среда, 24. децембар 2008.

Obavestenje

Tekstovi politicke prirode se nalaze na
http://desnamisao.blog.co.yu/

четвртак, 27. новембар 2008.

Trasimah i Nice

U ovom radu bavicu se pokusajem da dokazem uticaj Trasimaha, antickog filzofa i cuvenog sofiste,na modernog mislioca Fridriha Nicea. Na pocetku izlozicemo osnovna shvatanja ova dva mislioca o pravdi i moralnosti uopste te cemo na kraju rada izvesti zakljucak.
Pitanje o prirodi moralnih zakona iziskuje da shvatimo nacin na koji su obojica ovih mislioca shvatali moral. Kako Trasimah, tako i Nice, smatraju da je moral ljudska tvorevina- nacin na koji uređujemo društvene odnose. U periodu velikih drustvenih lomova, ili mozda je bolje reci civilizacijskog pada koji je zadesio Staru Grcku, pojavila se velika trojka filozofa zaista velicanstvenog formata- Sokrat, Platon i Aristotel. O Sokratu znamo najmanje posto sam nije ostavio nikakve pisane zapise; gotovo sve sto o njemu znamo proistice iz dijaloga njegovog ucenika, slavnog Platona, u kojima, u vecini slucajeva, Sokrat preuzima vodecu ulogu.
Moglo bi se donekle reci da nisu sasvim tacne pretpostavke da su Atina i grcka kultura velike zahvaljujuci ovim ljudima. Pre bi valjalo ukazati da su, istovremeno, i ovi filozofi bili veliki zahvaljujuci Atini i njenom politickom uredjenju; to i jeste jedan od glavnih razloga zasto ju je Sokrat neizmerno voleo.
Ono sto je tada dovelo Grcku u takvu situaciju koja je uslovila pojavu Sokrata jeste, pre svega, moralna dekadencija i totalna propast duhovnosti i dotadasnjih moralnih vrednosti. I jedni i drugi, i Sokrat i sofisti, pre svega su tezili da vaspitavaju ljude, da ih obrazuju, da pokusaju, svako na svoj nacin, da ih razumeju i uzdignu na visi nivo. Za razliku od dotadasnjih filozofa i Sokrat i sofisti prave zaokret; njih interesuju problemi zajednice, njene moralne vrednosti. Interesuju ih one teme koje su do tada uglavnom bile zapostavljene. Naravno, imaju razlicite poglede na resenje ovog problema. Dok Sokrat resenje vidi u filozofskom preispitivanju moralnih vrednosti i odnosu dela i celine, anticipirajuci ono sto su suprotnoj filozofskoj struji kasniji mislioci prigovarali, sofisti teze razoblicavanju morala kao takvig radi drustvenog uspeha. Njihovo glediste se sastoji u promeni prioriteta u odnosu dela i celine, odnosno, odnosa coveka kao pojedinca i zajednice u kojoj zivi. Takvim pristupom sveli su ljudsku egzistenciju na puki individualizam, zaboravljajući pri tom, da prava licnost moze proisteci samo iz ovog odnosa jer, ukoliko nije tako, onda bi se moralo objasniti otkud razvoj licnosti bez ulazenja u odnose sa drugima. Za razliku od njih, Sokrat je na ove probleme itekako obracao pažnju. Uvideo je opsti princip- ukoliko bi se svi ponasali samovoljno kao sto su ucili sofisti, nastao bi opsti haos usled subjektivnog odredjenja vrednosti, principa univerzalizacije.

U I knjizi Platonovog dijaloga “Drzava” se upravo spominje pitanje o pravednosti oko kojeg se kasnije spore Sokrat i Trasimah. Spore se oko pitanja- zasto bi neko zeleo da bude pravedan? Ni Sokrata ni Trasimaha ne zadovoljava trivijalan odgovor na pitanje sta je pravednost, poput- “vratiti svakome ono sto mu pripada”. Trasimah se ne slaze sa Sokratovim vidjenjem pravednosti i istice razliku izmedju pravednog i nepravednog coveka: “Tako sto mislis da ovcari i govedari imaju u vidu dobro svoga stada ili dobro svojih volova; da ih oni hrane i brinu o njima, smerajuci na nesto drugo, a ne na dobro svojih gospodara ili na sopstveno dobro; te da i oni koji u drzavama upravljaju, na nacin kako se stvarno upravlja, imaju nekakve drukcije namere prema onima nad kojima upravljaju, a ne one iste koje pastiri imaju prema svom stadu, i da, prema tome, oni brinu i danju i nocu o necem drugom, a ne o tome kako da sebi samima pribave korist. I tako si daleko od pravicnog coveka i pravicnosti, od nepravicnog coveka i nepravicnosti, da ne znas da su pravda i pravednik ustvari tudje dobro, da su oni korist onome ko je jaci i ko vlada, a steta onome ko je potcinjen i pokorava se. I ne znas da je nepravda ono sto je tome suprotno, i da, u istinu, gospodari nad onima koji su naivni i pravicni, i da ovi, potcinjavajuci se, sluze na korist onome ko je jaci, te ovoga cini blazenim a nikako sami sebe. Eto, Sokrate, najnaivniji covece, kako treba na to gledati, ako hoces da uvidis da je pravican covek, naspram nepravicnog, svuda na gubitku. Prvo vec u medjusobnim poslovnim odnosima: kad se dva ortaka jedan posten a drugi neposten, poslovno razortace, nikad neces naci da onaj posteni ima vise od nepostenog, nego uvek ima manje. Zatim i u drzavnim stvarima: gde god je rec o nekim porezima, uvek ce pravican covek, makar i podjednako imao, platiti vise, a onaj drugi manje; ako je, medjutim, rec o primanju, onda on nece uzeti nista, dok ce ovaj primiti mnogo. A ako i jedan i drugi imaju neku drzavnu sluzbu, onda ce pravicni imati stete, ako ni zbog cega drugog a ono zato sto svoje sopstvene poslove zanemaruje, a od drzavnih prihoda zato sto je posten nece imati nista…Ako zelis poredjenje, zamisli takvog coveka, i koliko je u zivotu bolje biti neposten nego posten. A najlakse ces shvatiti, ako uzmes krajnje nepostenje koje od najnepostenijeg coveka nacini najsrecnijeg, a najnesrecnijima opet, one koji su od te nepravde trpeli i koji je nece ciniti.
A takva je i tiranska vlast. Ona ne grabi tudju svojinu, pa da je ona sveta ili neposvecena, privatna ili drzavna, pomalo i krisom, nego svu odjednom. Ako neko na neposten nacin i pojedinacno prisvoji tudje pa ga uhvate, kazne ga i prati ga velika sramota. Za takva coveka kazu da je opljackao hram, da je trgovac robljem, nevaljalac, provalnik, lopov. Onaj, pak, ko ukrade drzavne pare i porobi sve gradjane dobije mesto ovih sramnih nadimaka naziv srecnika, coveka postovanog ne samo od gradjana i od drugih koji znaju da je u velikoj meri zlocinac. Oni koji grde nepostenje, ne cine to zato sto se boje da ne rade neposteno, nego zato sto se plase da zbog nepostenog rada ne stradaju. Tako je dovoljno jasno, o Sokrate, da je nepravicnost jaca, slobodnija i silnija nego pravicnost, i kao sto rekoh na pocetku: pravicno je ono sto koristi jacemu, a nepravicno sto samom sebi donosi koristi i dobitak.”
Dakle, Trasimah daje dve formulacije odgovora na pitanje sta je pravednost koje ocigledno protivrece jedna drugoj. Po prvoj, pravednost je pravo jacega, a po drugoj pravedno je ono sto je dobro za drugoga, odnosno, ono sto nije dobro samo za sebe vec i za drugog. Ovde je vazno istaci razliku izmedju ljudskog i prirodnog prava. Da bismo razumeli Trasimahovo glediste moramo objasniti poreklo imoralizma kao filozofskog gledista. O pojmu istine i morala se moze govoriti na dva nacina: moze se govoriti o istini a samim tim i o moralnim pravilima nezavisno od odnosa sa bivstvujucim, nezavisno od drustveno- istorijske konotacije i coveka kao njegovog osnovnog cinioca; a moze se govoriti i o istini i moralu koju upravo ta konotacija odredjuje ili koja nije moguća bez ovog odnosa sa drustveno- istorijskom situacijom, sa covekom kao donosiocem moralnih i istinitosnih normi .
Ukoliko pretpostavimo medjuzavisnost istine i bivstvovanja, shvatamo da sada bivstvovanje postaje to jedno, izvesno, nesumnjivo. Ovde se obrcu ove dve sfere; na ovom mestu dolazi do zamene teza u postavljanju problema istine. Dakle, ako ovako posmatramo istinu, moramo je posmatrati kroz bivstvujuce. Moramo je posmatrati kroz coveka i njegovu motivacionu strukturu.
Primer za ovu tezu bi bila razlicitost zakona u razlicitim drustvima i kulturama, cime se relativizuje pojam pravednosti. Cini se da svaka vlast menja ljudske zakone po sopstvenom nahodjenju, odnosno prema vlastitoj koristi. Pravednost je pravo jacega, kaze Trasimah, te iza njega ne stoji nikakvo moralno nacelo. Stav da je pravedno postovati zakone se potpuno relativizuje, postaje trivijalan. U tom kontekstu Trasimah i tvrdi da je korisno ono sto je propisano zakonom, sto znaci da je korisno onima koji su zakone propisali. Sto se tice drugog stava, on bi se mogao razumeti na sledeci nacin- cak i kada vladar donese dobar zakon, on ga nije doneo zbog gradjana vec zbog svojih interesa. Medjutim, gradjanima se cini drugacije. Oni predstavljaju “masu” koja ne moze kolektivno politicki da deluje i koja je u tom smislu neobrazovana. Trasimah takodje navodi primere u kojima pokazuje da vladar ne sme biti pravedan u tradicionalnom shvatanju te reci ( moralno ispravan) . Ukoliko bi ucinio dobro i pravedno delo i iz tamnice pustio coveka koji je bio njegov saradnik ili eventualno vaznu licnost, rizikovao bi da taj isti covek u izgnanstvu radi na njegovom svrgavanju sa vlasti.
Neophodno je i uzeti u obzir Trasimahovo shvatanje idealnog zivota. On smatra da treba teziti lagodnosti u zivotu ali pod uslovom da se ne sukobimo sa nekim jacim. Covek poseduje pravu srecu ako ima moc i bogatstvo, sto Trasimah smatra najvecom srecom; za njega nema srece iznad toga. Moc i bogatstvo su ideali za koje se Trasimah zalaze “i ko ih postigne nikada se nece osvrtati za sobom”. Kako doci do moci i bogatstva? Pomocu najvece, kljucne vrline. To je promisljenost, prakticna inteligencija koja u svom pojmu ukljucuje osobinu lukavstva. Tacno proracunavanje posledica onoga sto covek smera je najvaznije da bi se doslo do cilja. Vazno je da svi oko tog coveka misle kako je on pravedan i moralno ispravan, dok je on ustvari moralno beskrupulozan i jak; ali pre svega promisljen. Sto se tice kritike Platonovog moralizma, Trasimah govori da onaj koji se ponasa pravedno u situaciji nezavisnoj od toga da li bi mogao biti kaznjen ili ne, jeste glup covek. Treba biti pravedan jedino ukoliko smo sigurni da bi nas u suprotnom kaznili, u cemu je od glavne pomoci osobina promisljenosti. Trasimah, dakle, zastupa vrstu imoralizma coveka koji je okrenut javnim poslovima. Moc i bogatstvo su u tom kontekstu, neodvojivi jedan od drugog.




Fridrih Nice, sa druge strane, veliki moderni mislilac, je pisao u aforizmima, metaforama i kratkim razmišljanjima, ne izgradjujuci filozofski sistem poput npr. Hegela. Njegova tema je duboko nezadovoljstvo nacinom misljenja i zivljenja u njegovom vremenu. Nije se raspravljao sa drugim filozofima nego sa usvojenim, uobicajenim "duhom vremena". Smatrao je da su individualnost i strast potisnuti kulturnim modelom koji podstice nemisaono uklapanje u postojeci moral i drustvene norme. "Moral" je uvek vise od minimalnih zajednickih normi koje bi jedna, npr. kantovska, etika mogla opravdati. Zbog toga se moralom mogu nametati nacini zivota koji mogu sputavati sam zivot. Na taj nacin se ono sto je postojeci kulturni model, pretvara u apsolut najcesce podrzan "metafizickim", nadzemaljskim razlozima. U skladu sa opstim usmerenjem protiv metafizike, koje je karakterisalo 19. vek, Nice se na svaki nacin trudio da skine taj oreol svetog sa postojeceg. Tamo gde je u filozofiji i usvojenom moralu stajala neka vecna ili samorazumljiva istina, Nice je video neku sklonost ili volju za moc, upravo se trudeci da sve svede u zemaljske okvire. Ukoliko nesto nije moglo da se opravda istinom argumenta, Nice je odmah u tome video ljudski motiv da se nekim stavom stekne prednost u odnosu na neke druge ljude. Sve je ispoljavanje volje za moci, i to se ne moze izbeci - ono što Nice očigledno nije podnosio je zaogrtanje ovih motiva plastom "visih istina". U “Sumraku idola” Nice kaze: “Druga idiosinkrazija filozofa nije manje opasna: ona se sastoji u zamenjivanju poslednjeg i prvog. Oni stavljaju na pocetak kao takav ono sto dolazi na kraju – na zalost! jer ono uopste ne bi trebalo da se pojavi! – "najvise pojmove", to jest, najopstije, najispraznije pojmove, poslednji dasak realiteta koji isparava. To je opet samo izraz njihovog nacina postovanja: ono sto je vise ne sme da nastane od onoga sto je nize, ne sme uopste nastati. Moral: sve sto je prvorazredno mora da bude causa sui. Postajanje od necega drugog smatra se zamerkom, sumnjivom vrednoscu.
Sve najvise vrednosti su prvorazredne, svi najvisi pojmovi, bivstvujuce, ono sto je bezuslovno, dobro, istinito, savrseno – sve to ne moze da nastane, pa prema tome mora da bude causa sui. Ali, sve to ne moze ni da se razlikuje jedno od drugoga, ne moze da bude u protivrecnosti sa sobom. Zato oni i imaju svoj besmisleni pojam "boga". Ono što je poslednje, najtananije, najpraznije stavlja se kao prvo, kao uzrok sam po sebi, kao ens realissimum... I da bi covecanstvo moralo ozbiljno da se odnosi prema mentalnim patnjama bolesnih nauka! – A ono je za to skupo platilo! ”
U ucenjima moralista Nice je video proizvoljnu zelju da se misljenja i zelje ujednace, zelju koja ne koristi zivotu i istini jer ne potpomaze stvaranje novih formi zivota i misljenja. Smatrao je da vazeci kulturni model Zapada olicen u vrlinama skromnosti, odricanja i suzdrzanosti, potice iz odluke napravljene jos u Staroj Grckoj da se izabere "apolonski" umesto "dioniskog" kulta. Ovaj "dioniski" (po polubogu Dionisu u grčkoj mitologiji) model je slavio zivot kao takav, a ne neki njegov nadzemaljski nastavak ili ideal, kao sto to cini hriscanstvo koje je posledica izbora "apolonskih" vrednosti. Moderna varijanta starih dioniskih vrednosti koju se Nice trudio da formulise, treba da bude vodic za prevrednovanje svih vrednosti.
Njegov stav o sprezi moci i vlasti se nastavlja kada kaze sledece: “Narocito nova tvorevina, na primer, nova drzava, ima potrebu vise za neprijateljima nego za prijateljima: samo u suprotnosti se oseca neophodnom, samo u suprotnosti ona postaje neophodna… Drugacije se ne odnosimo ni prema "unutrasnjem neprijatelju": i tu smo oduhovili neprijateljstvo, i tu smo shvatili njegovu vrednost. Covek je plodan samo po cenu da bude bogat suprotnostima; covek ostaje mlad samo pod pretpostavkom da se dusa ne opusti, da ne zudi za mirom... Ništa nam nije postalo stranije od one davne pozeljnosti, pozeljnosti "mira duse", hriscanske pozeljnosti; nista ne pobudjuje u nama manje zavisti od moralne krave i masne srece dobre savesti. Odricemo se velikog zivota, ako se odricemo rata... ”
Svet je u neprestanoj promeni (slicna ideja postoji vec kod Heraklita) . Medjutim, u prirodi i svetu nema logicnosti, nego tu logicnost ljudi unose u svet. U svetu stoga nema ni zakonitosti. Temelj zivota je nagon za izrazavanjem zivotne sile, narocito za sirenjem moci (volja za moc).
Nice naglašava voljni, nesvesni, instinktivni deo ljudske psihe.
Prema tome, nema objektivno vazecih normi. Ovakvo stanoviste jeste imoralisticko. Moral je nestvaran i iluzoran. Nice je posebnom zestinom napadao hriscanski moral smatrajući ga protivzivotnim, zlocinom prema zivotu, jer osudjuje i gusi ljudske strasti, a to je ono na cemu zivot pociva. U svom delu “Genealogija morala“ istice : „ “ Samo su bednici dobri; samo su siromasni, nemocni ljudi iz nizih staleza dobri; pacenici, oni sto su u nemastini, bolesni, ruzni takodje su jedini koji su krotki, jedini koje Bog blagosilja, samo za njih postoji blazenstvo - a Vi ostali, vi otmeni i silni, Vi ste, medjutim, zanavek zli, grozni, pohotljivi, nezasiti, bezbozni, Vi cete, takodje zanavek biti zlosrecni, mrski i prokleti!”... Zna se ko je nasledio to jevrejsko prevredrovanje... Sto se tice strahotne i prekomerno sudbonosne inicijative koju su Jevreji dali tom najnacelnijom od svih objava rata, na um mi pada stav do kojeg sam dosao u jednoj drugoj prilici (S one strane dobra i zla, aforizam 195) - pa stav naime, da sa jevrejima pocinje ustanak robova u moralu: onaj ustanak koji za sobom ima istoriju dugu dve hiljade godina i koji danas vise ne vidimo samo zato sto je bio pobedonosan... “
Ovde vidimo da Nice moral dozivljava kao relativan i promenljiv u zavisnosti od drustveno- istorijskog konteksta. Kao sto smo vec naglasili, iza njega ne stoji nikakvo nacelo.
„Sta samo moze da bude nasa doktrina? – Da niko ne daje coveku njegove osobine, ni bog, ni drustvo. Ni njegovi roditelji i preci, ni on sam ( – besmislica predstave koja je ovde poslednja otklonjena ima svoje mesto u Kantovom ucenju kao "inteligibilna sloboda", a mozda vec i u Platonovom ucenju). Niko nije za to odgovoran sto on uopste postoji, sto je tako i tako stvoren, sto se nalazi u takvim okolnostima, u takvoj sredini. Fatalnost njegovog bica ne moze da se oslobodi iz fatalnosti svega onoga sta je bilo i sta ce biti. On nije posledica sopstvene namere, volje, svrhe, s njim se ne pokusava da dostigne "ideal coveka", ili "ideal srece", ili "ideal moralnosti" – apsurdno je hteti da se njegovo bice svali u ma koju svrhu.
Mi smo izumeli pojam "svrha": u stvarnosti nema svrhe... Covek je neophodan, on je delic sudbine, pripada celini, bivstvuje u celini – ne postoji nista sto bi moglo da sudi, meri, uporedjuje, osudjuje nase bice, jer bi to znacilo suditi, meriti, uporedjivati, osudjivati celinu... Ali, nema nicega osim celine! – Da vise niko ne bude odgovoran, da se nacin bica ne svodi na causa prima, da svet, ni kao senzorijum ni kao "duh", nije jedinstvo, upravo to i jeste veliko oslobodjenje – samo time se i uspostavlja ponovo nevinost postojanja... Pojam "boga" je do sada bio najveci prigovor postojanju... Mi poricemo boga, mi poricemo odgovornost u bogu: time upravo spasavamo svet.“
Pravi moralni covek bice „natcovek“, kaze Nice. On ce imati istinska ljudska svojstva. Bice uporan, nece se plasiti opasnosti, volece poduhvate i skokove u nepoznato i neocekivano, nece ostajati na pola puta. On ce ceniti upravo ono sto su moralisti najvise osudjivali: uzivanje, sebeljublje, sebicnost, ali ne hedonisticko uzivanje, nego uzivanje u moci, u vladanju nad drugim ljudima. Moc je vrhovni kriterijum svega. Dobro je ono sto povecava volju za moc, a zlo je sve ono sto tu moc slabi. Njegovo nastojanje je ,dakle, bilo da razori sve tablice vrednosti, da preokrene svako vrednovanje.
Sada, posto smo stekli uvid u osnovna shvatanja ova dva filozofa, pokusacemo da pokazemo koje su slicnosti izmedju ova dva ucenja. Vec nakon ovog izlaganja moze se primetiti veliki uticaj koji Trasimah ima na Niceovo ucenje.
Ono sto ih spaja je imoralizam, doktrina ciji zagovornici tvrde da je covek bice „s one strane dobra i zla”, iznad svega sto se moze okarakterisati zlim ili dobrim. Imoralisticki pristup tumaci se s relativnog aspekta, kao odnos prema modalitetima koji se u datom trenutku smatraju dobrim ili zlim, ili s apsolutnog stanovista – kao poricanje svih moralnih vrednosti. Kada govorimo o pravdi, i Trasimah i Nice govore o relativnosti moralnih nacela, te samim tim i pravednosti. Pravednost je u sluzbi jaceg i iza njega nema moralnog nacela sem ispunjavanja volje jaceg, rekao bi Trasimah, dok Nice kao da prosiruje ovu misao i tvrdi da je pravedno ono sto je u sluzbi volje za moc.
U pitanju je teorija motivacije, psiholoski egoizam, teorija po kojoj je svaki ljudski postupak motivisan nekim interesom. Dva su osnovna motiva- licni interes i zelja za vlascu i moci. Covek zadovoljavajuci svoje zelje i potrebe zeli da ovlada drugima kako bi ispunio narastajuci broj svojih zelja i potreba. Preovladjuje jaci. Razlika izmedju Trasimaha i Nicea je svakako u svrsi njihove filozofije. Dok se Trasimah trudio da prikaze promisljenost kao osnovnu vrlinu bez koje se ne moze opstati u moralnom svetu, dotle se Nice iz sve snage borio za ukidanje svih moralnih vrednosti. Iz ovoga sledi da Trasimahova filozofija kako bi dozivela ispunjenje svoje svrhe, bila uspesna jedino u moralnom drustvu kakvo je postojece.
Samo u ovakvom drustvu moguce je ostvariti svoje ciljeve i put ka moci i bogatstvu a samim tim i sreci. Kod Nicea, stvar je komplikovanija. Nice je pre svega kriticar jedne kulture, jednog sistema vrednosti. Svrha njegove filozofije jeste uklanjanje takvog sistema, „prevrednovanje vrednosti“. Dakle, kod Nicea je cilj ispoljavati jasno i otvoreno svoju volju, manifestovati volju za moc, a samim tim i volju za zivotom u svetu oslobodjenom od moralnih zakona kakvi su sadasnji. Tek takav svet bi zaista slavio zivot. Upravo zbog ove karakteristike skloniji sam tvrdnji da po ovom pitanju Nice vise zajednickog ima sa Kalikleom, sofisti koga Platon pominje u dijalogu „Gorgija“ i koji zastupa takozvani „privatni imoralizam“, gde se covek upucuje na zadovoljenje svih svojih zelja, ma kakve one bile. Ovakvo stanoviste vise nalikuje Niceovom stanovistu „moralnog nihilizma“ koje je zastupao. Moralni nihilizam oznacava tvrdnju da kakvo god verovanje neko posedovao, ono ne moze biti pogresno. U tom smislu, dobro i zlo postaju relativne kategorije, proizvod jezika. Oni ne postoje u realnosti. Sa Trasimahom se svakako slaze u analizi problema pravednosti.
Mogucnost opravdane vladavine obojica vide kroz prevladavanje volje za moc. Onaj ko uspe da nametne svoju volju je zasluzio da vlada, u tom smislu, drzava i civilizacija uopste kroz moralne vrednosti ogranicava coveka i njegove prirodne osobine i teznje.
Vladavina ljudi nad drugim ljudima je moguca usled psiholoskog determinizma kojim je ljudsko bice odredjeno. Jedina konstanta u coveku je njegova priroda, koja je uprkos svim ljudskim dostignucima ostala nepromenjena i nezavisna. Ona je sa vremenom jedino bolje kamuflirana, dobila je bolju „masku“ koja prikriva njene negativne strane. Pod maskom se ovde misli na progres ljudskog drustva. Treba istaci da se u svakom coveku nalazi volja za moc; osnovna pretpostavka je da bi i rob koji se zalaze protiv ugnjetavanja ljudi cinio to isto kada ne bi bio rob, kada bi se domogao vlasti. Dakle, opravdana vladavina lezi u moci- ko ima moc ima i vlast. Time ju je zasluzio. To je prirodni zakon. U svakom je bicu prisutna volja za moc. U svakom bicu je prisutan mentalitet odnosa gospodara i roba. Nice kaze: „Pa sta je sloboda? To sto covek ima volju za sopstvenu odgovornost. Sto se odrzava distancija koja nas razdvaja. Sto covek postaje ravnodusniji prema teskocama, surovosti, nemastini, cak i prema samom zivotu. Sto je spreman da zrtvuje ljude za svoju stvar, ne iskljucujuci i samog sebe. Sloboda znaci da muski, ratni i pobednicki instinkti gospodare nad drugim instinktima, na primer, nad istinktima "srece". Oslobodjeni covek, a u jos većem stepenu oslobodjeni duh, nogama ce izgaziti prezrenu vrstu blagostanja, o kojem sanjaju cifte, hriscani, krave, zene, Englezi i drugi demokrati. Slobodan covek je ratnik. Po cemu se meri sloboda kako pojedinaca tako i naroda? Posle otpora, koji se mora savladati, posle truda koji se ulozi da bi covek ostao gore. Najvisi tip slobodnih ljudi trebalo bi traziti tamo gde se stalno savladjuje najvisi otpor: na pet koraka od tiranije, uz sam prag opasnosti ropstva.“

Mogli bismo da zakljucimo, sa izvesnom dozom sigurnosti, da je Trasimah izuzetno uticao na filozofska gledista Fridriha Nicea. Razdvajanje prirodnog i obicajnog prava i naglasavanje prirodnog kao primarnijeg i preovladjujuceg, obojicu je dovelo u kriticku poziciju prema drustvu, civilizaciji i njenim vrednostima uopste.





Literatura:
1. Platon, “Drzava”, BIGZ, Beograd 2002
2. Fridrih Nice, “Sumrak idola”
3. Fridrih Nice ,“Genealogija morala”

субота, 22. новембар 2008.

Odgovor na pitanje

U proslom radu, patriotizam je spomenut u vidu dve sfere uticaja, kroz kolektivno nesvesno i kroz kulturu koja stvara licni identitet. Afirmisuci licni identitet moram afirmisati kulturu u kojoj bivstvujem, koja me cini onime sto jesam. Stoga ljubav biva pojedinacno, ne slepo osecanje, ona iziskuje katarzu, ukljucuje pokusaj spoznaje sebe, nemogucnost odvajanja sebe od kulture u kojoj smo zateceni. U tom smislu ta kultura postaje predmet stvaralacke energije i stvaralacki cin. Polje delanja.

Razmisljanja

Apsurd moze biti i cilj i polazna tacka. Sam apsurd je cinican, u svojoj mogucnosti apsurdan. Apsurdnost zivota moze pruziti novi kvalitet zivotu u tom kontekstu sto svi ostali razlozi i smislovi jesu podredjeni apsurdu. Zivot se drugacije dozivljava, tako i emocije i dogadjaji. U mom slucaju apsurd je proizveo osecanje osmisljavanja besmisla, odanosti ka necem kontinuiranom sto bivstvuje u apsurdu vise nego pojedinac. A to je ideja koja mozda negira apsurd, koja ga jedina negira, ona odredjujuca, koja predstavlja osecaj koji nada nije. Osecaj da treba ostaviti i nekom posle "sebe" da dozivi apsurd upravo zato sto je apsurdno. Osecaj da je apsurd proizveden iz kolektivnog nesvesnog ali i da mora postojati mogucnost izbavljenja. Ponasam se kao da ta mogucnost postoji iako mi razum govori da je nema.
Relativizam za razliku od apsurda nije osmisljavajuci, ne donosi potpunu katarzu, mada izvesnu dozu da.
Negirati nadu kao pojedinac a ponasati se suprotno prema drugima daje sposobnost osmisljavanja stvari koje su, uslovno receno, obicnim ljudima daleke, nedostizne.
Ljubav prema svom narodu jeste odraz te kontinuiranosti, zato sto emocije bivaju konstanta koja se menja ali opet ima izvesnu zivotno odredjujucu vrednost, vrednost u smislu izgradnje sopstvenog identiteta, koji onda jedini ostaje. Zaborav biva smrt. Secanje zivot. Kontinuirano secanje- Sudbina. Suprotno od istocne tradicije, secanje, patnju, bol, ne treba izbegavati jer ona zivot jeste ali ni prizivati ih. Ziveti radi proucavanja, saznanja, jedino je vazno iako bilo apsurdno, motiv samoprevazilazenja mora biti prisutan makar posrnuce doneo, i na kraju smrt. Zaborav. Zivimo onoliko koliko imamo svest o sebi. Zivimo onoliko koliko zivimo kroz nama bliske ljude, naciju i potomke. Ne treba ispustiti iz vida da preci nasi zive kroz nas te njigove sudbine samim tim, ukoliko i jesu apsurdne, daju sansu nadi, a to je osmisljavanje zivota radi apsurdnosti ponavljanja svesti kao neponovljivosti. Sve ostalo je kukavicluk pred zivotom i sebicnost pod ma kojom maskom pokusali da je prikrijemo. Ta maska nama najvise stete donosi, posto blagostanje biva blagostanje na ustrb licnosti, protivno identitetu, emociji. Snazno osecanje zivota biva mucni i iskren proces.
Maska apsurda moze pristajati samo coveku apsurda, motiv iskrenosti biva neophodan i obavezujuc. Proistice iz upoznavanja sebe, iz uzasavanja sobom, upravo zato ne sme biti zanemaren. Istina biva vredna onoliko koliko je vrednujemo. Izraziti istu je vec na neki nacin njeno potiranje. Ona tada postaje zabluda. Apsurdno, zar ne?

четвртак, 20. новембар 2008.

Barklijeva kritika apstraktnih ideja

U mnogim istočnjačkim religijama i učenjima možemo pronaći koncept sličan Barklijevom, koji, naravno, ipak nije ovako objašnjen i analitički obrađen. No, naravno, naznake su postojale. Pobijanje realnog postojanja materijalnog sveta i uspostavljanje idealizma kao prave istine i spoznaje na ovome svetu, bila je prisutna od davnina.
Oduvek su izrazi kao što su duša ili psiha izmicali našoj svesti; oni pravashodno označavaju ne nekakve pojmove, već simbole i metafore. Moguće je da možemo reći da predstavljaju najbolje izraze onoga što je nepoznato, a što dočarava ono što je najvažnije za čoveka- njegovo unutrašnje biće i njegove odnose sa univerzumom.
Povlačenje u sopstveni subjektivitet i izolacija od ljudskog društva su težnje koje su oduvek bile prisutne među mnogim religijama. Uglavnom se pokušavalo dostići duhovno blaženstvo ali i ovladati mnogim umnim sposobnostima. Borilačke veštine su verovatno najbolji dokaz ove teze; one su u suštini nastale kao meditacija u pokretu; odnosno, to su veštine koje su proistekle iz povlačenja u sebe i pokušaja samospoznaje.
Džordž Barkli se potrudio da opravda postojanje Boga; te je zato pokušao i u velikoj meri uspeo, da poljulja veru u materiju i time dokaže da je jedino moguć i ispravan apsolutni idealizam. U svom delu, on između ostalog kritikuje nastanak apstraktnih ideja; on, dakle, u dobroj meri kritikuje sam jezik. Za problem i teškoće našeg saznanja, kaže Barkli, najodgovorniji smo mi sami, i dodaje: “ Sve u svemu, ja sam sklon da mislim da mnogo veći deo, ako ne i sve teškoće koje su do sada mučile filozofe i koje su prečile put ka saznanju, potpuno dolaze od nas. Mi najpre uzvitlamo prašinu a zatim se žalimo kako ne možemo da vidimo.“


Dakle, Barkli kao glavni problem vidi sporazumevanje; a pobijanje apstraktnih ideja započinje već u sledećim pasusima; razmatranjem tvrdnje da se ne mogu pojedinačne ideje odvojiti od opštih, tj. apstraktnih ideja. Barkli pokazuje da su i pojedinačne ideje apstraktne; pošto mi ne možemo zamisliti stvar a pritom zanemariti kvalitete same stvari. Veličinu, boju i druge pripadajuće kvalitete verujemo da nužno razlikujemo nezavisno od predmeta koji posmatramo. Međutim, mogu li boja i veličina postojati nezavisno od našeg opažanja? Mogu, ali isključivo u našoj svesti. Ovi kvaliteti mogu postojati u našoj svesti, ali pojedično.
Niko ne može reći da može da zamisli istovremeno sve boje i time obrazuje apstraktni pojam- boja. Jer, da bi takav pojam postojao, nužno je pretpostaviti da mora u sebi da sadrži sve boje; da bude svaka boja, a da opet ne bude nijedna od njih. Čak i najokoreliji materijalisti se, valjda, oko ovoga moraju složiti. Ovaj dokaz Barkli i navodi: “ Svi se slažu da nijedan kvalitet ili modus stvari nikada stvarno ne postoji zasebno i odvojeno od svih drugih, već je više njih tako reći pomešano i spojeno u istom objektu. Ali, kažu nam, budući da je svest u stanju da razmatra svaki kvalitet zasebno ili odvojeno od drugih kvaliteta sa kojima je sjedinjen, ona na taj način obrazuje za sebe apstraktne ideje. Mi vidimo, na primer, jedan rasprostrt i obojen predmet koji se kreće; rastavljajući ovu mešovitu i složenu ideju na njene proste, sastavne delove, i posmatrajući svaki za sebe, odvojen od ostalih, svest obrazuje apstraktnu ideju rasprostrtosti, boje i kretanja. Ne radi se o mogućnosti da boja ili kretanje postoje bez rasprostrtosti; već jedino o tome da svest može apstrakcijom obrazovati za sebe ideju boje odvojenu od rasprostrtosti i ideju kretanja odvojenu od boje i rasprostrtosti.“

Znači, ne možemo zamisliti takav apstraktni pojam koji bi u sebi sadržao sva ova svojstva; ne postoji pojam veličine, jer bismo onda morali da zamislimo sve veličine zajedno i nijednu posebno. O tome se govori već u sledećem pasusu: “Dalje, kada je svest primetila da u pojedinačnim čulnoopaženim rasprostrtostima postoji nešto zajedničko i svima slično, a nešto drugo svojevrsno, kao ovaj ili onaj oblik ili veličina, po čemu se one međusobno razlikuju, ona razmatra odvojeno ili posebno izdvaja za sebe ono što je zajedničko, obrazujući od toga najapstraktniju ideju rasprostrtosti, koja nije ni linija, ni površina, ni telo, niti ima bilo kakav oblik ili veličinu, već predstavlja jednu ideju u potpunosti odvojenu od toga. Na isti način svest, izostavljajući iz pojedinih boja opaženih čulima ono što je zajedničko svima, obrazuje ideju boje uopšte, koja nije ni crvena, ni plava, ni bela niti bilo koja druga određena boja. I, na sličan način, kada se razmatra kretanje odvojeno, ne samo od tela koje se kreće, već i od svih posebnih pravaca i brzina uobličava se apstraktna ideja kretanja, koja podjednako odgovara svim posebnim kretanjima koja se mogu opaziti čulima.“
Barkli dalje pominje kako se dolazi do nekih apstraktnih pojmova. Ako upoređujemo određene ljude, a pritom govorimo, odnosno, uzimamo u obzir isključivo zajedničke osobine koje ih opisuju, doći ćemo, npr., do apstraktne ideje čoveka. Ali, kako Barkli pominje, u tu ideju čoveka su uključeni kvaliteti koji, kao što smo pokazali, ne mogu da postoje zasebno. Boja, ako je uzmemo za primer, je pripadajuća ideji čoveka; ali nema boje koja bi bila i crna i bela istovremeno, a pritom nijedna posebno. Isto važi za telo, rast i ostale kvalitete.

Ako uzmemo za primer apstraktnu ideju životinje shvatićemo da važi isti princip; na primer, ne može se zamisliti telo bez ikakvog određenog oblika ili izgleda, pošto nema nijednog oblika i izgleda zajedničkog svim životinjama. Mi možemo zamisliti samo pojedinačne ideje; takođe ih možemo i kombinovati, ali ne možemo vršiti apstrakciju i stvarati opšte apstraktne pojmove. Možemo zamisliti, racimo, morsku sirenu, koja bi bila sastavljena od trupa ribe i gornjeg dela žene, tj. čoveka; ali moramo zamisliti određeni trup ribe i određenu ženu.
Barkli dalje navodi: “Drugi mogu najbolje da kažu da li imaju tu čudesnu sposobnost da apstrahuju svoje ideje. Što se mene tiče ja zaista nalazim da imam sposobnost da u sebi zamislim ili predstavim ideje onih pojedinačnih stvari koje sam opazio i da ih na različite načine sastavljam i rastavljam. Ja mogu da zamislim čoveka sa dve glave ili gornji deo čoveka spojen sa trupom konja. Ja mogu da razmatram ponaosob ruku, oko, nos, apstrahovane ili odvojene od ostalog tela. Ali onda svaka ruka ili oko koje zamislim moraju imati neki poseban oblik ili boju. Slično tome, ideja čoveka koju obrazujem za sebe, mora biti ideja ili belog ili crnog i smeđeg; pravog ili pogrbljenog; visokog, ili niskog ili osrednjeg čoveka. Ja ne mogu nikakvim naporom misli da zamislim gore opisanu apstraktnu ideju.“
Iako je Barkli kritikovao postojanje apstraktnih opštih ideja, on nije, bar u uvodu, kritikovao same opšte ideje. Problem sa jezikom, odnosno, govorom je taj što upotreba opštih ideja služi da zameni pojedinačne ideje iste vrste.


Ovi primeri su najočigledniji u matematici. Tako i Barkli navodi jedan prigovor: “Međutim, ako mi hoćemo da pridamo neki smisao našim rečima i da govorimo jedino o onome što možemo da shvatimo, verujem da ćemo priznati da jedna ideja, koja je, uzeta po sebi, pojedinačna, postaje opšta time što služi da predstavi ili zameni sve druge pojedinačne ideje iste vrste. Objasnimo to jednim primerom: ono što je po sebi pojedinačna duž, ipak je, s obzirom na svoje značenje, opšte; jer, kako je ovde upotrebljena, ona predstavlja bilo koju pojedinačnu duž; tako da ono što je dokazano za nju dokazano je za sve duži, ili, drugim rečima, za duž uopšte. I kao što ova pojedinačna duž postaje opšta time što služi kao znak, isto tako i ime duž, koje shvaćeno u apstraktnom smislu jeste pojedinačno, postaje opšte kada služi kao znak. I kao što je prva opšta, na zato što je znak jedne apstraktne ili opšte duži već zato što je znak svih pojedinačnih pravih duži koje bi mogle postojati, tako se i za ime mora smatrati da vuče svoju opštost iz istog izvora, naime, otuda što denotira sve pojedinačne duži bez razlike.“
Dakle, opštost se svuda koristi, ali nakon Barklijevih tvrdnji to je teže zaključiti. Kao što ovde Barkli pojedinačnu duž od koje se polazi naziva istovremeno i opštom, jer ako se našto dokaže za nju, važiće i za sve ostale duži, tako se može postaviti pitanje postojanja opštije od te “opšte“ duži. Jer, ko je tu opštu duž, za koju važe matematička pravila, opazio?
Ovakvim argumentom, Barkli pokušava da pobije postojanje apstraktnih ideja kao nečega što govori o superiornosti ljudske vrste, ili nečega što nam je karakterna osobina. On jednostavno tvrdi da je to svojstveno većini ljudi najviše radi sporazumevanja. Barkli navodi Lokovo objašnjenje o učenju apstraktnih ideja, gde Lok između ostalog navodi način na koji dolazimo do apstraktne ideje trougla. Ovo Barkli lako pobija, već u sledećem pasusu: “Ako je iko sposoban da u svojoj svesti obrazuje takvu ideju trougla kakva je ovde opisana, uzaludno bi bilo nastojati da ga razuverimo u to, niti bih se ja u to upuštao. Sve što želim jeste da čitalac u potpunosti bude načisto s tim da li ima takvu jednu ideju ili je nema. A na ovo pitanje, mislim, nikome nije teško da odgovori. Ima li čega lakšeg bilo kome do da se malo udubi u svoje sopstvene misli i da tamo potraži da li ima, odnosno da li može steći, jednu ideju koja će se slagati sa opisom opšte ideje trougla, kakav je ovde dat- trougla koji nije ni kosougli, ni pravougli, ni raznostran, već svi a i nijedan od svih tih u isti mah?“
Jasan je Barklijev argument. Mi ne možemo zamisliti takav trougao koji bi sadržao ideje svih vrsta trouglova; mi moramo zamisliti određen trougao. On dalje tvrdi da ovakav način apstrahovanja nije potreban za proširenje znanja, već za sporazumevanje. Tvrdnju da tzv. opšte ideje, ustvari postaju pojedinačne izrazio je u sledećem pasusu: “Znam da se mnogo insistiralo na tome da su čitavo saznanje i dokazivanje u vezi sa opštim pojmovima, sa čime se ja potpuno slažem. Ali mi se čini da su ti pojmovi obrazovani apstrahovanjem na pomenuti način- budući da se opštost, koliko ja mogu da razumem, ne sastoji u apsolutnoj pozitivnoj prirodi ili zamisli bilo čega, već u njegovom odnosu prema pojedinostima njima označenim ili predstavljenim; usled čega stvari, imena ili pojmovi, iako po svojoj prirodi pojedinačni, postaju opšti. Tako, kada ja dokazujem neki stav o trouglovima, pretpostavlja se da imam u vidu opštu ideju trougla, ali to ne bi trebalo razumeti kao da bih ja mogao obrazovati ideju nekog trougla koji nije ni raznostran, ni ravnokrak; već jedino tako da pojedinačni trougao nije razmatran, bez obzira na to da li je ove ili one vrste, podjednako zamenjuje i predstavlja sve vrste pravolinijskih trouglova i da je u tom smislu opšti. Što sve izgleda vrlo prosto i nimalo teško.“
A sada dolazimo do ključnog “udarca“ teoriji apstraktnih ideja, koju sam već ranije pomenuo. Na ovom mestu Barkli iz iznesenih tvrdnji izvodi zaključak: ko je opazio tu apstraktnu ideju? On kaže sledeće: “Ali ovde će se postaviti pitanje, kako mi možemo znati da li će neki stav biti istinit za sve pojedinačne trouglove, ako najpre nismo videli da li je dokazan za apstraktnu ideju trougla, koja svima podjednako odgovara? Jer iz toga što se za jednu osobinu može dokazati da pripada nakom pojedinačnom trouglu, ne sledi da ona pripada bilo kome drugom trouglu koji nije u svemu istovetan sa njim. Na primer, zato što sam dokazao da su tri ugla jednog ravnokrakog pravouglog trougla jednaka dvema pravim, ja ne mogu na osnovu toga zaključiti da ta osobina odgovara svim drugim trouglovima koji nemaju ni prav ugao ni dve jednake strane.
Da bismo, prema tome, bili sigurni da je ovaj stav univerzalno istinit, mi izgleda moramo ili izvoditi poseban dokaz za svaki pojedinačni trougao, što je nemoguće, ili ga jednom za svagda dokazati na apstraktnoj ideji trougla, u kojoj sve pojedinosti podjednako učestvuju i koja ih sve podjednako predstavlja.“
Ovaj problem koji je sam postavio, Barkli ipak ne ostavlja bez odgovora. Iako pobija apstraktne opšte ideje, ipak ostavlja prostor za istinu i istinito sticanje iskustva, pritom izostavljajući stvaranje apstraktnih ideja: “Na to odgovaram da, iako je ideja koju imam na umu za vreme dokazivanja ideja jednog ravnokrakog pravouglog trougla, na primer, čije strane imaju jednu određenu dužinu, ja ipak mogu biti siguran da se dokazivanje proteže na sve druge pravolinijske trouglove bilo koje vrste ili veličine. I to zato što niti prav ugao, niti jednakost, niti određena dužina strana niukoliko ne sudeluju u dokazu. Istina je da dijagram koji imam na umu uključuje sve te pojedinosti; ali o njima nema ni pomena u dokazu stava. Nije rečeno da su tri ugla jednaka dvama pravim zato što je jedan od njih prav ugao ili zato što su strane koje ga zaklapaju iste dužine. To dovoljno pokazuje da bi prav ugao mogao biti kos, a strane nejednake, a da uprkos svemu dokaz vredi. I zbog toga ja smatram istinitim za ma koji kosougli ili raznostrani trougao ono što sam dokazao za jedan pojedinačan pravougli ravnokraki trougao, a ne zato što sam dokazao stav na apstraktnoj ideji trougla.“ Ovaj stav se dalje upoređuje sa stvaranjem ideje o čoveku: “Na sličan način mi možemo razmatrati Petra kao čoveka ili kao životinju, ne obrazujući posebnu apstraktnu ideju ni čoveka ni životinje; ukoliko se uzme u obzir sve što opažamo.“
Dakle, posle svih iznetih dokaza, možemo zaključiti sledeće- govor je glavni izvor ljudskog napretka ali i poraza, čini mi se. Onoliko koliko jezik koji smo sami stvorili vuče napred, uglavnom sastavljen od opštih pojmova, vuče i nazad. Problem sa takvim idejama je možda Barkli najbolje izložio u sledećem: “Zar ne možemo, na primer, biti dirnuti obećanjem nečeg dobrog, mada nemamo ideju šta je to? Ili zar nije pretnja opasnošću dovoljna da izazove strah, mada mi ne mislimo ni na kakvo posebno zlo koje bi moglo da nas snađe, niti pak obrazujemo za nas ideju o opasnosti in abstracto? Ako bi svako sa svoje strane samo malo razmislio o ovome što je rečeno, verujem da bi mu se jasno pokazalo da se opšta imena često upotrebljavaju u običnom govoru bez namere govornika da njima označi one ideje u svojoj svesti koje bi želeo da izazove u svesti čitaoca.“
Ovim uvidom, Barkli je pokazao nemogućnost saznanja realnog sveta; jer, po njemu, realni svet je samo deo naše svesti, imanentan je našoj svesti. Ovaj subjektivni idealizam, apsolutni idealizam je najteže pobiti, što se kroz istoriju filozofije i pokazalo. Ako ništa drugo, ovim zaključcima o apstraktnim idejama Barkli bi trebao svakog čoveka da navede na uviđanje problema i zamki koje stvara jezik.
Na kraju ću završiti rad još jednim Barklijevim uvidom: “Ako svestrano ispitamo ovo uverenje ispostaviće se, možda, da ono u krajnjoj liniji zavisi od učenja o apstraktnim idejama. Jer, može li se naći bolji primer preterivanja u apstrahovanju nego kada smatramo da su čulni objekti jedno, a opažajni objekti drugo; tako da zamišljamo da čulni objekti postoje neopaženi? Šta su svetlost i boje, toplo i hladno, rasprostrtost i oblici- jednom rečju ono što vidimo i osećamo- do isto toliko osećaja, pojmova, ideja, ili čulnih utisaka? I da li ih je moguće, čak i u mislima, odvojiti od opažaja? To bi za mene bilo isto tako kao kada bi trebalo da odvojim jednu stvar od nje same.“ …“Ali moja moć zamišljanja ili predstavljanja ne proteže se van mogućnosti realnog postojanja ili opažanja. Prema tome, isto tako kao što mi je nemoguće da vidim ili osetim neku stvar ako nemam stvaran osećaj te stvari, nemoguće mi je da zamislim bilo koju čulnu stvar ili objekat različit od osećaja ili opažaja te stvari ili objekta.“
Zanimljivo je pomenuti da iako mi možemo zamisliti gotovo sve, čak i bića kao što je kentaur, nikako ne možemo zamisliti sferičan prostor.
Koliko god da se čini da se jaz između materijalističkog i idealističkog stanovišta ne može prevazići, ipak smatram da se mogu prihvatiti neka načela i jedne i druge strane. Jer, iako materijalističko shvatanje možda nije toliko teško pobiti, pogotovo u percepiranju 3D objekata, toliko čovek, u suštini, ne može živeti apsolutni idealizam, odnosno, apsolutni skepticizam.

Dekartov dokaz postojanja Boga

Rene Dekart se svakako može smatrati filozofom koji je obeležio važan deo filozofske istorije i razvoja. Naime, u svojim “Meditacijama“ Dekart se služi metodom sumnje i samospoznaje kako bi otkrio šta je zaista izvesno. Nivo skeptičnosti koji Dekart iskazuje zanačajno prevazilazi dostignuća antičkih skeptika. Ovaj pristup, ako se dovoljno dobro razradi može dati izuzetno plodne rezultate. U ovom radu bih se bavio, u kratkim crtama, predstavljanjem Dekartovog dokaza o postojanju boga, koji nalazimo u trećoj meditaciji, koja počinje sledećim rečima: “Sad ću zatvoriti oči, začepit ću uši, odvratit ću sva svoja osjetila, čak ću i sve slike tjelesnina izbrisati iz svojeg mišljenja, ili ću ih barem, jer se to jedva može postići, smatrati ispraznim i lažnim, te ću se obratiti sebi samom i nastojati – razmotrivši pomnije – upoznati bolje sama sebe i više se približiti sebi. Ja sam stvar što misli, to jest: koja dvoji, tvrdi, niječe, malo stvari razumije, mnoge ne poznaje, koja hoće, neće, koja zamišlja i osjeća; kao što sam već prije primijetio, iako one stvari koje osjećam ili zamišljam izvan sebe možda nisu ništa, ipak se ti oblici mišljenja (kako nazivam i osjećaje i zamišljaje) – samo utoliko ukoliko su oblici mišljenja – siguran sam, nalaze u meni. “
Već u samom uvodu, Dekart navodi do čega su ga njegova istraživanja dovela i šta do sada zaista zna. On zna da je stvar koja misli. Postojanje svega ostalog se može dovesti u pitanje.“Pa ipak, primio sam prije mnoge stvari kao posve sigurne i očigledne, za koje sam poslije otkrio da su dvojbene. Kakve onda one bijahu? Naravno, zemlja, nebo, zvijezde i sve ostale koje prisvojih svojim osjetilima. “ Dakle, šta se sada nameće kao problem? Dekart jasno uviđa da mi prihvatamo postojanje spoljašnjih stvari takvih kakve su po inerciji. One postaju izvor naših čulnih utisaka. Međutim, postupkom metodske sumnje utvrđuje da se u njihovo postojanje ne možemo sa sigurnošću uveriti, te da je jedino sigurno da postoji subjekt, kao stvar koja misli. Ne možemo tvrditi postojanje objektivne realnosti kao ni drugih subjekata. U kom smislu je ovaj zaključak revolucionaran? Kao što sam Dekart kaže, moguće je da, shodno moći koja mu se pripisuje, bog jeste u stanju da obmane i stvori nam lažne čulne utiske; međutim ono što on nije u stanju da učini da subjekat koji je prošao metodsku sumnju nije; može da učini da ga više nema ali ne da on nije postojao. Subjekat postoji sve dok misli. U trećoj meditaciji on se ne bavi pitanjem prirode boga i da li je bog obmanjivač ili ne, već se samo usresređuje na pitanje da li bog postoji. Dekart se u svom istraživanju dalje bavi pitanjem šta ga nagoni da doživljava stvari koje su van njega kao istinite. Dakle, zašto smatra da su zamisli koje poseduje ekvivalentne stvarima koje vidi?
Zašto one ne bi bile samo proizvod njegovog uma? Daje primer vatre; hteo on ili ne, oseća toplotu ako sedi pored vatre, te je logično zaključiti da je upravo vatra ta koja u njemu izaziva toplotu. Naravno, brzo se uočava problem: “Napokon, neka i potječu od stvari koje su od mene različite, iz toga ne slijedi kako one moraju biti slične tim stvarima. Dapače, u mnogih sam često opazio veliku razliku; tako, na primjer, u sebe nalazim dvije različite zamisli sunca: jednu što je dobivena s pomoću osjetila (i koju uglavnom treba razmatrati među zamislima koje smatram pridošlim) i po kojoj mi se ono čini veoma malenim, dok se druga zamisao temelji na zvjezdoznanstvenim razlozima (to jest potječe od misli koje su mi kao urošene ili sam ih sam načinio nekim drugim načinom) , i po njoj sunce izlazi mnogo puta veće od zemlje; dakako: obje ne mogu biti slične istom suncu koje postoji izvan mene, a um me uvjerava kako je od njih ona od sunca najrazličitija koja se čini da najviše potječe od njega... Ali postoji i drugi način da se istraži postoje li izvan mene neke od stvari o kojima su zamisli u meni. Uistinu, ukoliko su te iste zamisli tek oblici svijesti mišljenja, ne razaznajem među njima nikakve nejednakosti i čini se da sve potječu od mene na isti način; ali ukoliko jedna predstavlja jednu, a druga drugu stvar, očito je da se one veoma razlikuju međusobno. ”
Šta Dekart iz ovog promišljanja zaključuje? Može se zaključiti da postoji uzrok svakoj stvari koja postoji pa makar bilo to i samo u našem umu. Dakle, u onome što je stvoreno ima stvarnosti, što upućuje na to da mora postojati neki uzrok tome koji bi morao biti takođe stvaran.
Zaključak koji Dekart izvodi možemo svesti na tvrdnju da nešto ne može postati ni iz čega, i da mora postojati neko savršenije biće koje je sve stvorilo. Zašto savršenije?
Pa apsurdno bi bilo tvrditi da ono što je manje savršeno može stvoriti nešto savršenije od sebe. Ovo naravno vredi kako za predmete tako i za misli i utiske koje stvaramo a za koje smo ubeđeni da su korelat predmetima o kojima utiske stičemo. On dalje kaže: “ Zaista, ako je predmetna stvarnost neke od mojih zamisli takva te sam siguran kako ona nije u meni ni oblikovno ni poglavito, niti da ja sam mogu biti uzrokom te zamisli, otuda neminovno slijedi da nisam u svijetu ja sam, nego da opstoji i neka druga stvar koja je uzrok dotične zamisli. Ako pak u meni nema nikakve takve zamisli, onda ne znam nikakva dokaza koji bi me uvjerio u opstojnost bilo koje stvari različite od mene; sve sam pomno razmotrio, i nisam mogao dosad otkriti nikakva drugog. ” Ovde je važna razlika koju Dekart pravi između čulnih utisaka i osećaja i ideje o postojanju boga. Dok svi utisci i osećaji mogu biti proizvedeni od strane samog Dekarta pa se može istaći problem njihove istinitosti, dotle zamisao boga podrazumeva beskonačnost, svemoćnost, vrhunsku razumnost i td. U čemu je onda razlika? Razlika se sastzoji u svesti subjekta o sopstvenoj konačnosti. Dakle, iako je subjekt konačan on poseduje ideju beskonačnosti: “...ipak- budući sam sâm konačan- ne bi bilo zamisli beskonačne sućnosti, da ona ne potječe od neke druge sućnosti koja je istinski beskonačna. A ne trebam ni misliti kako shvaćam beskonačno ne s pomoću istinske zamisli, nego tek nijekanjem konačnoga, kao što shvaćam mirovanje i tamu nijekanjem gibanja i svjetlosti; naprotiv, očito razumijem da je više stvarnosti beskonačnoj nego u konačnoj sućnosti, pa je stoga u meni nekako prvotnija predodžba o beskonačnom nego o konačnom, to jest- o Bogu nego o meni samom. Jer, kojim bih drugim načinom razumio da dvojim, da želim, to jest: da mi štogod manjka i da nisam sasvim savršen, da u meni ne postoji nikakva zamisao savršenijeg bića, iz usporedbe s kojom spoznajem svoje nedostatke? ”
Dekart dalje ističe da ne smeta što on ne shvata beskonačno i što postoje mnoge stvari o bogu koje se ne mogu shvatiti mišljenjem jer je u prirodi beskonačnoga da ga subjekt koji je konačan ne može shvatiti. Dokaz o nesavršenstvu je da se naše znanje neprekidno usavršava, što sa savršenim bićem nije slučaj. Misao o savršenstvu mora da potiče od zaista savršenog bića. “ Naime, po kome ja jesam? Po sebi samome, po roditeljima ili po bilo čemu drugom manje savršenom od Boga; jer se ni misliti ni izmisliti ne može ništa što je od njega savršenije ili pak jednako savršeno. Ali- doista, da sam po sebi, niti bih dvojio, niti bih želio, niti bi mi uopće bilo što manjkalo; dao bih sebi sva ona savršenstva od kojih je u meni neka zamisao, i tako bih sam bio Bog. “
Dekart izvodi zaključak da je moguće da su ga stvorili neka druga bića koja su manje savršena od boga, ali ipak napominje da ti uzroci u sebi moraju sadržati bar onoliko stvarnosti koliko i posledice, što zanči da je uzrok svakako stvar koja misli, kao i njegova posledica- subjekt.
Međutim, ako je bog biće koje postoji, a pritom mu ne treba uzrok onda mora, kako Dekart ističe, posedovati sve atribute za koje smatra da ih poseduje. “ O tom se uzroku može opet pitati postoji li po sebi ili po nečem drugom. Postoji li po sebi samom, iz rečenog je jasno da je on sam Bog… Ako je po nečem drugom treba opet i o tome istražiti sve dok se tako ne dođe do posljednjeg uzroka, koji će biti Bog.
A dostatno je jasno kako ovdje ne može biti napredovanja u beskonačnost, osobito stoga što se ne bavim uzrokom koji me nakoć bio proizveo nego onim što me održava u sadašnjem vremenu.” Dalje tvrdi kako nije moguće da postoji više uzroka jer je važan deo ideje o savršenstvu ideja o jedinstvu.
Dakle, ideja o jedinstvu ne bi Dekartu mogla doći od nekog drugog ili više uzroka, već od jednog, koji je savršen. ”Što se pak roditelja tiče, …ne samo da me oni zaista ne održavaju, nego me nikakvim načinom i ne proizvedoše koliko sam stvar koja misli; nego su samo stavili stanovite sklonosti u onu tvar u kojoj se, kako sam sudio, nalazim ja, to jest duh, kojeg sadnjedinog uzimam kao sebe sama.
Tako tu i s tima stvarima ne može biti nikakve poteškoće; nego uopšte treba zaključiti da već samo stoga što opstojim i u meni je stanovita zamisao najsavršenijeg bića, to jest Boga, najbjelodanije se dokazuje da i Bog opstoji. ”
Sada, kao rezime, mogli bismo ukratko navesti šta je Dekart želeo da postigne svojim istraživanjem. Može se reći da je u svom sopstvenom duhu pokušavao da pronađe pojam beskonačnosti, a pošto je njegov duh nesavršen i ograničen, što potreba sumnje i istraživanja sama otkriva, on taj pojam nikako iz sebe samog nije mogao proizvesti. Upravo zbog toga ideja o beskonačnom biću mora biti proizvedena u njemu od strane drugog, svemogućeg bića. Naravno, pošto posledica mora biti proizvedena od strane uzroka ona sama mora biti bar srazmerna uzroku.Dakle, tvrdi se da je neophodno postojanje nekog uzvišenog beskonačnog bića koji je u nama proizveo takav pojam beskonačnosti i savršenstva.

понедељак, 17. новембар 2008.

Положај студената

Београдски универзитет је, као што знамо, већ неко време у процесу прилагођавања студијских програма високошколских установа болоњском систему студирања који подразумева прелазак на потпуно другачији систем оцењивања и вредновања студентског рада током школске године. Основна идеја је била усклађивање програма са европским, чиме би се омогућио наставак студирања у било којој европској земљи и обезбедило веће употребно знање које би довело до смањења незапослености младих, пошто би број и знање свршених студената одговарали реалним тржишним потребама и могућностима запослења.
У пракси, међутим, многа од ових очекивања бивају изневерена. Власт која води рачуна о националним интересима мора спречити одлазак младих у иностранство, посебно оних најперспективнијих, и омогућити им све услове за усавршавање у иностранству и каснији повратак у земљу. Невероватно делује, да у изузетно тешком моменту по светску економију, када озбиљне државе покушавају да уштеде сваки евро, пажљиво планирајући годишњи буџет и приоритете за које се исплати издвојити новац, у Србији приоритети нове власти јесу задовољење апетита сваког, па и најмањег коалиционог партнера. Како другачије протумачити да је национални приоритет владе повећање пензија а не улагање у младе људе, у студенте, који представљају будућност и перспективу за напредак државе. Наравно да су пензије јако мале, наравно да је лепо видети жирафу у јагодинском зоолошком врту, међутим делује заиста непојмљиво да влада ради такве штеточинске политике и расипања државног новца штеди на једином правом капиталу који има- успешним и образованим младим људима.
Да бисмо илустровали овај проблем, обратимо пажњу на чињеницу да су пензије на месечном нивоу увећане за 10% док у исто време најбољим студентима ове земље, будућој елити, још увек нису исплаћене две рате стипендија које им држава дугује, а већ је новембар месец. Да се заиста штеди на студентима, могли смо видети и по одлуци да се не одобри прелазак на буџет свим студентима који су испунили минималан и довољан услов за прелазак на финансирање из буџета. Ова парадоксална одлука је, на неки начин, коригована обећањем министра просвете да ће трошкове студената који испуњавају гореспоменути услов ипак сносити држава иако неће бити у статусу буџетских студената?!?
Оваква одлука је, разуме се, донешена после низа великих студентских протеста београдског универзитета, незадовољних својим статусом и третманом од стране садашње власти. Узалудно је трошити речи на предизборна обећања владајуће већине које се мере десетинама хиљада наводних стипендија које нас чекају само ако освоје власт. Уместо да приоритет буде улагање у најбоље и најперспективније студенте и спречавање толико критикованог одлива мозгова, односно одласка најбољих научника, доктора, стручњака у разним областима из земље, влада се бави тривијалним питањима која могу само да изазову подсмех пошто улагање у жирафу и не заслужује оизбиљније разматрање.

Влада је оваквим нерационалним потезима озбиљно довела у питање свој кредибилитет и циљеве за које се наводно залаже, пошто би ретки данас ову исту власт могли да назову социјално одговорном владом. “Социјално одговорна влада” не може бити она влада којој је приоритет издавање огромних буџетских средстава ради куповине једне жирафе и то у тренуцима огромне незапослености и великих отпуштања. Такву владу не само да не можемо назвати социјалном, већ такву владу не можемо назвати ни одговорном у било ком смислу.
Осетивши управо ово лицемерје и однос власти према њима, студенти су се досетили те су на протеклом протесту истакли транспарент на коме је нацртана жирафа а испод слике је писало: “и ја сам на буџету!”. Овиме је довољно речено.
На крају, ваља споменути да су Финци, још док су били сиромашна земља, уложили у науку двоструко већи проценат буџета него што га је у том тренутку издвајала ЕУ и тако постали богати. Такође, интересантно је и упитати се зашто се буџетом високог образовања уопште не предвиђа финансирање докторских студија које уписује елита сваке генерације?

Милан Дамјанац

уторак, 07. октобар 2008.

demokratski totalitarizam: srpska Kasandra

Politicke prilike i sam zivot u Srbiji doista imaju neke elemente lose latinoamericke sapunice. Sam pogled na stranke koje cine vladajucu vecinu podseca na klasican i nikad prevazidjen rasplet jedne duge i otuzne price koja je oduvek pretila da ce imati ovako patetican kraj.
Posle niza godina bespostedne mrznje, prozivki i najbezocnijih uvreda, pa cak i medjusobnih optuzbi za ubistva, dve zavadjene strane postizu dogovor uprkos "brojnim nesuglasicama u proslosti" i kao u svakoj losoj melodrami , odluce da provedu ostatak zivota zajedno. Svekrva i snaha hitaju jedna ka drugoj srecne, razdragane vec zaboravivsi brojne pakosti koje su jedna drugoj ucinile. Otac mladica konacno prihvata jadnu i siromasnu devojku i blagosiljajuci taj brak, uvodi je u drustvo dostojnih i plemenitih, gotovo, dama.
Govorim, naravno, o braku Demokratske stranke (sa dodacima) i Socijalisticke partije Srbije. Jedino ostaje nejasan identitet maticara.
Ovo svecano i dugo iscekivano veselje dogodilo se nakon prevremenih parlamentarnih izbora u maju, kada je mladozenja, besno porucivsi ostalim pretendentima da je mlada njemu obecana, ozvanicio zaruke sa SPS-om, pri tom obecavsi da se mladin miraz vise nece uzimati u obzir, i da je SPS sada clan humanitarnog udruzenja "demokratske i proevropske stranke", sediste Njujork, Ulica Sorosevih zrtava br. 17.
Razume se da je gospodin Dacic ponudu oberucke prihvatio. Ne postaje se svaki dan od druga- gospodin. Narocito ako si imao tako istaknutog ideoloskog oca. Naravno, drugi razlog je Dacicev strah da ne zavrsi kao usedelica i ne seta tudje macke. U tom nastojanju je svakako uspeo. Doista, tesko da iko vise spominje mladinog gresnog oca. Stice se utisak da je i sam Ivica prosao kroz takav duhovni i mentalni preobrazaj da se svog bivseg predsednika nikako ne moze setiti. Kazu da ni fotografije ne pomazu, uvek se razbesni iz nepoznatih razloga. Mora da je u pitanju razdrazljivost usled podsecanja na veliki gubitak.
Zaista, Daciceva amnezija je postala skoro ozbiljna koliko i Tadiceva. Zamislite, kada su cuveni Slobin kofer doneli iz Haga, Dacic nije zeleo ni da ga doidirne. Imao je, kazu, losa iskustva sa koferima jos od "afere Kofer". Uvek se ispostavi da jadnik mora da objasnjava da je kofer zamenio sa lokalnim tajkunom na putu ka aerodromu. Desava se i to. Elem, bol i tugu za pokojnim predsednikom utapa u redovnom druzenju sa sadasnjim predsednikom. Obojica, kazu, cesto vezbaju okretne igre. Jos kazu da drug Predsednik moze naglo da promeni stranu pa pocne da igra nalevo. Ili nadesno, vec po potrebi. Vazno je samo da se vrti. Sada je, kazu, na levoj nozi, desni oslonac u vidu ministra inostranih poslova polako popusta.
Neverovatna druzina, doista. U retkim trenucima ovi vrhunski drzavnici cak nalaze vremena i za opustanje igrajuci basket "jedan na jedan". Negde izmedju prebijanja na smrt Ranka Panica i presude dvadesetogodisnjem "huliganu" na 10 godina robije zbog napada na policajca u civilu. Mada, moraju se uzeti u obzir i olaksavajuce okolnosti- bas u trenucima u kojima je Daciceva policija uz podrsku tzv. "sedme sile" prebijala neduzne demonstrante i bivse ratne dobrovoljce, drug Predsednik je bio zauzet vaznom posetom Darku Rundeku koji je doziveo veliku neprijatnost u Beogradu. Zamislite, neko mu je dobacio ruzne reci u prolazu! Srpska posla. Da smo vise poput Hrvata, bilo bi nam bolje, pomisli drug Predsednik. Ako nista drugo bar je tekst koji izgovara kada ugleda Hrvata naucio napamet. Pocinje sa "izvinjavam se u ime..." a odgovor uvredjenih Hrvata pocinje sa "i mi se ispisav...ispricavamo za sve sto se mozda dogodilo kao reakcija na vasu agresiju..."
Kasnije je vladajuca vecina bila zauzeta pretnjama novinarima, urednicima dnevnih listova i kontrolom direktora televizija, cistkom univerzitetskih profesora pred penzijom. Nista ne sme ugroziti srpski put ka EU. Onog momenta kada tamo udjemo cak ce prestati na teritoriji Srbije i globalno zagrevanje. Dakle, da predsednik nije bio zauzet sigurno bi preduzeo nesto. Mozda bi cak i izjavio saucesce porodici preminulog.
Da se sa odlucnoscu gospodina Dacica uvek mora racunati, shvatio je i dr. Dragan David Dabic alijas Radovan Karadzic. Dacic, poznat po umecu egzorcizma, uspeo je da Radovana istera iz Dragana. I ne samo to. Namenio mu je sudbinu svog pokojnog predsednika. Dacic ovde pokazuje i svoju dalekovidost ne dozvolivsi doktoru da sa sobom ponese svoje knjige, bibliju, ikonu Isusa Hrista, niti fotografiju svoje porodice. Tamo gde ga salju, zna gospodin Dacic, svi bi ga ovi predmeti bespotrebno opterecivali. Sudije bi se, moze biti, prepoznale u nekom biblijskom stihu, te bi jadnik izgubio pravo da se sam brani, a svi znamo kako Dacic brine o tudjim pravima. Za ovu uslugu i egzorcizam, Dacic skromno odbija zasluge.
Ova koalicija zacudjuje svojim postovanjem demokratskih nacela. I ne samo to, ova koalicija obajvljuje- departizaciju na gradskom nivou! Za sva upraznjena mesta direktora javnih preduzeca, Demokratska stranka (i ostali) plus LDP organizuje javne konkurse za sve clanove stranaka vladajuce koalicije i njihove simpatizere. Kako bi sve proteklo u demokratskom duhu, liste sa imenima izabranih kandidata su sacinjene pre konkursa. Ne bismo da se gradjanstvo uznemirava velikom odgovornoscu i procedurom, "ima ko ce o tome da misli".
Ovaj oproban recept im se, izgleda, osladio, te su isto ucinili i sa pisanim medijima. U demokratskom duhu, upravni odbor dnevnog lista "Politika" raspisuje konkurs za mesto glavnog i odgovornog urednika tog lista. Ovime Demokratska stranka pokazuje svoju privrzenost nacelima "departizacije" i postovanja zakona. Upravni odbor dnevnog lista "Politika" koji imenuje vlada,nema ovlascenja da smeni glavnog urednika. Upravni odbor samo raspisuje konkurs za novog iako stari jos nije smenjen; a ko, zaboga, brani gospodji Smajlovic da se kandiduje ponovo? Ipak je ovo demokratija.
Nekako bas u danima novih politickih parola, koje mozemo nazvati- varijacije na staru temu- culi smo izjavu gospodina Dacica, da "policiju niko ne sme da bije". Dobro, sada je na tragu svom bivsem predsedniku. Samo neka nastavi sa dobrim radom, pre ili kasnije ce pogoditi.
Dok vojvodjanska akademija nauka i umetnosti zapocinje svoj mukotrpan rad na stvaranju vojvodjanske nacije i vojvodjanskog jezika, dotle u Beogradu neki simpatizeri i clanovi nevladine parlamentarne stranke LDP likuju nad navodnom informacijom da je dvadesetogodisnji "huligan" silovan u zatvoru. Kada izadje, bice zdrav u glavi i u- kako kazu- "fazonu: siri dalje!".
Dakle, "evropska Srbija ", svakako! Iako trenutno vise podseca na jednu ozloglasenu azijsku zemlju. U toj zemlji, kazu, postoji samo jedan televizijski program koji kontrolise drzavna vlast. Kazu, postoje spiskovi nepozeljnih, nimalo nalik sabranim delima "Biseri Sonje Biserko". Kazu da ljudi gube posao, da im se preti i da ih uhode zbog verbalnog delikta. Kazu, dok gradjani zive u bedi i siromastvu, mediji ih ubedjuju u suprotno.
Srecom, sve drukcije od nase situacije.
Dobro dosli u Pjongjang, prestonicu Republike Nevojvodine. Njegova svetost, gospodin drug Predsednik prima ponedeljkom i sredom. Zakazati kod Palme cim se vrati sa Betovenovog koncerta. Preostalim danima je na basketu, igra sam protiv sebe. Uvek dobija. Kazu, da kada bas dugo ne moze da pogodi kos, predstavnici medija i njegovi licni savetnici obruc pomere bas koliko treba da drug Predsednik pogodi. Nema zime za Srbe.
Keep up with good work, mister President!

Milan DAMJANAC

Prijateljstvo

Pisati nemoguce znaci ziveti beskonacno. Konacnu beskonacnost praznine i tuge, ocaja i samosazaljenja. Mucna opcinjenost snovima davno izbledelim i jedva secajucim. Teskoca radosti u bolu koji mladost nije.
Tuga moja izjeda i ono malo samopostovanja koje posedujem bez krivice. Nezainteresovanost, zlobni osmeh olaksanja; bolelo bi manje da nije mucno, isprazno umiranje po sredi, vec odlucno, jasno, neprasno. Cekajuci naprasan kraj.
Iscekivanje takvog kraja upucuje na predodredjenost, nedostatak snage, karaktera, odlucnosti. Sta se ceka nego ono sto se vec dogodilo? Sve vodi ka tome, sve me vuce ka tome, ubija, sneva kraj.
Nema kretanja ni iznenadnog desavanja, samo emocija, samo su one konstantne, sve ostalo besmisleno.
Srecan covek bez osecaja, maste, snova, nije covek vec bezdusna naruzena slika, samonegirajuce Ja, robot. Iscekivati patnju sa osecajem pomirenosti znaci iscekivati i srecne trenutke. Iscekivati punocu sebe, jer ona sam zivot jeste. Zivot besmisla koji sam sebe osmisljava u svojim najtananijim nitima iracionalnosti.
Nit borbe protiv ocekivanog koje doci mora.

субота, 04. октобар 2008.

БИО САМ ТУ

Био сам ту
Када год си ме звала

Волео сам те
То ниси знала

Чинио сам све да теби буде боље
Да се будиш срећна и на тренутак помислиш-
Туга није баш вечна

Слушао сам твој глас и знао
Нема наде за нас

Гледао сам твоје очи
Уплакане
У њима туга станује

Док све друго умире
Твоје очи дају ми наду
Да можда
Једног дана
Твоје очи сусрешће моје
И волети се
Чувајући светло наше љубави
Можда...

Али ја знам да тако бити неће
Знам а опет пропадам

Био сам ту
Када свет ти се рушио
Када мржња те гушила
И сада ти си залечена мене победила
А ја остадох зачаран

Од бола
Од туге

И више не гледам жене друге


Љубав ме је спасила
Љубав ме је угасила...

Помози ми
Не знам како да ти кажем
Ја сам на дну
Проклета...

СУДБИНО

Судбино моја
У љуштури проводим живот цео
Желећи да проведем са тобом бар један део

Туге
Страха
Ужаса

Судбино моја
Могу ли те наћи у својој машти
Или си ту одавно

Данима
Месецима
Годинама

Да ли вечност стоји
Гледа ли у нас
Несрећне
Да ли чека да кажемо
Судбина

Где је крај а где почетак
Дуге
Да ли у сновима нашим
Или подлим жељама које плаше ме
Судбино

Видимо вечност
Туге
Морамо јој стати на пут
Њој
Вечности
Судбини

Морамо стати на пут погледима туђим
Очекујући

Ужас
Страх
Очај

Делећи их заједно
Судбино...

РЕЦИ МИ

Реци ми

Колико суза је потребно

Реци ми

Колико још времена имамо

Да кажемо
Да слажемо

Волим те

Реци ми

Колико пута си у себи заплакала

Реци ми

Колико желиш да самном си

Реци ми

Да ли ико зна за нас

Реци ми

Ја морам чути твој глас

Да каже ми
Да слаже ми

...Волим те

Реци ми
Кажи ми
Слажи ми

Волим те

КАКО ДА ЗАБОРАВИМ

КАКО ДА ЗАБОРАВИМ

Како да заборавим тај дан
Када си ме угледала

Како да заборавим ту ноћ
Када сам те миловао

Онда када све утихне
И када ништа више није као пре

Запамти

Тај дан
Ту ноћ

Када смо се волели
Као да смо сами
Око нас нигде никога
И нико и све

Тишина
Коју смо осетили

Љубав
Коју смо пружили

Како да заборавим
Твоје црне очи
Које гледале су
У мене

Како да заборавим
Твој израз лица
Када схватила си
Да сам крај друге жене

Опрости...

Како да заборавим
Да волим те још
Да желим да будем са тобом мила
Сада када туга нам је срећу скрила

Како да заборавим

Да срушио сам све
Све
Мит о нашој љубави нестао је
Желим те
Тражим те
Молим те

Врати се...

Razmatranje odnosa Istine i Politike

Osnovna pretpostavka od koje se polazi u ovom ogledu jeste antiteza istine i politike. Kako Hana Arent ističe u svojim razmatranjima, ova pretpostavka “predstavlja opšte mesto“ , što bi označavalo nešto što je opšteprihvaćeno.
Istina se ne može tumačiti ako se pre toga ne ukaže na sam pojam istine, koji je, sam po sebi, diferenciran od politike. Ako se zapitamo zašto se ne može govoriti o odnosu istine i politike kao o dvema suprotnim stvarima, već se mora govoriti o međuzavisnosti, moramo prvo razjasniti pojam istine.
Ovde bih napravio malu digresiju. O pojmu istine se može govoriti na dva načina: može se govoriti o istini nezavisnoj od ovog odnosa, odnosno, nezavisnoj od bivstvovanja; a može se govoriti i o istini koju određuje bivstvovanje, ili koja nije moguća bez ovog odnosa sa bivstvom. Ako govorimo o ovoj prvoj, logičkoj istini, i kroz nju posmatramo odnos sa politikom, odnosno, sa političkom istinom, doći ćemo do zaključka da istina i politika nemaju puno toga zajedničkog. Može se reći da se politički život tiče nekih modaliteta vlasti ili moći. Kao što Hana Arent postavlja pitanje: “Da li je prava suština istine u njenoj nemoći, a prava suština moći u podmuklosti? I kakvom vrstom stvarnosti raspolaže istina ako je nemoćna u javnom životu, koji više nego ijedna druga oblast ljudskog života garantuje stvarnost postojanja rođenim i smrtnim ljudima- tj. bićima koja znaju da su nastala iz nebića i koja će posle kratkog vremena opet nestati u njemu? “
Ova pitanja svakako pogađaju suštinu- ako je suština moći u podmuklosti, a moć je neodvojiva od politike, trebamo se zapitati o samom značenju pojma podmuklosti. Ako pokušamo da definišemo podmuklost, doći ćemo do zaključka da je podmuklost nešto prikriveno, ispod površine, nešto neiskreno… podmukli ljudi bi, ovako shvaćeni, bili oni koji jedno govore, drugo misle, a, verovatno, treće rade. Dakle, dok držanju spram istine ili istinoljubivosti, odgovara iskrenost, doslednost, dotle politička istina podrazumeva podmuklost. Iz prethodnog uvida u tekst Hane Arent mogli smo zaključiti da, ako je prava suština istine u njenoj nemoći, onda je, ako bismo napravili tako grubu distinkciju, suština laži u njenoj moći.
Naravno, sama laž se kamuflira, ona postaje zvanična istina. U modernom društvu zabranjeno je dovoditi laži u pitanje; najednom laži postaju “činjeničke istine“, koje su samorazumljive i nedodirljive. Kao što je davno uvideo Aleksandar Koare: “Nikada se nije toliko lagalo koliko danas. Nije se lagalo ni tako bezočno, sistematično i ustrajno. Možda će nam reći da to nije ništa, da je laž stara koliko i svet ili, barem, koliko čovek, mendax ab initio; da je politička laž rođena kad i ljudska zajednica, kao što nas o tome, na pretek, podučava istorija.“ Ovde se može postaviti pitanje verodostojnosti tzv. istorijske istine, na koju se i misli u većini slučajeva kada se govori o činjeničkoj istini. Zloupotrebe u ovoj oblasti su brojne i čine se veoma mogućnim. Na ovom mestu prosto ne mogu a da ne pomenem jednu izjavu Vinstona Čerčila, datu za javnost, gde otprilike kaže: “Istorija će biti dobra prema meni pošto nameravam da je napišem.“ Mislim da ova izjava dovoljno ilustrativno govori o, u najmanju ruku, mogućoj sumnji u zvaničnu, istorijsku istinu.
Ovde mi pada na pamet jedan drugi autor, Nikolo Makijaveli, i njegova poznata maksima: “Cilj opravdava sredstvo.“ U njegovom delu “Vladalac“, nalazi se još interesantnih stavova, od kojih mi je posebno zanimljiv jedan drugi uvid: “Tiraniju stvara ili narod ili velikaši, prema tome da li jedan ili drugi od ova dva reda ima prilike za to; jer kad velikaši uvide da se ne mogu odupreti narodu, počinju ukazivati poštovanje jednome između sebe, pa ga učine vladaocem, da bi mogli, zaklonjeni njime, zadovoljiti svoju želju. Narod, opet, videći da ne može odoleti velikašima, poklanja naklonost jednome, i stvara ga vladaocem da bi bio zaštićen njegovim ugledom. Onaj koji dolazi na vlast pomoću velikaša teže se održava nego onaj koji dolazi pomoću naroda, jer ima oko sebe mnoge koji izgledaju da su mu ravni, te zato njima ne može niti da zapoveda niti da se prema njima ponaša kako bi hteo. Ali onaj koji dolazi na vlast narodnom naklonošću, sam je tu, te oko sebe ili nema nikoga ili ima vrlo malo onih koji nisu spremni da slušaju. Osim toga, nije moguće zadovoljiti časno i bez nepravde velikaše, već samo narod, pošto su težnje naroda časnije od težnji velikaša, jer ovi hoće da ugnjetavaju, a narod hoće da ne bude ugnjetavan. Dalje, od nezadovoljnog naroda vladalac se nikada ne može osigurati zato što ga je mnogo; od velikaša može zato što ih je malo.“ 1
Ali, šta bi svi ovi mislioci rekli danas, kada jsu laž i obmana dovedeni do savršenstva? Da li je bunt u ovakvim uslovima uopšte moguć? Kao što je uvideo Aleksandar Koare: “Nikada se nije toliko lagalo… U stvari iz dana u dan, minuta u minut, valovi laži plave svet. Govor, pisanje, novine, radio… sav tehnički napredak stavljen je u službu laži. Moderni čovek- pod tim mislimo na totalitarnog čoveka- kupa se u laži, diše laž, potčinjen je laži u svakom trenutku svoga života. “ 2
U masi se više ne može napraviti razlika između istine i laži; naravno pod pretpostavkom da međa još uvek postoji, jer ako pretpostavimo za trenutak da međe nema nastaje ipak strašna pomisao, da se svaki napor ka otkrivanju istine i ukazivanju na laži ili interpretacije, može razumeti kao traženje smisla u besmislu.
Čini se da je istina oduvek bila progonjena, a propovednici istine izvrgavani ruglu ili ubijani. To potvrđuje i Hana Arent: “Kroz celu istoriju, oni koji su tragali za istinom i oni koji su istinu kazivali bili su svesni rizika svoga poduhvata; sve dok nisu dolazili u sukob sa tokom sveta, oni su izvrgavani podsmehu, ali onaj koji je prisilio svoje sugrađane da ga uzmu ozbiljno, nastojeći da ih oslobodi neistine, dovodio je u opasnost svoj život: “Ako bi mogli da stave ruke na ( jednog takvog ) čoveka... , oni bi ga ubili“, kaže Platon u poslednjoj rečenici svoje alegorije o pećini. “ 3
Za razliku od Platona, koga Arentova ovde navodi, kasniji veliki mislilac Tomas Hobs se tešio postojanjem ravnodušne istine, odnosno istine koja ne smeta ničijim interesima, kao što je to matematička istina. Hana Arent navodi jedan odlomak iz Hobsovog dela, koji, između ostalog, ilustruje ovaj problem: “ja ne sumnjam, kad bi u tome što su tri ugla u trouglu ravna dvema uglovima kvadrata bilo samo nečeg što bi bilo protivno pravu gospodarenja nekog čoveka ili interesa ljudi koji gospodare, ne sumnjam da bi to učenje bilo, ako ne i osporavano, a ono bi spaljivanjem svih knjiga o geometriji bilo uništeno ako bi samo onaj kome je to u interesu bio sposoban da to učini.“ 4
Ovim uvidom, ne samo da se govori o moći laži i nemoći istine, već i o istorijskoj istini ili, tačnije rečeno, zvaničnoj, “činjeničkoj“ istini.
Svaka vlast, može se reći, počiva na mnenju, a ne na istini. Ali, da li je istina zaista apsolutno izvesna kao nezavisna, logička? Šta se događa sa filozofskom istinom kada se prezentuje masi?
Govor jeste ono što omogućava društvene odnose; i ne samo njih- usuđujem se reći da omogućava mišljenje. Ako bi pojmovi dobili druga značenja, time bi automatski manevar za racionalno i drukčije mišljenje bio ukinut. Pokušaću da ovu tezu argumentujem. Govor se sastoji iz niza pojmova. Kada pokušamo da izrazimo neku vrstu istine, mi se neizbežno zaplićemo u pojmove, ne primećujući da već sama istina polako postaje mnenje. Drugim rečima, činjenice koje iznosimo su neodvojive od naše subjektivne interpretacije; ovim ne diskvalifikujem činjenicu kao takvu, već samo skrećem pažnju na određene teškoće u razlikovanju, ili bolje je reći, potrazi za tom demarkacionom linijom koju je, sve većim uopštavanjem pomova, sve teže otkriti.
U drugom slučaju, ako istina jeste u zavisnom odnosu spram bivstvovanja, govor predstavlja neophodnost na putu ka istini. Po jednoj od psiholoških teorija, koju zastupa i naš poznati psihoanalitičar Vladeta Jerotić, čovek postaje ono što jeste u odnosima sa drugim ljudima. Čovek zavisi od nekoga ili nečega. O čoveku se ne može govoriti bez uplitanja u ovu mrežu odnosa, traženja identiteta, kroz i u vrsti, rodu kome pripadamo. Zašto dolazi do pretvaranja istine u mnenje? Zato što dolazi do zamene one Arhimedovske tačke oslonca, do promene horizonta; dolazi do skoka u iz jedne u drugu dimenziju, do skoka iz jedne u drugu vrstu bistvovanja.
Ako pretpostavimo međuzavisnost istine i bivstvovanja, shvatamo da sada bivstvovanje postaje to jedno, izvesno, nesumnjivo. Ovde se obrću ove dve sfere; na ovom mestu dolazi do zamene teza u postavljanju problema istine. Dakle, ako ovako posmatramo istinu, moramo je posmatrati kroz bivstvo.
Kako kontrolisati ovako shvaćenu istinu? Kontrolom misli, kontrolom uma. Sve počinje, naravno, od kontrole govora. Veličanstveni Džordž Orvel je davno, proročki napisao: “Kad jezik bude usavršen, Revolucija će biti gotova.“
Čini mi se da je namera svetskih vlastodržaca, odnosno porobljivača, da svoje robove, one pomoću kojih imaju pravo na slobodu, upravo osuđivanjem na neslobodu tih istih koji im slobodu obezbeđuju svojom neslobodom, ubede da je to za njihovo dobro. Znači, ne samo što su od ljudi, koji su rođeni kao slobodni, načinili robove, već ih usput ubeđuju da je to civilizacija.
Stvaranjem novih termina, a ukidanjem starih, stvara se, uslovno rečeno, novi jezik kojim se ne može izreći nijedna prkosna, buntovnička, revolucionarna misao. Time će tehnološka revolucija zaista ispuniti svoj zadatak- pretvoriće nas u robote bez prava glasa. Rečima kao što su ljubav, sloboda, jednakost, pravda treba promeniti značenja. Tako se sloboda svodi na slobodu da prodaš svoju radnu snagu kome hoćeš, jednakost znači isključivo jednakost pred zakonom, pravo na rad jeste čista mogućnost zaposlenja ali ne i garancija i td. Ovo je sistem koji “obučene oblači, a gole svlači“, kako kaže stara narodna poslovica. Politika je unela mnoštvo bolesti u jezik, jer što je izbor reči manji, manje je i iskušenje da se razmišlja.
Moć kontroliše svest ljudi, najviše putem uticaja mas- medijskih sredstava i njihove zloupotrebe. Navešću sad neke primere koje spominje Noam Čomski: “Nisu nam potrebni nikakvi dokazi da osudimo Sovjetski Savez zbog agresije u Avganistanu ili zbog podržavanja represije u Poljskoj; stvari se potpuno menjaju kada se čovek pozabavi američkom invazijom na Indokinu ili njenim dugogodišnjim nastojanjima da spreči političko rešenje izraelsko- arapskog konflikta, podrobno dokumentovanog, ali nedobrodošlog, pa prema tome, i nepostojećeg. Nisu potrebni argumenti za osudu Irana ili Libije zbog državnog terorizma; rasprave o znatnoj, a možda i dominantnoj ulozi Sjedinjenih Država i njenih saveznika u organizovanju i rukovođenju ovom pošasti modernog doba izazivaju samo užas i prezir zbog takvog kritičkog stava, a propratni dokazi, koliko god bili uverljivi, odbacuju se kao nevažni. Podrazumeva se da mediji i intelektualni časopisi ili veličaju američku vladu zbog predanosti borbi za demokratiju u Nikaragvi, ili je kritikuju zbog sredstava koje je upotrebila radi postizanja tog vrednog hvale cilja, ali se ne pružaju nikakvi dokazi da je to, zapravo, sam cilj tekuće politike. Dovođenje u pitanje patriotske mimikrije koja se krije iza svega ovog, za sada je gotovo nezamislivo, a kada bi do njega i došlo, bilo bi odmah pobijeno kao jedan vid ideološkog fanatizma, puki apsurd, čak i kad bi se potkrepilo obiljem dokaza- koje nije, bar u ovom slučaju, nimalo teško nabaviti.“
Ovde, već, dovodim ovo pitanje na klizav teren; čini mi se da pre nego što nastavim da se bavim problemom manipulacije mas- medijskim sredstvima, moram skrenuti pažnju na jednu od mnogih usko povezanih stvari sa ovom temom, a to je obrazovanje.
Čini mi se da se obrazovni sistemi razlikuju zavisno, pre svega, od uređenja društva. U kapitalističkim obrazovnim institucijama pravo na bolje obrazovanje poseduju isključivo pripadnici više klase, i eventualno, jako nadarena deca- pripadnici niže klase. U kapitalističkim obrazovnim sistemima, takođe, kao da se, umesto saradnje i kooperativnosti, podstiču negativne osobine ličnosti kao što su, uslovno rečeno, odsustvo brige za druge, nemoral, “takmičarski duh“, odnosno, borba protiv konkurencije i mnoge druge. Podstiče se “maraton“ među pripadnicima iste drištvene grupe, po principu “štapa i šargarepe“. Cilj autora ovih redova nije da banalizuje ovako krupno pitanje kao što je problem obrazovanja; cilj bi pre bio da se ukaže na reflektovanje vrednosti društva u kome ljudi žive na obrazovanje. Iako se dosta autora bavilo problemom razlike u delovanju na obrazovanje demokratskog, tj. kapitalističkog i nekog totalitarnog društva (zato se ovde ne bih suviše bavio kritikom staljinističkih i mnogih drugih totalitarnih režima o kojima je već dovoljno rečeno), ipak se čini da ti “nepristrasni autori“ ispuštaju iz vida da je, opet, uslovno rečeno, najveća razlika u stepenu očiglednosti ove težnje za nametanjem sopstvenih vrednosti, gde se stavovi manjine reflektuju na većinu, odnosno, na društvo kojim se upravlja.
Kao što sam već ranije pomenuo, jedan od naših istaknutih psihologa, Vladeta Jerotić, tvrdi da je čovek biće zavisnosti- ono zavisi od nekoga ili nečega. Zato je, čini mi se, razvoj ličnosti moguće posmatrati, uglavnom, samo kroz prizmu odnosa sa drugim ljudima, društvenu zajednicu i porodične odnose. Mnoštvo socijalnih razloga utiče na stavove određenih klasa i slojeva drištva- javljanje predrasuda, ekstremnih ideologija, najčešće se javljaju zbog slabe ekonomske situacije i nemogućnosti da svojoj deci pruže bolje uslove za život.
Ova mala digresija mi je bila potrebna zbog sledećih teza.
Treba pomenuti da živimo u svetu gde mediji kreiraju događaje, gde se uspostavlja “apsolutno dobro“, gde se uništavaju kulturne jedinstvenosti i tradicije, sve pod patronatom različitosti, demokratije i ljudskih prava. A, priznaćete, da odnos prema ovim stvarima u mnogome zavisi od obrazovanja, ali naravno zavisi i od mnoštva drugih faktora. Navešću sada još jedan odlomak iz knjige Noama Čomskog: “U kapitalističkim demokratijama postoji izvesna tenzija kada je reč o samoj prirodi vlasti. U demokratiji, u principu, vlada narod. Ali moć odlučivanja o najvažnijim oblastima života nalazi se u privatnim rukama, što ima dalekosežne posledice po svekoliki društveni poredak. Jedan od načina da se smanji pomenuta tenzija bio bi da se demokratski sistem proširi na investicije, organizaciju rada i druge oblasti. To bi dovelo do velike socijalne revolucije, koja bi, barem po mom mišljenju, dovršila političke revolucije ranijeg doba i realizovala neke od političkih ciljeva klasične liberalne misli na kojima su one počivale. Ili bi, pak, ova tenzija mogla da se smanji odlučnim odvajanjem javnog učešća od državne i privatne moći. “
Ova poslednja konstatacija je jako značajna, a istovremeno ukazuje da treba pažnju usmeriti na još nekoliko važnih stvari. Prvo se mora istaći, da ako pretpostavimo da je čovek biće odnosa, moramo mu pružiti priliku da u odnosima sa drugim ljudima ostvari svoje pravo da postane čovek. U današnjoj demokratiji, građani nisu učesnici, već puki posmatrači; zna se ko učestvuje, a ko je običan gledalac. Fenomen sportskih manifestacija možda najbolje pokazuje vezu između ovog globalnog poretka i rimskog carstva. Dešavanja na stadionima na kojima se odigravaju, primera radi, fudbalske utakmice prilično podsećaju na atmosferu na Koloseumu; jer dok su se nekad gledaoci identifikovali sa gladijatorima, tj. robovima, danas se gledaoci identifikuju sa timovima i zastavama. Zajedničko i jednima i drugima je što stvaraju privid- privid masovnog učešća. I dok se čoveku postepeno oduzimaju sva prava, pa čak i pravo glasa ( sudeći po apstinenciji koja raste), dotle se stanovništvu serviraju laži koje ga ubeđuju u njegovu sopstvenu slobodu. Na delu je predstavnička demokratija; i dok se nekad po grčkim polisima i gradskim trgovima otvoreno raspravljalo o politici, a u skupštini svi građani polisa imali pravo glasa, danas, određene interesne grupe zastupaju većinu ljudi koja “glasa“ za njih. Pravi reality show. Prigovor da stanovništva danas ima previše da bi svi neposredno ušestvovali u donošenju odluka je na mestu; ali je isto tako na mestu prigovor da manjina ne može da govori u ime većine, posebno zbog već pomenutog problema sa apstinencijom, koja se zadnjih godina drastično povećava.
Dakle, može se zaključiti da je odnos između istine i politike ambivalentan; naravno pod pretpostavkom da je istina neodvojiva od bivstvovanja. Politika, dakle, određuje zvaničnu istinu; ali istina o pravu ljudi, naročito racionalna istina, čini mi se, takođe ima svoje utočište; ona postaje problem kada pokuša da preuzme vodeću ulogu i da izađe iz dubine ljudskog uma na političku pozornicu.
Primer medijskih manipulacija se najbolje video pre, u toku, i nakon rata u Iraku. Operacija “Oslobađanje Iraka“, kako su je Amerikanci imenovali, posedovala je tu zanimljivu komponentu. Posle brojnih dezinformacija o navodnom “oružju za masovno uništenje“, koje navodno Iračani poseduju, “svetski policajac“ kreće u akciju, nesebično donoseći demokratiju i civilizaciju u varvarske zemlje. U jednom svakako daje svoj doprinos- uspešno oslobađa Irak od Iračana. Možda se na ovakve obmane i manipulacije odnosi ova tvrdnja Hane Arent: “Činjenička istina… je po prirodi politička. Mada se moraju držati odeljeno jedan od drugog, činjenice i mnenja pripadaju istoj sferi. Činjenice obaveštavaju mnenja, a mnenja, inspirisana različitim interesima i strastima, mogu veoma da se razlikuju a da još uvek budu legitimna dokle god uvažavaju činjeničku istinu. Sloboda mnenja je farsa sve dok nije garantovano obaveštavanje o činjenicama i dok činjenice kao takve nisu sporne. Drugim rečima, činjenička istina upućuje na političku misao upravo onako kao što racionalna istina upućuje na filozofsku spekulaciju.“
Ako činjenička istina, kao što kaže Arentova , zavisi pre svega od svedoka, i po prirodi je poltička, moguće je ne samo sumnjati u legitimnost istine, već se postavlja pitanje koliko su svedoci u stanju da objektivno “dožive“ istinu, bez lične, subjektivne iterpretacije? No, nezavisno od subjektivne ili političke interpretacije, ipak se teško može poreći postojanje činjenica, ili činjeničke stvari same po sebi, iako je demarkacionu liniju te vrste sve teže povući. Citiraću još jednom Hanu Arent, kod koje se može naslutiti sličan stav: “Ove i mnoge druge veće zapletenosti inherentne istorijskim naukama bez sumnje su stvarne, ali one nisu argument protiv postojanja činjeničke stvari niti mogu da posluže kao opravdanje za zamućivanje granica između činjenice, mnenja i interpretacije ili kao izgovor za istoričare da manipulišu činjenicama kako im drago. Čak i ako prihvatimo da svaka generacija ima pravo da piše svoju sopstvenu istoriju, mi ne prihvatamo ništa više sem da ona ima pravo da preuredi činjenice u skladu sa svojom sopstvenom perspektivom; mi ne prihvatamo pravo da se dira u činjeničku stvar kao takvu.“
Već izneti stavovi navode me na dva zaključka. Prvo, da bez obzira koliko zamagljena ta linija razdvajanja, ta demarkaciona linija između činjenica i interpretacije, bila- ona ipak postoji. Drugo, da tzv. sloboda govora u današnjem društvu nije ništa drugo do sloboda iznošenja mnenja koja su u skladu sa politički interpretiranim činjenicama, odnosno, političkom istinom, te stoga nije ništa drugo do pokušaj potpune kontrole misli.
Ovako shvaćeno, ideološko delovanje podrazumeva prikrivenost pravih ciljeva, kamufliranje, istovremeno putem demagogije zavaravanje širokih ljudskih masa, radi izazivanja pozitivnih osećanja kod mase spram ideoloških ciljeva koji su, navodno, javno proklamovani.
Čini mi se da bi u ovom ogledu, takođe, trebalo skrenuti pažnju i na etičke osnove politike, odnosno, u kakvom su odnosu politika i moral. Pitanje koje mislim da ovde treba postaviti je opet, indirektno, vezano za problem istine i politike. Da li je laž preduslov istine? Drugim rečima, da li “cilj opravdava sredstvo“?
Ovo pitanje se uglavnom odnosi na totalitarne režime, pošto su oni suštinski vezani za laž. Međutim, nameće se ovde još jedno pitanje. Naime, jasno je da postoji razlika između obmanjivanja i obmane koja uključuje samoobmanjivanje. Da li, dakle, ima bitnije razlike između svesne i nesvesne laži¬¬? Utvrdili smo da ima, pošto nesvesna laž uključuje samoobmanu. Da li onda ima bitnijih razlika između totalitarnih i demokratskih režima? Mislim da nema, pošto se oba zasnivaju na obmani, koja uključuje samoobmanu. Mada treba dodati da je samoobmana mnogo izvesnija u demokratskim društvima, ali, potpuno demokratskim društvima. Nešto slično pominje Arentova: “Konzervativna kritika masovne demokratije često ističe opasnosti do kojih ovaj oblik vladavine dovodi na međunarodnom planu- a da pritom ne pominje opasnosti svojstvene monarhijama ili oligarhijama. Snaga njenih argumenata je u neospornoj činjenici da je obmanjivanje u potpuno demokratskim uslovima gotovo nemoguće bez samoobmanjivanja.“
O tome kada treba lagati govorio je čak i legendarni Sun Tzu u svom delu “Umeće ratovanja“: “Zavaravanje protivnika je sastavni deo ratovanja. Kada ste sposobni, pretvarajte se da ste nesposobni. Kada ste jaki, pretvarajte se da ste slabi.“
Međutim, šta kada laž postane svakodnevnica? To pominje Koare: “No, šta ako rat, izuzetno, epizodno, prolazno stanje, postane večno i normalno stanje? Jasno je da će tada i laž, izuzetan slučaj, postati normalan slučaj, te da neka grupa, vodeći se i osećajući okružena neprijateljima, nikada neće oklevati da proti njih upotrebi laž. Istina za svoje, laž za druge, to će postati rukovodno pravilo i ući u običaje grupe o kojoj je reč. “
Ako ovaj stav primenimo na današnje stanje, shvatićemo da su svoji- elita na vlasti, podržana od strane vlasnika krupnog kapitala, a drugi- običan narod, odnosno, većina.
Dakle, ako uzmemo u razmatranje problem etike, čini mi se da bismo mogli reći da je apsolutna, religiozna etika nespojiva sa politikom, osim pod uslovom da postoji etika odgovornosti prema sopstvenim građanima. Etički paradoks predstavlja, na primer, činjenica da su kroz istoriju mnogi dobri ciljevi ostvareni upotrebom etički sumnjivih ili bar opasnih sredstava. Takođe, treba imati na umu da je nasilje najvažnije sredstvo politike. Maks Veber, poznati sociolog i filozof, pravi distinkciju između etike čiste volje i etike čiste odgovornosti. Moglo bi se reći da oni koji su zastupnici etike odgovornosti obraćaju pažnju na posledice svojih delanja. Na primer, Veber dosta ilustrativno govori o problemu dužnosti kazivanja istine: “Najzad, razmotrimo dužnost kazivanja istine. Za apsolutnu etiku, to je bezuslovna dužnost. Prema tome, zaključilo se da treba objaviti sva dokumenta, pogotovu ona koja terete vlastitu zemlju, i da na osnovu tih jednostranih publikacija treba priznati krivicu za izbijanje rata, jednostrano, bezuslovno, bez obzira na posledice. Političar će otkriti da se time neće unaprediti istina, već da će je naprotiv zloupotreba i razobručene strasti zamračiti; da samo svestrano i plansko ispitivanje sprovedeno preko onih koji nisu zaslepljeni stranačkim obzirima može dovesti do rezultata; i da svaki drukčiji postupak može imati takve posledice za čitav narod koje se decenijama ne mogu popraviti. Ali apsolutna etika uopšte ne pita za posledice. To je najvažnija tačka.“
Ne bih se previše udaljavao od okvirne teme, zato ću se u razmatranju odnosa etike i politike zadržati ovde, jer bi podrobnije istraživanje ove teme zahtevalo više prostora. Usput bih samo pomenuo još jedan meni zanimljiv podatak koji upravo govori šta se dešava kada društvo potpuno izgubi najosnovnije, humane, etičke norme iz vida, a usput pokušava da se igra Boga, dajući sebi za pravo da odlučuje o stvarima koje se tiču same prirode. Podatak spominje jedan od poznatijih autora, Ralf Eperson, u svojoj knjizi “Novi Svetski Poredak“. Ovaj podatak odnosi se na Narodnu Republiku Kinu u kojoj postoji zakon o kontroli rađanja i svođenju na jedno dete po porodici: “Stiv Mošer, diplomac univerziteta Stenford, radio je na svom doktoratu kada mu je bilo ponuđeno da svoje teze proveri na studijskom putovanju po Kini. Pristao je, i otišao da za izvesno vreme živi u jednom selu u južnoj Kini. Ono što je otkrio zapanjilo ga je. Evo šta se dešava kada žena rodi blizance: “Jedan zvanični službenik… zahtevao je da ona sama odabere koje dete će gajiti. Pošto majka nije mogla da odgovori, službenik je odlučio umesto nje i rešio se jedne od novorođenih beba.“ Praksa abortusa postala je toliko raširena, da je, prema podacima vlade SAD, u Kini obavljeno više od 78 miliona abortusa u periodu između 1971. i 1982 godine.“
Komentar je izlišan. Ljudskoj aroganciji nema kraja.
Ako se vratimo okvirnoj pretpostavci, antitezi istine i politike, iz svega navedenog pokušaću da dam neka lična zapažanja i zaključke.
Rešenje političkih manipulacija i ugnjetavanja slobodnog mišljenja nije povlačenje u sopstveni subjektivitet; potrebno je platiti veću, ličnu cenu, dati sebe celog u odbranu načina života za koji verujemo da je ispravan; jer baš to je suština slobodnog mišljenja i govora. Ništa se ne može postići “čekanjem i priželjkivanjem“ .
Što se tiče mase, “ona veruje u sve što joj se kaže. Treba se samo postarati da joj se to ustrajno kazuje. I postarati se da se laska njenim strastima, mržnjama, strepnjama.“ A masa- to smo mi.
Svi smo postali robovi, brojevi bez smisla, klonirani, kontrolisani. Robovi. Sve se više povezujemo elektronski a sve smo otuđeniji jedni od drugih. Ljudi su manekeni, proizvodi, bilbordi. Ljudi u 21. veku imaju mnogo toga ali ponajmanje sebe same. Na pomolu je nova vrsta ropstva- mentalnog ropstva. Ko smo mi? Kuda idemo? Znamo li svoj, lični identitet?
Čini mi se da kod čoveka postoji intenzivna potreba za grupnom pripadnošću, jer to jeste važno ne samo zbog njegovog samoodržanja kao živog bića, već je to i iskonska potreba čoveka. Ali, kako da čovek bilo šta danas promeni ili javno kaže, usput potvrđujući svoje postojanje, kada je, recimo, “i sama struktura medija tako satkana da izaziva konformizam prema etabliranoj doktrini. Nemoguće je izneti nove ideje ili neobične zaključke sa neophodnim uverljivim argumentima i dokazima u trominutnom prostoru između reklama ili u sedamsto reči. Za otužne i pobožne hvalospeve takav problem ne postoji.“
Svi polako postajemo deo svojevrsnog “melting pot“- a, u kome se dešava proces akulturacije i prividne multikulturacije koji će se sam preobražavati u procesu sjedinjavanja u jednu, opštu, kulturu. Stvoriće se univerzalni identitet, ali bez prethodno ostvarenog ličnog identiteta.
Da ne zaboravim, ideja “melting pot“- a je preuzeta iz naslova vodvilja koji se davao u Njujorškom pozorištu, čini mi se, 1909 godine. Autor komada želeo je da oda poštu velikom alhemičaru koji stapa i spaja svojim očišćujućim plamenom- Kelte i Latine, Slovene i Tevtonce, Grke i Sirijce. Ideja iz vodvilja je u međuvremenu postavljena na veću pozornicu- celokupnu zemljinu kuglu- a reprize, sada već bez aplauza, gledamo svakodnevno, ponekad u izvođenjima i sami učestvujemo; no, većina nas ipak ostaje samo publika.
Na kraju, ovo razmatranje bih završio jednom rečenicom Džordža Orvela: “Ako hoćeš sliku o budućnosti, zamisli jednu čizmu kako gazi ljudsko lice- večno.“

Razmisljanja o jednom umetnickom delu

Umetnost, po mišljenju Desoara, ima tri funkcije: duhovnu, društvenu i moralnu. Nije nam, međutim, mnogo potrebno da bismo shvatili da te iste funkcije ima i filozofija. Samo od sebe javlja se pitanje: šta razlikuje umetničku ekspresiju od filozofskog izraza? Drugim rečima, ako ove funkcije umetnosti postoje, one ne predstavljaju specifično umetničko u delu, već van-umetnički materijal, ono što se ne tiče prvenstveno nje, dakle sadržaj koji pozajmljuje iz oblasti nauke i/ili filozofije. Umetničko nije ono šta se prikazuje, nego kako je (nikako kako biva) prikazano. Delo umetnosti bi, otud, činio i sadržaj, odnosno materijal koji bi mogao da bude socijalne, etičke, psihološke, religiozne ili neke druge – naučne ili nenaučne – prirode, ali specifično po čemu bi se delo zvalo umetničkim, a ne npr. filozofskim, jeste način kojim se ovaj materijal predstavlja. Taj način, ili specifično predstavljanje, u savremenoj estetici se naziva formom umetničkog dela.
Ako bismo raspravljali o prirodi umetnika došli bismo do niza zanimljivih pitanja. Da li je umetnost veština i kakva? Da li umetnici poseduju neko znanje ili su isključivo tumači? Čini se da je umetnik poput kočnice na motoru vremena, on je jedinstvo, suština i prikaz lepote. Ako bismo nekom analogijom želeli da prikažemo umetničko znanje mogli bismo iskoristiti primer magneta i više predmeta na koje se vrši uticaj. Poslednja karika u tom lancu jeste umetnik, jer upravo je on posrednik, onaj koji prenosi istinu. Magnet bi onda predstavljao neku silu koja nadahnjuje, te je umetnik nadahnut čovek. Nadahnut čime? Istinom? Strepnjom? Na koji način umetnik želi da prikaže istinu? Umetnost se može nazvati i veštinom prikazivanja običnog života. Umetnik nije sasvim izdvojen od naroda, poput nekog izuzetka. Volja i s njim nešto hoće. Namera je njegovo sopstveno preobraženje i iskupljenje. Ovaj crni pravougaonik predstavlja upravo to- kočnicu u vremenu, onu koju savremenici ne razumeju, zatvoren prostor laži i istine koji se konstantno prepliću.
Tako shvaćeno delo zauzima mesto, kao što je Niče govorio, iščezavajućeg mita. Dvostruka je namera ovog dela, kao i sama umetnička snaga- ona koja proizvodi slike i ona koja ih bira. Dug je put do apstrakcije, a užasavanje jeste najbolja strana čovečanstva. Umetnost čuva život, taj blještavi momenat od zaborava. Prava građa svakog saznavanja i analiziranja su najkrhkiji osećaji zadovoljstva i nezadovoljstva: prava misterija je na onoj površini u kojoj u zadovljstvu i boli stvaralaštvo pod uticajem nervnih delatnosti ocrtava oblike. Ono što je osećaj istovremeno projektuje oblike koji tada iznova proizvode nove osećaje. Adekvatnim pokretima nastaje slika.
Nismo još dotakli pitanje otkud težnja za stvaralaštvom, da li je to bunt spram sveta i društvenog uređenja i kakav bunt? Da li je to bunt protiv ljudi uopšte, da li je to beg od ljudi? Ili od istine?
Može se reći da se politički život tiče nekih modaliteta vlasti ili moći. Osnovna pretpostavka od koje polazim u ovom radu jeste antiteza istine i politike. Ova pretpostavka označava opšte mesto, što bi značilo da je to nešto što je u stručnoj javnosti opšteprihvaćeno. Da li je prava suština istine u njenoj nemoći, a prava suština moći u podmuklosti? I kakvom vrstom stvarnosti respolaže istina ako je nemoćna u javnom životu, koji, kao što su mnogi mislioci isticali, više nego ijedna druga oblast ljudskog života garantuje stvarnost postojanja rođenim i smrtnim ljudima.




Ova pitanja svakako pogađaju suštinu- ako je suština moći u podmuklosti, a moć je neodvojiva od politike, trebamo se zapitati o samom značenju pojma podmuklosti. Ako pokušamo da definišemo podmuklost, doći ćemo do zaključka da je podmuklost nešto prikriveno, ispod površine, nešto neiskreno… podmukli ljudi bi, ovako shvaćeni, bili oni koji jedno govore, drugo misle, a, verovatno, treće rade. Dakle, dok držanju spram istine ili istinoljubivosti, odgovara iskrenost, doslednost, dotle politička istina podrazumeva podmuklost. Iz prethodnih pretpostavki može se zaključiti da, ako je prava suština istine u njenoj nemoći, onda je, ako bismo napravili tako grubu distinkciju, suština laži u njenoj moći. Naravno, sama laž se kamuflira, ona postaje zvanična istina.
Dakle, može se zaključiti da je odnos između istine i politike ambivalentan. Ali istina o pravima ljudi, o patnjama i stradanjima takođe ima svoje utočište u umetnosti; ona postaje problem kada pokuša da preuzme vodeću ulogu i da izađe iz dubina ljudskog uma na političku pozornicu. U masi se više ne može napraviti razlika između istine i laži; naravno pod pretpostavkom da međa još uvek postoji, jer ako pretpostavimo za trenutak da međe nema nastaje ipak strašna pomisao, da se svaki napor ka otkrivanju istine i ukazivanju na laži ili interpretacije, može razumeti kao traženje smisla u besmislu. Ako je tako, onda je i umetnost svojevrstan vid besmisla; ali je to onda takav besmisao da osmišljava sam sebe i sve oko sebe, on je ono neophodno, onaj ventil koji nam služi za preobražavanje životnih i društvenih pometnji u maštu, gde se tumači realnost kao iskrivljeni prikaz same sebe. Da li je umetnost neophodnost životu samom? Svakako da jeste. Ali je takođe i ovde odnos ambivalentan jer umetnosti je život neophodan, pometnja još neophodnija da bi postojala. Umetnost verovatno jeste forma neprilagođenosti, ali one terapeutske, koja sama sebi život prilagođava i tumači onako da taj isti život dobije podnošljivi smisao. Upravo je to značenje ovog pravougaonika koji, na neki apstraktan način obuhvata žrtve, zločince i pokajnike i osmišljava ih u jednom preplitanju različitih naličja jedne suštine. A suština je neodvojivost- neodvojivost žrtava od zločinaca, zločinaca od pokajnika, politike od svega nabrojanog. To su te četiri strane pravougaonika, koje jesu jedna drugoj uslov za postojanje. Nešto slično je i sa pojmovima umetnosti, života i pometnje. I dok je kancelar Nemačke Brant, koji je pomenut na slici, došao da se pokloni senima žrtava, dotle spomenik nemo posmatra Branta; u tim pogledima punim mržnje, pokajanja, laži, postavlja se pitanje neminovnosti i oproštaja. Neminovno svakako jeste, a da li je oprošteno? Na to niko nema pravo na odgovor, pošto oni koji to pravo imaju, sada više nisu ljudi, već samo senke kojima se trguje, a ni umetnik više nije tumač već nemi posmatrač- posmatrač tuge, bola i nečega što se samo naslućuje, a što bismo mogli nazvati pravdom.