понедељак, 11. октобар 2010.

Десети октобар

Пише: Милан Дамјанац




Ми ћемо створити бољи народ, јачи, лепши, народ који ће знати да поштује власт и који зна ко га је створио! То народна милицијо, гази, сатри! Нека не остане камен на камену!

Да ли је могуће да је ово што смо данас имали прилике да видимо на улицама Београда нормална појава? Коме је било у интересу одржавање параде по цену оволиких уличних сукоба и навлачења гнева обичних грађана прекомерним коришћењем силе? Остаје додуше отворено питање да ли су данашњи инциденти били својеврсна порука српској политичкој елити, и понавља ли се то 9. март?

Да ли је могуће да камера сними полицајца који цокулама шутира човека који непомично лежи на земљи, а да новинар тражи сниматељу да не снима више, и то све у преносу уживо. Да ли је могуће да је наша власт била у стању да на улице Београда изведе бојна кола? Шта је било следеће у арсеналу дозвољеног коришћења силе? Тенкови можда? Данашња слика Србије је више него забрињавајућа. Она је застрашујућа. Хеликоптери круже градом, бојна кола центром Београда, интервентне бригаде хапсе људе на улицама, а јавни сервис европске Србије емитује цртаће и емисију „Балканском улицом“.

На Студију Б, Пинку и Б92 приказују опкољавање шаке цивила од стране полиције испред храма. Полиција опкољава храм Светога Саве, док цивили стоје на улазу! Да ли се то у храму брани парада? Како су надлежни смели да дозволе полицији да уђе у околину храма? Чуди ме да није опколила студенте на факултетима и читаоницама. Шта би се догодило да је тако опкољена џамија?

Међутим, најбоље тек долази. У једном моменту, спикерка на Студију Б извештавајући о храму и хулиганима, преноси нам да сада уживо видимо Вазнесењску цркву, рекавши: „Сада видимо цркву...и ево их!...младенци?!?...шта је ово?“. Након тога се снимак прекинуо. Радило се, наиме, о томе да је очекивала да види „хулигане“ којима је, очито, стециште СПЦ. На њену несрећу, радило се о младенцима. Какво чудо – недељом у цркви венчање. Од ове бруке Студио Б је покушао да направи срећну и радосну вест, када је након сат времена емитовао исти материјал, покушавши да венчање представи као радосну страну данашњег дана.

Сада је већ јасно да је нападнут мамограф и то не због мамографа, како се то представљало већ због знака Б92, и да су полупани прозори, да су нападнуте просторије СПС-а, РТС-а, и ДС-а. Остаје отворено питање да ли су данашњи протести и инциденти увод у веће незадовољство грађана и стварање фронта обичних, понижених људи против актуелног система. Не ради се овде, као деведесетих, о политичким протестима у организацији неке странке. Не. Овде се заиста ради о потпуном, несистемском незадовољству понижених Срба, које, бојим се, може бити увод у нешто далеко теже и опасније.

Да ли ће 10. октобар бити прекретница? Да ли ће он изродити нешто ново и друкчије у Србији? Навикли смо да је народ незадовољан и апатичан. Видели смо дешавања 2001. године поводом геј параде. Међутим, сада видимо нешто посве друго- видимо грађане који нападају просторије странака и скупштину Србије. Видимо најаву опасног сценарија, који је, додуше, био и очекиван. Када некога 20 година бомбардујете само изгубљеним биткама и понижењима, а протеклих десет вршите лоботомију на отвореном мозгу, није тешко закључити како се све то може завршити. Чак ни Слободан Милошевић није користио оволику полицијску силу која је данас тукла људе на улицама Београда, бесомучно и непотребно, и која је тукла протестанте у Куршумлији. Изгледа да није довољан један Ранко Панић, и бојим се да ће и данас бити жртава. Наравно, за евентуалне жртве ће одговарати вероватно исти онај полицајац који је одговарао за брутално пребијање покојног Панића. Поручник Ваздух.

Србија је полицијска држава и то је данас јасно. Да ли је могуће да министар одбране има савести и морала да каже да је бацање молотовљевог коктела у канту за ђубре која се налази унутар капија просторија у Крунској незапамћен злочин из мржње. А шта је било прошле године када је на улици претучен опозициони лидер? И како то полиција има право да на своје грађане, на цивиле изведе бојна возила како би одбранила уставноправни поредак, а Слободан Милошевић то није могао 2000-те? Нажалост, ако се има у виду како се према народу понашају, бољу судбину од новог 5. октобра нису ни заслужили. Срамота је да данас присуствујемо таквом медијском мраку од стране РТС-а који се нажалост није много променио у односу на РТС деведестих. Био је и остао сервис владајућег режима. Ко је смео да дозволи оволику полицијску бруталност над малолетним цивилима? Полиција је пендрецима тукла децу која леже на тротоару, хапсила људе на улицама, чак се и Томо Зорић огласио! Сви ће бити процесуирани и адекватно кажњени. Обећава човек казне од 8 година затвора! Ма да ли је могуће? Да ли је наш владајући режим толико опила близина власти и моћ, да игноришу муке свог народа, да наређују пребијање свог народа, да прете сопственом народу? Да хапсе и процесуирају малолетну децу?

Заиста, постали смо полицијска држава. Или никада то нисмо ни престали да будемо.

Медији су се својски потрудили да од Срба и Србије протеклих десет година направе монструме. Колико смо се само ствари и квалификација, увреда, и изјава мржње сви заједно наслушали, попут оне да је „готово незамислива толика количина зла на тако малом простору“. Када се све то има у виду, мислим да заиста све што се надаље догоди у Србији пада на душу оних који су овај народ довели на руб економске и социјалне пропасти и урушили његово достојанство и здрав разум, и још га провоцирају бескрупулозном медијско-политичком парадом "поводом" геј параде.


http://www.nspm.rs/komentar-dana/deseti-oktobar.html

Чедa Јовановић – „просветитељ српски“

Пише: Милан Дамјанац




Чини ми се да се сви сећамо старих играчака на навијање. Суштина је била навити играчку како би она могла да изведе неку операцију и затим остане непокретна, све док је поново не навијете. Човек би помислио да је време оваквих играчака прошло, но, иако се споменуте играчке углавном више не производе, сећање на њих је очигледно толико јако да данас постоје и људи на навијање.

Постоје тако људи који немају свој став, немају своју делатност, већ само раде оно што им се каже, онда када им се каже. У контексту политике, најгоре је када се у једној личности нађу умешност глумца који је добро савладао сценарио и човека без савести. Такав политичар пречесто заличи на седмогодишње дете које раздрагано учи напамет песмицу за рецитацију, не схватајући њен садржај. Додуше, разлика је што дотични политичар одлично разуме и зна шта, како и коме говори. А богами зна и због чега.

У последњој емисији „Утисак недеље“ гост Оље Бећковић био је један од лидера опозиције, Чедомир Јовановић. Имао сам утисак да слушам човека који заступа више различитих ставова истовремено, и сваки од њих брани истом жестином. Управо та врста недоследности намеће питање – како човек који заступа дијаметрално супротне ставове може у њих да верује? Постоје два објашњења – или мрзи оно што својим ставовима напада или не верује у ставове које заступа.
Све у свему,Чедомир Јовановић је поновио свом жестином фразе које слушамо протеклих неколико година. Објаснио је детаљно зашто његова опозициона странка често није опозициона и зашто опозиционој странци није циљ рушење владајуће партије. Причао је о потреби испуњавања свих услова које нам испоставе западне земље, осудио покушај вођења сопствене спољне политике и објаснио да би ЛДП много брже дала све оно што се од Србије тражи како бисмо коначно ушли у Европску унију. Након тога је ипак говорио како није сврха улазак у ЕУ, да ЕУ има својих проблема, већ да је суштина створити Европу у Србији. Објаснио нам је и шта је ЕУ – то је пре свега цивилизацијски систем вредности.

Отуд његово залагање за промену вредности у Србији. Дакле, сушта жеља је од руралне Србије направити цивилизацију. Ах, подухват вредан деветнаестовековних покушаја Доситеја Обрадовића, с том разликом што живимо у 21. веку и такав подухват звучи смешно. Србија није ни рурална, ни неписмена, ни заостала па да јој је потребан просветитељ. Мада, са друге стране, не звучи лоше – Чеда, наш просветитељ. Наш нови просветитељ нас је обавестио да ЕУ представља „помирење, наду, уважавање разлика“ и да стога мора бити наш једини и најпречи циљ. Србија не сме имати других циљева сем ње (ова изјава ме је подсетила на библијску догму „не смеш имати другог бога до мене“). Са друге стране, поменуо је и реченицу са којом се апсолутно слажем.

Наиме, просветитељ је забринуто констатовао „да нема државе на свету која није успела да дефинише свој интерес и начин за његово остварење“. Одлична констатација! У том духу, просветитељ позива на одрицање од Косова и Метохије, али, чини се, и од традиције. Тако је малтене цела српска историја подложна исцрпним проверама. Просветитељ тако има двоструке аршине када се ради о утицају представника традиционалних верских заједница на политику. Када то чини СПЦ, то је штетно и део је српског национализма, а када један муфтија постане политичар, онда је то и више него у реду и сасвим је легитимно.

Рат је лош, каже он, проблеми се решавају разговорима. Западне земље ће нас цивилизовати и научити нормалном животу. У том духу, просветитељ позива на безусловно учлањење у НАТО пакт. Дакле, рат нема алтернативу! То, разуме се, правда тиме што „западне земље то од нас траже и не можемо ми водити своју политику изолације“. И тако дођосмо до омиљене теме нашег просветитеља. Изолација.

Све што само подсећа на доношење било каквих одлука о спољној и унутрашњој политици у Београду мирише на изолацију. Наравно, тешко је објаснити просветитељу да су у том случају већина светских земаља у изолацији, те да је добро бити на страни већине, како нас и он сам убеђује. Чуди ме напросто што није споменуо омиљене Драшковићеве доскочице – „боље бити за столом него на менију“, „НАТО је наше природно окружење“ и сличне. Могу и ја да поменем неколико пословица и доскочица уколико је то потребно и уколико ће то решити дилеме – да ли ући у НАТО или не. На пример, пада ми на памет пословица „неће те волети онај који те је тукао већ ће ти слабости тражити“. Имам и једну која се тиче фамозног уласка у ЕУ: „У се и у своје кљусе“.

Врхунац је ипак био део емисије у којој је просветитељ прешао на виши ниво аргументације тврдњом да „треба мењати народ“. Већина Срба наопако мисли и ту већину треба мењати. А најлакше је започети промену тог типа тако што се смене људи на врху, каже он, тј. власт, и затим може несметано да почне медијска просветитељска мисија. Наравно, медији су независни у демократији, али кога за то брига када су виши циљеви у питању! Народ треба променити, народ! Није политичка странка одговорна што се налази на ивици цензуса већ народ који јој не даје гласове. Народ треба променити! Где ли сам већ чуо овакве ставове? Сећање ме издаје. Ах, да, сећам се позива народној милицији да реши проблем народа, пошто ће модернизатори изградити друкчији и бољи народ.

Просветитељ говори и о образовању, па каже да је „излишно говорити о образовању у земљи која нема здравог разума“. Само ме занима кога просветитељ криви за недостатак разума? Ко је за то одговоран? Није ваљда опет Слободан Милошевић и чувене, опеване деведесете? А шта је са протеклих десет година? Зашто је и даље огроман одлив мозгова из Србије? Зашто је ионако лош образовни систем потпуно уништен?

Затим говори о запослењу. Између осталог каже да „не може да каже – људи дођите и учланите се у ЛДП, а ми ћемо вам наћи стан и посао“, већ „људи, дођите у ЛДП и ми ћемо створити услове како бисте добили стан и посао“. Још једна у низу Хамлетовских фраза препуних празнине. Да ли уопште реторика коју користи господин Јовановић има икаквог фактичког додира са реалношћу, то је право питање. Да ли је могуће превести све те фразе у обичан речник како би и најобичнији грађанин Србије разумео значење? Могуће је. Значење је – Живот је закон. Нема већег закона сем живота, живи од данас до сутра, прекосутра није ни важно, заборави идеале, и бори се за живот пошто од тога ништа вредније не постоји. Било је додуше Срба пре просветитељевог указања о „животу који нема алтернативу“ који су заступали сличан став. За време отоманске окупације, било је мноштво оних који су схватали да је живот закон, да су идеали испразни и пропали, да је једино важно преживети и радити све што моћни Отомани траже. Нема разлога дизати буне и ослобађати се, када смо већ били ослобођени. Чак и када се позивало на свеопшти устанак, неки су се вајкали: „можемо и погинути, а каква вајда од слободе мртвоме човеку? Живот је закон!“.

Уосталом, по просветитељевим речима, ми треба да сведемо нашу спољну политику на испуњавање захтева западних земаља. Зашто смо се онда ослобађали? Упитао бих просветитеља шта ће у том случају Србима независна држава? Могу ли да уче своју историју, да афирмишу своју културу и веру? Не могу, каже просветитељ, јер је све то препуно наслага штетног национализма. Могу ли да воде спољну политику? Не могу. А шта могу? У том случају ја предлажем нашем вољеном просветитељу да укинемо државу, и прогласимо Хилари Клинтон за председника Србије. Не, још боље – тражимо да госпођа Клинтон буде гувернер Србије, и нека је подели, расели, нека са њом ради шта год жели. Тада бисмо бар знали зашто сада наједном „постоји држава у свету која не уме да дефинише своје националне интересе и доследно их спроводи“.

А о каквом је човеку реч, најбоље говори његова изјава: „Руке су ми прљаве али ми је савест чиста“. Треба ли шта додати, сем да наш народ има једну пословицу и за оне који се хвале поступцима којих се паметни стиде.


http://www.nspm.rs/politicki-zivot/ceda-jovanovic-prosvetitelj-srpski.html

Хомофобична Европа

Пише: Милан Дамјанац



Приближава се одржавање геј параде у Београду. Уочи овог, нашим медијима толико важног догађаја, који ваљда треба да одлучи има ли ова држава европску перспективу или нема, намећу се многа питања. А кључно је да ли је могуће да је најважнији задатак владе Србије финансијска помоћ и подршка геј популацији. Да ли је могуће да влада нема битнијих проблема и задатака?

Но, вратимо се паради. Медијско извештавање је такво да човек помисли како је Србија беспоговорно једина земља у Европи, али и свету, у којој владају негативни стереотипи према хомосексуалним, бисексуалним и транссексуалним особама. Ваља на почетку напоменути да у том случају и Светска здравствена организација робује предрасудама, пошто се транссексулизам и даље сматра болешћу, односно психичким поремећајем. Сматра се да је у питању неприхватање сопствене личности и тела. Насупрот томе, у Београду постоји у свету јединствена клиника за промену пола једним јединим захватом [1]. Такав захват плаћа здраствено осигурање Републике Србије.

У медијима се стално помињу немили догађаји на паради 2001. године. Међутим, оно што ми никако није јасно је константно помињање угрожености људских права геј популације искључиво у наводно хомофобичној Србији, а аргументација за овакаву тврдњу је неодржавање параде и постојање стереотипа у народу. Хајдемо редом. Не улазећи у разматрање питања хомосексуализма, треба рећи да је сигурно истина да њихова права често нису поштована, међутим ниједан искрени припадник геј популације не може рећи да се ситуација на терену није знатно поправила. Прво, влада финансира њихове организације. Друго, њихове организације у Србији су једне од најбројнијих у Европи. Треће, имају огроман простор у медијима и свесрдну подршку. Четврто, нико им не брани да у Србији обављају било који посао.

Уосталом, довољно је да прошетате Кнез Михајловом улицом у Београду па да схватите да се људи ове сексуалне оријентације могу лако препознати на улици и да против њих и њиховог начина живота нико нема ама баш ништа. Ради се о томе да већина грађана ове земље има нешто против да им се намећу вредности које они не прихватају. Када би свака мањина организовала Марш поноса онда би то имало смисла. И шта се уопште постиже овом парадом, сем што се ствара још већи анимозитет према геј популацији?

И коме је у интересу да произведе сукобе?

О свим тим питањима треба добро размислити. Понајмање су ту криви хомосексуалци, а понајвише вође „њихових“ организација. Уосталом, уколико желе да буду прихваћени од стране ове државе нека покажу неко интересовање за њу и њену будућност. Сам назив „геј популација“ упућује на то да се ради о некој издвојеној групи људи и то на светском, а не на националном нивоу. Чему је потребно стварање посебног идентитета који надилази национални? Чему застава у дугиним бојама као обележје? Може ли геј особа бити Србин/Српкиња, а њено сексуално опредељење ствар приватности? Наравно да може. А како онда таквим људима помаже организација која се наводно бори за њихова права?

Треба рећи да се ради о замени теза. Тврди се да у Србији готово 80 процената људи сматра да је хомосексуализам болест. И? Шта с тим? Имају ли људи право да тако мисле, и није ли то доказ демократског права на слободно мишљење? Откуда та потреба да се мења став народа? Није толеранција прихватање туђих мишљења, понашања и ставова већ толерисање, или ако хоћете, трпљење. Толеранција није насиље над собом зарад Другог. И зашто је уопште Београд изабран као полигон за одржавање параде, када има толико других „европскијих“ земаља, и у региону и у Европи у којима су геј права на знатно нижем нивоу него у Србији? Изоставићу државе бивше Југославије, пошто сви знамо каква су и колика права геј популације тамо. Кренимо редом.

Европа

Према истраживању из 2005. године 43.5% Руса сматра да се хомосексуалност треба поново забранити (колико су радикални негативни ставови ово истраживање не испитује), док 14% подржава истополне бракове [2].

Парада поноса у Москви је први пут заказана 2006. Најава параде била је пропраћена негативним реакцијама великодостојника традиционалних верских организација и националних организација. Такође, градоначелник Москве Јуриј Лушков је сваке године забрањивао одржавање параде. Ипак, парада је сваке године одржавана упркос забранама и насиљу, које смо могли да видимо и на телевизији.

У Словачкој хомосексуалци су одустали од прве геј параде пре него што је уопште и успела да крене из центра Братиславе, пошто полиција није била у могућности да им гарантује безбедност. Због напада на геј параду полиција је ухапсила до сада четворо екстремиста. Полиција је упозорила да су прилази тргу пуни незадовољних грађана спремних на физички обрачун.

Укупно око 100 неонациста и активиста из „Словачког заједништва“ напали су учеснике геј параде.

Грађани су вређали учеснике параде вулгарним речима, а полицији скандирали "срамота, срамота". Умешали су се у масу од око 500 учесника прајда на Хвездославовом тргу, бацили димну бомбу и сузавац. Претходно се се њих петорица провукли кроз полицијске контроле.

Лидер Словачке народне странке, која је партнер у влади премијера Роберта Фица, Јан Слота прво је рекао да ће доћи лично да пљуне у лице хомосексуалце, али је касније апеловао на своје симпатизере да на трг у суботу не долазе како се још не би дизале тензије.

Подмладак Слотиних националиста саопштио је да им хомосексуалци нису вредни ни да их гађају јајима, али припремају одмах после јунских парламентарних избора предлог измена Устава које би јасно и неопозиво потврдиле да брак може да буде само веза мушкарца и жене. [3]

Пар организација је позивало преко интернета грађане да дођу и по сваку цену чак и насиљем спрече параду.

У Украјини постоји велики страх код геј популације. Сматрају да су им угрожена права. У Украјини нису признати истополни бракови, а власт на то гледа са конзервативне тачке гледишта[4].

Истраживање које је 2006. спровео Евробарометар на 30.000 становника Европске уније показује подељеност ЕУ око питања истополних бракова. Подршку истополним браковима даје већина грађана Холандије (82%), Шведске (71%), Данске (69%), Луксембурга (58%), Шпаније (56%), Немачке (52%) и Чешке (52%). У свим осталим државама проценат оних који подржавају истополне бракове је испод 50%: Румунија (11%), Летонија (12%), Кипар (14%), Бугарска (15%), Грчка (15%), Пољска (17%), Литванија (17%) и Малта (18%). Усвајање деце од стране истополних парова има већинску подршку само у две државе: у Холандији (69%) и у Шведској (51%), док најмање подршке долази из Пољске и са Малте (7%).[5]

Пољска законски не признаје истополне парове. Према Уставу Пољске из 1997. брак се дефинише као заједница мушкарца и жене[6], што онемогућује доношење закона о истополним браковима. Предлог да се експлицитно забрани дискриминација на основу сексуалне оријентације у Уставу пропао је 1995. године после јаког лобирања католичке цркве[7] . Према истраживању из 2005. чак 89% грађана Пољске сматра да је хомосексуалност "неприродна", а само половина сматра да се хомосексуалност треба толерисати.

Истраживање које је наручила Европска комисија 2006. године показује да се грађани Пољске углавном противе истополним браковима. Према резултатима 74% се противи браковима, док је 89% против усвајања деце од стране истополних парова [8]. Ови резултати показују да само Грчка и Летонија имају виши степен нетолеранције према хеј популацији у ЕУ[9]. Током 2004. и 2005. Варшава и други градови, укључујући и Краков, блокирали су одржавање параде поноса дајући различите изговоре, од ризика такве манифестације за безбедност грађана, до религиозних разлога. Упркос забрани 2005. године марширало је око две хиљаде људи, од којих је десетак ухапшено и касније пуштено.

У Летонији су припадници геј популације свакодневно у опасности, на улици и у превозу, међутим закони у Летонији не признају злочине из мржње. Такође, Устав дефинише да је брак заједница између мушкарца и жене[10]. У САД републиканци су у америчком Сенату успешно блокирали напоре да се укине закон који хомосексуалцима забрањује служење војске уколико отворено изражавају своје сексуално опредељење. Да би се отворила расправа о закону, који је био “упакован” у законски пакет којим се одобрава 726 милијарди долара војних трошкова, било је неопходно 60 гласова, од укупно 100 сенатора.

За расправу је, међутим, гласало 56 сенатора, а против је било 43. Против су били сви републикански сенатори [11].

У Грчкој геј популација наилази на велике проблеме. Грчки закон садржи три интересантне тачке:

1. према члану 347 Кривичног закона старосна граница за ступање у сексуалне односе је 17 година за млађег мушкарца у случају да је његов партнер старији од 18. У хетеросексуалним или лезбејским односима ова граница је 15 година. Такође, ова граница износи 15 година у случају када су оба мушкарца малолетна.

2. Полиција има право да од гејева захтева тестирање на сексуално преносиве болести.

3. Грчка војска хомосексуалност сматра менталним поремећајем, а трансродне особе не могу бити регрутоване.

Још пуно података о положају геј популације у Грчкој могу се наћи на сајту Amnesti international [12].

Уколико детаљније погледамо истраживање јавног мњења Европске уније по погледу истополних бракова и усвајања деце[13], приметићемо интересантне податке. Подршка за истополне бракове у Румунији износи 11%, док само 8% подржава усвајање деце од стране хомосексуалних парова. На Кипру истополне бракове подржава 14%,а усвајање 10%, док у Мађарској 18% подржава истополне бракове а усвајање само 13%.

Србија није Европа?

По чему се то Србија, дакле, разликује од већине европских држава? Права геј популације у Србији су знатно побољшана. У 2009. години донет је Закон о забрани диксриминације геј особа. У члану 18 Закона о раду каже се: "Забрањена је непосредна и посредна дискриминација лица која траже запослење, као и запослених, с обзиром на пол, рођење, језик, расу, боју коже, старост, трудноћу, здравствено стање, односно инвалидност, националну припадност, вероисповест, брачни статус, породичне обавезе, сексуално опредељење, политичко или друго уверење, социјално порекло, имовинско стање, чланство у политичким организацијама, синдикатима или неко друго лично својство. " У члану 8 Закона о високом образовању се каже: "Право на високо образовање имају сва лица са претходно стеченим средњим образовањем, без обзира на расу, боју коже, пол, сексуалну оријентацију, етничко, национално или социјално порекло, језик, вероисповест, политичко или друго мишљење, статус стечен рођењем, постојање сензорног или моторног хендикепа или имовинско стање." И тако даље. Сличне одредбе можемо пронаћи у многим српским законима. Наравно да има угрожавања права припадника геј популације, међутим мора да се схвати да такви случајеви нису ништа различити, већ су чак далеко ређи у односу на већину европских држава.



Уосталом, оно што нашим геј активистима често недостаје јесте доза елементарног патриотизма и односа према држави и осећањима већинског дела народа, као и поштовању традиције. Тако је један од истакнутијих активиста својим карикатурама грубо вређао покојног патријарха Павла и великодостојнике Српске православне цркве и још мноштво других личности. Такође, уколико желе да буду прихваћени од стране народа, могли би да избегну потезе које представљају прст у око Србима. Волео бих такође, да нам неко из врха наше власти објасни шта чини по питању превенције беле куге у Србији, и зашто дозвољава наметање нетрадиционалних вредности у тренутку када је јасно да биолошки нестајемо као народ. И зашто се очито више труде око наводно угрожених права хомосексуалаца, него око борбе против куге? Све је више развода, пропалих бракова, све је мање деце, и младих људи који могу да ступе у брак. Тако се јачи пол на везивање "до краја живота" одлучује у 32. години, а даме у 29. години. Младе су у односу на пре две деценије "остариле" шест година, а младожење три. Брак је, изгледа, пролазна институција, јер у Србији у просеку траје 12,5 година. Социолози кажу да је то кратко време и да треба порадити на спасу породице. Пројекције демографа говоре да ће се број особа са 65 и више година повећати за трећину у 2025. години, а њихов удео у укупном становништву кретаће се између 22 и 27 одсто. [14]

Мислим да је из приложеног лако закључити да Србија ни по чему није посебна, а поготово не гора у односу на друге европске земље по питању хомосексуализма, сем по томе што јој народ изумире, и што ускоро неће бити смисла залагати се за заштиту геј права, пошто и једних и других, и хетеросексуалаца и хомосексуалаца у Србији неће бити.



[1] http://www.stetoskop.info/Beograd-svetski-centar-za-promenu-pola-2541-s10-news.htm

[2] http://alexeyev.livejournal.com/

[3] http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2010&mm=05&dd=22&nav_category=167&nav_id=433142

[4] http://www.glbtjews.org/article.php3?id_article=168

[5] http://www.angus-reid.com/polls/view/14203

[6] http://www.sejm.gov.pl/prawo/konst/angielski/kon1.htm

[7] http://www.nts.uni.wroc.pl/teksty/leszkowicz.html

[8] http://ec.europa.eu/public_opinion/archives/eb/eb66/eb66_highlights_en.pdf

[9] http://www.lifesitenews.com/ldn/2006/dec/06122207.html

[10] http://www.ilga-europe.org/home/guide/country_by_country/latvia

[11] http://www.dverisrpske.com/tekst/1872444

[12] http://www.amnesty.org.uk/news_details.asp?NewsID=13258

[13] http://www.angus-reid.com/polls/view/eight_eu_countries_back_same_sex_marriage

[14] http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:301388-Porodica-zvoni-na-uzbunu


http://www.nspm.rs/politicki-zivot/homofobicna-evropa.html

субота, 02. октобар 2010.

Западни пријатељи и домаћа браћа

Пише: Милан Дамјанац





Поставља се питање како објаснити људима шта је то међународно право, демократија, хуманизам? Не треба ни спомињати да, док се политичке елите на сва уста хвале вредностима толеранције и мултикултуралности, један читав континент умире од глади, док се земље трећег света експлоатишу, а ратни сукоби вештачки изазивају. За то време, у Европи су на мети остаци хришћанске цивилизације, а доведен је у питање и опстанак аутохтоног европског становништва. Резултати избора у већини европских држава говоре да су Европљани свесни проблема имиграната, губитка идентитета, суверенитета и достојанства.



У бившим комунистичким државама, након пропасти комунистичког, и увођења капиталистичког система, дошло је до првобитне акумулације капитала (транзиције), односно до постепеног нестајања средње класе, што је као последицу произвело повећавање утицаја богатих на унутрашњу и спољну политику земље, путем финансирања политичких партија. Монополи су постали уобичајени те је здрава конкуренција и тржишна утакмица остала у запећку.

Уколико овај став применимо на данашње стање у Србији, схватићемо да су први – елита на власти, подржана од стране власника крупног капитала, а други – обичан народ, односно, већина. Могућност организованог политичког утицаја које би избегло оваква ограничења и утицаје значајно је умањена.

И док се Србима постепено одузимају сва права, па чак и право гласа (судећи по апстиненцији која расте), дотле се становништву сервирају лажи које га убеђују у његову сопствену слободу.

Док се Србија радује због победе на песми Eвровизије, Косово проглашава независност. Док се Србија радује због успеха кошаркаша, Србија посредно признаје косовску независност. Искрено, да се ишта питам у овој држави, предложио бих идентичну резолуцију као и Азербејџан, само бих термине „Азербејџан“ и „Нагорно-Карабах“ заменио терминима „Србија“ и „Косово и Метохија“. Е то би био прави начин да се разголити светска олигархија моћи и двоструких стандарда. Американци, који су и писали резолуцију Азербејџана, у њој спомињу све могуће документе о неповредивости граница и суверенитета државе, а у резолуцији о КиМ-у говоре о „помирењу и суживоту“ уважавајући реалност. А реалност је та да су се наши властодршци још једном показали као слабићи. Овде наравно, мислим на председника државе и део опозиције који је једва преживео тај период „усаглашавања ставова“ и непристанка на окупацију. Слаби према странцима, али зато у унутрашњој политици председник изиграва Маршала.

Спољна политика ове земље је поклекла онда када је поклекао председник. Сав напор спољне политике уништен је у року од 24 сата.

У унутрашњој политици, све по старом. У говору на паради пред подофицирима, председник је још једном подсетио да је народ ту ради њега, а не обрнуто. Тај говор у коме председник пуца од самопоуздања и разумевања, попут императора кога дубоко боле муке сопственог народа, тај говор који позива на јединство уочи свих битака које ћемо изгубити, подсећа ме на јалово тражење јединства као деведесетих у достизању недостижних циљева.

Идеја демократије јесте да се неспособна власт замени на наредним изборима способном. Међутим, код нас су изгледа, и позиција и опозиција једнако способне. Додуше, тренутна позиција је много способнија за владање. Чик смените власт која ради у интересу грађана. Чак и ако направи погрешан потез или катастрофалан потез (а било их је исувише), медији хорски, заједно са тзв. независним аналитичарима за то оптужују редом – опозицију, мрачне деведесете, ратове и изолацију. Тако човек помисли да је Милошевић владао не пре десет, него пре две године Србијом, те да јадна Србија од његове погубне политике не може да се опорави.

А тек су ми симпатични људи који верују да је могуће историјско помирење са Западним силама. Као да се нико тога није већ досетио. По признању покојног Михајла Марковића, Милошевић је на заједничком ручку пружио представнику САД-а салвету и пенкало, рекавши му да слободно напише шта Србија треба да учини како би поново била савезник са Американцима. На то му је одговорено: „није ствар у списку жеља, већ у томе да увек и на сваком месту радите, поступате онако како ми хоћемо“. Шта су тек све покушавали несрећни Свилановић и Драшковић и читава булумента живописних ликова, могу само да замишљам. На крају нас убедише – дајте Косово и онда ћемо бити савезници. Ма немојте!

Дајте Косово, али узгред дајте и широку аутономију Војводини. Дајте Косово, али дајте и аутономију Санџаку. Дајте Косово, али населите и Роме у јужни део Србије, чисто због „статистичких региона“. Слободно су могли рећи – дајте главу да вам намакнемо омчу. А уколико измените резолуцију одложићемо даље цепање Србије за наредни покушај вођења сопствене спољне политике.

И тако, држава исказује моћ на немоћнима, а немоћ пред надмоћнијима.

Сада када је потпуно јасно да се од резолуције одустало под претњом даљег цепања српске државе, а што нам је својевремено наговестио и бивши немачки амбасадор Цобел, треба признати суштину. Нема и неће бити суштинског договора са западним силама.

На крају сада када смо истрговали резолуцијом, добијамо, чујем, „позитивне сигнале“ из ЕУ. Добро је. Ја видим једино димне сигнале које изгледа нико из наше власти не примећује.

Али добро је – ту су медији, а ми смо на прагу ЕУ. Каква срећа. Европска Унија једва чека земљу са разореном економијом и организованим криминалом који годишње у Србији опере бар две милијарде евра. Једва чека да нахрани нова гладна уста иако не зна шта ће са собом.

Мало о нама

Пролазећи Нушићевом улицом у Београду, приметио сам велики графит: „У 2009. години желим… желим да не желим да одем одавде“. Уколико се човек мало замисли, на ум ће му пасти много разлога због којих неко жели да напусти Србију. Међутим који су то разлози због којих неко жели да не жели да оде одавде?

Биће да тај случај не спада у онај редован – свршени студент, незадовољан ситуацијом, незаинтересован за политику, кога судбина сопствене државе и народа не дотичу превише, жели да оде у земљу која ће више ценити његов таленат. Не. Овај случај упућује на некога ко вероватно воли своју државу и народ, али, и поред тога, жели против своје воље да оде одавде. Запитајмо се о могућим разлозима. Могуће је да не жели да живи у окупираној земљи, у којој је слобода забрањена реч. Могуће је да не може да поднесе њено пропадање и сопствену немоћ да то спречи. Могуће је да не жели да трпи операцију на отвореном мозгу коју му изводе наши еврореформски медији. Могуће је да не жели да се стиди себе и свог народа. Могуће је да нема где и како да изрази свој став. Могуће је да не жели да подиже децу у земљи у којој постоји опасност од нових сукоба и ратова у Војводини и Рашкој области. Могуће је да не жели да живи у земљи у којој, ма колико је волео, не може да нађе чак ни непристојан посао, пошто је економска ситуација, посебно у јужној Србији, налик на Занзибарску. Народ је све сиромашнији, деца и пензионери претурају по контејнерима, на телевизији слушамо бајке, а политичари се башкаре у велелепним вилама које су зарадили служећи народним интересима.

Размишљајући о могућим мотивима те непознате особе, запутио сам се ка Зеленом венцу. Тамо сам срео групу познаника. У разговору сазнам да много присутних „војвођана“ не види ништа лоше у отцепљењу од Србије. Кажу да ће се тиме удаљити од Београда и живети у бољој економској ситуацији. Објаснити њима да је београдизација исто што и новосадизација наликује на изигравање Сизифа. Чак и да схвате, поверовати неће. Телевизија каже друкчије. Затим сазнам да је председник владе АП Војводине (е, само јој је термин „влада“ фалио) отворио мост и открио таблу са својим именом.[1] Отужно.

Пао ми је на памет један мали социолошки експеримент. Замолим све девојке из нашег друштва да једна по једна, ради експеримента, изјави: „Ја сам Српкиња“, и објасни како се у том моменту осећала. Истраживање је дало интересанте резултате. Од дванаест Српкиња само је једна успела да ту реч изговори са поносом, а и та једна је студенткиња из Невесиња, из Републике Српске. Све остале су тешком муком преко језика преламале ту реч објашњавајући да су се осећале „ретроградно, фашистички, бљутаво и одвратно“ . Експеримент је у потпуности успео. Да је Фројд још увек жив, верујем да би имао шта да каже о свему овоме.

Хајде да се запитамо – шта смо ми то учинили и шта је нама учињено те се стидимо самих себе? Зашто се млада Српкиња стиди да изговори било шта што има везе са њеним националним идентитетом? Можда је то делом због тога што Ви, драги читаоци, сада, док читате ове редове, покушавате да се сетите када је последњи пут неко у медијима поменуо израз „Српкиња“. Можда Вам сам израз делује далеко и необично? Одавно га нисте чули? Не знате шта да мислите о таквом изразу? Верујем да неки представник евроунијашке мантре који чита ове редове сада преживљава велике трауме. Да ли сам ја фашиста због коришћења оваквог израза, пита се он? Пишем ћирилицом? Српски сам патриота? Зашто желим да део наших грађанки преименујем?

Шта се то чини са српским идентитетом, шта се то чини са нашим здравим разумом, па у миру и тишини пристајемо на окупацију, ћутање и заборав?

„Ово је Турска“

Дођосмо до кључних дешавања које су произвеле мењање резолуције.

Проблем са мањинама у Србији је идентичан као и у западној Европи. Само што је Србија банана држава, а западноевропске земље то нису. Србија је бомбардована због наводног кршења људских права Албанаца, а Фрацуска је проблем Рома решила на много елегантнији начин. Кажу Французи да имају права да протерају онога ко не жели да се уклопи у француско друштво и прихвати француске вредности. Ето га сад. Двоструки аршини? Ма какви.

Проблем мањина је проблем који постоји у свим демократским државама.

Мањина жели права која јој већина не дозвољава (овде се не мисли само на етничку мањину) и посеже за правима заштите мањина. Тако је дошло до увођења модела који је заступао пре свега интересе мањина – самим тим је демократски принцип једнакости девалвиран. Уколико погледамо данас ситуацију у Србији видећемо да је национални идентитет ствар која се одбацује када је у питању већина, док је по питању мањине то једина и најважнија одредница. Заштита права мањина задире у све области људског друштва. Данас је већина, у сваком смислу, најугроженија.

Бошњаци у Србији имају соствени исламски универзитет, свој национални савет и сва људска права су им загарантована; чак им се толерише и довођење у питање суверенитета државе изјавама „Ово је Турска“.

Претражујићи на интернету, налетео сам на страницу Мешихата у Србији. Пазите шта се каже о дешавањима у Новом Пазару након утакмице Србија-Турска: „Побједничка атмосфера Турске репрезентације најбоље се синоћ осјетила у Новом Пазару, у Санџаку. Око хиљаду грађана, углавном младих, окупило се на централном градском тргу у Новом Пазару да прославе побједу кошаркаша Турске над Србијом у Истанбулу. Они су носили турске заставе и скандирају „Ово је Турска“, ”Турска је шампион” и “Аллаху екбер” .Град освојен аутомобилима, сиренама и заставама Турске и Санџака. Као основне разлоге за весеље Санџаклије су истакли да навијају за Турску јер не прихватају химну „Боже правде“ пошто се у њој спомињу само српске земље и српски род, због српске заставе на којој се налази „кокарда“, коју су носили четници и зато што се на њој налазе само српски симболи и да не постоји ништа привлачно за Бошњаке у таквој симболици, већ напротив, подсјећа на стравична дешавања из прошлости.“ [2]

Објаснише нам наши грађани зашто навијају против земље у којој живе и у којој су рођени. Није, дакле, у питању навијање за своју матичну земљу, као што Срби из Републике Српске навијају за Србију, већ навијање против сопствене земље зато што се са њом не могу идентификовати. Има ли земље у свету где минорна национална мањина (мада би и о њиховом националном идентитету имало понешто да се каже) може да условљава државу? И шта би са покличем „Ово је Турска“? И то је део навијања, је ли?

Имајући у виду да је држава дозволила једном муфтији да се директно умеша у политику и злоупотреби муслимане у циљу промоције једне националне мањине (шта ћемо са Србима муслиманима и Горанцима), очекујем да се дозволи и, на пример, Амфилохију Радовићу или патријарху српском Иринеју исто право. Како то може за једне, а за друге не? И како то муслимане вређа кокарда, а Србе не вређа транспарент на стадиону Новог Пазара озлоглашеном крвнику, нацисти и злочинцу Аћифу Ефендији? Шта би се догодило у Хрватској уколико би нека минорна национална мањина (већину су протерали) учинила исто под изговором да је под шаховницом вршен геноцид у Дугом Светском рату? Можете ли да замислите реакцију хрватске државе? Ја само знам да је Србија једина земља у свету која је овакву поруку у стању да истрпи.

А тек несрећни председник једне минорне опозиционе странке који подржава овакве двоструке стандарде? То је пре за жаљење, него за анализу. Сем тога, на сајту мешихата можете се информисати о деловањима лоби групе у САД-у у циљу успостављања аутономије „Санџака“. Тако се, на пример, преносе злонамерна саопштења непознатих удружења попут босанско-херцеговачког исламског центра из Њујорка који „изражава забринутост због вишемјесечних дешавања у Санџаку, где су еклатантна кршења људских права и слобода Бошњака и муслимана од стране владајућег режима Републике Србије. Чланови БХИЦНИ су преживјеле жртве геноцида и агресије Србије и Црне Горе који су с почетка 1990-тих извршили над БиХ и Бошњацима, тиме нас последња дешавања у Санџаку подсећају на предратни сценарио који је Милошевић применио на наш народ и међународно признату државу БиХ.“ [3] Нека ми неко објасни, која се то људска права крше? И тако дођосмо до тога да је Србија извршила геноцид иако је сам Међународни суд правде пресудио друкчије. Из овога испада да се Мешихат слаже са таквом оценом. Идемо даље. Призивају се страни посматрачи, чак и сам муфтија изјављује на телевизији Б92 да је и он сам навијао за Турску. А онда долазимо до кључне вести која је објављена јуче: „Амерички конгресмен Кејт Елисон обећао је делегацији Бошњака да ће ускоро у Вашингтону актуелизовати питање кршења људских права бошњачког народа у Црној Гори, као и "потребу остварења аутономије Санџака".

У Њујорку су се, како пишу подгорички медији, са Елисоном састали представници санџачких Бошњака из Црне Горе и Србије – помоћник санџачког муфтије и главни имам новопазарског Меџлиса Сенад Халитовић, Смаил Срдановић, предсједник Исламске заједнице Плав-Гусиње у САД, Зеад Рамадан, предсједник Савјета америчко-исламских релација из Њујорка, и бошњачки бизнисмени Мерси Зиљкић и Фериз Муратовић, преносе''Независне новине''.“[4]

О овоме ни речи на јавном сервису. Ни једна једина емисија или вест. Толико смо сви заокупљени наводним кршењем људских права Бошњака да не примећујемо преименовање места у Рашкој области и селидбе Срба у друге крајеве Србије. Исти сценарио је био и са Косметом, а знамо како се то завршило.

Докле?

На крају, треба признати и ово – под тим не мислим на неку одређену мањину – да је крајње време да се држава Србија окрене политици реципроцитета. Колико националних права наша мањина има у суседној држави, толико ће и њихова мањина имати у нашој. Једном ћемо морати да престанемо да изигравамо веће и боље људе, пошто нам то у историји никаквог добра није донело. Једном треба прекинути са праксом да се сваки наш потез који слаби државу назива цивилизацијским гестом, већ се треба погледати у очи и признати да смо начинили исувише грешака и да је крајње време да из њих нешто научимо. Уколико смо, на пример, већ имали искуства са аутономијама, онда смо ваљда извели некакав закључак. Сви знамо како то у Србији почиње и како завршава. И немојмо стално наседати на идентичне заплете и расплете. Нити су нам Руси пријатељи без остатка, нити су Американци непријатељи без остатка.Истина је да је тренутно српски интерес сукобљен са интересима САД-а. Уколико већ морамо да сарађујемо, немојмо се лагати. Немојмо представљати западне земље као нама пријатељске државе, и немојмо се понашати као дилетанти. Политика малих земаља у 21. веку је вештина преживљавања, а вештина моћи је економија. Уколико хрватске фирме поседују већину српске привреде а српска фирма не може да купи ниједну фабрику у Хрватској ваљда је ред да се запитамо зашто је то тако.

Фридрих Ниче је говорио: „ Али ако имате душманина немојте му враћати зло добрим: јер то понижава. Него, докажите још, да вам је учинио нешто добро“. Крајње је време да покажемо да смо од својих противника научили нешто корисно о спровођењу националне политике. Треба научити нешто и од косовских Албанаца, и од Хрвата, а посебно од Американаца. Поражени смо са разлогом. Треба радити на јачању, а не на слабљењу. Суштина живота једне нације и јесте превазилажење и самопревазилажење, прилагођавање тренутној ситуацији.

А ми и даље у сопственим школама учимо децу да говоримо српскохрватским језиком [5], да су Албанци староседеоци Балкана, а Македонци стари европски народ[6].

Посебно сам срећан због истамбулске декларације. И док Милорад Додик одлази у Израел у покушају да умањи утицај Турске и потражи подршку, дотле ми планирамо изградњу споменика погинулим турским војницима у походу на Србију и Мађарску.

Срећна околност по нашу власт и опозицију, посланике, све ђутуре, јесте што српски народ није грчки. Да којим случајем покушају у Грчкој ово што раде нама већ у предвечерје истога дана би сви заједно плутали у једном чамцу ка њиховој вољеној Турској.

Питам се која је следећа образовна емисија коју ћемо имати прилике да гледамо? Или је можда емисија „Здраво, Европо“ довољна.



[1] http://www.blic.rs/Vesti/Politika/207203/Pajtic-otvorio-most-i-otkrio-tablu-sa--svojim-imenom

[2] http://www.islamskazajednica.org/index.php?option=com_content&task=view&id=4401&Itemid=87

[3] http://www.islamskazajednica.org/index.php?option=com_ezine&task=read&page=2&category=12&article=4398

[4] http://www.24sata.info/vijesti/regija/43243-Lobiranje-americkom-Kongresu-Sandzak-dobiti-autonomiju.html

[5] http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Povratak-srpskohrvatskog-u-udzbenike.sr.html

[6] http://www.nspm.rs/kulturna-politika/srpska-istorija-u-udzbeniku-sestog-razreda-osnovne-skole.html


http://www.nspm.rs/politicki-zivot/zapadni-prijatelji-i-domaca-braca.html