субота, 17. септембар 2011.

Успон “Надсрбина”

Пише: Милан Дамјанац



Када сам у претходним текстовима писао о „самомрзећем Србину“, остао сам у неким сегментима недоречен. Наиме, самомрзећи Србин као феномен јесте идентитетски проблем, жеља да се побегне од свог идентитета и идентификује са агресоровим Ја. У основи, ради се о осећањима страха и стида, што производи бекство у друге идентитете или мисионарску жељу за превредновањем националног и културног идентитета Срба који нису у завади са својим идентитетом, како би се произвео „нови Србин“.

Друга Србија, као конструкција, јесте обележје нове културне елите која жели да промени постојећи и уведе нови културни образац, што је лепо приметио Слободан Антонић. Друга Србија је, додуше, доста шири концепт и у њу спадају сви који затупају промену културне политике са различитим мотивацијама. Неки верују истински у оно што чине и такви свакако имају психолошку мотивацију „самомрзећег Србина“ док други то раде из практичних разлога, пре свега из жеље за друштвеним напредовањем и признањем, мада, као што смо видели у претходном разматрању, то двоје је најчешће повезано.

Неоптерећен прошлошћу, српском историјом, културом и вековним огњиштима, „Нови Србин“ је једна од варијација на тему „надчовека“. Он је неустрашив, јер је у стању да се бори са собом и својим старим Ја, непоколебљив, јер никад не одустаје од борбе да промени све „заостале“ Србе, приближи их цивилизацијским вредностима и од њих створи Надсрбе.

Надсрби

Надсрбин јесте Србин који у основи има психолошку мотивацију једног самомрзећег Србина док културно припада Другој Србији. То значи да себе сматра културно супериорнијим у односу на друге Србе. Он је прогресиван, цивилизован, мондијалиста, љубитељ људи широм света док су остали непоправљиво затворени у свом малом домородачко-српском свету. Када говоре о Србији и српским проблемима, то је увек из угодне треће позиције чиме јасно стављају до знања да их дати проблем превише и не дотиче. Они су, забога, људи, а дељење људи на народе није модерно, сем ако су у питању народи који нису Срби. Репер њиховог квалитета, истинитости и правдољубивости јесте искључиво Западни свет и њихово одобравање. Тако, на пример, уколико у Србији желите да спрoведете неку политичку одлуку која је погубна по државу само треба споменути да је то жеља ЕУ и САД. Е сад, пошто је то њихова жеља, онда нема ничег спорног у томе. Немамо ми право да имамо своје интересе и да их штитимо. Ми смо неуки и нецивилизовани, зато су ту наши Надсрби да нам отворе очи.

Дакле, ако тако у „Европи раде“ онда тако мора бити и код нас. Уколико то од нас Брисел тражи тако бити мора. Уколико Брисел тражи већу аутономију Војводини ради боље функционалности Србије, ми не питамо, већ извршавамо. Уколико Брисел тражи укидање Републике Српске и централизацију БиХ ради боље функционалности, не питамо, већ спроводимо притискајући званичну Бањалуку.

Мало примера

Ми се не питамо јер, уосталом нисмо ни довољно морално развијени, како нам је то објаснила Биљана Стојковић у свом тексту на „Пешчанику“ рекавши да „данас неспорно знамо да је за социјалну перцепцију и разумевање социјалних околности неопходна веза између префронталног кортекса, посебно орбитофронталног кортекса који се налази изнад орбита очију, дакле „рационалног мозга”, и лимбичког система. Без претераних неуроанатомских детаља, треба само рећи да лимбички систем чини неколико субкортикалних елемената мозга, који су извор наших афективних реакција, нагона и емоција, тј. онога што ћу, за ову прилику, назвати „ниске страсти”. О чему нам говори ова комплексна „морална анатомија мозга”? Регистровање наших непосредних потреба и жеља, као што су глад, бес, страх, пожуда, дугујемо лимбичком систему и по томе се не разликујемо битно од других животиња… Дакле, рационални мозак често мора надвладати нагонске реакције.“ [1]

Ауторка је доцент на Катедри за генетику и еволуцију Биолошког факултета у Београду, што и није чудо. Шта може бити проблем тих заосталих Срба сем биолошка неадекватност? Уствари не, ауторка је (уколико пажљиво прочитате текст) доказала да смо биолошки исти као и сви други људи. Само имамо неразвијен морални апарат. Док се ми на Балкану убијамо као какве морално дегенеративне животиње које треба припитомити, дотле „људи са развијеним моралним апаратом“ уводе бомбама демократију у Либију, пале Лондон и Париз. Међутим, ауторка је потанко објаснила морално- биолошку основу коју морамо добро разумети како бисмо достигли статус Надсрбина (као и Надчовек и предности Надсрбина су биолошке природе, али се могу исправити дугим и строгим васпитањем), наиме „ …то свакако подразумева морално обучавање које ће формирати јаке рационалне механизме контроле ирационалних импулса (нпр. кроз наглашавање појмова поштовања, једнакости и толеранције). С друге стране, што је нажалост чешћи случај на Балкану, друштво може неговати ниске страсти. Подилажење импулсима лимбичког система, ирационалном бесу, слепој мржњи, несвесној трансформацији разноразних личних и историјских комплекса у ксенофобију, улагивање идентификацији са херојским крволоцима, јесте много лакши и исплативији процес за политичке интересе. Приближавање политичких избора подиже талас националистичке реторике која плута по амигдали и хипоталамусу, заобилазећи неокортекс и логичке центре. Емоције нас воде у погрешне и крваве националне изборе. Шта рећи на крају целе ове приче? Људи на Балкану нису другачији од било кога из остатка света; одвијање игре свесног и нагонског код сваког је исти. Али, друштва бирају за који од два елемента у овој игри ће навијати. Ми, нажалост, увек бирамо погрешног играча.“ [2]

Ово заиста звучи као манифест неког испирача мозга. Некако ми личи на вођење дневника неких научника у шумама Амазоније који су налетели на заборављено племе. Након опсежних истраживања, закључили су да та бића поседују довољно биолошких диспозиција да могу постати људи, потребно их је само прво припитомити, затим да их науче како се зову, ко су, а на крају, и за кога да гласају, како не би амигдала и хипоталамус заокружили погрешан број на гласачком листићу.

Иста ауторка након немира који су пратили претходну геј параду пише „верујем да ништа специјално ново не можемо рећи након поновних рушилачких авантура српских пробисвета, а све у име ксенофобне, нацистичке, хомофобне и сваке друге мрачњачке идеологије. Све је већ хиљаду пута испричано, утисак је разочаравајући, укус у устима горак, поглед у будућност мрачан. Пуно се писало и говорило о узроцима оваквог трагичног стања у друштву, а ја бих се приклонила мишљењу које упире прст у катастрофалну стратегију образовања, ако такво што уопште постоји у Србији. Демократској власти просвета није интересантна (мало је ту новца, посла је превише), глупост јој не смета (можда је чак и пожељна), а клерикални образовни правци добро су ушанчени у друштвени мејнстрим и гласачко тело (зашто сећи грану на којој седиш?). Не тврдим да је биологија најважнија област науке, али понешто из те науке постало је ствар опште културе. На пример, не би било лоше да сваки грађанин ове земље зна латински назив врсте којој и сам припада. “ [3]

Поново на обичном примеру видимо како изгледа деловање, размишљање и списак жеља Надсрбина. Прво, етикетирати те гнусне Србе са којима ауторка нема ништа и при том их назвати најстрашнијим именима. Затим прогасити немире за последице нацистичке идеологије. Дакле, код нас је реч о „нацистима“ и „хулиганима“, а када Лондон гори реч је о „револту младих људи“, што је још један показатељ да се чека било какав повод за напад на српски народ, што и јесте основно обележје мотивације самомрзећег Србина која лежи у позадини оваквих реакција.

Ту долазимо до жеља и решења ауторке. Реч је, дакле о образовању, дакле, опет о припитомљавању, строгом васпитању и утеривању „цивилизацијских истина“ у српске домородачке мозгове. На крају, ту је и отворен прекор свом народу- како, побогу, како да се никако не сетимо „латинског назива врсте којој и сами припадамо“? Сви смо људи, побогу! Оно што ауторка жели рећи је, вероватно, да је ред да се понашамо као људи иако то нисмо. Бар да остављамо утисак као да јесмо. Да их мало опонашамо.

Што се тиче конкретног назови повода за овакав излив мржње према Србима, нереда на геј паради, треба само споменути, на пример, да су у Словачкој хомосексуалци одустали од прве геј параде пре него што је уопште и успела да крене из центра Братиславе, пошто полиција није била у могућности да им гарантује безбедност. Полиција је упозорила да су прилази тргу пуни незадовољних грађана спремних на физички обрачун. Укупно око 100 неонациста и активиста из „Словачког заједништва“ напали су учеснике геј параде. Грађани су вређали учеснике параде вулгарним речима, а полицији скандирали “срамота, срамота”. Умешали су се у масу од око 500 учесника прајда на Хвездославовом тргу, бацили димну бомбу и сузавац. Претходно су се њих петорица провукли кроз полицијске контроле. Лидер Словачке народне странке, која је партнер у влади премијера Роберта Фица, Јан Слота прво је рекао да ће доћи лично да пљуне у лице хомосексуалце, али је касније апеловао на своје симпатизере да на трг у суботу не долазе како се још не би дизале тензије. Подмладак Слотиних националиста саопштио је да хомосексуалци нису вредни ни да их гађају јајима, али припремају одмах после јунских парламентарних избора предлог измена Устава које би јасно и неопозиво потврдиле да брак може да буде само веза мушкарца и жене. [4]

Дакле, као што се може видети на овом примеру, Србија се по том питању не разликује много од осталих „цивилизованих“ европских држава, тачније неретко је и доста толерантнија од њих. Међутим, проблем је управо у томе што је преваспитавање Срба „са висине“ заправо маска за сопствено (не)осећање идентитета. Користи се свака прилика да се наружи сопствени народ.

Више ни слобода није што је била. Није народ, нису друштвени радници у стању да процене да ли живимо у слободној земљи, већ- Западне организације. Тако, наш председник Тадић на „Конгресу Демократске омладине“ тврди да „Треба да будете срећни што живите у слободном времену. То је потврдио и Фридом Хаус. “ [5]

Е кад је Фридом Хаус потврдио онда проблема нема! Можемо бити мирни и уживати у дометима слободе. Скоро је Душан Вучковић дао одличан назив за политику „Европа нема алтернaтиву“, користећи једноставну скраћеницу- ЕНА. Управо ова скраћеница може фантастично да послужи као кратак опис политике коју грађанима нуде владајуће снаге и која се садржи само у једној речи- ЕНА. Шта нуде грађанима? ЕНУ. Куда иду? Ка ЕНИ. Који су циљеви Србије? ЕНА. Дакле, или ЕНА или смрт. Друге алтернативе нема, нити сме да је буде, јер како бисмо се побогу и забога онда социјализовали, развили морални апарат и постали део цивилизованог света? Срам нас било што уопште и помишљамо на алтернативу! Ево, председник Тадић поводом прихватања „статусно неутралног печата царине Косова“ (једна од најсмешних формулација која вређа здрав разум) изјављује да „не смемо стати на путу ка ЕУ“ [6], дакле, и ако нам одузму све територије, и уколико се сви одселимо из земље, ЕНА ће и даље бити једина алтернатива. Дефиниција лудила јесте када покушавате да радите једну те исту ствар изнова и изнова иако је резултат увек исти. Нешто налик на Сизифа. У томе смо прваци.

Надсрби, додуше, настављају свој бег од свега српског, али се и даље уклапају у основну дефиницију коју смо о њима дали. Тако, на пример, на порталу „Слободна Војводина“ видимо како тече изградња националног индентитета „Војвођанин“на који нико од властодржаца не обраћа пажњу, пошто поред ЕНЕ немају времена ни за шта друго (ако изузмемо пљачке државних предузећа и затварање српске омладине). Између осталог, може се прочитати да је „Независност Војводине НЕМИНОВНОСТ. Фактичка. Чињенична. И са политичког, економског па и историјског аспекта. Војводина је – као прво – Историјско-Политичка категорија. Непобитно. Да ли је она настала као Економски Пројекат Аустро-Угарске да би прехранио своје Царство – створио путне везе између делова Царевине ради протока људи и трговине – или пак као резултат борбе Срба за својом Аутономијом у Аустро-Угарској; све категорије су тачне – и међусобно испреплетане.

Чињеница јесте – да су Срби из Војводине сањали о уједињењу са својом браћом преко Саве и Дунава. АЛИ. То не значи да су они желели да постању њихови СУЖЊИ и РОБОВИ. Више нема ”глупих Лала”. Није их уствари никад ни било. Само су били тихи – културни…Па дал’ Чанак, или Пајтић – или неко сасвим други или трећи. Ми се полако окупљамо. И спремамо. Војводина ЋЕ БИТИ Слободна и Независна. Не као Претпоставка. Већ као Чињеница.“ [7] Од докумената, на насловној страни овог портала издвојени су „Право на самоопредељење и сецесију“ и „Право Војводине на самоопредељење и независност“. Идок наша елита јури ЕНУ, а Србе преваспитава како би се одрекли своје историје, гробова, територије и постали Надсрби, остали ћуте. Докле- не знам.

Додуше, ипак је најтрагичнији утисак када схватите да изабрана политичка елита нема ни трунку саосећања нити доживљава историју и страдања на начин на који то доживљава обичан Србин. Тако Тадић, поводом филма „Монтевидео, Бог те видео“ који осликава заблуду једне генерације под именом Југославија и успех српских младића у фудбалу, као назнаку наде и боље сутрашњице након пропале политичке авантуре, на констатацију новинара да се ради о „лепој и топлој причи“ изјављује да „био сам на снимању, али нисам успео да га погледам… Шта је ту лепо, што Хрвати нису хтели да играју са нама? “ [8]

Треба ли шта додати на ово, сем да се јасно могу закључити три ствари. Прво, Надсрби са психологијом самомрзећих Срба и културном матрицом Друге Србије су заузели позиције у свим структурама друштва и активно раде на промени националне свести Срба. Друго, да пате од комплекса више вредности и од жеље да наметну народу своја гледишта. Треће, да немају намеру нити мисле да је потребно редефинисати грешке српске елите у прошлости, пошто сматрају да нису у питању грешке. „Европа нема алтернативу“ је матрица која је замена за југоносталгичност. А то и јесте дефиниција наопаке елите отуђене од народа- то је елита која верује да је народ ту ради њих, а не да су они ту ради народа.


http://www.slobodanjovanovic.org/2011/09/08/milan-damjanac-uspon-nadsrbina/

http://www.standard.rs/vesti/36-politika/8345-milan-damjanac-uspon-nadsrbinaq-ili-cvet-u-naoj-movari-.html

среда, 07. септембар 2011.

ОДГОВОР КОМЕНТАТОРИМА ИЛИ ЗАШТО ЈЕ ПОМЕН КОШТУНИЦЕ ОКИДАЧ ЗА БЕС

Пише: Милан Дамјанац



Нисам имао обичај до сада да одговарам на коментаре који прате моје текстове. Међутим, овог пута ћу направити изузетак, мада ми се чини да би тај изузетак могао да постане лепо правило за убудуће. Важно је размењивати мишљење, а добром расправом се неретко може доћи и до сржи проблема. Елем, одговорићу на најважније замерке поводом текста „Симбол народног отпора или један поглед на Војислава Коштуницу", објављеног на „Новом Стандарду".

Прво, плашим се да већина коментатора није схватила суштину текста, за шта бих кривицу пре приписао себи него њима. Текст се тицао Војислава Коштунице као симбола покушаја промена у Србији, за које је народ је гласао 24. септембра 2000. године. Међутим, излазак на улице Петог октобра и разлози тог изласка су оно што је мене занимало. Разлога је било много, пре свих кршење народне воље, оправдани револт и страх за будућност. Уопште нисам говорио о позадини Петог октобра. То је, свакако, посебна тема.

Не треба заборавити да је тада један од Коштуничиних услова да прихвати кандидатуру против Милошевића био тај да има посебну кампању, независну од кампање ДОС, јер он у њих није имао довољно поверења, а они су њега изабрали јер нису видели други начин да победе. (Отуда оно Чанково како је зачепио нос и гласао за Коштуницу.) Дакле, говорио сам о томе да је пресудан део, чак и поред свих обећања која је народу дала ДОС, победила управо вера у Коштуничина обећања. Он је представљао наду, веру у будућност. То што је он данас у опозицији а народ у проблему већем него 2000, више је од коинциденције. Коштуница је данас метафора изневерених грађана јер и њега самог изневерили су и рушили исти они који су изневерили и рушили народ. Народ тада није гласао за Тадића, Ђинђића и Динкића, и нису они иконе те промене, већ Коштуница. Због верности том обећању Коштуница је изгубио много више од саме власти, и то више записано је и у критички настројеним коментарима „Новог Стандарда".

Друго, уопште нисам улазио у добре и лоше стране његове владавине, мада је интересантно да сви знају искључиво за лоше, док се нико добрих и не сећа. Брзо смо заборавили да је Коштуница два пута дошао на власт у ситуацији када је Србија политички била потпуно закочена, на ивици провалије, слично као данас. Заборавили смо да се са доста успеха борио против револуционарног терора, да је све време инсистирао на консензусу око најважнијих питања и да је у томе успевао када је у власти водио главну реч. Заборавили смо да је први пут, после разговора у четири ока између Коштунице и Путина, Русија подржала Србију на Косову и запретила ветом у Савету безбедности УН. Заборавили смо доношење Устава, и изградњу институција, његово залагање за Космет и успостављање чвршћих веза са Црном Гором и Републиком Српском (која и данас живи и опстаје од инвестиције Телекома Србије из Коштуничиног времена).

НИЈЕ ИСТИ Наравно да је било лоших страна. Два су разлога што их нећу наводити. Један - сви их наводе, медији су тога пуни, чак и алтернативни, па не бих понављао општа места. Други разлог је тај што је у српској јавности створена клима да, ако о Коштуници мислите добро, обавезно морате да наведете бар неколико његових лоших особина и грешака, ваљда да би вам веровали или да би уопште пристали да вас саслучају. Не пристајем на ту климу, на своју штету.

Отуда произлази суштина моје намере. Желео сам сам да понудим нешто другачији поглед на Коштуницу. Јер неозбиљно је тврдити да је он исти као остали лидери ДОС или да је налик овима који данас владају Србијом.

Четврто, приговори које су упутили дверјани су легитимни и нећу их посебно коментарисати. Лјуди желе бирачко тело које гласа за ДСС и зато је оштрица напада у њиховим коментарима окренута углавном против ДСС, и то је политички дозвољено, па се нема шта коментарисати. Желим им сву срећу на изборима, надам се да ће испунити сва обећања и да ће представљати освежење на политичкој сцени Србије. Оно што свакако није паметно јесте сувише лако и брзо осуђивање некога у чијој се кожи нису нашли и уздизање лидера који се још нису показали на делу. Али време је мајсторско решето.

Пето, мислим да треба објаснити пар ствари. Народ смо толико огрезао у међустраначким борбама да то утиче на поделе које понекад могу бити и погубне. Невероватно је да један афирмативан текст о опозиционом политичару изазове коментаре попут - „ово је памфлет", „пропаганда", „кукавичје јаје" итд. Несхватљиво је да се све у Србији своди на страначке сукобе. На пример, како бисте реаговали када бих написао афирмативан текст о Војиславу Шешељу, човеку који, уз све што се за њега може рећи, проводи у тамници већ осам година бранећи се од оптужби да је вербалним деликтом некога навео на злочин. Дакле, за све ово време, дозвољено је блатити Коштуницу, Шешеља, Двери такође, и нико, малтене нико (изузимам Цвијановића који је имао храбрости) не напише ниједан афирмативан текст о њима. Чак и да су толико грешили колико поједини тврде, а нису, немогуће је да су заслужили такав однос.

Не треба нама Тадић, навећа политичка шарена лажа која је задесила ову земљу у последњих двадесет година, да би се тзв. „патриотски фронт" завадио. Како мислите да икада градимо Србију сем на компромису? Уколико сви буду наставили да говоре како су једни сјајни, а сви остали никакви, докле ће нас то довести? Замислите да неко тзв. „националним снагама" дарује власт на тацни у оваквој ситуацији и са овако усијаним главама - како би се то завршило? Они не би знали шта да раде са њом када унутар себе не могу да се договоре. И то је особина која ми се, признајем, највише допадала код Коштунице - увек је био човек компромиса, ма колико то неком сметало. Зато је и био је у позицији да врши премијерску функцију иако није долазио из највеће партије, али је и тада преузимао одговорност на себе која реално није увек била његова.

Шесто, што се тиче приговора да је текст пристрасан, морам прво да дефинишем шта то данас значи бити „пристрасан". Дефиниција извештавања на меинстреам медијима је пристрасност према европејцима који владају Србијом. Они немају мана, савршени су, и сви који се са тим не слажу биће медијски игнорисани или исмевани. Дакле, ја бих сада требало да, када размишљам о томе што је влада управо прихватила печате „царине Косово" и назвала их „статусно неутралним", прокоментаришем статусно неутралне печате као лош потез, али и да одам признање Бориславу Стефановићу на томе што је у најтежим данима био уз Србе на Космету. Јесте да није ништа урадио за њих, јесте да је прихватио све што су Албанци и њихове газде захтевали, али, Боже мој, треба бити непристрасан, не може све бити тако лоше.

СТВАРИ КОЈЕ СЕ МОРАЈУ РЕЋИ
Хајде да сви будемо део меинстреама, да глумимо непристрасност док нам цепају државу део по део. Притом, нити сам желео нити могао да будем „непристрасан" јер сам говорио, већ сам напоменуо, о симболу не бавећи се анализом Коштуничине владавине. Будите сигурни да све о чему пишем представља искључиво моје мишљење и будите сигурни да се на њега не може утицати ничим што није мишљење само.

Седмо, ко не види да се улога интелектуалца (у оном смислу те речи који подразумева његову бригу за живот и опстанак колектива) данас састоји у одбрани од општег једноумља, ЕУфанатизма и догме због које наша елита жели да прода територије, историју и власт - не види ништа. И сваког интелектулца који ћути у оваквим временима не сматрам интелектуалцем. Нико од нас не живи од писања, не пишемо у „Блицу", „Новостима" или „Политици", већ на непрофитним интернет порталима јер нисмо у могућности да пишемо за меинстреам медије. Нисмо пожељни. Ту смо да изнесемо свој став и управо зато што га имамо налазимо се на овим страницама. Да га немамо, бар бисмо били боље плаћени. За то што имам свој став и образ не тражим одликовање, али не дам ни да ме пљују.

Узмите се у памет, људи, сви смо у истом вагону, а машиновођа тера воз ка амбису. И, уместо да видимо како ћемо се извући, ми оптужујемо једни друге за све и свашта. То не води ничему. Не води ничему ни то што нико не окреће главу док Шешеља осам година (!) држе у тамници јер је свима много забавније да гледају његове клипове на јутјубу, што никога није брига за то што Коштуницу годинама оптужују за све несреће које су задесиле Србе, почевши од убиства Зорана Ђинђића до земљотреса, а ДСС оптужују за наводну „пљачку века" у моменту док из Србије нестају джакови пара или што упорно покушавају да сврстају Двери у некакав „ултрадесничарски и клерофашистички покрет". Најлакше је учинити једно велико ништа и пронаћи изговор за то. Још је лакше осуђивати оне који нешто чине у тешкој ситуацији.


На крају, желим да вас све подсетим на једну лепу песму са поуком:

Прво су дошли по комунисте,
а ја се нисам побунио јер нисам био
комуниста.

Затим су дошли по Јевреје,
а ја се нисам побунио јер нисам био
Јеврејин.

Затим су дошли по синдикалце,
а ја се нисам побунио јер нисам био
синдикалац.

Затим су дошли по католике,
а ја се нисам побунио јер сам био
протестант.

Затим су дошли по мене,
али тада више никога није било да се
побуни.


Надам се да је ми нећемо певати!



http://www.standard.rs/vesti/36-politika/8306-milan-damjanac-odgovor-komentatorima-ili-zato-je-pomen-kotunice-okida-za-bes-.html

Зашто је Коштуница и данас симбол народног отпора?

Пише: Милан Дамјанац


Читајући скорашње изјаве Војислава Коштунице, посебно његов интервју у „Вечерњим Новостима“ запазио сам занимљиву реченицу. Наиме, на питање новинара „да ли мисли да се може вратити на власт“, Коштуница одговара да су „избори који следе… важни за будућност Србије. На њима ће народ да изабере политику и пут за који сматра да је најбољи за државу.(…) Видећемо шта ће народ рећи на изборима и какав ће бити његов суд. Поштоваћемо сваку одлуку народа на изборима.“ [1] Ова завршна констатација је нешто што се не среће често у Србији. И та констатација говори много о Коштуници, а изненађење због чињенице да је неко у стању да нешто слично каже говори много о тренутној друштвеној атмосфери у којој живимо.

Заиста, зашто је Војислав Коштуница и данас симбол народног отпора? Зато што је Војислав Коштуница сећање на једну изневерену револуцију. Он је тај којем је народ дао поверење, он је једини који је био у стању да сруши Слободана Милошевића са власти. Он је тај у кога је народ положио своје поверење и наду у боље сутра. Међутим, они који су били око њега, лидери странака ДОС-а имали су другачије идеје. Нису били претерано заинтересовани да народу дарују оно што су му обећали. Нису испунили обећања да ће створити озбиљну националну државу са независним институцијама и демократским системом вредности; нису испунили обећање да ће, коначно, створити одржив систем – систем који би омогућио Србима да живе у озбиљној држави у којој свако зна које су му обавезе и који је у стању да преузме одговорност. Систем у којем би се вредновао рад и служба народу, систем у којем бисмо могли да слободно развијамо своју државу. Систем у којем би се поштовали закони, у којем би медији били независни, у којем не би било мешања извршне власти у све поре нашег друштва; систем у којем су странке у служби народа, а не отуђене од народа; систем у којем странке не покушавају да „цивилизују“ народ, већ се труде да уче и да разумеју народне муке и вековне тежње. Коштуница је био израз наде и очаја. Он није желео власт ради власти. Он је све време био у договору са народом. И онда када је сматрао да више не иде и да не може да испуни обећање дато народу, вратио је мандат. Поднео је оставку, и оставио народу да одлучи како даље. Он је заиста слика једне револуције, метафора једног надања читаве генерације, а и данас он је то исто. Ствар је врло проста. Није питање у томе да ли је био бољи и успешнији Борис Тадић или Слободан Милошевић.

Суштина је у томе да су и један и други веровали у исти систем владавине, систем у којем је један део народа и њихових представника систематски искључен из јавног живота. Ради се о владавини „меке“ силе, друштвеној атмосфери у којој није дозвољено преиспитивање основних постулата којих се власти држе. Ти се постулати у нашем случају брзо изроде у догме у које се мора беспоговорно веровати. Онима који данас владају Србијом сметао је такав начин одношења у време када су они били опозиционари, али им не смета данас када су у позицији моћи. То само показује да никада нису заиста веровали у вредности које су јавно заступали. Некада су навијачи подржавали опозицију, а данас бивши опозиционари навијаче који их више не подржавају називају „хулиганима“. Управо је ту тачка раздора, велики зид који раздваја данашње властодршце од Војислава Коштунице.

Могао је и он, као и остатак ДОС-а, да данас ужива све благодети власти и разних других повластица. Могао је да буде радо виђен гост у амбасадама Западних земаља, да буде редован и омиљен на свим пријемима, да подржава пузајуће признање независности Космета, улазак у ЕУ и НАТО пакт и Статут Војводине. Све је то могао. Да је то чинио, данас би био не само у власти, већ вероватно водећа политичка фигура у Србији. Имао би сву моћ, живео би угодно и правдао би своје потезе, као и Тадић, „будућношћу“, „реалношћу“, “Европском унијом“, „мирољубивом политиком“ и чиме све не. Али није. Он то није учинио. Одлучио се за тежи пут. Одлучио се за истрајност према себи, за поштовање својих принципа и испуњење вредносних циљева и обећања које је дао. Желео је да остане доследан себи, желео је да спроводи политику за коју је добио мандат од народа. Није постао туђи премијер, није постао „просрпски“ вођа. Остао је српски вођа, са свим добрим и лошим странама. Био је на власти, и за време када је он био премијер Србије живели смо у стабилнијој и богатијој Србији.

Наравно, подељена су мишљења око учинака његове владавине. Око грешака које су начињене. Међутим, ово није прича нити о грешкама које је чинио док је био на власти, нити о позитивним стварима које је учинио. Ово је прича о човеку који је изабрао да не изда “Пети октобар”, да не изневери народно поверење. Ово је прича о човеку који ће можда бити поново на власти, а можда и неће, можда никада неће, али ће заувек остати упамћен. У питању је човек који осећа одговорност према сопственом народу, и сигуран сам да је то једино што га још увек држи у политици. Од када није на власти постао је државни непријатељ број 1, прете му хапшењем, исмевају његову политику, етикетирају га и медијски сатанизују. А опет, чини се да је Коштуница неуништив. Колико га год јако ударили он се и даље држи и опстаје. Он је заиста симбол. Он је симбол оне вере у боље сутра какву смо имали 2000-те. Он је симбол вере у праведније друшво и бољу Србију; надасве, он је симбол поштења и поштовања демократских вредности. Да је икада проневерио један једини динар од Србије, будите сигурни да бисте до сада то милион пута чули. Да је икада прекршио иједно демократско право док је владао Србијом, будите сигурни да бисте и то чули. Истина је да је Војислав Коштуница, чак и сада, у опозицији, опасан по власт. Зашто?

Зато што је опасан по систем у којем живимо. Он је лош пример. Он је нечиста савест владајуће коалиције, он је показатељ да се систем није променио након “Петог октобра”. Он је показатељ да је систем и гори, и да су се само променили моћници на власти. Корупција је достигла неслућене размере, државна управа је све већа, држава све мања, а владајуће странке владавину доживљавају као пљачкашки поход. Пошто му се не може ништа замерити у суштинском, вредносном смислу, приступило се исмевању и каљању угледа. Приступило се чак и покушајима да се и он и цео ДСС прикажу као злочиначко удружење. Ни то није успело. Превише је то озбиљан политичар да би се упецао у такву мрежу. На те медијске нападе никада није вулгарно одговорио, нити се спуштао на ниво појединих „критичара“. Он није популиста. Нећете га видети у парку или на тргу како говори окупљеним грађанима обећавајући им “мед и млеко”. Не. Његова је политика компликована, али јој је срж проста. Нема лажи и преваре. Ситуација је таква каква је, није лако, али можемо напред, демократски и национално. Зато је он сметња – он је приказ онога што је политичка елита која је добила власт “Петог октобра” требала да буде. Зато је он симбол – приказ је изневереног народа. Данас се налази у сличној позицији у којој се налазио деведесетих. Поново је на маргини, и поново заступа политику која није владајућа.

Међутим, шта год мислили о Војиславу Коштуници, постоје неке тезе око којих се морамо сложити. Неки од вас сигурно мисле да он нема снаге да спроведе промене, други мисле да се те промене и не требају спровести, трећи да је већ имао своју прилику. Суштина је да ће му многи приговорити да није био довољно немилосрдан за време своје владавине или да је био недовољно непоштен. Неки од вас ће му замерити што није ставио медије под своју контролу, што није чинио све да Тадић никад не дође на власт. Замерићете му што није ставио судство под своју контролу и спровео „меку“ окупацију. Замерићете му што је учествовао у “Петом октобру” и довођењу данашње политичке елите на власт. Одговор је прост, можете му и даље замерати све те ствари, можете рећи свашта за њега и његову владавину, али једно не можете: не можете рећи да заиста није веровао и сањао сан који су сањали милиони Срба 2000-те године. Сан о заиста демократској националној Србији са заиста независним институцијама, сан о јакој, јединственој и стабилној Србији, ослобођеној корупције. Сан о Србији у којој ће медији бити независни, у којој ће народ бити измирен међусобно, коју интересује компромис и разумевање.

Можда је све то био само сан. Можда је то био само сан пар милиона занесених људи, наивних и неспремних да се суоче са реалношћу, али…људи, ми смо тај сан сви заједно сањали. Многи га и даље сањају. Он га сања. Сања га зато што не види други излаз за Србију. У целој српској историји пуној страдања и суза, константа су националне деобе и мржња Срба према Србима. Постоји тај ванвременски осећај, та вера, та извесност да ће доћи дан када се морамо сви погледати у очи и признати себи шта вековима уназад радимо једни другима. Прошлост можете закопати, али никада довољно дубоко, и истина пре или касније исплива на површину. Уколико желимо да преживимо као народ који дели неке вредности, потребан нам је сан. Уколико не будемо сањали, одустаћемо од дела себе, до наших душа, од сутрашњице. Уосталом, лепше је сањати такав сан, лепше је борити се за такав сан него прихватити суморну реалност за једину извесност. Коштуница је тамо где је и народ био 2000-те. Његова политика и његов сан о другачијој Србији су тамо где и народни сан о истој. Уколико се народ одрекне тог сна, одрећи ће се и Коштунице, јер Коштуница никада неће признати да смо узалуд сањали. Неће престати да верује. Биће доследан својој политици, вредностима и принципима које заступа. Можете рећи да ништа од тога нема смисла, можете рећи да се то никада неће остварити, можете рећи да он никада неће тај сан остварити. Имате избор и право на то. Има га и он.

Он је свој избор направио.


[1] http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:343483-Kostunica-Jedinstvo-ili-pad



http://www.slobodanjovanovic.org/2011/09/01/m-damjanac-zasto-je-kostunica-i-danas-simbol-narodnog-otpora/

http://www.standard.rs/vesti/36-politika/8283-milan-damjanac-simbol-narodnog-otpora-ili-jedan-pogled-na-vojislava-kotunicu-.html

четвртак, 01. септембар 2011.

Самомрзећи Србин- порекло, значај и функција II део

Пише: Милан Дамјанац


У претходном разматрању о феномену „самомрзећег Србина“ утврдили смо постојање овог феномена. Остаје да се детаљније позабавимо елитом самомрзећих Срба, њеним дометима и циљевима.

Када подвучемо црту, лако је извући закључак да је у питању квазиелита која заправо не баштини ни једну вредност коју тврди да заступа. У питању је елита која захваљујући таквом неодговорном понашању опстаје на високој друштвеној лествици, пошто се њен друштвени положај не мери достигнућем у областима којима се баве. Њихов је успех и друштвени положај искључиво политичке природе и има искључиво политичку позадину. Они су једини који могу да уђу у конкуренцију за добијање награда, једини који могу да гостују на медијима, једини који имају право да буду финансирани од стране државе. Они се заправо представљају као савест српског народа. Већина њих, као што смо видели, у то заиста и верује, што и јесте део њихове психопатолошке мотивације. Међутим, који су реални домети оваквог екстрема и овакве назови елите? Њени домети су заправо потпуно обратни од њених промовисаних циљева. Ова квазиелита производи супротни екстрем. Млади људи се из револта учлањују у организације које иначе не би имале ни 15 чланова. Наташа Кандић је, на пример, својим деловањем допринела јачању, како они то воле да кажу, „ултрадесничарских“ организација. Један екстрем рађа други. Млади људи се у те организације не учлањују толико због програма колико због револта и жеље да сачувају бар мало самопоштовања. У крајњој истанци, деловање овакве квази елите довело је до јачања свих оних групација против којих се званично боре, а приде су успели да искомпромитују идеју демократске и правне државе. Закључак је да ова такозвана елита користи западну матрицу о Србима и под изговором заступања „проевропских вредности“ заправо испољава сопствени осећај губитка идентитета. Ради се о самодеструктивној елити са самодеструктивним идејама. Поред њих би и Махатма Ганди био проглашен за „мрачњака“ и „изолационисту“. То се најбоље види по реакцимаја на одређене вести, попут масакра у Норвешкој. Убица, Брејвик је у свом „манифесту“ на 1500 страна говорио похвално о сваком народу и појединцу који се икад борио против муслимана. Спомињање Срба у пар наврата било је довољно за припаднике наших самомрзећих Срба који су се унапред уплашили да ће Западњаци оптужити Србе за нешто, те су одмах јавно проговорили и дали до знања да они са тим немају ништа. Тако Војин Димитријевић из Београдског центра за људска права „каже да је, на неки парадоксалан и тужан начин, ово у ствари успех медијског рата вођеног за време Милошевића. Димитријевић сматра и да би Брејвик могао да добије своје следбенике у Србији. ”Ја то могу да замислим, то могу бити сви они који исписују своје блогове под разним никнејмовима, то су особе које своје фрустрације хоће да одбране. Верујем да ће бити таквих и овде, јер има довољно лудака, иако нисам стручан за ту област, мислим да има довољно имитатора”, истиче Војин Димитријевић.“ [1]

То што је Брејвик у манифесту споменуо више од 80 примера борби и сукоба са муслиманима кроз историју и што је спомињао разне народе Војину Димитријевићу није важно. Ваља реаговати превентивно и сачувати друштвени статус „проевропског цивилизованог грађанина Србије“. При том, он користи ситуацију да би се обрачунао са политичким противницима, говорећи да очекује да ће сличних убистава бити и у Србији. Занимљиво је да везу између Брејвика и Срба није споменуо нико ни у једном страном медију сем у српским што довољно говори о патолошкој атмосфери у којој живимо. Да то не буде све побринуо се Миљенко Дерета из Грађанских иницијатива који је између осталог изјавио да „јесте врло непријатно то што се Андрес Брејвик у свом манифесту на више места и начина дотиче Србије, али додаје да то што он помиње није била политика свих Срба, већ политика једне гарнитуре против које је било много грађана Србије. ”Ја немам никакав проблем с тим, ја се не препознајем у тим Србима које он помиње и ми као народ не би требало у томе да се препознајемо, али би требало најзад да видимо шта је та политика била, на прави начин”, каже Дерета за Б92.“ Дерета нам је отворио очи и схватили смо да је масакр у Норвешкој производ српске политике из деведесетих година. Шта може бити узрок оваквим изјавама сем борбе против неистомишљеника и личне искривљене представе и мотивације које никако не спадају у домен било какве разумне аргументације. Највећи проблем у Србији данас јесте што се део Срба стиде себе, и при том тврде да су прогресивнији од других Срба и цивилизованији.Пишући о јеврејској самомржњи Борис Шустеф је утврдио да „ је једноставна истина да испод фасаде „прогресивности“ дела јеврејске елите лежи скривени покушај да побегну од свог јеврејства. Такви користе лепе речи и убедљиве аргументе како би доказали неопходност борбе за туђе апстрактне идеје уместо да поносно бране своје. Кажу да бране и мисле на светску заједницу бранећи интересе других нација, док истовремено занемарују судбину свог народа. Хитају ка космополитском универзуму у којем све неједнакости нација нестају и где могу себе звати и доживљавати грађанима света….верују да су универзалне људске вредности пожељније и прихватљивије од јеврејских, не схватајући да опште полази од појединачног.“ [2]

Посебна прича је, као што смо већ споменули, прихватање Западне матрице „добра“ и „зла“ по којој Срби и нису људи. Српске су жртве мање вредне и невладине организације за заштиту људских права се углавном баве жртвама које нису Срби. Извештај Дика Мартија о киднаповању и трговини органима Срба од стране Албанаца изазвао је млаке реакције и неверицу у круговима елите самомрзећих Срба. Соња Бисерко је уочи извештаја изјавила да је „прича о трговини органима једна прича која је, врло невешто пласирана од стране Карле дел Понте у тој књизи. Јер, ако је имала доказе онда је морала подићи оптужницу. И мислим, ја лично мислим да тај број није реалан. И мислим да, тужилаштво у Београду врло греши што стално износи у јавност, оно што налази у истрази. И мислим да Београд доста манипулише, и да је управо у функцији да се, због ове пресуде [војном и полицијском врху Србије] која је била очекивана, истовремено билдује једна прича о несталима који су били жртве трговинама органима.“ [3] Након представљања извештаја, тврдила је да се „у Србији извештај Дика Мартија користи као кључни аргумент за криминализацију Косова као државе и за оспоравање независности. У извештају на први поглед није јасна такозвана Жута кућа, односно, чињеница је да се трансплантација органа, а то тврде угледни лекари, мора обављати у потпуно другачијим условима. Тај део приче је мало вероватан…“ [4]а током боравка на Космету је за „Глас Америке“ изјавила да мисли „да је тај извештај (Дика Мартија) од самог почетка био пласиран на начин који је био сувише сензационалан и на неки начин је оштетио углед Косова и косовске државе. С обзиром да тај извештај не садржи никакве конкретне податке о тврдњама које он ту износи, он је морао да временом атерира и… мислим да се цела та прича полако некако релаксира и доводи на меру која ће касније у неком истражном поступку показати праве размере, да ли је збиља било то и колико је било то… Па у том извештају нема доказа. Само су наводи и тврдње.“ [5]

Просто је невероватно са којом жестином део наше елите покушава да сачува спиновану лаж о јединој истини о одговорнима за злочине деведесетих, иако се и самој Европи у све већој мери та „истина“ преиспитује. Реакције овог типа су пример озбиљног губитка компаса. Људска права јесу угрожена, ратни злочин јесте монструозан, али су жртве очито погрешне националности. Некако се не уклапа у генералну слику о „злим Србима“ и „добрим Албанцима“. Но, запитајмо се – зашто овај скандал о трговини органима нису искористили како би донели суд о албанском народу? Сваку прилику користе како би донели суд о српском народу и завапили како је у Србији неопходна „денацификација“?!?. Треба ли можда Албанцима „денацификација“? Дакле, Србија је злочиначка држава, а Косово у којем највећу моћ и извршну власт има брутални касапин и мафијаш је оаза демократије?

Не раде они то ради заштите људских права. У питању је, као што смо већ рекли, нешто много дубље и личније. Тако лакеји „друге Србије“ не чекају своје господаре, они још јаче, брже, истрајније и преданије изражавају и бране њихове ставове и погледе на свет и Србе. Уколико Американци затраже доказе за тврдње у извештају, „наши“ лакеји ће извештај аутоматски прогласити лажним. Тада исти они који се годинама подсмевају теоријама завере, конструишу сопствене. Тако је, вероватно, и Дик Марти на платном списку Београда, што се може чути од неких званичника Приштине.

Било како било, у питању је срамна релативизација злочина. Сву дубину ове потребе за демонизацијом Срба сјајно је приметио Слободан Антонић коментаришући текст Биљане Стојковић на сајту „Пешчаника“: „“Одавно колају приче у научној заједници“, самоуверено износи Биљана Стојковић [на сајту Пешчаника], „да је један од великих узрока нестанка даброва са територије Војводине, још пре скоро два века, управо православље. Наиме, животиње које из воде излазе, по некаквим блесавим тумачењима, не могу бити мрсна храна, те су дозвољене у време поста. Поред поједених даброва, ту би свакако спадале и корњаче, макар биле и шумске, а такође и патке, гуске и слична перад“. Дакле, почетком 19. века, зли православци, којих у тим крајевима тада није било више од једне трећине становништва, појели су јадне, мале, доброћудне даброве! О какав ужас, какво мрачњаштво!“ [6]

Мислим да је, после свега изреченог, јасно да се ради о феномену „самомрзећег Србина“. Уосталом, припадницима ове квази елите препоручујем лак тест којим ће проверити да ли сам у праву. Нека покушају да пар дана јавно заступају просрпске ставове. Врло брзо ће открити колико се брзо друштвени положај може изгубити. Мада, то већ говори нешто о основама на којима тај положај почива, зар не? То је дакле мерило професионалног успеха.

Има ли пилота у авиону?

Имајући у виду да се међу аналитичарима води одређена врста полемике о узроцима кризе у држави и да се често спомиње да је српски народ сам одговоран за стање у којем је, сматрао сам да би ваљало размотрити и одговорност српске елите.

Српски народ је недвосмислено апатичан и отупео на спољне надражаје; истина је да је народ добрим делом одговоран за одржавање ситуације у земљи која погодује даљем цепању и пропадању Србије. Међутим, треба погледати истину у очи и признати да је било који народ успешан онолико колико му је вођство успешно и колико учени људи, уопштено, мисле о будућности народа и државе. Елита малих народа и њене одлуке представљају разлику између живота и смрти. Српска елита је подбацила, дозволила је самој себи да буде искључена из догађаја и из размишљања о судбини Срба. Она нити размишља нити дела- српска елита пасивно посматра пропадање српске државе и народа, што је самим тим не квалификује да представља српски народ. Под елитом мислим на научну елиту у свим областима знања, мислим на институцију која је некада завређивала то име, а данас то никако не може. САНУ служи свему и свима сем онима којима би по природи ствари морала. Не постоји народ зато да би елити, било политичкој, било научној, обезбедио позиције и угодан живот, већ елита постоји како би народу обезбедила слободу и мирну будућност.

Некада је обичан српски сељак плаћао школовање најталентованијих Срба у иностранству, након чега су се млади Срби враћали у отаџбину и преузимали водеће положаје у друштву. Србин је изневерен од стране своје елите, а затим је део те елите који је бринуо о народу изневерен од стране народа. Зашто је то тако? Зато што је елита предуго затварала очи пред проблемима и нарастајућем нејединству у народу. Нико није желео да призна да Срби јесу народ али нису нација, да смо као нација слаби и разједињени, културолошки различити са тенденцијом ка даљим деобама у националном бићу.

Они који су то схватали брзо су били проглашени за неподобне унутар саме елите којој припадају. Данас сви знамо за академике попут Смиље Аврамов и Косте Чавошког, који су често на мети својих колега због ставова које заступају. Има, дакле, академика који брину о народу и држави али су они систематски искључени из медија и друштвених кругова елите. Вођство САНУ, владајуће политичке партије, челни људи у институцијама немају превише интересовања за будућност Срба, али итекако се интересују за сопствену будућност. На чело институција дошли су припадници тзв. „покајничке Србије“, елита самомрзећих Срба (попут Сретена Угричића на челу „Народне библиотеке“). Не постоји више ниједна институција која ради у корист народа, не постоји критична маса припадника елите који схватају да се данас Срби у сопственој држави налазе у положају мањине и да Србија све више личи на СФРЈ у малом. Мало је оних који схватају праву природу проблема. Добрица Ћосић је, не без разлога, једном приликом изјавио да је питање Србије пре свега филозофско питање.

Када је елита подвукла црту након Првог и Другог српског устанка, и запазила народне особине и грешке елите, решила је да све гурне под тепих. Чињеницу да је у Србији тог доба уочи устанка владала апатија, помирење са судбином и потпуна незаинтересованост за слободу правдала се историјским околностима, иако се слична особина понављала изнова и изнова. Рад на изградњи нације започет је да би био прекинут уласком у експеримент под именом Југославија. Културолошке разлике између Срба остале су исте, да бисмо доживели и ово најновије цепање српског етноса на нове народе и нације и стварање нових језика од дијалеката српског језика. Наша елита је, част изузецима, поново ћутала. Ретко ко је схватао да „грађански рат ниског интензитета“ и подела Срба не траје од јуче. Ево, поново гледамо на телевизијским каналима титоистичку пропаганду у наставцима под именом „Отписани“, са све патетичним изјавама попут „Тихи, бојим се“ и поново нико не реагује. Нема ни речи о томе да је читав серијал заправо једна велика фикција која се никада, чак ни о назнакама, није догодила. Истина је да су Срби искористили Други Светски рат како би продубљивали сопствене поделе, и да се за време рата водио грађански рат, те да је већина акција српских устаника (и једних и других) била у циљу грађанског рата. Није се радило и идеолошком сукобу, већ су идеолошки сукоби искоришћени у циљу продубљивања грађанског рата. Никада се није радило о четницима и партизанима- радило се о мржњи Срба против Срба, комшија који је мрзео другог комшију улазио је у војуску у којој његов комшија није. Јавна је тајна да Срби у свим крајевима Србије више мрзе дошљаке Србе него припаднике других народа, старе поделе никада нису залечене. Међутим, и медији су, као и све остало, оруђе у борби за успостављање новог кулутрног обрасца.

Суштина је да је политичка подобност основно мерило за припадност реалној елити, односно, само Срби који понављају западну матрицу предрасуда према Србима могу да успеју и буду медијски подобни. Медијски подобна елита је заправо скуп људи који се представљају као стручњаци из одређених области а који медијима служе за потврђивање унапред изграђене медијске слике. Реч је о медиокритетима који су преплавили наше медије.

Дакле, српска елита се дели на: елиту самомрзећих Срба (покајничку елиту) , пасивну елиту незаинтересовану за судбину народа и државе и патриотски опредељену елиту грађанске провинијенције које има најмање и систематски јој се одриче право да јавно заступа ставове (сетимо се само реакција на наступ Косте Чавошког у емисији на Б92). Наравно, овакву ситуацију условило је много фактора, али је важно истаћи континуитет између комунистичке елите и данашње елите, но, оно што је од тога још важније, у јавном дискурсу се задржала наопака дефиниција појма „елите“. Елита се перципира као скуп истакнутих интелектуалаца а то, поједностављено речено, значи да у интелектуалце спадају искључиво професори и академици иако је интелектуалац и то али и више од тога. На Западу је уобичајени предуслов за добијање статуса интелектуалца који припада елити јавни утицај. Интелектуалац је личност са извесним образовањем коју одређен број људи у неком друштву уважава. Стога, потпуно је погрешно стално чекати на потезе научне елите- она је таква каква је. Потребно је покушати нешто променити уз помоћ оних који схватају суштину проблема и имају идеја како да их реше. Ретко ко је схватио да су многи интелектуалци који су схватили поделе у српском народу (културолошке пре свега) били принуђени да своју идеју о помирењу Србије, која није ништа друго до покушај да се изгради културни образац и грађанско друштво које би ујединило српску нацију, кандидују као политичку тему независно од научне заједнице. Били су принуђени да оснивају странке и да се баве политиком или да у странке улазе како би покушали да спроведу своје идеје. Међутим, идеја помирења две Србије, идеја очувања националног идентитета морала би бити приоритет научне заједнице и елите на свим нивоима, без разлике. Она не би смела да се перципира као егзотична идеја коју заступа мали број странака или организација. То само показује у колико несређеном друштву живимо. Српска држава и народ, од врха до дна, од академика, интелектуалаца и политичара до обичних радника нема свест о себи. Као што је својевремено говорио Петар Сарић „… Наше данашње деобе не личе оним о којима нешто знамо; збуњени, срећемо их тамо где их досад није било; изгубљени, не можемо да их препознамо; постиђени, замуцкујемо изговарајући њихова имена. Потраје ли овако, од једне државе биће их толико колико земаљском властодршцу буде потребно; и исто толико народа; и исто толико језика; и исто толико писама, и исто толико цркава … И све тако док нас, Хазарски, не буде било.”

Може се искључиво демократски и национално. Довољно је дуго лажна елита демократију везивала искључиво за антинационалне ставове. Тиме је компромитовала саму идеју и произвела велики отпор.

Циљ елите самомрзећих Срба

Циљ елите самомрзећих Срба је коначно и неповратно прихватање интепретације ратова деведесетих, историјских збивања на балкану и будућности српског народа од стране Запада. Културна политика која се спроводи има за циљ свођење српске државе на Београдски пашалук, меру који је Западу прихватљива, и искључивање свих Срба који живе у окружењу из српског етничког, и што је још најважније, културног простора. Њен циљ је и слабљење утицаја СПЦ у земљи и окружењу и рад на нестанку српског писма- ћирилице- за које су утврдили да је обележје „националиста“. Ради се, у крајњој истанци, о изједначавању појма Србијанац (Шумадинац) са појмом Србин и негирање историје и историјске свести. Колико ова идеја има снажно упориште у органима власти јасно се видело у интервјуу председника Тадића који је водио Светислав Басара. Могло се видети да је циљ управо спровођење и подршка овом и оваквом вештачком пројекту. Поставља се питање ко и како васпитава српску омладину и из каквих уџбеника се учи. Међутим, брзо ће се доћи до закључка да управо српски народ губи борбу на најважнијем пољу- садржају уџбеника и квалитету предавача. Предавачи су, најчешће, на том месту због политичке подобности а садржај уџбеника је прилагођен лажима које су нам сервирали Западни масмедији и домаћи поштоваоци истих. Евентуално увођење заједничких уџбеника историје за све земље бивше СФРЈ биће још корак даље у затирању историјског памћења.

Будућу елиту образује управо ова, постојећа елита- у то немајте сумње- и она ради на прихватању интерпретација које су наметнуте како би се српски народ коначно пацификовао и нестао. Између осталог, интересантно је споменути да деца у уџбенику из историје за шести разред основних школа уче да су Албанци староседеоци Балкана, а да су Македонци стари европски народ! [7]

Ми више не контролишемо сопствену државу нити сопствену будућност. Потребно је да се окренемо себи и коначно покренемо интелектуалце и одговорне друштвене раднике на акцију. Уместо садашње политичке елите, нама је потребна елита која ће власт доживљавати као службу народу, а не пљачкашки поход. Да бисмо опстали и успели, морамо превазићи два горућа проблема – неслогу и апатију.

Завршићу ово разматрање Гетеовом мишљу: “Никад не сме човек, нити народ, мислити да је дошао крај. Губитак поседа лако надокнадимо. За друге губитке нас утеши време. Само једно зло је неизлечиво – ако народ дигне руке од себе.”


http://www.slobodanjovanovic.org/2011/08/30/m-damjanac-samomrzeci-srbin-poreklo-znacaj-i-funkcija-ii-deo/

http://www.standard.rs/vesti/36-politika/8263-milan-damjanac-samomrzei-srbin-poreklo-znaaj-i-funkcija-2-deo-.html