који ће, верујем, поново бити отворен, а вербални деликт европска институција мишљења за борбу против неевропског мишљења.
Борити се за толеранцију захтева некада да будемо и помало нетолерантни.
„Док се земља око Сунца креће...“ рече грађанин.
„Нећемо му ништа“, рече тужилац. „У средњем веку спалили би га на старој ломачи, али ми данас расписујемо тендер за ломаче најфинијег квалитета“.

„Далеко је Сунце“


Када ћемо коначно ући у рајски врт, и зашто ови Ирци затежу толико? Зар не знају колико је у Европској Унији лепо? Зар не знају да тамо новац пада са неба и свако има колико му треба, да се зграде и улице саме граде, а грађани ништа не раде?

Ех, ти Ирци...стварно гаје неевропске вредности...

Лаку ноћ. Останите на каналу Јавног Сервиса Европске Србије.
Хвала Вам.

субота, 31. октобар 2009.

Дуксерица- државни непријатељ

Пише: Милан Дамјанац









Предлажем да наши властодршци уместо српске државне химне „Боже правде“ за химну прогласе мелодију из серијала „Звездани Ратови“ коју чујемо кад год угледамо Императора или Дарт Вејдера. Такође сматрам да би требало, у обраћању медијима, уместо преноса њихових речи пустити исечак из серијала у коме Дарт Вејдер дише. Једино тада би медијска слика у потпуности одговарала реалности у којој живимо.

Просечан Србин нема посао или је у опасности да га изгуби и живи на ивици подношљивог.На телевизији гледа културне емисије попут „Великог Брата“ и “Тренутка Истине“.Трује се илузијама о бољој будућности “већ колико сутра “ и европским новцем.

У међувремену гледа вести.

Замислимо да сте добро спавали а затим укључили телевизор и окренули неки од омиљених телевизијских програма. Реконструишимо вести које сте могли чути.

(свака сличност са стварним догађајима или личностима је случајна)



Вест број 1



Сазнајете да је претходне вечери ухапшен власник новина које пишу доста критички о тренутној власти. Не чујете образложење. Чујете да је ухапшен у току ноћи, да ће се тужилаштво огласити саопштењем и да је човеку позлило на полицијском саслушању те је хитно пребачен у затворску амбуланту. Касније сазнајете да је ухапшен због наводне проневере (детаљи непознати) и да остаје у притвору.

Покушавате да реконструишете догађај. Ухапшени је власник новина које су изузетно критички настројене према раду владе. Недавно је донесен закон о информисању који, у суштини, предвиђа астрономске казне за свакога ко напише нешто што актуелној власти не одговара. Знате да је иста новина наставила да објављује критике и након доношења тог закона.

И сада, баш њихов власник је ухапшен. Коинциденција. Исти човек је ухапшен у вечерњим часовима. Замислили сте ту сцену- специјалци упадају у његову породичну кућу и хапсе га у пижами, вероватно. Након тога њему позли на саслушању у полицији.Запитате се какво је то саслушање било (и чиме су га саслушавали).

Затим дубоко удахнете и одлучите да се притајите. Од сада Вас више нико неће чути да говорите лоше о властима. Боже сачувај да се слична ствар деси и Вама.



Вест број 2





Гледате извештај са фудбалске утакмице Нови Пазар- Црвена Звезда. Пажњу Вам привлачи одсуство Звездиних навијача са трибина и огромни, увредљиви транспарент, као и велика турска застава у публици. Затим зачујете повике- „Убиј Цигана“ и „Убиј Србина“.У неверици помислите да ипак гледате утакмицу у Вараждину, а не Новом Пазару.

Након тога, коментатор Вас извештава да је утакмица протекла у фер и коректној атмосфери а да је навијање било на високом нивоу. Све у свему, прави спектакл.

Одлучујете да одложите обилазак Новог Пазара за неку другу прилику.

Врло сте узнемирени.





Вест број 3





Гледате слике пожара и схватате да је изгорео читав спрат болнице „Драгиша Мишовић“. Министар здравља, као високоморалан човек, одлучује да у овом тешком тренутку за српско здравство не поднесе оставку и настави да га усрећује. Тек је девет година министар.

„Најлакше би било да сада одем“- поручио нам је.



Пренеражени сте. Са друге стране, министар Вам показује примером да у овој земљи од врха до дна не постоји одговорност. Зашто бисте се трудили да радите свој посао како ваља када нема консеквенце за учињене грешке?



Вест број 4





Иако Звездиних навијача није било на утакмици, Звезда је кажњена због изгреда њеног председника који ће бити и кривично гоњен, пошто је испод јакне носио дуксерицу на којој пише:

„Док се земља око сунца креће“.

Због ових речи њему прети казна од 20.000 до 50.000 динара,као и забрана вршења дужности функције председника клуба. Наиме, спорне речи су, како тужилац рече, почетак песме која позива на насиље. Споменута песма има две верзије- тужилац је аутоматски помислио на ону која позива на насиље,наравно. Прва гласи:

„Док се земља око сунца креће звездини се хулигани умирити неће, звече штангле, палице и ланци, ево иду звездини лудаци“

А друга:

„Док се земља око сунца креће, Звездини се барјактари умирити неће, дува тајфун, дува тајфун, кошава све носи,сваком ветру, сваком ветру, барјак наш пркоси“

Покушавате да схватите правилно ову вест. Биће суђено човеку због дуксерице коју је легално купио у бутику, за коју поседује фискални рачун и од чије куповине проценат иде држави зато што су на њој исписане речи које у некој верзији неке навијачке песме позивају на насиље?

Након тога, одслушате извештај о побољшању људских слобода и права у Србији.

Демократија, нема шта.




Након што угасите телевизор, покушавате да пронађете Вашу омиљену мајицу са ликом Хомера Симпсона. Наиме, сећате се да у једној од епизода те серије Хомер испија алохолна пића. Уколико то угледа државни тужилац, бићете осуђени за промоцију алкохолних напитака!

Када смо већ код тога, ред је да баците синовљеву мајицу са Нинџа Корњачама. Ако то није позив на насиље, ја не знам шта јесте.







Одлазите на починак и мислите само о једноме- како да преживите још један тежак дан.

среда, 28. октобар 2009.

Писмо у име Србина

Пише: Милан Дамјанац








Часни суде,



Принуђен сам да Вам се обратим овим писмом, пошто је о мени и мојој породици изречено пуно неистина и полуистина. Наиме, није истина да сам злочинац и лопов. Тужилац тврди да моја имовина није моја, да сам злостављао своју браћу и децу те немам права да им се обратим. Тврди и да сам узнемиравао своје бивше комшије.

Имовина,часни суде, је одувек била у власништву моје породице. Поседујем документе који то потврђују, тако да никако не стоји да сам туђу имовину узурпирао. Пре ће бити да је она узурпирана управо након ваше одлуке. У куће и станове на Космету и Хрватској уселиле су се нелегално моје бивше комшије које ми не дозвољавају да се вратим. Кажу да су то одувек биле њихове куће, а да сам их ја њима отео,те да је било праведно да их они од мене одузму. То је лаж, часни суде. Куће су бар осам векова у власништву моје породице, за шта имам јасне доказе. Данас не могу ни да одем на Космет и у Хрватску, пошто ме тамошње бивше комшије мрзе. Покушао сам, како је судско веће и само наложило, да им се извиним иако нисам ништа скривио, али без успеха. Ситуација се није нимало променила на боље. Сада, ти исти људи, који су узурпирали моју имовину купују куће и фабрике по Србији. Ја сам им то дозволио, мислећи да могу да откупим део отете имовине у Хрватској. Они ми ни то нису допустили.

Данас, захваљујући мојој наивности поседују и фабрике у Србији. Замислите, још су ме и тужили! Траже одштету за нанесене боли!

Верујте да ја своје комшије никада нисам узнемиравао и да смо живели у миру и поштовању;бар је тако било са моје стране. Једно време, часни суде, одрекао сам се и сопствене заставе, химне и културе не бих ли њима угодио. Знате, отац ми је говорио да нас никада нису посебно волели. Међутим, ја сам био убеђен да ћу то исправити. Учинио сам све како бих био добар комшија, а видите шта ми се догодило. Закључио сам да ми се то и догодило због тога што сам покушао да будем добар комшија. Требао сам, попут деде, да гледам у своје двориште и своју породицу и да не улазим превише у комуникацију са комшијама.

Даље, тужилац тврди да сам злостављао децу и браћу. Лаж је то, часни суде. Брат у Црној Гори је променио презиме пошто не може више да поднесе да буде у мојој кожи. Он је рационално прорачунао- зашто би он подносио све муке заједно са мном које се очигледно неће окончати у неко скорије време. Зато он тврди да никада и нисмо били браћа, исказујући чак и мржњу према мени. Жао ми је што је тако, он је мој брат и ја га волим, али верујте да га ја у сличној ситуацији никада не бих оставио.

Мој други брат из северне Србије, Војводине, није променио презиме, и даље смо у добрим односима, али осећам да је некако хладнији према мени. Прошлог пута ми је тражио сва имања у Војводини на управу. Бојим се, часни суде, да не изгубим и другог брата. Једино ме трећи брат преко Дрине није оставио, али му стално прете да ће остати и без главе и без куће, а ја му никако не могу помоћи.



Имам два сина. Један је променио презиме, тврди да сам преварант, лопов и злочинац. Не жели да ме види. Други сматра да сам превише млак и да морам да се борим за оно што ми је отето. Каже да сам кукавица.



И како,часни суде, да не полудим?





Са поштовањем,

Србин

недеља, 25. октобар 2009.

Raskid

Kada poteknu sve suze i sva nadanja izblede, da li se mozes setiti svoga lika u izmaglici prosloga vremena?
Trud, pakost, dobrota, vernost. Znaci li ista ijedna suza prolivena, ka njoj upucena, koja neizrecena ostade usamljena, neizrazena. Hoce li oprostiti ona moje misli sumorne i tuzne, hoce li znati koliko tesko mi je nocas bez nje?
Gde je, zapravo, ona? Zar je odista vazno? Telo zadrhtalo u tome casu, poput lista na ocekivanom povetarcu, osetivsi svoju nemoc i predosetivsi nova stradanja koja vecita jesu. Koleno utrnulo, negde zapelo, usmereno ka podnozju otislo, kicma povijena, lice tromo, bezivotno, samo se u tmini pojelo.
Zasto me muce ove isprazne misli koje nemaju svrhu ni valjanog porekla u imaginaciji mojoj vec samo u ceznji nerazumnoj i dalekoj? Nemo lice bese umrtvljeno, bezlicno, tesko, sumorno, tmurno. Odlutalo. Njena pojava razotkrivena rapsrsnuta, naga, bezlicna, beznadezna.
Znam da vise emocija nema koje se moje ceznje ticati mogu. Vidim bol i sazaljenje u ocima njenim, naprasno tako dalekim i tudjim. Nikada moje nisu bile. Vidim slepilo njeno koje odbija moja gluvoca nema. Ne cuh njene reci, vec mi oci govorase.
Ne mogu ih cuti ranije sada, sada nije dovoljno rano, sada je odvec prekasno. Trebao sam. Morao sam. Zahtevam da ih cujem ranije, preklinjem.
Cujem i ne razumem u cemu gresim, recite mi, preklinjem vas, umirite me odgovorom, udostojite me odgovora.
Njene oci ostase neme, nekada, za sva moja cula sem tihog predosecaja, snova, na koje se oslanjao nisam. Shvatam rezignaciju svoju koja razdire sebe u ponoru lazi.
Nestao u secanju njenom kasnije, ne ranije. Ne sada. Znamo oboje da je kraj. Kraj necega sto nema pocetka ranije, vec samo sada. Kraj samozavaravanja.
Mozda ipak zametak Istog?

понедељак, 19. октобар 2009.

Obradu Damjancu

Odnesi me daleko odavde, negde gde ni odavde nije odatle, na mesto izvora sećanja koja me tište. Podari mi još jedan dan života, beznačajan, taman, u nadi da ću zaista njime ziveti. Biti ono što jesi je često teže od glume da si onaj koji misle da jesi. Nema istine u smehu, već samo u suzama koje prosipamo radi sopstvenog beznađa i mrkle tame. To nije tuga, ne, već nesto drugo, sasvim drugačije, osećaj da sve nije kako treba da jeste i da se ceo zivot, poput nekog plemenitog metala izlio u momenat tananosti svesti koju zovemo misao. Misao svesti sopstvene nesvesti. Nalik sebi koji nisi, a ipak jesi.

Tesko je reći odakle ovom osećaju pravo, izvor, potreba. Nije li on saputnik nade? Mozda je ipak njen dželat i preki sud; onaj koji vas ostavlja u svojoj razgolićenosti, prirodnoj nagosti. Moze li tada jos nada tinjati istim sjajem?
Nada nas pokreće, ona nam daje snage da izdrzimo u laži. Ona je nase čedo, mi sami, naš bol, radost, strepnja. Nadati se istini koja laž jeste, ziveti u laži koja je istina prava. Nije istina da laž jeste laž; laž može biti jedino istina, jedina istina, ona pokretačka, vredna borbe. Istina. U njoj je lepota. Doista ima li veće lepote nego u laži?

Čeznja za laži nastaje upravo zbog neizmerne lepote njene, toliko drukčije od surovosti istine. Iluzija je inspirativniji termin; možda je iluzija da istine ima Istina.
Neko je povukao kartu i sve se srusilo. Temelji su odmah nestali- prvo karte na dnu a tek onda karte na vrhu. Nema svrhe tražiti sebe u moru iluzija kada samo nagoni i zablude preostanu, kada želje i nade utihnu.

Govorio sam sebi ove nerazumljive reci, kao da govorim nekome nepoznatom, posve novom čoveku, onom drugom, neopterećenom pitanjem. Zaista, pažljivo me je slušao ali me nije čuo. Nije ni mogao da me čuje kada ništa nisam rekao, a kamoli da razume. Usne su mi bile skamenjene i neme, umrle od beznacajnih pokreta. Oči se udavile, nestale, neznano kuda, u nekom uglu sobe moje stare kuće, ako je ikada i bila moja, a ne njegova, moga dušmanina. Daleko, možda baš tamo ostade ponos moj, zakopan u dvorištu iza avlije, blizu mesta gde i danas leže kosti mojih predaka. Nisam ni osetio da ga više nema, ukoliko ga je ikada i bilo.

Sedi starac stoji pred nepoznatim čovekom kome ne govori ono što ne moze reci; a ja se ogledam u sopstvenom tromom pogledu punom suza i razočarenja. Konačno je svršeno, onaj koji ostaje da živi nije više Ja, on je neko drugi, neko nepoznat, nepotpun. Nepotpun, u svom odricanju od sebe samoga. Nepotpun u svojoj mržnji prema sebi. U svom razočarenju. U svojoj patnji. Ne mogu više suzdržavati nejasne emocije; počinjem da se smejem, u početku tiho i nečujno a zatim kikotom, užasavajucim kikotom koji se prelama sobom. Više ne cujem svoj glas. Kasno je. Za sve. Za sebe.
Kasno je za onu reku koju sam toliko voleo, koja ode neznano kuda i koju vise ni u svesti ne mogu prizvati. Kasno je za njeno lice koje sam potisnuo negde duboko u tamnoj postelji od snova, zauvek izgubljenoj u nemirima moje duše.

Mučenje je proces, a proces zivot sam. Zar je greh sprečiti mucenje? Moze li biti osudjen namučeni koji je, uprkos negiranju drugih, sam sebe najvise mučio?
Reka je nestala u svesti kao i mali drveni krst koji odavno krasi njeno dno. Premali da bi isplivao i pretežak za vodu da bi ga izbacila nazad, na površinu.
Nemojte me dirati, nemojte mi uzimati ono poslednje sto imam, ono moje Ništa, jer ako i to izgubim neću imati razloga ni snage da nastavim dalje. Da nastavim da zivim. Kako ne razumete da ima nečega i u samom ništavilu, poricanju smisla drugog do života samog?

Pitate se cega, mucitelji. Ima vas i mene. Ima osecaja stida, straha, mrznje. Bola. Uzasa. Možda i nade. Da, nade. Nadam se da ću ostati ono Ništa jer ću i takav biti bolji od vas. Bez te želje ne bih imao snage da živim kao čovek ili ono sto je od njega ostalo. Znam da lažem sebe. Krst nikako da ispliva; preplivaću reku, zaroniću i uzeću ga, ali u dubini duše znam, da ni tada neće biti zaista moj.
Uzmite me k sebi vetrovi samoće, teške noći i jos teža jutra. Tada i zauvek, mladić nestade i ostah sam u svome bolu.



Posvećeno mome dedi, pokojnom Obradu Damjancu koji počiva na poljani Kosova Polja, koje je toliko voleo. Neka ti Bog podari mir koji nisi imao za zivota. Hvala ti za sva sećanja koja si mi ostavio,

Tvoj unuk,

Milan Damjanac

уторак, 29. септембар 2009.

Пинокио

Пише: Милан Дамјанац









Сви знамо бајку о Пинокију. Пинокио је дрвени лутак који чудесно оживљава. Као да аутору ове бајке то није било довољно, већ је Пинокију даривао још једну особину- када би слагао, њему би растао нос. Питате се, вероватно, у каквој су спрези једна бајка и политичка ситуација у Србији?

Памћење, а посебно политичко, Србима никада није била јача страна. У стању смо лако и брзо да заборавимо, још брже да опростимо.

Вратимо се, на тренутак, у време предизборне кампање за републичке изборе и подсетимо се централне теме избора.

Прва групација странака, предвођена Демократском странком, залагала се за скупштинску ратификацију фамозног Ђелићевог потписа на још фамознији документ- ССП, тврдећи да је ратификација тог споразума пут у боље сутра, те да ће се резултати врло брзо видети, а српска привреда коначно консолидовати.

Друга групација странака, предвођена бившим премијером, залагала се за поништавање потписивања ССП-а у скупштини Србије, тврдећи да је он противан стратешким интересима Србије, те да је неодговорно да са истим државама које су признале независност Космета потписујемо споразум о блиској сарадњи, само два месеца након проглашења сецесије, као и да потписивање тог споразума неће допринети консолидацији српске привреде и пољопривреде. Разумљиво, како то иначе у Србији неретко бива, изборе добија она коалиција, или конгломерат партија, која успешније, преко „независних“ медија заплаши бираче и која обећа што више недостижних циљева.

Страх



Вероватно се сви сећамо чувених спотова- „Гласајте за будућност, за лепшу и бољу Србију, не за прошлост и повратак у мрачне деведесете...“, постера у време изборне тишине са Војиславом Коштуницом и Војиславом Шешељем (са пиштољем у руци) на слици, испод којих је писало „премијер коалиције“. Шта тек рећи о Фијату, дефинитивно најуспешнијем маркетиншком потезу којим су, највероватније, и добијени избори?

Уколико „снаге мрака...победе, Фијат неће уложити 700 милиона евра у Заставу“.

Шта тек рећи о „независним“ аналитичарима који су говорили о мрачном периоду који нас очекује ако не победе „проевропске снаге“ и удаљавању од чланства у ЕУ?

Брзо смо заборавили.







Обећања



Навешћу неколико обећања наше „проевропске“ владе:



1. Сваки грађанин Србије добиће минимум хиљаду евра од бесплатних акција

(можда и више уколико „Србија одлучно крене ка ЕУ“, ако је веровати памфлету које нам је у време изборне тишине слало министарство на чијем је челу Млађан Динкић, трошећи народне паре за слање пропагандног материјала)

2. Фијат ће уложити у Заставу 700 милиона евра плус додатних 500 милиона у нове фабрике за производњу аутомобилских делова у Србији

(до данас, скоро 4000 радника и 20000 коопераната овог предузећа остало је без посла,а улагања више нико и не спомиње )

3. Отворићемо 200 хиљада нових радних места

(број незапослених у Србији порастао је на близу милион људи )

4. Србија ће добити мрежу аутопутева

(не само што ниједан аутопут није ни почео да се гради, већ је концесија Хоргош- Пожега поништена)

5. Пензије ће порасти на ниво од 70 процената просечне плате

(коментар је непотребан )

6. ССП ће бити ратификован у скупштини и уследиће његово одмрзавање чим проевропска влада победи

( ССП је ратификован али и замрзнут од стане ЕУ. Не само то, већ је хапшење Радована Караџића било беспредметно, имајући у виду да је ухапшен у циљу одмрзавања ССП-а. Шта тек рећи о одлуци владе да једнострано примењује ССП, чиме је буџет Републике Србије оштењен за више од 300 милиона евра)

7. Визе ће бити укинуте у најкраћем року, а Србија ће до краја 2008 или почетка 2009 добити статус кандидата за улазак у Европску Унију

(Не само што је ово обећање лажно, већ је спољни дуг Србије повећан са 17,9 на 27,5 милијарди евра)

8. Покренућемо индустријску проузводњу

(индустријска производња у Србији пала је у просеку за 22,01 одсто у опдносу на прошлу годину )

9. Бићемо социјално одговорна влада

(са највећим бројем министарстава у Европи, и близу 100 хиљада људи који не могу да овере здравствене књижице)

10. Србија ће бити стабилна земља

(регионализација,статут Војводине и мафијашка убиства говоре о томе )



Погледајте добро овај списак. Ово је био део обећања победничке коалиције. Сада, поставља се кључно питање- зашто наши медији не извештавају о неиспуњеним обећањима? Куда се денуше силни независни аналитичари, новинари истраживачи и неутрални водитељи?

Одговорићу Вам који је највећи успех ове владе. То је, без икакве сумње, доношење новог Закона о информисању. Овај „демократски“ акт предвиђа астрономске казне за свакога ко се усуди да доведе у питање одлуке Председника и Његове владе.

О медијима нећу пуно трошити речи, већ ћу само дати један пример. Влада је, у случају Миладина Ковачевића, платила одштету породици Штајнхауер од близу милион евра, што је наишло на медијску осуду, док је иста влада издвојила близу 400 хиљада евра за обезбеђивање тзв “Параде поноса“ о чему медији нису ни известили. Једна одлука представља непотребно трошење пара у време економске кризе а друга не?

Двоструки аршини? Немогуће.

Зар не знате да су медији слободни?

Споменуо бих и иницијативу за забрану „ултрадесничарских“ организација. На страну што се појам „деснице“ у Србији не разуме, волео бих да ми неко објасни шта подразумева под термином „ултрадеснице“. Можда сам погрешно разумео, али зар Хитлер није био национал- социјалиста? Тешко да је у том случају био „ултрадесничар“.

Уколико влада жели да забрани „ултрадесничарске“ оргаинзације због кршења Устава, шта ћемо са ултралевичарским организацијама?

Шта ћемо са позивима на обрачун са политичким неистомишљеницима, молотовљевим коктелима баченим на грчку амбасаду, лустрацијама, списковима непожељних у издању Хелсиншког одбора за људска права?

Шта ћемо са паролама „Косово је сусед Србије“ и парламентарном странком која се залаже за кршење Устава?

Или нисмо сви једнаки?

Вратимо се на питање са почетка текста. Пинокио и ова влада имају доиста много сличности. Влада доиста личи на дрвеног лутка чије конце, врло често, повлаче како стране амбасаде, тако станари Председништва Србије.

А шта тек рећи о обманама?

Могу само да зажалим што и нашим министрима повремено не порасту носеви.

У том случају, не би стали у кадар ниједне камере на свету.

четвртак, 6. август 2009.

Конзервативна обнова Србије

Пише: Милан Дамјанац






Када у Србији 2009 године, у време када десничарске странке и идеје остварују највеће успехе у Европи и окружењу, кажете да сте по уверењу десничар и конзервативац, бивате осумњичени да сте „ретроградни елемент“, „фашиста“ и „кочничар развоја Србије“. Сврха овог текста није објашњење порекла десне идеје као такве[1] нити анализа српског идентитета и доминантне идеје државног уређења [2], већ конкретни предлози који би Србију учинили бољим местом за живот, а нашој деци пружили извесност и бољу будућност. Циљ „Десне Мисли“ као часописа јесте потрага за одређеном, уникатном формом српског конзервативизма, односно модерне српске деснице.

Свет око нас се мења, феномен глобализације достиже свој зенит, рушећи пред собом сваку посебност и вредност која не служи лакшем и већем профиту. Светски медији представљају карикатуру слободе и царство кича, демократија излизан термин који служи да се прикрије тоталитаризам и једноумље, а сувереност држава фарсу. Прво што у оваквом процесу глобализације страда јесу посебности сваког европског народа понаособ, његова традиција, култура, вера, писмо и језик.

Као један од најстаријих државотворних народа налазимо се у специфичној позицији. Након изгубљених ратова, великог погрома над Србима, великог сиромаштва, у ситуацији смо да бринемо о голом опстанку. Држава је неактивна и немоћна да заштити сопствене грађане, политичари недорасли задатку или забринути искључиво за своје имовинско стање, правосуђе очајно а већина медија отворени противници не само српских интереса већ и непријатељски настројени према Србима као народу.

Уз то, права националних мањина су далеко већа него права већинског народа. [3] Како бисмо опстали и очували своју културу и суверенитет, нужно је да представимо јасну идеју, план опоравка Србије гледано из конзервативне перспективе.

У овом тексту биће представљени основни циљеви српске унутрашње политике и поједини предлози како исте постићи. Уколико имамо у виду да су Срби највише угрожени материјално, морално и биолошки јасно је да се пажња треба усмерити на покушаје решења проблема беле куге, сиромаштва, образовања и културних садржаја.







Биолошки опоравак





Предуслов свих предуслова, основа очувања српског етницитета и културе јесте биолошки јак српски народ. У супротном, територија на којој живимо наставиће да се непрестано смањује под најездом биолошки јачих народа. Уколико изгубимо статус државотворног народа нестаћемо асимилацијом којој смо и иначе врло подложни. Узроци нашег биолошког нестанка су многобројни- социолошки, психолошки, економски, политички, а можда најпре филозофски (проблем недостатка јасног идентитета).

Као конзервативац, сматрам породично уређење и традиционални концепт морала основним параметром сваког друштвеног система и тврдим да је кључно исти сачувати. Међутим, садашње стање породице и моралних темеља на којима иста почива је испод сваког задовољавајућег нивоа. Не само што је патријархално породично уређење пред нестанком, већ је сама породица као таква у дубокој кризи. Еманципованост жена је постигло контра ефекат, те жене теже прихватају улогу коју су раније имале- улогу мајке. Потрошачко друштво је са посебном жестином за свог противника изабрало патријархалну породицу која се систематски руши путем масмедија. Такође, тачно је да се бракови закључују у познијим годинама; међутим, иако тачни, ови аргументи нам, сами по себи, не нуде решење. Нити можемо да учинимо да жене буду мање еманциповане (нити би требало), нити да рађају пуно деце за добробит нације. Треба размотрити решења која можемо спровести.

1. Економска ситуација је први параметар на који треба обратити пажњу. Решавање стамбеног питања за младе брачне парове мора нам постати приоритет. Економска сигурност и запошљавање супружника у државним фирмама уколико имају више од троје деце, а незапослени су, морао би бити један од приоритета државе. Утврдити додатак за треће и свако наредно дете, попут оног који је градоначелник Јагодине предвидео у градском буџету.

Држава мора да изврши контролу уговора који се закључују између запослених жена и приватних послодаваца посебном уредбом, како би се регулисало питање исплате пуних зарада током породиљског одсуства. Укинути ПДВ на одећу и лекове за бебе.

2. Сексуално образовање је други параметар на који треба обратити пажњу. По последњим проценама, сваке године у Србији услед абортуса нестане град величине Панчева, а број извршених абортуса је рекордан у Европи. Сексуално образовање се мора увести као обавезан предмет у све средње школе (можда чак и у основне), пошто је степен знања о могућим опасностима, нежељеној трудноћи и полним болестима међу адолесцентима забрињавајуће низак. Цене контрацептивних средстава се морају прилагодити реалном економском стању. Уколико се то не може, укинути ПДВ на контрацептивне производе. Овим мерама би се делом смањио проценат нежељених трудноћа. Абортус као такав се мора законски регулисати и установити услови под којима је дозвољен. Поводом овог питања се мора отворити јавна расправа.

3. Културни садржаји су трећи параметар на који треба обратити пажњу. Регулисати питање односа јавног сервиса, као медијског сервиса свих грађана према проблему "беле куге". Емитовати културне, образовне и забавне емисије које су прилагођене дечијем узрасту (емисија "Време је за бебе" је само прва у низу сличних, надам се). Емитовати емисије у којима би свакодневно била представљена по једна породица са више од двоје деце. Дати до знања да ће држава сваку такву породицу новчано помоћи. Стално упозоравати на опасност од „беле куге“.



Економски опоравак





Следећи предуслов оздрављењу српске државе јесте паметна и одговорна економска политика. Да бисмо спровели јасну економску политику, морамо имати јасну економску стратегију. Уколико већ живимо у сиромашној и неразвијеној држави, треба направити добар план у коме је све у шта се улаже економски исплатљиво.

Јефтини популизам са једне, и бесконачно подизање иностраних кредита са друге стране неће нам донети никакав бољитак.

1. Програм за младе је први и основни параметар на који треба обратити пажњу. Уколико нам је буџет рестриктиван и преоптерећен, ваља средства која имамо усмерити на онај део становништва који уложена средства може вишеструко да врати. Улагање у младе људе, студенте са високим просечним оценама, који имају амбицију да се домогну докторске дипломе и постдипломских студија може донети само добитак а никако губитак сиромашној и неразвијеној Србији којој су очајнички потребни енергични, образовани и способни људи. Треба направити стипендијске уговоре и плански стипендирати онај број студената у областима у којима постоји потреба за висококвалификованим кадром. Наравно, услов стипендије овог типа је накнадни повратак и рад у сопственој земљи, на период не мањи од 7 година. Далеко важније од невероватних обећања о „15000 стипендија за школовање у иностранству“ каква смо чули у претходној изборној кампањи, би било обезбеђивање стипендија за мали, али одабрани број студената и финансирање њиховог школовања на престижним светским универзитетима. Имајмо у виду да већина младих не види перспективу у својој земљи и жели да се одсели у иностранство. Ту перспективу им морамо створити у Србији. Иако жалим због тешког положаја пензионера и ниских пензија, не могу да схватим да су у држави у којој влада „бела куга“ приоритет пензионери а не млади људи. То је потпуно нерационално, како економски тако и национално.

2. Развојни буџет је предуслов сваког озбиљног економског плана. Да би Србија као држава имала средстава да финансира развој здравства, просвете, културе, мора се ослободити беспотребног трошења велике количине новца за намиривање партијских интереса. У том циљу, морају се укинути фиктивна радна места и увести ред у запошљавање нових кадрова у државним службама. Наслеђене везе између политике и судства се морају прекинути. Независно судстсво, а самим тим и разрачунавање са тајкунима је главни предуслов сваког озбиљног плана за економски опоравак Србије.

3. Покретање привреде и пољопривреде је циљ који се мора остварити, како државним субвенцијама, тако паметном и осмишљеном приватизацијом и докапитализацијом некада друштвених предузећа. Морају се унапред дефинисати циљеви државе од којих први мора бити да свака компанија која купи предузеће у Србији има обавезу (а не само обећање) да ће запослити одређен број радника или да бивше неће отпуштати, а да профит саме компаније мора достићи минимално прихватљиву суму за државу (пошто је новац од тог пореза држави неопходан). У сваком случају, треба искористити све погодности и уговоре које имамо, како са одређеним државама ЕУ, тако и уговор о слободној трговини са Руском Федерацијом који не користимо ни изблиза довољно. Посебно треба искористити традиционално добре везе са Покретом Несврстаних. То је велико тржиште на коме наша земља може остварити сасвим солидне приходе. На том тржишту можемо успешно, у блиској будућности, пласирати наше производе.

4. Социјални дијалог са радницима и коначно дефинисање области и деловања радничких синдиката неопходно је извршити. У супротном може доћи до социјалних немира или политичке инструментализације синдиката. Игнорисање права радника на обећану им исплату није мудар национални потез. Поготову уколико узмемо у обзир да је прво постигнут договор са синдикатима па затим једнострано прекршен од стране државних органа. Такво понашање није ни легално, а ни демократско.





Национални и културни опоравак





Основа једног народа, његова суштина, јесте његова историја и култура. Повратак сопственим традицијама, вери, историји, језику, писму од изузетног је значаја за опоравак српског националног бића. Форсирање позитивних културних садржаја допринеће моралном оздрављењу посрнуле нације.

1. Медији, како писани, тако и електронски морају испунити низ законских услова. Њихови финансијери морају бити грађани Србије са пребивалиштем у Србији. Исто важи за компаније које купују акције одређених медија. Друго, медији, посебно телевизије, морају гајити дух толеранције према свим народима, укључујући и српском. Уколико мањински народи имају право на своје телевизије и емисије на свом, матерњем језику, и Срби имају право на медије који би пропагирали српску културу, историју и традицију. Увреде на националној и верској основи су јако честе на српским медијима, стога се у овој области мора увести ред, како не би они који се данас издају за либерале и европејце, а који су до јуче били баштиници „прогресивних“ тоталитарних идеологија угњетавали оне грађане који су заиста и либерално и национално усмерени. Толеранција не значи полагање права на Истину. Можда се то могло под Брозом- срамота је да се то ради и данас само под друкчијим именом.

2. Невладине организације су област која се такође мора законски регулисати. Немогуће је да се нека организација сматра за невладину уколико добија донације од владе стране државе. То је владина организација. Само није организација наше владе. Укидање финансирања невладиних организација из иностранства и транспарентност у финансирању коначно би увели ред у невладином сектору, како би организације које се заиста боре за права избеглица, инвалида, пацијената добиле медијски простор који им неправедно отимају они који злоупотребљавају невладин сектор и термин „људска права“ како би вређали целокупни српски народ и на сваки могући начин омаложавали Србе. Реторика коју користе представници неких невладиних организација је у свакој нормалној држави кажњива законом.

3. Национални план и програм. У циљу одржавања континуитета српске државне политике мора се, политичким консензусом најважнијих партијских чинилаца усвојити план и програм деловања српске државе, како на унутрашњем, тако и на спољашњем плану. Такав план нисмо имали још од Илије Гарашанина. У том контексту, учинити све како би се неефикасна Српска Академија Наука и Уметности (САНУ) реформисала и увео ред у пријем нових канидата који је нарушен у току Брозове диктатуре, или бар основао некакав савет и ресорни одбори које би чинили најумнији Срби, а који би се бавио дефинисањем јасних политичких циљева у свим областима од националног значаја.

4. Образовни програм. Од изузетног је значаја усклађивање образовног система у Србији и увођење реда у припрему и издавање уџбеника. У Србији једино Завод за уџбенике и наставна средства може имати тапију на припрему и штампу литературе намењене основном и средњем образовању, а у коресподенцији са министарством просвете и образовним саветом који би се бавио одређивањем садржаја уџбеника. Такав, компетентан савет, мора бити формиран. Приватно идаваштво уџбеника мора бити законски укинуто. Такође, увођење реда у хаотичан „болоњски“ систем на српским универзитетима мора постати приоритет. Српски писци, научници, историчари морају коначно добити место које им припада. Славна српска историја, значајна културна баштина, српски митови и епови морају се изнова изучавати у нашим школама. Треба чинити све да се свет упозна са нашом историјом и еповима који су задивили и једног Гетеа, како не бисмо дошли у ситуацију у којој смо данас, да Албанци присвајају наше историјско и културно наслеђе. Влада мора да издвоји новац за снимање филмова и серија о српској историји који би били усмерени како на подизање морала српске омладине, тако и на упознавање западног света са српском историјом.

5. Сарадња са дијаспором је кључ српске борбе за бољи положај у данашњем, мултиполарном свету. Утицај српске дијаспоре је огроман, и простире се на свим континентима. У том циљу, треба помоћи формирање „српске мреже“ и спречити поделе којима смо склони. Омогућити улагање дијаспори у домаће фирме и третирање наших исељеника као грађана Србије, без обзира на пребивалиште. Дати право гласа Србима из Републике Српске, како би се оснажио осећај јединства и осећаја припадности народа са обе стране реке Дрине.

6. Ћирилица је једино званично српско писмо, и у том циљу треба одредити смернице за очување исте. Одредити велике новчане казне за натписе на латиници, како на објектима тако и на српским производима. Увести порезе за натписе страним писмом (латиница јесте страно писмо). Постоји безброј добрих и иновативних иницијатива у том смеру, као што је иницијатива да ауто табле буду исписане на ћирилици [4]. Наравно, не треба занемарити ни оне српске писце који су писали на латиници; међутим, ћирилица мора бити основно српско писмо, као што је одувек и било.

7. Језик. Језик који говоримо је у узрочно последичној вези са писмом којим се служимо, те коришћење латинице доводи до усвајања страних речи и израза. У српски језик је последњих година ушло исувише туђица, тако да се Срби различитих генерација и поднебља све теже разумеју. Предлажем оснивање комисије каква постоји у Француској, а којој би сврха била превод туђица на српски језик. Тако не бисмо имали „бечелоре“ и „мастере“, „мобинг“ и сличне енглеске изразе у употреби.

8. Пребројавање жртава. Проналажење масовних гробница свих Срба који су стрељани након другог светског рата. Позабавити се жртвама Голог Отока. Питање Јасеновца, асимилације Срба, избеглица и погинулих у протеклих ратовима мора бити основни национални приоритет Србије. Стално и свуда истицати број жртава. Не требамо се стидети сопствених мртвих. Пребројмо мртве да би живи имали мира.

9. Породица. Радити на промоцији моралних норми и традиционалних вредности, српског кодекса части и начина живота уопште. Чинити све што се може у очувању традиционалних породичних вредности, оних које су здраве и које се морају очувати. Треба градити добар однос са традиционалним верским организацијама и подигнути ниво наставе веронауке у основним и средњим школама на прихватљиву меру. Српској Православној Цркви пружити финансијску и идејну подршку у свим пројектима који се тичу моралног оздрављења нације.





Покушао сам да издвојим три основне категорије циљева које морамо испунити како би Срби доживели морални и биолошки преображај. Уколико до њега не дође, бојим се да нас чекају све тежа и тежа времена.

Доба пропадања.





[1] Више информација у тексту Владимира Пудара- „О називу“

http://desnamisao.blog.rs/blog/desnamisao/politicki-zivot/2009/01/11/o-nazivu



[2] Више информација у текстовима Милан Дамјанац- „Проблем српског идентитета 1 и 2“
http://desnamisao.blog.rs/blog/desnamisao/kulturna-politika/2008/12/16/problem-srpskog-identiteta-prvi-deo
http://desnamisao.blog.rs/blog/desnamisao/kulturna-politika/2008/12/16/problem-srpskog-identiteta-drugi-deo

[3] Погледајте реакцију надлежних органа након рушења српски надгробних споменика. Нема брзе акције полиције и правосуђа, нити протеста невладиних организација и притиска да се кривци ухвате и казне.

[4] Више информација у тексту Дарко Бабић: „Језичке недоумице око нових регистарских ознака“
http://desnamisao.blog.rs/blog/desnamisao/kulturna-politika/2009/06/05/jezicke-nedoumice-oko-novih-registarskih-oznaka