четвртак, 16. септембар 2010.

Зашто Бошњаци не препознају Србију као своју? А зашто Срби?

Пише: Милан Дамјанац



Зато што је Србија двоструко окупирана: власт је окупатор у сферама у којима не би смела да има утицаја, а странци у сферама у којима би српска власт морала да има утицаја



Пролазећи Нушићевом улицом у Београду, приметио сам велики графит: „У 2009. години желим… желим да не желим да одем одавде“. Уколико се човек мало замисли, на ум ће му пасти много разлога због којих неко жели да напусти Србију. Међутим који су то разлози због којих неко жели да не жели да оде одавде?

Биће да тај случај не спада у онај редован – свршени студент, незадовољан ситуацијом, незаинтересован за политику, кога судбина сопствене државе и народа не дотичу превише, жели да оде у земљу која ће више ценити његов таленат. Не. Овај случај упућује на некога ко вероватно воли своју државу и народ, али, и поред тога, жели против своје воље да оде одавде. Запитајмо се о могућим разлозима. Могуће је да не жели да живи у окупираној земљи, у којој је слобода забрањена реч. Могуће је да не може да поднесе њено пропадање и сопствену немоћ да то спречи. Могуће је да не жели да трпи операцију на отвореном мозгу коју му изводе наши еврореформски медији. Могуће је да не жели да се стиди себе и свог народа. Могуће је да нема где и како да изрази свој став. Могуће је да не жели да подиже децу у земљи у којој постоји опасност од нових сукоба и ратова у Војводини и Рашкој области. Могуће је да не жели да живи у земљи у којој, ма колико је волео, не може да нађе чак ни непристојан посао, пошто је економска ситуација, посебно у јужној Србији, налик на Занзибарску. Народ је све сиромашнији, деца и пензионери претурају по контејнерима, на телевизији слушамо бајке, а политичари се башкаре у велелепним вилама које су зарадиле служећи народним интересима.

Размишљајући о могућим мотивима те непознате особе, кренуо сам ка Зеленом венцу. Тамо сам срео групу познаника. У разговору сазнам да много присутних „војвођана“ не види ништа лоше у отцепљењу од Србије. Кажу тиме ће се удаљити од Београда и живети у бољој економској ситуацији. Објаснити њима да је београдизација исто што и новосадизација наликује на изигравање Сизифа. Чак и да схвате, поверовати неће. Телевизија каже друкчије. Затим сазнам да је председник владе АП Војводине (е, само јој је термин „влада“ фалио) отворио мост и открио таблу са својим именом.

ЈА САМ СРПКИЊА Пао ми је на памет један мали социолошки експеримент. Замолим све девојке из нашег друштва да једна по једна, ради експеримента, изјави: „Ја сам Српкиња“, и објасни како се у том моменту осећала. Истраживање је дало интересанте резултате. Од дванаест Српкиња само је једна успела да ту реч изговори са поносом, а и та једна је студенткиња из Невесиња, из Републике Српске. Све остале су тешком муком преко језика преламале ту реч објашњавајући да су се осећале „ретроградно, фашистички, бљутаво и одвратно“ . Експеримент је у потпуности успео. Да је Фројд још увек жив, верујем да би имао шта да каже о свему овоме.

Хајде да се запитамо- шта смо ми то учинили и шта је нама учињено те се стидимо самих себе? Зашто се млада Српкиња стиди да изговори било шта што има везе са њеним националним идентитетом. Можда је то делом због тога што Ви, драги читаоци, сада, док читате ове редове, покушавате да се сетите када је последњи пут неко у медијима поменуо израз „Српкиња“. Можда Вам сам израз делује далеко и необично? Одавно га нисте чули? Не знате шта да мислите о таквом изразу? Верујем да неки представник евроунијашке мантре који чита ове редове сада преживљава велике трауме. Да ли сам ја фашиста због коришћења оваквог израза, пита се он? Пишем ћирилицом? Српски сам патриота? Зашто желим да део наших грађанки преименујем?

Шта се то чини са српским идентитетом, шта се то чини са нашим здравим разумом, па у миру и тишини пристајемо на окупацију, ћутање и заборав?

***

ОВО ЈЕ ТУРСКА Сурфујући интернетом, налетео сам на страницу Мешихата у Србији. Пазите шта се каже о дешавањима у Новом Пазару након утакмице Србија-Турска: „Побједничка атмосфера Турске репрезентације најбоље се синоћ осјетила у Новом Пазару, у Санџаку. Око хиљаду грађана, углавном младих, окупило се на централном градском тргу у Новом Пазару да прославе побједу кошаркаша Турске над Србијом у Истанбулу. Они су носили турске заставе и скандирају „Ово је Турска“, ”Турска је шампион” и “Аллаху екбер” .Град освојен аутомобилима, сиренама и заставама Турске и Санџака.

Као основне разлоге за весеље Санџаклије су истакли да навијају за Турску јер не прихватају химну „Боже правде“ пошто се у њој спомињу само српске земље и српски род, због српске заставе на којој се налази „кокарда“, коју су носили четници и зато што се на њој налазе само српски симболи и да не постоји ништа привлачно за Бошњаке у таквој симболици, већ напротив, подсјећа на стравична дешавања из прошлости.“

Објаснише нам наши грађани зашто навијају против матичне земље. Није, дакле, у питању навијање за своју земљу, као што Срби из Републике Српске навијају за Србију, већ навијање против сопствене земље зато што се са њом не могу идентификовати. Има ли земље у свету где минорна национална мањина (мада би и о њиховом националном идентитету имало шта да се каже) може да условљава државу? И шта би са покличем „Ово је Турска“? И то је део навијања, је ли?

ТО ИМА САМО У СРБИЈИ Имајући у виду да је држава дозволила једном муфтији да се директно умеша у политику и злоупотреби муслимане у циљу промоције једне националне мањине (шта ћемо са Србима муслиманима и Горанцима), очекујем да се дозволи и, на пример, Амфилохију Радовићу или патријарху српском Иринеју исто право. Како то може за једне, а за друге не? И како то муслимане вређа кокарда, а Србе не вређа транспарент на стадиону Новог Пазара озлоглашеном крвнику, нацисти и злочинцу Аћифу Ефендији? Шта би се догодило у Хрватској уколико би нека минорна национална мањина (већину су протерали) учинила исто под изговором да је под шаховницом вршен геноцид у Дугом Светском рату? Можете ли да замислите реакцију хрватске државе? Ја само знам да је Србија једина земља у свету која је овакву поруку у стању да истрпи.

А тек несрећни председник једне минорне опозиционе странке који подржава овакве двоструке стандарде је пре за жаљење, него за анализу.

У питању је тоталитарни поредак и окупација Србије. Власт је окупатор у сферама у којима не би смела да има утицаја, а страни фактор у сферама у којима би српска власт морала да има утицаја.

Питам се која је следећа забавна или образовна емисија коју ћемо имати прилике да гледамо? Или је можда емисија „Здраво, Европо“ довољна.


http://standard.rs/vesti/36-politika/5407-zato-bonjaci-ne-prepoznaju-srbiju-kao-svoju-a-zato-srbi-.html

петак, 10. септембар 2010.

Принципи

Пише: Милан Дамјанац









Српска држава је одавно доведена у позицију из које не може да утиче на своју будућност. Институције су неизграђене или подлежу утицајима страних влада, а политичари најчешће представљају само позоришне лутке које играју по туљим жељама. Тешко се шта и може очекивати од државе у којој влада није у могућности да контролише сегменте друштва које треба да контролише, али јесте у могућности да контролише сегменте друштва које не сме да контролише. У тим условима, једино преостаје постепено изградити институције, национални план и програм који би с временом довели до бољитка.

Питате се зашто то у Србији није могуће? Одговор је једноставан – услед сујете, умешаности у криминал и мањка храбрости и визије. Сујете, зато што је у Србији немогуће очекивати минимум консензуса на политичкој сцени. Свака партија и сваки лидер понаособ верују да баш они све то могу боље и да се баш они могу одупрети страном утицају, чим се домогну фотеља. Већина дође на власт у европејском заносу, илузијама о спремности запада да нам помогне, а заврши као наново рођене патриоте. И готово сваки на власт долази уз подршку страног фактора који је незадовољан претходником. Тако је било, а тако ће се изгледа и наставити.

Посебна прича је ситуација у Републици Српској. Наједном, сви који су годинама сматрани за националистичке елементе и кочничаре европског пута БиХ из РС су рехабилитовани, враћени у политику и потпомогнути финансијски од стране оних земаља које су их и анатемисале. Најлакше је Србе окренути једне против других.

Шта тек рећи о умешаности у криминал? Могао бих да разумем извесне криминалне радње које чине чланови српских странака. Тешка је економска ситуација, човек се нађе у искушењу и у могућности да на нечастан начин обезбеди породицу. То је тешко контролисати, и такве врсте криминалних активности ће увек постојати, у свакој демократској земљи. Проблем је што је то код нас нешто по себи разумљиво, што само по себи не представља маргиналну већ општу појаву и што нам се држава увек сведе на партијску државу. Да не помињемо што се богаћење врши на рачун националног. Лепо је једном приликом напоменуо Душан Ковачевић: „Србија мора да је најбогатија држава света чим још увек има шта да се опљачка.“

Храброст и визија нам недостају услед објективног страха и поданичког менталитета. Прво смо убеђивани да је добро да се одрекнемо српске идеје у име југословенске, затим да смо успостављањем наводне хегемоније заслужили презрење осталих југословенских народа. Затим смо убеђивани у титоистичке идеале и то након Јасеновца, а затим смо сами себе оптужили за избијање рата.

Све смо то некако преживели. Али ова медијска офанзива у протеклих десет година је у стању да нас дотуче. Балон који је напуњен илузијама о срећној будућности, брзим европским интеграцијама, очувању Космета толико је пренадуван да је питање дана када ће пући. Народ је апатичан и безвољан, а у последње време и забрињавајуће тих.

Јавно мњење је збуњено, а обични људи не виде алтернативу у опозицији нити мисле да било какви и било који будући избори могу донети неку суштинску промену. Данас у расправама готово увек односе победу управо апстиненти. Ко је крив за овакво стање? Можда „онај“, или „они“, или сви ми, или политичка елита која је по чувеној марксистичкој мантри „идеологија је ту да обећа, не да испуни“, обећавала све док није више остало шта да се обећа, и све док није постало отужно слушати излизане приче и гледати људе који више личе на карикатуре него на људе са визијом.

На крају, питају ме људи – шта са Косметом? Ама баш ништа. Питање Космета се не решава у Генералној скупштини нити у оквиру међународног права. Питање Космета се решава у нашим главама и срцима, у колевкама, у школама, у породицама и у обичном говору. Питање Космета се решава у спремности да себе изградимо као људе а нашу државу као озбиљну и способну државу. Питање Космета је стога питање опстанка Србије. Питање Космета је питање опстанка Новог Пазара и Новог Сада. Још важније питање је питање опстанка Републике Српске која сведочи, како једном рече Добрица Ћосић, о праву на истину, на истину о зверствима над Србима и о праведности рата и опстанка. Зато је питање Космета и Републике Српске заправо питање опстанка Крагујевца, Ниша, Врања, Суботице.

Што се тиче саме резолуције, резолуција о којој ће се гласати је толико скандалозна да о њој не вреди трошити речи. Суштина резолуције је да нема суштине. Ја бих операцију „резолуција“ преименовао у „хтели јесмо, смели нисмо“. Мени је лично било сасвим јасно да је идеја спољне политике Србије од старта била подела Космета, или бар неформална подела, евентуално широка аутономија. Уколико се питате зашто смо напрасно пристали на ултиматум – уколико сте прво помислили на реч компромис ето вам доказа колико нас заправо медији иондоктринишу- запитајте се следеће: колика је била улога кризе у Рашкој области у одлучивању да ли прихватити ултиматум или не?

Откуда баш сада запаљиви говори верских лидера, позив на редефинисање положаја „Санџака“, захтев за тзв. „партизанском аутономијом“? Није ли то вештачки изазвана криза споља, управо од оних држава који желе да искористе националне мањине које живе у Србији као притисак на званични Београд? Ко финансира деловање сепаратистичких организација и покрета у Војводини? Нису ли све те организације финансиране из америчког буџета?

Одговор је једноставан. Најлакше је побеђеног противника држати покорним уколико му се око врата намакне омча. Уколико покуша да се извуче, лако ће бити елиминисан.

Све су то зечеви из шешира које извлаче наши западни пријатељи. Немају ону снагу као некада, али и не треба им. Има довољно лакомислених усијаних глава који ће завршити тај посао уместо њих.

Замислимо фиктивну ситуацију у којој Србија прекида преговоре о чланству у ЕУ: Како ће поводом тога реаговати главни град европске регије Војводине?

И докле се више може плесати по жици? Уколико већ морамо да плешемо, признајмо сами себи истину. Нећемо самозаваравањем од непријатеља направити пријатеље, нити ћемо постати део оних који желе да стану на крај нашим националним интересима.

Апатија ме растужује. Тишина ме плаши. Бојим се да одавде нема нормалног и једноставног излаза, али да ће бити некаквих промена – биће их. Некако се осећа промена става обичних људи по питању патриотизма, опстанка, националних интереса.

Ми и јесмо дотакли дно управо зато што нисмо у стању да предвидимо и контролишемо сопствену будућност. Ми нисмо у стању да се одржимо. Време је да бар престанемо да се лажемо – са колена можемо на стопала само уколико осмислимо начин и пут и уколико заједно будемо радили на томе. Уколико и даље свако буде желео да гледа сопствени интерес, узалудно је говорити о издајама. Не може други издати онога ко свакога дана издаје самога себе. Не може други водити битке уместо онога ко не признаје да је поданик сопственога страха.

У том случају, српски народ заслужује и елиту и судбину каква му је намењена. Не може елита бити боља од народа. Милош Обреновић је клечао онда када је иза себе имао усправну Србију. А то и јесте суштина политике. Сун Тзу би рекао: Када си слаб претварај се да си јак, а када си јак да си слаб. Уколико смо већ на коленима, покушајмо да бар делујемо као људи који се држе неких принципа. Уколико нам је спољнополитичко деловање ограничено, бар делујмо непоколебиво, покажимо бар мрву достојанства.

Још само једна ствар – ваљало би направити протест али не испред страних амбасада или испред владе већ испред Српске академије наука и уметности. Уколико чују гласове народа, можда се сете да још постоје.



http://www.nspm.rs/politicki-zivot/principi.html

Демократски „Голи оток"

Пише: Милан Дамјанац







Браћо грађани и сестре грађанке!



Част ми је да вас обавестим да је отворено елитно одмаралиште „Голи оток“. Одмаралиште се налази на периферији Пожаревца, а добило је име по много познатијој институцији која је служила за рехабилитацију и опоравак оних грађана који нису веровали у братство и јединство. Нови комплекс има преко хиљаду потпуно опремљених соба. У свакој соби налази се бетонски кревет, ћебе и кућни љубимци. Услед недостатка простора у собама је дозвољено држати искључиво пацове који временом некима постану и једини пријатељи.

Одмаралиште у свом саставу има и спортске терене, који се састоје од камена и шљунка, затим рекреативну салу за интимне исповести, такозвану „бувару“, затим собу у којој се посматрају актуелни образовно-документарни филмови и упис за редовно учешће у забавним тв емисијама – „Издајник“. Овај комплекс је намењен свима за које је доказано да пате од „слободногмишљеникутиса“, опасне и тешко излечиве болести.

Највећи број наших гостију долази из редова писаца, уметника сваке врсте, аналитичара и реп певача. Након утврђивања дијагнозе , добићете упут за овај божанствени центар. На пријему ће Вас сачекати управник, друг Јоца који ће Вас упутити у свакодневне обавезе, дужности и правила понашања. Након што потпишете писану изјаву да доиста болујете од „слободногмишљеникутиса“, упутиће Вас пред комисију. Комисија је ту да утврди под којим условима и зашто сте одлучили да учините прекршај вербалног деликта, у народу познатог под кодним именом „говор мржње“.

Председник комисије, др Аутономија ће Вас обавестити да су и он и многи други чланови комисије својевремено позивали на насиље. Он сам је својевремено позивао на вешање тадашњег председника, а остали су вређали један део грађанки и грађана. Зато они и знају колико је то тешка и опака болест кад узме маха и зато су они су ту да помогну Вама да не учините истоветну грешку. Не дао Бог да ствари које су они говорили о својим политичким противницима Ви говорите о њима. Зато се свака слободна мисао треба сасећи у зачетку!

Након што успешно прођете прву фазу, биће Вам уручен недељни распоред активности. Доручак почиње у петнаест до пет изјутра, а завршава у десет до пет, након чега започињу вежбе обликовања тела и духа. Имаћете прилику да из прве руке сазнате шта су то и колике су биле Сизифове муке. Циљ је пребацити гомилу камења са једног места на друго и обратно. Ово ћете радити свакога дана по осам сати. Након тога, очекује Вас културно уметничко друштво „Признај“, које ће Вам помоћи да развијете физичку и психичку издржљивост. Затим ћете учествовати у игри „Тренутак истине“ и „Најслабија карика“. Уколико дате одговор који не задовољава водитеље програма, провешћете ноћ у елитном апартману за једну особу под именом „бувара“.

Ту ћете имати прилику да искушате себе и своје способности. Након пар ноћи у овом апартману, пожелећете да сте учесник тв шоу-а „Survivor“.

Основно је да схватите на време – другови европејци су ту да Вам помогну. Они су ту ради Вас. Поштовање свих правила и европских вредности се неће догодити само од себе. Нису они криви што сте Ви стављали свакакве статусе пуне мржње на Фејсбуку и Мајспејсу!

Пре него што одете на спавање, имаћете прилику да на једином тв каналу гледате културно образовне емисије попут: „Зашто се морате стидети самих себе“, „Заборављање историје – пут у боље сутра“, „Одговорност – сва је наша“, „ДА – И ЈА СЕ СТИДИМ!“, „ Пулс правоверног народа“, „Стање недовољно исфрустриране нације“, „Шунд парада“и тд. Након тога, уследиће емитовање неких од поучних велемајсторских дела домаће и светске кинематографије: „Ми смо криви“, „Заслужили смо бомбардовање“, „Агресори заслужују да умру – и ја желим да ме нема!“, „Косово – земља толеранције“, „Лепа и унитарна Босна“ и „Хрватски лијепи Јадран“.

Након првих месец дана, почиње са радом школа која делује у оквиру одмаралишта – „Преваспитавање“. Слушаћете курс из области политике. Курс је подељен у неколико области. У делу о спољној политици, учићете о неизбежности пута у царство земаљско, Европску Унију и то кроз неупитно савезништво са Сједињеним Америчким Државама. У делу о регионалној политици учићете о поштовању туђих и занемаривању сопствених жртава а највећи део ове области биће посвећен правилном и искреном изговарању „извињења у име народа“ као најважнијег сегмента српске регионалне политике. Извињење има више слојева од којих је вредно истаћи колективно жаљење као пожељну компоненту.

Унутрашња политика се темељи на заштити свих интереса спољнополитичких партнера и савезника и то по сваку цену. Уколико будемо довољно дуго и истрајно спроводили овакву политику, наши и непријатељски циљеви ће се поклопити. Свако супротно мишљење не сме добити медијски простор за деловање.

Гости одмаралишта би затим били учесници политичке радионице у којима ће бити подељени у групе. Циљ је дати што више позитивних одговора на постављена питања. Ексклузивно преносимо неке од правилних одговора:

1. Ко је крив за распад СФРЈ? – Мегаломанска великосрпска политика!

2. Који је народ претња стабилности на Балкану? – Срби!

3. Наведите која су то људска права Албанаца систематски кршена на Косову? – Сва!

4. Који је по Вама највећи проблем за мир на Косову? – Опструкција српске мањине која не жели да учествује у власти!

5. Република Српска је...? – Геноцидна творевина!

6. Војводина је...? – Најнапреднији европски део Србије који ће се одвојити уколико за тим буде постојала потреба.

7. Припадници које националности чине највећи проценат у Војводини? – Војвођани и Мађари!

8. СПЦ је...? – Легло великосрпске политике!

9. СПЦ се меша у политику земље а то је...? – апсолутно недопустиво и угрожава секуларни карактер нашега друштва!

10. Муфтија има право да се директно меша у политику зато што...? – Зато што жели да ослаби утицај великосрпског шовинизма и стога му је то допуштено. И у секуларном друштву је понекад добро саслушати верске лидере!

11. Босна и Херцеговина треба да буде централизована држава ради...? – Ради боље функционалности.

12. Србија треба да буде децентрализована држава са мноштвом региона и АП Војводином са извршном, законодавном и судском влашћу ради...? – Ради боље функционалности.

13. Продаја НИС–а Русима је доказ...? – Великоруске политике и жеље Србије да постане руска губернија. НИС смо им поклонили а не продали!

14. Идеја о продаји Телекома Немцима је...? – Добра идеја која ће поспешити нашу сарадњу са Немачком. Цена није важна, важно је партнерство!

15. Када неко у Вашем присуству каже да је Мађар или Мађарица, Енглез или Енглескиња, Ви то...? – Гласно подржавате. Национална припадност и изјашњавање је нормално и важно!

16. Када неко каже да је Србин или Српкиња, Ви...? – Нечувено је помињати те гнусне називе који подсећају на рат, страдања, заосталост и неофашизам. Свако ко то каже пише ћирилицом, обожава Ратка Младића и саучесник је у убиству Бриса Татона. Све то након што је спалио амбасаде. Будимо модерни– будимо грађани и грађанке, немојмо се оптерећивати националном припадношћу у 21 веку.

17. Када посматрате фудбалски меч између Италије и Француске, Ви сте...? – Одушевљени како коментатор све репрезентативце Француске назива Французима без обзира на њихово порекло!

18. Када посматрате меч српске репрезентације...? – Уплашите се када коментатор спомене да су „Срби у нападу“. Ружно је вређати припаднике мањина који играју за Србију, толерантније је рећи да су „наши у нападу“!

19. Онај ко зна и воли да игра коло, зна српске песме и митове је...? – Највећи проблем Србије. Он је зрео за преваспитавање. Такви заостали грађани као он су и упропастили ову земљу!

20. Европа је...? – Једини пут!

Ваш репортер је био гост овог одмаралишта и већ се осећа као друга особа!

Европа нема алтернативу!



http://www.nspm.rs/samo-smeh-srbina-spasava/demokratski-goli-otokq.html