уторак, 14. децембар 2010.

СРПСКИ НОБЕЛ И ГЕОПОЛИТИЧКЕ ПОСЛЕДИЦЕ

(Србија за Нобела)

Пише: Милан Дамјанац



Када би се којим случајем додељивала Нобелова награда за најбесмисленије и најнеодговорније политичке потезе године, убеђен сам да би српска политичка елита редовно тријумфовала. Ово ласкаво признање она заслужује већ годинама уназад а сваке године смисли неку нову непромишљеност како би остала на врху лествице штетних геополитичких потеза.

На списак непромишљених потеза свакако треба додати читаву ујдурму око (не)одласка српског амбасадора на свечаност поводом доделе Нобелове награде за мир. У политици, геополитици посебно, најгори потез који се може направити јесте неодлучност. Када се нека одлука донесе, од суштинске је важности да се поштује, независно од тога каква. Зависи од случаја до случаја, тек обично се тражи максимум и прети се максимумом како би друга страна прихватила оптимум, који би био прихватљив. Дакле, уколико бисмо, на пример, хтели да бранимо Космет мирним путем релативно успешно, од суштинског значаја би било улагати у војску, претити војном силом и заузети чврст став. Наравно, никоме не пада на памет да ту војну силу и употреби. Она је присутна у преговорима искључиво као средство дипломатског притиска, док је дугорочно војно оружје у 21. веку свакако економија.

Нико на Западу не жели нови рат и само тада, када би Србија имала кеца у рукаву, њени аргументи би били саслушани и уважени. Не бисмо добили све што смо желели, али бисмо добили оптимално решење за Космет. На такав начин су Албанци издејствовали подршку западних земаља за сецесију: они су имали чиме да прете, ми нисмо. На страну што би „српски" медији започели кампању против било ког политичара Србије који би тако шта подржао. Такав политичар би након пар оваквих иступа био политички мртав.

КОЈИ ЈЕ НАШ ИНТЕРЕС?

Елем, у геополитичком контексту у коме се налазимо од суштинске је важности препознати улогу земаља БРИК (Бразила, Русије, Индије, Кине) у будућем односу снага на светском нивоу. Ту посебно мислим на улогу Русије, која се налази у партнерском односу са изузетно утицајном, ако не и најутицајнијом чланицом ЕУ, Немачком; и Кину, која је толико моћна да је одобрила кредит за ММФ и тако ојачала утицај у овој светској организацији. У оваквој геополитичкој ситуацији од изузетне је важности препознати сопствене интересе. ЕУ се бори са економском кризом, солидарност међу земљама Уније је све мања, а евро као валута доживљава велики пад и могући колапс. Немачка стога прави сепаратне договоре са Русијом, а незадовољство грађана Уније је све веће. Појавом толико најављиваних „стубова спољне политике" (Вашингтон, Москва, Брисел, Пекинг), јасно је да се отвара могућност за политичке игре и договоре са више моћних држава. Основни предуслов је - не прекидати односе ни са једним великим светским играчем, а основна теза које се треба држати јесте да је најгоре бити на средини и ветрометини. У једном моменту мораћемо бити ближи једнима у односу на неке друге.

Избор српске политичке елите да прогласи политику чланства у ЕУ као безалтернативну, иако је евентуални улазак исувише далеко, отвара мноштво проблема. На првом месту, регионални утицај Турске, затим финансирање и подршка сецесионизму у оквиру Србије и подршка све већој одвојености Војводине од Србије. У том контексту, уколико се има у виду да је српска политичка елита малтене клечала пред западним званичницима и чинила све како би их одобровољила за сарадњу, а није успела чак ни да значајно смањи непријатељство западних сила, ваља признати да је покушај ослањања искључиво на западне партнере доживео прави фијаско. Са друге стране, у одсудним моментима политичке борбе за Космет, Кина је пружала подршку и помоћ Србији. Не само то, већ је Кина одредила Србију за свог стратешког партнера на Балкану и одлучила да доста инвестира у њу.

Дакле, јасно је да је интерес Србије да у геополитичкој ситуацији у којој има мноштво непријатеља њених легитимних интереса, сачува и настави да продубљује односе са њој пријатељским државама и народима.

ШТА СЕ ДОГОДИЛО?



Након политичке подршке Србији, Кина је по први пут од српске владе и српског министарства спољних послова затражила контрауслугу. Та контрауслуга није ни страшна, нити сувише значајна, нити неизводљива, већ у кинеском духу, поштено одмерена ситуацији у којој се Србија налази и њеној тренутној снази. Тражено је да Србија не пошаље свог амбасадора на доделу Нобелове награде за мир. Разуме се да је у нашем интересу било да позитивно одговоримо на кинеску молбу. Званични Пекинг се не одбија тек тако, а посебно није мудро да га одбије једна мала земља као што је Србија, нарочито због тога што је захтев веома коректан и фер (што се не може рећи за захтеве западних „пријатеља").

Уопште ме не занима улажење у проблематику људских права и разматрање аргумената о заслужености признања. Да ли је Лију Сјаобоу заслужио Нобела или не, мање је важно. Заслуге можда постоје, а можда не постоје. Међутим, оно што ме занима јесте чињеница да постоји политичка позадина и политички интереси који су утицали на одлуку да баш Лију Сјаобоу добије овакво признање у овом деликатном геополитичком тренутку.

Уколико сумњате да Нобелова награда за мир још од хладног рата има политичку конотацију, сетите се само да је исту награду добио и Марти Ахтисари. Тада смо ми тражили и добили кинеску подршку и био је ред да узвратимо пријатељску услугу у духу сарадње и добрих односа српског и кинеског народа, и у духу паметних геополитичких потеза.

Став Србије да не присуствује додели Нобелове награде разљутио је пар европских званичника (посебно оне који долазе из бивших СФРЈ република), а обрадовао званични Пекинг.

Преиначена одлука је разљутила званични Пекинг и то далеко више него што би га разљутило одбијање молбе на старту. Преиначеном одлуком Србија је показала да нема ни минимум политичке озбиљности, да није у стању да одоли притисцима, да нема сопствену спољну политику и да је у ствари најобичнија „банана држава", и да стога није поуздан партнер.

Са друге стране, преиначење првобитне одлуке обрадовало је званичнике ЕУ понајвише због тога што је још једаред потврђена теорија по којој је једини успешан метод који треба примењивати у односима са Србијом притисак. Након свега, званичници западних земаља су задовољни али и забринути због првобитне „несмотрености Србије". Као да се ради о малом детету, а не о сувереној европској земљи, држава Србија се третира као неваљало и немирно дете које је могуће у ред довести искључиво добрим батинама. А пошто Србија увек пристане на све пошто је добро истуку, логично је да је закључак - и убудуће ћемо је тући.

РОДИТЕЉСКЕ ДУГЕ РУКЕ


Притисак који је довео до промене одлуке је био вишеслојан. Започео је неумесним изјавама Јелка Кацина, осведоченог пријатеља српског народа који је вређао српску државу и говорио о поштовању људских права у Србији (пре него што је сагледао стање људских права и поштовања права националних мањина у његовој сопственој земљи). Затим је напоменуо да је првобитна одлука Србије израз српске „сервилности". Тиме нам је, између редова, заправо поручио две ствари. Прва је да је пожељно бити сервилан само према господарима у Бриселу и Вашингтону. Дакле, није проблем сервилност, већ је проблем што нисмо селективно сервилни. Друга ствар коју нам је поручио јесте да погледамо пример његове земље. Она је светао пример селективне сервилности. Ни реч против Брисела и Вашингтона.

Након њега, уследили су гласноговорници Брисела и Вашингтона у Србији, почевши од лидера неких опозиционих партија, невладиних организација и медија. И наравно, Вука Драшковића. У питању су биле нове досетке, не знам ни сам које по реду. Медији су цео случај представили крајње једнострано и тенденциозно, ставивши одлуку која је, по својој суштини политичка, искључиво у контекст људских права. И наравно, резултат је постигнут.

У међувремену је вероватно забележен и један петоминутни телефонски позив из Брисела у председништво Србије, након чега је пирамидална структура моћи реаговала као сат и спречила покушај вођења аутономне српске спољне политике.

Које су најзначајније поуке и дилеме?

Из ових дешавања, међутим, свакако треба направити једну паралелу и поставити једно питање. Паралела се односи на позицију и намере Вука Јеремића. Овим дешавањима је коначно разрешена дилема о природи догађаја који су довели до одустајања од српске резолуције против независности Космета на Генералној скупштини УН. Сада је јасно да се није радило ни о каквој завери, већ да је министар спољних послова био директно миниран из зграде самог председништва Србије и да је Борис Тадић подлегао притисцима. Слична ситуација се и сада поновила. Већ сада се спекулише да ће Јеремић бити смењен након завршетка страначке скупштине и унапред изгубљене трке за потпредседничко место. Тако је једном стављена тачка на спекулације о наводној „сарадњи у прихватању притисака из Брисела". То наравно, не објашњава фрапантну чињеницу да Јеремић и даље трпи такво фактичко стање.

То не објашњава чињеницу да Јеремић још увек није поднео оставку. Оставка би сачувала његов политички кредибилитет, показала његов морални интегритет и позитивно утицала на његову даљу политичку каријеру.

Напросто нема смисла суделовати у спољној политици на коју као министар нема пресудног утицаја. Са друге стране, признајем да ми је некако мучно да своје ставове приближим ставовима неких невладиних организација и медија које ових дана траже његову смену због покушаја да води независну спољну политику утемељену на српским интересима.

Питање које ваља поставити тиче се маневарског простора који би Србија имала уколико би икада постала чланица ЕУ. Великој и моћној немачкој држави дозвољено је савезништво са Русијом, мада се ни на то савезништво не гледа исувише благонаклоно, али је већ неко време јасно да се малој и слабој српској држави не би толерисао никакав политички потез који не би одобрио или иницирао сам Брисел. То нас доводи у ситуацију да будемо и фактички одвојени од нама пријатељских земаља, са којима нећемо бити у стању ни у позицији да градимо добре односе, док ћемо зависити искључиво од воље Брисела и Вашингтона.

Колико је то мудро, с обзиром на њихову подршку даљој дезинтеграцији Србије, независном Космету и гашењу Републике Српске процените сами. Међутим, коначна одлука о смеру српског државног брода је у рукама оних који су у ситуацији да креирају спољну политику ове земље.

А уколико поред ЕУ, за циљ одаберемо и НАТО, и у једном тренутну аплицирамо за чланство у овом ратном пакту који нас је бомбардовао показаћемо две ствари: да смо изгубили свако достојанство, политички компас и морални кодекс и да смо направили политички потез који се може једино мерити са оном народном „отишао у четнике '45."

У сваком случају резултат ове ујдурме и државног скандала јесте да смо још једном демонстрирали своју „сервилност", неозбиљност и да смо од две понуђене могућности изабрали трећу која је гора од обе- изневерили смо и ЕУ и Кину, а понајвише смо изневерили себе. То заиста можемо само ми.

Заслужили смо Нобела, заиста.

П.С. Постоји додуше и једна добра вест која је проистекла из читавог замешатељства- схватили смо да имамо премијера!


http://standard.rs/vesti/36-politika/6145-milan-damjanac-srpski-nobel-i-geopolitike-posledice-.html

Идентитетска политика

Пише: Милан Дамјанац




Национални идентитет и културни образац су предуслови јединствене нације и стабилне државе. Зачетак распада Југославије јесте у томе што се није успео наметнути југословенски културни модел и национални идентитет, док је у време СФРЈ више чињено на промоцији локалних, сепаратних идентитета него општег. Иако се јавно истицало да је југословенски идентитет најважнији, доминантни су ипак били сепаратни национални идентитети, док се кровни југословенски идентитет помаљао само као условни и не сувише одређујући (сем када је реч о преузимању идентитета Југословена у иностранству). Такав положај југословенског идентитета условио је распад државе у реалитету, у фактичком смислу, пошто не постоји народ који би је бранио због тога што она јесте или је требала да буде. Јасно се могу одредити филозофски, затим социолошки, правни и политички почеци распада. Сличан сценарио се понавља и у Србији данас. Иако се СФРЈ распала а Србија имала ту несрећу да велики део Срба остане ван граница Србије, процес разградње није завршен. И та окрњена територија коју Србија контролише се неупитно смањује. Србија постаје Југославија у малом - скуп различитих диверзитета без озбиљног или успешног покушаја да се створи нација наметањем српског кровног идентитета.

Срби, Војвођани и остали

У том смислу, Србија све више постаје заједница више идентитета који егзистирају заједно- српског, војвођанског и мноштва мањих. Разлика између српског и војвођанског идентитета је пре свега у опсегу. Домет српског идентитета јесу углавном грађани Србије који су српског етничког и културног карактера. Са друге стране, војвођански идентитет не подразумева етничку већ искључиво културно-обичајну и географску припадност. Успех војвођанског идентитета је видљив на први поглед. Успело се са наметањем заједничког осећаја припадности, прихватања одговорности за заједничку судбину и заједничких тежњи. Војвођани су целина за себе који ће се, како године буду пролазиле, све више удаљавати од својих сународника, који покушавају да сачувају обрисе народног идентитета.
У Војводини се покушава наметнути југословенски идентитет али са једном крупном разликом- иако се подржава и негује ентичка различитост, кровни идентитет се никада не доводи у питање. Такође, како би идентитет могао бити успешно накалемљен на постојеће идентитете, морао се наћи некакав моменат одношења. То су, већ традиционално, Срби из других крајева Србије и Београд. Управо због тога, онима који преко медијске слике креирају војвођански идентитет треба апсолутно свака назнака истог. Стога је њима од капиталне важности у фактичком смислу ВАНУ која ће постати јак темељ њихове евентуалне будуће и фактичке самосталности, док им је са друге стране, са идентитетске тачке од изузетне важности и симболичка промена назива „извршно веће Војводине“ у „влада Војводине“, чиме преко језика у говор улази идентитетска повезаност којом се даје на значају новој нацији. Идентификовање са политичком творевином каква је Војводина, која контролише медије и све позитивне аспекте живота у покрајини (наиме, ради се о томе да се све што се позитивно догоди приписује Новом Саду, а све негативно Београду и остатку Србије) изазваће стварање нове нације.

Бојим се да се у Србији никада није исправно схватала разлика између нације и народа. Могуће је да је то зато што сама етимологија већег дела наших израза који су са том разликом повезани даје тим истим изразима потпуно друкчије значење него у већини европских земаља. Но, једно је сигурно- били смо убеђени да је немогуће од српског народа у Црној Гори створити црногорску нацију, али се то ипак догодило. Стварање нација на нивоу политичке јединице је данас могућ и реалан феномен и повезан је са грађанским друштвом. Утицај медија на промену свести је немерљив. Не ради се овде о асимилацији или о негирању националних права сваке етничке заједнице, већ о њиховој идентитетској интеграцији у државу што је предуслов стварања стабилног, патриотског грађанског друштва. Све до Другог Светског рата, Србија је градила и неговала грађанско друштво и здрави патриотизам. У том и таквом друштву постојало је мноштво примера разних етничких група које су се изјашњавале као Срби или су у најмању руку биле патриотски опредељене (сетимо се само Јевреја који су се изјашњавали као Срби мојсијевске вероисповести).
Инсистирање на националним саветима, светско и регионално лидерство у давању максималних права националним мањинама скупо ће нас коштати. Држава ради на стварању нејединства, уместо јединства. Често се чак и одриче дела грађана који не желе да буду третирани као националне мањине.

Регионални идентитети


Као да сви ови диверзитети у оквиру овако малог народа на овако малој територији нису довољно лоши, већ се држава упорно труди да створи још подела и да што је могуће више ослаби осећај јединства и заједничког интереса и тежњи. Расцепкана држава на регионе који поседују значајну политичку и економску снагу и дипломатска представништва у иностранству не може да делује ни јединствено ни одлучно.

Таква држава је осуђена на пропаст пошто њени грађани не осећају припадност према другим идентитетима. Зашто би Војвођанина бринуо развој југа, а јужњака развој Војводине? Свако гледа свој регион, нико не осећа солидарност према другоме. Таква ситуација може одвести само у општу анархију која ће довести до цепања државе.

Прича о регионализацији је дневнополитичка и као таква представља средство за унутрашњу употребу, мада не треба занемарити ни притиске које стижу из ЕУ да Србија што пре раздели моћ по регионима, посебно како би добила приступ већем новцу из предприступних фондова. Било како било, регионализација није исто што и децентрализација. Уосталом у суседној Храватској аутономије су Уставом забрањене, а држава је подељена на мноштво административних јединица- жупанија (што је требало и у Србији спровести), док са друге стране званичници западних земаља чине све како би централизовали Босну и Херцеговину.

Како то у Европи раде?

Погледајте пример успешне европске демократије и успешног грађанског друштва- размотримо укратко пример Француске.

Француска има снажну политику асимилације свих етничких група у једну француску нацију. Различитост аутохтоног становништва огледа се и у дијалекту. Корзиканци су етничка група најсличнија Италијанима. Значајну етничку групу Француске чине Арапи и Африканци који су углавном сконцентрисани око великих градова. Град са највишим процентом Арапа је Марсеј и околина, где они чине већинско становништво.
„Као Французи данас се пописују сви народи који живе у Француској, па тако и други народи на подручју Француске који су настали романизацијом старе Галије и германских племена. Међу овима данас разликујемо Франко-Провансалце из источне Француске у пограничним крајевима са Швајцарском и Италијом; Окситанце на југу Француске; Провансалце са обале Средоземља; Гаскоњце који су по свој прилици аквитанијским језиком романизовани Баски и налазе се на југозападу Француске и у суседној Шпанији; Корзиканце са Корзике којих има и у САД-у и Италији. Француски језик наравно има далеко највећи број говорника, али је етно-културно наслеђе тих народа сасвим различито. Постоји више локалних језика: баскијски, бретонски, каталонски, корзички, фламански, алзашки, окситански. Француска влада и школство тек су однедавно допустили њихово коришћење. Регионални се језици данас уче у неким школама, али француски остаје једини службени језик, како на локалном тако и на државном нивоу.“ [1] На пример, бретонски језик у региону Бретање је скоро потиснут из школа. У Француској се веома ретко говори о аутохтоним етничким групама и њиховим међусобним језичким и културним разликама, што је државна политика. Упркос свему, велики број Бретонаца снажно подржава аутономију своје регије, али је Француска на време реаговала и економском политиком приморала велики број Бретонаца да емигрирају у Париски регион.

До недавно се нису ни знали тачни подаци о мањинама, јер је појам "етничка мањина" готово непознат у Француској. Наиме, још од Француске револуције држава примењује "закон тла", који каже да су пребивалиште и етнички идентитет нераздвојни, односно, онај ко живи у Француској је, самим тим, аутоматски Француз. Етничке мањине су кроз историју асимиловане у јединствену француску нацију на све начине, углавном веома успешно. Тек је недавно, и то под притиском Европске Уније, Француска дала тек нека нешто битнија права етничким мањинама.

За то време...

Овај пример је требао да послужи како би се сагледала сва озбиљност проблема и да ослика начин на који се једна озбиљна држава суочава са таквим проблемом.
Српски медији, са друге стране, не желе да промовишу стварање минимума заједничког идентитета, тј свести на нивоу државе. Део проблема је у томе што је српски идентитет искомпромитован и као такав непожељан за опстанак, а камоли за истицање. Српски идентитет је преко српских медија толико искомпромитован да код грађана изазива осећање стида, док код других изазива осећање озлојеђености. Немогуће је истицати и поносити се српским идентитетом када се он разара на сличан начин као немачки након Другог Светског рата. Суштина је у томе да помен и доживљај српског идентитета, у најмању руку изазивају нелагоду. Зато се медијско наметање војвођанског идентитета одобрава и поздравља а српског не. Друго је питање да ли би деловање у том смеру било успешно, али је сигурно да друштво без изграђеног колективног идентитета који генерише осећај патриотизма не може донети дугорочну стабилност већ само постати извор нових националних тензија. Не само што српски медији учествују у разарању српског идентитета (погледајте само шта се дешава са ћирилицом или СПЦ) већ и већина интелектуалаца прихвата овакву позицију као легитимну и под изговором заштите демократије, људских права, толеранције и грађанског друштва угрожавају и штете управо вредностима у које се заклињу.

Ситуација у Рашкој области је прави пример овакве шизофрене ситуације. Медији имају разумевања за протесте и изјаве исламског муфтије, док немају ни трунку разумевања ни за далеко мање ствари ако је у питању свештеник Српске православне цркве. Са друге стране, медијски се без икакве задршке, грађани Србије који живе на том подручју сврставају у Бошњаке иако се зна да постоји један део муслимана у тој области који себе сматрају Србима муслиманске вероисповести. Ова врста самонегирања и игнорисања сопственог народа, а са друге стране повлађивање верским лидерима који се отворено баве политиком шаље погрешну поруку свим осталим српским грађанима. Постоје чак и групе које се јавно залажу за независност Космета и Војводине, што је, ваљда, кршење Устава ове земље. Погледајте само реакцију на изјаве председника општине Прешево. Изјаву да ће три српске општине пре или касније постати део тзв. „Велике Албаније“ дотични функционер не само што није демантовао, већ ју је изнова поновио, речима „хапсите ме али Прешево ће бити у Великој Албанији“.[2]

Дотичном функционеру је име Орхан Реџепи, и бивши је командант терористичке јединице ОВПБМ које се оружано борила против српске државе. Наравно, аболиран је од одговорности, и сада без икаквих проблема и препрека, у Србији обавља политичку функцију. Као да то није довољно, Реџепи каже да „сви Албанци стоје иза платформе природне Албаније“ и тиме је изјавио нешто што је у супротности не само са здравим разумом већ са цивилизацијским нормама. Истицање страних застава на територији суверене државе Србије такође не иде у прилог стабилности земље.

Уопште, у Србији је дозвољено угрожавати идентитет већинског народа, позивати јавно на сепаратизам и користити говор мржње против већинског народа, његове традиције и културе. Овакав однос представља пораз свих државних, историјских и културних капацитета Србије. Такође, јачину државног апарата је, чини се, дозвољено користити и испробавати само на српском народу док се сви проблеми са националним мањинама решавају компромисом. Ма колико проблеми били идентичне природе, употреба силе ће увек бити спроведена како би се контролисао део становништва који је по природи ствари најлакше контролисати и који је најлојалнији држави (што не значи да други грађани нису лојални грађани). Овакво нерезонско понашање српских медија и државног апарата ствара непрелазну границу између државе и већинског народа која је неприродна и апсолутно нездрава, и која социолошки говорећи, може произвести озбиљне последице.

Сепаратни идентитети генеришу и сепаратне интересе који увек прелазе у фактичко стање и реалне тежње. Оваква политика је увод у даље цепање Србије и даљу нестабилност.

Треба учити од успешних европских држава- а по тим аршинима српска идентитетска политика се креће према провалији. Свака европска држава промовише осећање патриотизма, које деле сви њени грађани. Најучесталија дефиниција патриотизма је однос према сопственој држави који се одражава кроз осећај поноса према достигнућима и култури своје државе, настојању да се очува њен карактер и идентитет, односно идентификација с осталим припадницима заједнице која чини заједничку државу.

Чини ли Вам се да се такво осећање промовише у Србији?

[1] http://www.geografija.hr/clanci/1476/nacionalne-manjine-u-europi-primjer-francuske

[2] http://www.pressonline.rs sr /vesti /vesti_dana/story /139604 /Hapsite+me,+ali+ Preševo+ će+biti+ u+Velikoj+ Albaniji!.html

http://www.nspm.rs/kulturna-politika/identitetska-politika.html

Неодговорни закључци, оптужбе и опсесије

Пише: Милан Дамјанац





Ноам Чомски је својевремено истакао да га од економских последица које ће задесити Југославију након увођења санкција далеко више брину друштвене последице. И заиста, дошло је до урушавања јавног морала и пропасти породичних вредности. Након петооктобарских промена овај се незахвалан тренд наставио, те је данас српска држава на умору. Након протеклих десет година медијске офанзиве у Србији је дошло до губљења здравог разума. Медиокритети су запосели медијске куће, а они који се издају за либерале и безалтернативне европејце су углавном бивши титоисти који толеранцију према супротном мишљењу схватају врло једнозначно - толерантно је прихватити мој став, а нетолерантно износити супротан.

У таквој медијској атмосфери, у којој је супротно мишљење, част изузецима, прогнано на интернет медије и блогове, убрзо је постало немогуће водити уљудну расправу и саслушати саговорника. Живот у Србији је све тежи, интелектуалци који имају супротан став у односу на предоминантан су потпуно скрајнути на маргине. У општој конфузији било је логично да се пре или касније појаве екстремна мишљења која полако постају доминантна. Када вам неко десет година упорно говори да сте народ убица, кољача и лудака, логично је да ће произвети контрареакцију. Омладина је природан избор - обично су године, енергија и неискуство те које пресуђују када је у питању прихватање некаквог екстремног политичког става. Елем, ако је то донекле разумљиво - мада стога не и мање опасно - када су у питању млади, врло је неодговорно када су у питању интелектуалци који јавно изражавају свој политички став.

Тако се, без икаквог разлога, међу критичарима појава у друштву створио раздор који је одмах у старту прешао границе пристојног разговора и размене аргументације, те се одмах прешло на личне увреде. Фрустрација је велика, сви би хтели све и одмах да мењају иако претходно нису промислили о последицама. А како је све започело?

Започело је тиме што је Слободан Антонић имао храбрости да изнесе свој став поводом покушаја да се Космет брани дипломатским путем у Генералној Скупштини УН и није желео да прихвати тезу да је власт од почетка знала да ће спор изгубити и да ће резолуцију повући, а да је све друго била „само представа за масе“. Моја намера није да овде браним Слободана Антонића и његов закључак, већ право на слободно мишљење и на друкчији став. Просто је невероватно како је део „патриотске интелигенције“ преко ноћи закључио да је Антонић „издајник“, у пакету са целим НСПМ.

Међутим, тај недостатак жеље и стрпљења да се други саслуша и да се његови аргументи узму у разматрање пре него што га назову „издајником“, „плаћеником“ и „будалом“ представља део шире атмосфере општег лудила, а можда и жеље за промоцијом себе као „исправног патриоте“; у неким случајевима, тако што ће се денунцирати онај који је већ поодавно створио своје име и кредибилитет.

Не ради се само о томе да су такви случајеви дегутантни и мучни. Они су и опасни као наговештај могућих друштвених дешавања у будућности, и стања на којем се већ увелико ради, а то је да једна катастрофална, али већ ислужена политика, буде замењена другом, квазипатриотском. Такође, не знам шта је спорно бити критичан према највећој опозиционој партији, а не само према власти? Да ли „наша“ опозиција треба да буде заштићена као „бели медвед“, па се као таква не сме критиковати, посебно ако се у иступима њених лидера препознаје наставак исте погубне политике коју тренутно гледамо? Није ли помало неодговорно упорно тражити смену лоших да би дошли једнако лоши, или још гори? Није ли то помало исхитрено, и не подсећа ли то на изреку „сјаши Курта да узјаше Мурта“?

Како год било, параноја се толико увукла у текстове неких аналитичара тако да се сваки потез и свако супротно мишљење ставља у невероватне контексте. Налик теоријама завере, све је повезано, све поткупљено, сви намерно раде у истом циљу „рушења Србије“, а нарочито они који се против тог рушења боре и који су одавно стекли кредибилитет пожртвованих бораца и друштвених радника који се труде да тој истој држави и српском народу буду од користи. Да ли је могуће да је један супротан став довољан за закључак да су сви они „издајници“? Ради се о врло опасном и тенденциозном етикетирању. И таман када се ствар мало стишала, поново се огласио Миша Ђурковић и поводом цитирања једног текста објављеног на НСПМ-у у емисији „Инсајдер“ написао како му је због тога драго и да је он одувек „био за то да се све фракције комуниста обједине“.[1]

Ова невероватна изјава је мене, као и верујем све читаоце и ауторе Нове српске политичке мисли дубоко увредила. Нити је НСПМ „комунистички“ часопис, нити су аутори који објављују своје чланке на НСПМ „комунисти“ (што не значи да их нема или не сме бити - нисам знао да је то забрањено?). И где бисмо стигли ако бисмо обраћали пажњу на то шта ће и шта све могу „Е-новине“, „Пешчаник“, „Инсајдер“ и остали да цитирају и искористе? Елем, тако злонамерна и неистинита изјава, која би ваљда сад требало да изазове поплаву одушевљења и одобравања код националније читалачке публике, неумесна је и не приличи било коме, а поготово некоме ко претендује на то да је озбиљан интелектуалац. Уосталом, ако већ хоћемо да се бавимо „теоријама завере“, ево пробаћу и ја да изнесем једну.
Шта ако су ово последњи и врло усаглашени напади на НСПМ са разних страна део шире и организоване стратегије да се НСПМ и његови аутори дезавуишу зато што представљају сметњу реализацији планова Империје у Србији и најозбиљнију конкуренцију другосрбијанском монополу на културном и интелектуалном плану? И шта ако је „негде“, односно „тамо где треба“, закључено да би тај атак на НСПМ ваљало извести не само са „другосрбијанских“ позиција, које су се до сада у ту сврху показале као неефикасне, него и од стране „националних револуционара“ , и да су у ту сврху пронађени или активирани неки и, наизглед, страшно бескомпромисни и радикални новокомпоновани „патриоти“, којих донедавно нигде није било? Под тим не мислим на било кога по имену и презимену.

Видите како је лако, ако се бавимо неопрезним и не до краја утемељеним анализама, склизнути у опасне и далекосежне закључке? Мора да се разуме да нису сви ставови идентични, да свако има право на свој став, пошто уколико критикујемо један систем као тоталитаран, не смемо и сами да пропагирамо једноумље и тоталитарност. Уосталом, ако су „сви комунисти коначно на једном месту“, као што вели Ђурковић, шта са часописом „Печат“? Тешко да је то десничарски и „не-комунистички“ часопис, али нисам приметио да Ђурковић ту има неких примедби. Да ли би било исправно, с обзиром да знамо какав је идеолошки профил тог листа и с обзиром да Ђурковићев портал са Вучелићем и његовим Печатом тесно сарађује и преноси чланке из њега још пре него што се Печат појави на киосцима, извести закључак о идеолошкој припадности и „комунизму“ самог Ђурковића? Наравно да не би.

Но, далеко од тога да мислим да су сви текстови господина Ђурковића тенденциозни и лоши. Напротив. Мада мислим да би било много похвалније да, као што му је скренуо пажњу Небојша Бакарец, и у својим колумнама које пише за Политику, заступа исто онако „жестоке“ и „бескомпромисне“ ставове као у „Новом Стандарду“.

Са друге стране, Светислав Басара, човек коме је НСПМ вечита и ужасно инспиративна тема је још једном покушао да на малом простору критикује тезе које се износе у анализама објављеним на интернет порталу НСПМ. Тако се господин Басара подсмева Антонићевом тексту, у коме се позива на јединство цркве и упозорава на опасност од црквеног раскола[2]. Басарини аргументи су да је таквих раскола већ било, и код Грка, и код других народа, да су они у православном свету нормални и да томе не треба придавати превише важности. Ни по чему ми нисмо посебни. Богами, јесмо, итекако смо посебни. Хтели ми то да признамо или не, чињеница је да је Српска православна црква кроз векове била стожер српског националног бића и да би евентуалним расколом сам српски идентитет био доведен у питање. Историја нам је показала да су Срби и СПЦ нераскидиво повезани. Ми смо јединствен пример и по томе што једини славимо крсну славу (не рачунам занемарљиве изузетке), пошто смо од наше православне цркве начинили српску народну цркву. Српска православна црква је одувек имала и хришћански али и преовлађујућ национални карактер. Евентуални раскол и деоба на оне који бране национални карактер цркве и оне који бране универзално хришћански карактер цркве могла би расцепати српско национално биће и коначно дотући српски идентитет и бити увод у нестанак.

Међутим, није тај аргумент оно што ме брине. Брине ме Басарина опсесија Новом српском политичком мисли. Зар је могуће да не може да пронађе неку другу, важнију тему сем те? Да ли у овој држави и друштву постоји неки акутнији проблем за Басару? И како је могуће да малтене сваки текст заврши увредом на нечији рачун? Овога пута, у питању је била увреда и иронија на Антонићев рачун. Просто ми није јасно да ли је човеку толико забавно да чита и коментарише текстове са НСПМ-а, или то ради из чистог мазохизма. Или је напросто реч о неком и нечијем „домаћем задатку“?

Не знам, али препоручујем да покуша да пронађе неке друге теме. Чисто да читаоцима не досади. Избор тема о којима пише ме подсећа на чувену причу о новинару који је у Титово време, пролазећи мрачном улицом, написао текст о неосветљеним тротоарима, док је на 50 метара од њега Државна Безбедност тукла неког непознатог човека.

Неће бити да је највеће интелектуално достигнуће говорити похвално о Карлеуши и њено (или „њено“) колумнистичко стваралаштво проглашавати за „ударац ногом у јаја младотурске чаршије“[3].

Отужно звучи. И не приличи никоме. Па чак ни једном Басари.


[1] http://standard.rs/vesti/49-kolumne/5991-mia-urkovi-brao-u-veri-
koristite-i-razum-nije-teko-.html

[2] http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/propast_tri_stuba.881.html?
news_id=204267

[3] http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/138064/Svetislav
+Basara%3A+Karleu%C5%A1in+udarac+u+jaja+mladoturske+%C4%8
Dar%C5%A1ije.html

http://www.nspm.rs/samo-smeh-srbina-spasava/iz-dnevnika-dva-drzavnika.html

Из дневника два државника

Пише: Милан Дамјанац



Само данас, ексклузивно објављујемо изводе из дневника наша два истакнута политичара и државника.

Дневник једног председника


Јутро:

Још један сунчан дан се рађа, а ја поново крећем на пут. Овога пута крећем у братску нам Хрватску како бих још једном урадио оно што најбоље знам. Извинићу се. Само не знам како оно беше, да не помешам, која је сада годишњица? Ах, у питању су страдања једнога града. Има ли шта горе него страдања?

А ко ће се извинити за патње тог јадног народа него ја?

Каква огромна одговорност лежи на мојим плећима. Одмах сам угасио мини линију иако је певала моја омиљена певачица- Севе. Џаба, слушаћу је вечерас поново, можда је данас и видим али сада је неопходно да и сам додам гас! Извињења се неће изговорити сама од себе!

Лепо сам рекао Крлету да је ово замарајуће- зар није једноставно лакше да сам одједном обишао све градове бивше Југославије и свима се извинио? Овако сам стално под стресом. Ух, а када оно треба за земљотрес да се извиним околним народима? Мораћемо да се договоримо. Ето како ми Краљево срећу квари. Срећа па забринути грађани шаљу смс поруке у циљу обнове града. А још је већа срећа што на исте поруке наплаћујемо ПДВ. Како бисмо се иначе финансирали, ово је јединствена прилика. Није сваки дан- земљотрес!

Срећа па ће се и домаћини извинити. Бар ми је тако речено. Ништа, нека ме Шуле што пре пребаци тамо, хеликоптером ако треба, баш ми се не иде. Тешко је владати овим народом али олакшава то што би и они који би желели да ме наследе били гори од мене.

Подне:

Прешли смо границу! Хвала Богу, још мало па стижем у земљу наше браће. Виде се последице рата. Не као у Београду, где још нисмо отклонили све последице бомбардовања, али на томе радимо свакодневно. Готово сви пријатељи су нам опростили што су нас бомбардовали. А они који нису опростиће - преостало је још само пар милиона уступака. Осећам се као Вили Брант, иако се ја нећу извињавати за туђе већ првенствено за наше жртве. Треба сви озбиљно да се запитамо чиме смо произвели толика страдања и геноцид над нашим народом. Лошом политиком. Јасеновац је споменик нашој глупости. Колико ли је требало муке да се све те јаме напуне српским костима? Одмах ћу се извинити, о страшне ли муке и труда...то нам неће опростити. Могу бар да покушам. Срећа па данас идем само у Вуковар. Извините браћо, рећи ћу, што сте морали да нас протерате! Извршили смо агресију на вашу предивну земљу тако што су ваши грађани наше националности тражили своја права! Зато је праведно да их више тамо нема. Страшне су последице, помислио сам, посматрајући људе који држе некакве транспаренте и упућују ми вулгарне речи. Ех колико ли смо им зла нанели па нас толико мрзе? Можда је најбоље да више никада не долазимо нити да тражимо своја права. Станове и куће нека задрже. Чујем да чак и њихова премијерка живи у српском стану. Нека јој је са срећом!

Ред је да пружимо руку помирења и извинимо се за Бљесак и Олују! Имам утисак да прогнани Срби баш и не разумеју моју иницијативу, али је она у нашем најбољем интересу.

Вече:

Још један тежак дан је прошао. Видим да медији лепо извештавају о мојој посети. Једино је народ узбуђен. Мораћу некако да их увеселим. Знам - питаћу Северину да пева за Српску нову годину!

Народ ће бити одушевљен.

Дневник водећег опозиционара


Јутро:

Још један тужан дан. Још толико је корака преостало до чланства у Европској Унији а тако мало времена имамо. Мада није да је чланство у тој организацији толико важно. Или јесте. Није. Ма не знам, Аца каже да јесте. Уосталом није ни важно, и јесте и није. Сећам се када сам се последњи пут опустио и рекао што ми на срцу лежи...да Европска Унија има алтернативу- пресела ми је вечера. Телефони су се усијали, Аца побеснео. То је последњи пут да ћу изговорити нешто што нисам претходно добро провежбао са њим насамо. Толико сам се навикао на неодлучност да ми се то одражава и на приватни живот. Јуче ме конобар пита да ли желим чорбу. Да, рекох му. Ипак не. Не, да, мислим не, мислим шта ви мислите да треба да кажем, рекох му. Човек се начисто збунио. Каже да треба да одредим шта хоћу.

Можда је тако у кафани, али у политици је потпуно друкчије. Само, жао ми је због те глупе и непромишљене грешке. Толико се Аца изнервирао и толико је био под стресом тих пар дана...носио је стенограме по амбасадама, каже да се презнојавао док су их темељно ишчитавали. Мучно искуство, каже. Све време су га гледали испод ока. Тако је то, каже, када се ради на своју руку.

Подне:

Коначно сам променио мелодију на телефону - сада ми уместо руске мелодије свира „Ода радости“. Европо, све сам ти ближи - и по срцу и по души!

Окупљени грађани у парку ме поздрављају, свако има понеку лепу реч, констатацију или питање. Један каже- продаше Телеком, то је права катастрофа. Јесте, кажем, заиста је страшно и недопустиво! Други каже да морамо да продамо Телеком као би попунили испражњен буџет. Јесте, вала у праву је. Буџет никад празнији, мораћемо да продамо! Трећи каже да је политика према косовској сецесији сувише мекана. Истина, политика је ужасно мекана, али све ће се то променити када модерни и напредни дођу на власт! Четврти, пак, каже да је политика према сецесији преоштра и да се тај проблем мора решавати у договору са нашим европским партнерима. Потпуно је у праву, никако није добро љутити наше европске пријатеље. Политика мора бити рационална! Све ће се то променити када дођем на власт!

Вече:

Тражио сам возачу да пожури док смо пролазили Земуном. Мноштво мрачних сећања на мучно, страшно, напето, сиромашно политичко детињство ме прогањају. Мноштво слика, мноштво говора...мноштво песама и ставова неког монструозног човека кога више не познајем. Мада, ако навијачи могу једном голману да опросте ружну прошлост може и Европа мени. Опрости ми, мила Европо!


http://www.nspm.rs/samo-smeh-srbina-spasava/iz-dnevnika-dva-drzavnika.html