субота, 24. јул 2010.

Суд јачега

Пише: Милан Дамјанац





Данас смо били сведоци сумрака модерне цивилизације и крају међународног права, онаквог каквог га познајемо. Након што је покрајини Србије дато право на отцепљење, јасно је да је и званично установљен принцип социјал дарвинизма. Од данас и званично у свету важи право јачега.

Најтеже пада сазнање да смо сами исекли грану на којој смо седели. Српска државна политика је доживела катастрофу, а одлука да се затражи мишљење међународног суда правде може се упоредити са издајом српских националих интереса, посебно ако се има у виду да смо знали да већина судија долази из земаља које су признале независно Косово и да се кршење међународног права на штету Србије не догађа први пут. Подсећам да је деведесетих година право република на самоопредељење било важније од суверености СФРЈ. Након тога није признат покушај самоопредељења српског народа на простору већ отцепљених држава пошто је Бадинтерова комисија утврдила да је самоопредељење могуће само у оквирима унутрашњих, републичких граница СФРЈ, а да даље цепање већ отцепљених република није у складу са међународним правом. У случају Космета, предност је дата покрајинским границама на уштрб суверенитета и територијалног интегритета Србије, што је преседан у цивилизованом свету.

Правда?

У данашњем излагању, суверенитет Србије готово да није ни споменут, Косово се третирало као посебан случај а историјат његовог статуса на моменте упоређивао са правом бивших колонија на самоопредељење. Имајући у виду да није било правних аргумената за давање позитивног мишљења о сецесији, суд се определио да третира Косово као посебан, издвојен случај, и да постављено питање третира у уским техничким границама језичког значења. Између редова се види да суд сматра да је на Косову постојала хуманитарна катастрофа, те да је самим тим албански народ имао право на моралну сатисфакцију, као и свака друга експлоатисана колонија. Тиме је суд погазио основно начело међународног поретка, начело суверенитета међународно признатих држава, које је засновано Вестфалским миром 1648. године. Након Другог светског рата, принцип заштите суверенитета држава као темеља међународног права је обновљен. Никада више стране државе не би смеле да се мешају у интересе суверене државе.

Овом пресудом у корист албанских власти на Космету поништена је Хелсиншка повеља. Принцип коме је суд дао предност јесте принцип заштите људских права и права на самоопредељење народа без обзира на суверенитет државе. Први који је овакву тезу заступао у пракси након Вестфалског мира био је Адолф Хитлер, рекавши да „ људска права крше државно право“ и самим тим немачкој држави дао за право да изврши агресију на своје суседе како би, тобоже, заштитила људска права немачког народа у окружењу.

Кршење постулата неповредивости граница и угрожавање светског мира била је главна оптужба против немачке државе на процесу у Нирнбергу. Кршење људских права се третирао као злочин другога реда. Већ из изложеног може се наслутити разлог политичког неуспеха српске државне политике- једноставно, Србија није била на страни јачега. Међународно право је одавно постало талац међународне политике.

Амерички неоконзервативац Ледин, говорећи о америчким спољним непријатељима каже: „...Ако се то деси, рат против тероризма мораћемо да наставимо далеко ван граница Средњег истока, у срцу Европе. А тамо, као и на Средњем истоку, наше најоштрије оружје је политичко: јавно испољена жеља за слободом народа оних држава које нам се супротстављају“[1].

Из приложеног се јасно види да се САД води паролом „завади па владај“. Док са једне стране подржава суверенитет и централизацију Босне и Херцеговине и независног Космета, дотле Србију цепа на неколико делова и захтева регионализацију и успостављање нових аутономних области. Позивајући се на глобализацију као неопходан политички, економски и културни процес, САД и њени савезници стварају безброј малих, контролисаних државица од непослушних држава на које не могу да се ослоне у геополитичком смислу. Ради се о политици двоструких стандарда, коју је први јасно формулисао бивши саветник Тонија Блера, Роберт Купер: „ Изазов за постмодерни свет лежи у томе да се прилагођава стандардима двоструких аршина. Европљани би требало међусобно да сарађују на темељу права и заједничке сигурности. Али изван Европе ваљало би да примењују суровије методе из претходних времена- силу, превентивне нападе, превару и шта год да је још потребно“. [2]

На делу је, разуме се, нови империјализам који гази међународно право и достојанство људи и држава које нису по укусу најмоћније светске силе. Из образложења судске одлуке, посебно збуњује део у коме се каже да се резолуцијом УН 1244 не допушта али ни забрањује проглашење независности. Суд је овако закључио иако се у резолуцији УН 1244 експлицитно наводи да ће две стране преговарати о будућем статусу не излазећи ван Уставног оквира Србије, као правне наследнице СРЈ. Овај судски аргумент у пракси значи да је, на пример, дозвољено гажење пешака у једносмерној улици, пошто у предлогу закона о једносмерним улицама није речено ни да је то дозвољено, али ни да је експлицитно забрањено. Уколико бисмо применили аналогију, суд би могао, као и у случају Косова рећи да је „могуће да је гажење пешака противно закону, али посао овога суда није општа расправа о томе, већ само одговор на постављено ускодефинисано питање.“

Реперкусије овакве одлуке ће се убрзо видети, како по питању Космета, тако и у ширим, светским размерама. Иако смо утврдили да овакав преседан неће донети независност свакој сепаратистичкој творевини на свету (услед тога што нема свака таква творевина овако моћног савезника), оваква одлука ће охрабрити сепаратисте у свим земљама и довешће до поплаве тероризма као начина за остваривање независности. Такође, Русија је јасан добитник оваквог развоја ситуације, пошто је добила нови аргумент за отцепљење Абхазије и Јужне Осетије. Но, вратимо се разматрању наше ситуације.

Последице овакве пресуде биће јаче условљавање Србије од стране Европске Уније да успостави добросуседску сарадњу и да призна независну државу Косово. Такође, произвеће нови талас признања јужне српске покрајине, што ће им вероватно донети и међународно признату државност пошто им треба још педесетак признања како би добили столицу у Уједињеним Нацијама. Што је најважније, ова пресуда доводи до бесмисла аргументе Србије против независности. Косово на својој страни сада има и међународно право и голу силу, ма шта наши политичари говорили.

Најтрагичније је што смо сами произвели овакав развој догађаја и, на неки начин, Албанцима поклонили државу. Држава Србија је тражила мишљење међународног суда правде- и добила га је. Тиме је своју позицију значајно, вероватно и неповратно, погоршала.

Политичка елита

Најтеже пада сазнање да ни сада, након потпуног краха српске дипломатије, нико ни не помишља на оставке. Тешко је очекивати да ће влада сазвати бар скупштинску седницу по овом питању. У свакој нормалној држави, политичка елита, на челу са председником Републике и министром иностраних послова, као креаторима спољне политике земље, прихватила би одговорност за неуспех. Ово што наша елита чини од доношења пресуде је чист маркетинг и заваравање народа. Мора се признати да је предизборна парола и обећање „и Косово и ЕУ“ доживела фијаско, те да смо изгубили битку и за једно и за друго. Међутим, наши политичари нас уверавају да пресуда није довољно јасна, да се борба наставља и да ће преломни тренутак бити покушај доношења резолуције у Савету Безбедности у септембру. Не знам на чему наша дипломатија и председник заснивају свој оптимизам. Медији су, верујем, већ добили инструкције да не преносе весеље на улицама Приштине и да пораз прогласе победом.

Било би најморалније да признају сопствену грешку и повуку се са функција. Било би, затим, најмудрије редефинисати спољну политику и престати са давањем паушалних оцена и константним понављањем да Србија подржава суверенитет БиХ. Оваква одлука суда се мора искористити како би се пружила подршка политичкој радикализацији прилика у БиХ и захтеву Републике Српске за широм аутономијом, а у повољном тренутку и референдуму за отцепљење. Нико нам не може сада одузети право да се позивамо на самоопредељење Срба у БиХ и на северу Космета. Уместо што председник Републике понижава и себе и сопствени народ прихватањем многобројних ултиматума и уместо што проводи време у дружењу са председницима других држава које подносе тужбе против Србије и сведоче у корист сепаратистичког Косова, било би боље да се позабави заштитом српских интереса у региону. У најкраћем периоду требало би поново размотрити и смањити администрацију АП Војводина, и евентуално је укинути, како се случај са Косметом не би поновио.

Време је за одлучне и правовремене потезе.

На крају ваља рећи и ово: крајње је време да одговорна места у држави заузму људи од знања и интегритета, људи који себи неће дозволити овакве почетничке грешке. Наш политички кадар је генерално гледано безвредан, а идејни капацитет се троши у међусобним страначким размирицама. Најгоре је што овакво понашање, запошљавање страначких кадрова, додељивање министарских функција људима који за то немају ни основно предзнање није од јуче. Још Арчибалд Рајс, 1928. године пише: „...“Отмено друштво“ тако не дозвољава неком свом члану да се издигне изнад просека...Ако је, пак, немоћна да га у томе спречи прогониће га сплеткама, чак и клетвама. Стога прави интелектуалци ове земље, а има их, и то много, не успевају у Србији, па обесхрабрени напуштају борбу. Зато и најзначајнија места у администрацији и другде заузимају медиокритети, чак и људи без икакве вредности. Зато вам је и политички кадар кукаван...биће ваљда и то крај оном лудилу измишљања министара кад...лекар-дентиста (постаје- прим. М.Д.) министар пошта како би лечио зубе изнад вињета на поштанским маркама. Министар саобраћаја ће бити инжењер железнице, министар финансија банкар, пољопривреде- пољопривредни стручњак, а не неки адвокатић који о томе нема појма, али је зато велики странчар“[3].




[1] Michael Laden, National Review Online, 10.03.2003, интервју са Егертом, стр.157
[2] Robert Cooper, The Breaking of Nations, Лондон 2004
[3] Др Рудолф Арчибалд Рајс, Чујте Срби- чувајте се себе!, Беокњига, Београд, 2008 год., стр. 34, 96


http://www.vidovdan.org/2010-03-28-13-57-42/1498-2010-07-23-21-34-39

четвртак, 15. јул 2010.

Крај зимског сна

Пише: Милан Дамјанац






Када је у питању колективна уобразиља, обично је теже проценити ко се њоме служи а ко у њу истински верује. Јасно је да се овај принцип узима како би се размотрила трезвеност политичке и интелектуалне елите. За народ, пак, се одувек знало, он сања. Има тако лепих, слатких снова да се човеку не мили да се буди и устаје из кревета. Некада је, опет, стварност толико тешка и суморна да човек и народ имају итекако рационалних разлога да од тог истог сна не одустају. Међутим, улога елите јесте пробудити народ, објаснити народу. Код нас је изгледа обрнуто, већи проценат народа схвата да је сан недостижан, у односу на елиту која изиграва незаинтересоване посматраче и продавце магле. Модерним речником, политичка елита се користи тешким условима живота обичног народа како би задржала политичку моћ и друштвени утицај. То се код нас назива маркетингом.

Међутим, као и свака шарена лажа, и ова шарена лажа је близу тога да буде препозната као таква. За сада се сви и даље понашамо као народ који отпоздравља главном јунаку приче „Царево ново одело“. Сви се претварамо да је цар обучен, још и прекоревамо себе зашто то исто одело и не видимо. Мора да нешто није у реду са нама.

Реперкусије оваквих политичких злоупотреба је незахвално предвиђати. Усудио бих се, пак, да тврдим да ће обећани а никада дочекани снови коштати политичку елиту бар у делу квалитета презентоване политике. Мораће да понуде више остваривих и реалних политичких и економских садржаја у својим програмима и јавним иступањима.

Сан који Србија сања упорно и дуго, већ десет година, јесте сан о прикључењу Европској Унији. У корист тог, сада је већ јасно, недостижног сна, одрекли смо се мноштва добрих прилика на јави.

Сада је јасно да је спољнополитички циљ „и Европа и Косово“ недостижан. Тачније, не само што нам је даљи европски пут условљен признањем Косова „испод стола“ већ ни то неће бити довољно да уђемо у Европску Унију. Једноставно, сада је јасно да од уласка нема ништа. Пре пар дана чули смо да је Европски парламент усвојио резолуцију о Косову, којом позива све државе чланице и будуће кандидате да признају тзв. државу Косово и помогну јој у изградњи демократског друштва. Дакле, јасно је да Европска Унија више није неутрална по питању независности Косова. Тачније, никада није ни била. Сада је тај став само озваничен. Српској политичкој елити предстоји тежак период у коме ће власт морати да објасни народу како је и зашто политика за коју су гласали доживела крах. Међутим,уколико је веровати нашем премијеру, све је у најбољем реду. Невероватна је истрајност у одржавању овог колективног сна у животу. Прави терапеутски потез би био разбудити народ на време (мада је идеално време већ одавно прошло).

Оно што је сигурно (независно од резолуције о Косову) јесте да је проширење последње о чему владе држава чланица размишљају у овом тренутку. Европска Унија има исувише унутрашњих проблема. Први разлог је, свакако, економски. Није рационално да земље чланице приме у чланство државу која је економски руинирана, која има уништену привредну, пољопровредну и индустријску производњу. Једна Бугарска је била сасвим довољна, такву грешку неће поново направити. Последње што је Европској Унији потребно јесте Србија, у којој цветају корупција и криминал и у којој је изражено сиромаштво.

Други разлог је социолошке природе. Европски народи желе да број имиграната у својим државама сведу на минимум. Проблем са имигрантима има више димензија.

Националну – проблем није етничке природе. Иако се етничка структура становништва мења, већи проблем представља немогућност аутохтоних народа да у у довољној мери наметну сопствену културну политику и обрасце понашања. Овај проблем задире у проблем мањине који ћемо накратко поменути у трећој ставци.

Економску – у време светске економске кризе у којој мноштво људи остаје без посла, додељивање радних емста имигрантима који те послове обављају за мање новца, производи осећај мржње и угрожености који настаје из страха за личну егзистенцију.

Општевредносну – све набројано доприноси увећавању кризе модерног концепта демократског друштва. Мањине (не само у етничком смислу) озбиљно нарушавају концепт једнакости у демократском поретку.Већина се осећа угроженом и злоупотребљеном од стране мањине. Такође, обичан човек се осећа инзневереним, он осећа да је издан од стране националне и политичке елите. Мале групе монополиста држе читаву привреду у својим рукама, уништавајући конкуренцију и мале предузетнике. Позивање на толеранцију и мултикултуралност изазивају подсмех чак и у најразвијенијим западноевропским државама.

Подозрење према Балканским државама – то се посебно односи на Србију. Негативни стереотипи који владају о Србима се неће у скорије време променити. Србија има проблем са границом, са вехабијама у Рашкој области. Милитантни ислам и сиромашни људи у потрази за послом, то је оно што прети прикључивањем нових чланица. Зато тог прикључења неће бити, што се и види по резултатима европских избора.

Трећи разлог је повезан са природом спољнополитичке ситуације у којој се ЕУ нашла. Европска Унија се понаша као експонент америчке спољне политике. Владе европских држава подржавају и помажу интересе и настојања САД, како економске, тако и политичке. Покушаји да се извуку испод „америчког кишобрана“ за сада су неуспешни. Тако нешто највише покушава Немачка. Европске државе су помогле и америчку војну кампању против наше државе у оквиру интервенције агресивног ратног савеза који служи америчкој економско-политичкој машинерији НАТО пакта. Све ово говори о ограниченом суверенитету Европске Уније као целине, да не говоримо о суверенитету самих држава чланица. Такође, мноштво одлука бриселске бирократије ствара јаз између обичног народа и политичких елита. У сваком случају, резултат бомбардовања је каснија сецесија Космета. Сецесија је произвела мноштво проблема унутар саме ЕУ.

Американци су оставили европљанима врућ кромпир са којим сами не могу изаћи на крај. Разуме се, свака администрација САД у догледној будућности, избегаваће да призна сопствену грешку. Колико год сама сецесија била грешка америчке спољне политике, што се и потврдило, када је уочена спрега косовских криминалаца и милитантног ислама, она је послужила за даљу контролу над Европском Унијом. ЕУ нема капацитет да се избори са овим проблемом. Резултат препуштања проблема Космета Европској Унији био је слање мисије ЕУЛЕКС на Косово. Резултат рада на терену био је поражавајућ по европску администрацију. Дошло је до појаве страха од побуне милитантних Албанаца са једне стране, и до поплаве лоби група у корист независности. Космет је постао база за наркооперације и трговину људима у читавој Европи и свету. Отворено стављање на страну независности морало је да уследи раније, пре него касније.

Следећи потез ЕУ јесте да према Србији заузме став који је и до сада дао највише резултата. Притисци ће се појачати а условљавања ће бити постепена. За почетак, мораћемо да преговарамо са тзв.владом Косова и да одустанемо од супротстављања њиховом чланству у међународним организацијама. На самом крају, уследиће и захтев за коначним признањем. Читава стратегија притисака се заснива на неспособности елите да каже „доста“. За све то време, од дела бриселске администрације која се бави проширењем стизаће нам охрабрења и уверавања да ћемо, чим испунимо услове, ући у ЕУ. Проста истина је, да ми нећемо ући у ЕУ па макар испунили све услове којих се владе западних држава сете. Хрватска ће можда и ући, ми нећемо. И зато је најбоље да погледамо једни друге у очи, направимо стратегију и покушамо да је спроведемо, уместо што се протеклих месеци бавимо причама о регионалној сарадњи.

Та прича вероватно треба да послужи као замена за евроинтеграције. Све мирише на стварање нове, окрњене Југославије.

http://www.nspm.rs/politicki-zivot/kraj-zimskog-sna.html

петак, 02. јул 2010.

Српска историја у уџбенику за шести разред основне школе

Пише: Милан Дамјанац





Национални интерес сваке озбиљне државе јесте, пре свега, успешна и одговорна културна политика и квалитетно образовање деце. Нема ничег важнијег за будућност српског народа од демографске обнове, заштите културног наслеђа, очување националне свести и историјског памћења. У скорашњем тексту Слободана Антонића „Самомрзитељи“[1], имали смо прилике да прочитамо приказ лика и дела директора Народне библиотеке Сретена Угричића. Не само што је у нашој лепој држави могуће да неко попут Сретена Угричића постане директор једне од најважнијих установа, тиме доказујући да ова земља нема никакву културну нити образовну политику, већ су и уџбеници у служби дневнополитичких дешавања. Као што ћемо имати прилике да видимо, идеолошка злоупотреба младих почиње од основне школе.

Албанци – староседеоци Балкана и дошљаци Срби

Претходних дана, помно сам ишчитавао и бележио занимљивости из уџбеника историја за шести разред основне школе у издању Завода за уџбенике Београд. Аутор овог уџбеника Раде Михаљчић износи неке фрапантне тврдње. Након читања овог уџбеника, нисам више сигуран да познајем српску средњовековну историју. Може бити да само нисам довољно проучавао дела албанских и хрватских историчара. Наиме, у овом уџбенику који се бави историјом средњега века, могао сам да научим да „...подела друштва увек води и стварању државе која штити богати, владајући слој“[2]. Занимљива опаска. Након што сам ову значајну лекцију савладао, упознао сам се са староседеоцима Балкана – Албанцима. Након описа доласка Словена на Балкан и сукоба са староседеоцима аутор каже „...међутим, староседеоци који су живели заједно и чија су насеља груписана у веће скупине нису словенизирани. Обичаје, језик, и друга народна обележја сачували су Албанци. Део досељених Словена примио је језик и обичаје Албанаца и стопио се с њима“.[3] Запањен овом констатацијом, сасвим случајно сам пронашао објашњење у првој проширеној верзији истог уџбеника, у реченици које нема у садашњој: „Албанци воде порекло од староседелаца на Балканском полуострву, највероватније Илира, романизованих у мањој мери. Са њима су се мешали стари Грци, Словени и други народи...“. [4]

После оваквог сазнања, нема смисла приговарати Албанцима на својатању Косова и Метохије, српских манастира и културне баштине. Они су ионако балкански староседеоци, а Срби су узурпатори. Читајте децо, учите српски ђаци, своју историју! Ви сте припадници дошљака и узурпатори албанске земље и све што доживљавате – доживљавате са разлогом. Албанци не узимају српску земљу, већ враћају своју натраг. Ето, и то доживесмо од српског историчара који нашу децу учи средњовековној историји. Тврди човек да су Албанци потомци Илира, и тиме директно помаже њихове освајачке походе и отимачину српске земље. Одавно је утврђено да Албанци немају поморску и рибарску терминологију, чиме нам је немачки лингвиста, академик, проф. др Густав Вајганд (G. Weigand, 1860–1930) доказао да Албанци нису Илири. Ово је један од његових дванаест чувених аргумената који су преведени, објављени и продискутовани (па и усвојени) од стране свих светских признатих истраживача. Штавише, и од самих албанских трезвених научника, лингвиста, историчара и академика, као што су академик, проф. др. Eqrem Çabej (1908-1980), др Ardian Klosi, Ardian Vehbiu, Fatos Ljubonja и пуно других. Без обзира на то што је научни свет прихватио истину о пореклу Албанаца, албанске власти, подржане од стране квазинаучних теорија, настављају да тврде да су пореклом Илири. Тиме су преплавили своју литературу, почев од буквара, који стављају у руке својој деци од првог дана школе, па све до "научних" студија и дисертација. Све то очигледно није довољно појединим српским академицима као што је случај са Радетом Михаљчићем. Кога брига за карту Европе из 814. године на којој се јасно види српска држава на Балкану и албанска која се граничи са Јерменијом и Азербејџаном. Моја непросвећена маленкост, недовољно заражена еврофанатизмом и регионалним духом сарадње и братства, не може да схвати овакву тврдњу у уџбенику за шести разред. Уколико сте помислили да је то све, варате се. Након тога сам проширио своја сазнања научивши да је „ Стефан Немања освојио Косово и крајеве северне Албаније“ [5]. Наравно, писац уџбеника је могао рећи – крајеве данашње Албаније. Ништа од тога. Понадах се, у тренутку, да је у питању случајан превид. Постоји још један случајан превид, који додуше, вероватно није ауторова грешка, али показује стање духа људи који су учествовали у припреми овог уџбеника за штампу. У одељку „Историја и легенда“, српски јунаци Топлица Милан и Косанчић Иван су, сасвим случајно, заменили имена, те се наводи „ ...њима је предање придодало измишљене, неисторијске ликове као што су Југовићи и побратими Милоша Обилића, Иван Топлица и Милан Косанчић“. Као неко ко је одрастао на косовском завету и српским епским песмама, не могу да разумем овакав превид (да не говоримо о сигурности са којом аутор тврди да су ликови измишљени).

Након свега овога, био сам убеђен да читам дело из албанске историографије. Нажалост преварио сам се. Понадам се да ће се аутор исправити у одељку о османлијским освајањима, међутим: „После Маричке и Косовске битке, Турци су све више угрожавали албанске области“[6]. Након тога говори о јунаштву Ђорђа Кастриота Скендербега и ниједном речју не напомиње да је Скендербег пореклом био Србин, нити долазак Албанаца на Балкан након слома арапске Сицилије.

„Македонски Словени“ и њихова национална самобитност

Уколико нисте знали – ваша деца знају.

Македонци су стари европски народ. Некада су се звали „Македонски Словени“ и међу првима су прихватили ћирилицу: „ ...на Балканском полуострву ћирилицу су прихватили Срби, Македонски Словени и Бугари“.[7] Међутим, каже аутор, ћирилицу су, сем Срба, Македонаца и Бугара прихватили и људи који живе у „ Босни и приморским крајевима југоисточно од Сплита“. [8] Ко ли би ти, непознати људи, могли бити? Да ли је разумно претпоставити да су у питању били Срби? Не, не, то нипошто, бошњачки историчари у својим уџбеницима уче децу да у средњем веку у Босни није било Срба. Нећемо ваљда пропагирати великосрпску политику у уџбенику за историју, није европски од нас да исказујемо претензије на суседне и пријатељске нам државе. Зато ћемо, како бисмо изгледали европеизовано и сорошевски, рећи да постоје неки неидентификовани људи, ван границе данашње Србије, који су користили ћирилицу. Та формулација звучи модерно. Аутор је овај маневар искусно извео, и самим тим заслужује награду „Најевропљанин“. Заслужни носилац овог престижног признања је и Ивица Дачић. Аутор даље говори и о патњама и страдању „Македонских Словена“. Наиме, „после слома Бугарске, над Македонским Словенима успостављена је византијска власт. Нова управа изазвала је незадовољство које је прерасло у отпор... “[9]

О патњама „Македонских Словена“ говори и у одељку о српским средњовековним освајањима: „ ... Од Византије краљ Милутин је освојио Македонију, у којој су живели Македонски Словени...“[10]

Такође, Душан Силни је освојио „већи део албанских крајева“[11]. Одмах се види да смо лидери у региону. Председник Тадић решава хрватско – словеначке спорове, а историчар Михаљчић разрешава велику енигму историје и дневнополитичких збивања. Срби и Бугари су вршили претензије на македонску територију тероришући македонски народ (шта би са свим оним Србима у Македонији који су се тако изјашњавали до 1945, они су изгледа, статистичка грешка) а Грци без разлога нападају Македонце за узурпацију грчког имена и злоупотребу историје. Дневнополитичка енигма. Управо је то и суштина овог уџбеника – пропаганда у служби дневнополитичких збивања и потреба, корак напред ка „помирењу у региону“. Научио сам, такође, да је Маричка битка била катастрофа македонске, а не српске државе и народа.[12] Македонија је, каже аутор, „ изгубила самосталност“.

Значи, наши преци су ослобађањем јужних српских крајева 1912 године у ствари извршили агресију на македонски народ. Боже, нисам имао представу да смо ми Срби народ освајача. Што би рекао Брана Црнчевић, „ колико Србија треба да буде мала да не би била велика“.

На овом месту не могу а да не споменем неколико речи Данка Поповића из уста његовог јунака Милутина: „ Заузесмо ми Кајмакчалан, синовче. Прекрисмо га лешевима. Само коња шта је остало да се распада на оним падинама... Добро, благо ујаку, а што ми онда љубисмо земљу?... Имадосмо ли ми нека друга посла него да по Македонији гинемо? Јесу ли, благо ујаку, велим, јесу ли ти чија је земља знали раније да је њина? Ако јесу, што је не освајаше и ослобађаше, како се тек сад сетише чија је?... – смеје ми се у брк... Сви они пишу сад и говоре да смо ми отели Македонију кад смо прешли преко Кајмакчалана. А ја, синовче, видим нас како љубимо земљу кад смо прешли на ову страну Кајмакчалана, па ми криво. Што је нама било потребно да љубимо земљу Кајмакчалана па да се Македонци љуте на нас... Што да Македонија буде за нас три пута гробница, па да нас чак и наши школовани људи кајмакчаланским аветима називају и да нас подругљиво зову Солунцима, ко да је лако бити Солунац. Зашто се заборавља да је и од оне шаке јада што је са Халкидикија пошла као десеткована српска војска до краја изгинуло више од половине... Зашто да испаднемо смешни на крају? “[13]

Закључак

Сваки народ покушава да у својим уџбеницима „улепша“ историјске догађаје и представи себе у бољем светлу, те често претера. Једино је код нас немогуће очекивати бар минимум објективности, бар минимум самопоштовања и поштовања историјске истине. Како изгледа концепција будуће регионалне сарадње у погледу заједничке историје и чињеница у уџбеницима, најбоље можемо видети по публикацији Сорошевог Фонда за отворено друштво Босне и Херцеговине „ Образовање у Босни и Херцеговини – чему учимо дјецу?“ [14]

Ту можемо пронаћи позитивне и негативне уџбеничке примере. Наравно, на основу процене Фонда. На пример, у критици уџбеника из Српског језика и културе изражавања у Источном Сарајеву каже се: „ Већи део наведених примера односи се на имена везана за српску културу и историју, нису присутни примери из културе и традиције других конститутивних народа и не доминирају примери везани за Босну и Херцеговину: „На пример: Улица српских владара, Улица бана Лазаревића, Улица Бранка Ћопића, Улица Немањина, Трг слободе, Трг жртава фашизма; Првомајска улица, Његошева улица ...На пример: Основна школа "Петар Кочић", Филозофски факултет у Бањалуци, Народна библиотека Србије, Грађевинско предузеће "Рад", Општина Требиње ...“ “ [15]

Занимљив је коментар на песму Алексе Шантића: „ Избор ове Шантићеве песме из целокупног песниковог стваралаштва говори о свесној намери аутора уџбеника да кроз наставу књижевности пласира идеолошку поруку, чији је примарни задатак - формирање националног бића. Песма је, с обзиром на контекст, политичка, а будући да је национално јасно одређена, и патриотска:

„МОЈА ОТАЏБИНА ....И свуда гдје је српска душа која, тамо је мени отаџбина моја, мој дом и моје рођено огњиште. ““[16]

Тако изгледа наша срећна будућност на Балкану.

Да се вратимо на крају уџбенику историје. Сем поменутих тврдњи, на неколико места аутор даје и непотребне и паушалне опаске, које су непримерене за један уџбеник историје (независно од тога да ли су исправни или не). Тако, на пример, каже да је папа Гргур сматрао да су „владари дужни да му љубе ноге“.

Шта бих у закључку могао рећи о овом уџбенику? Лично, плашим се да узмем у руке уџбеник за седми и осми разред основне школе, у којима се говори о модерној српској историји. Из свега приложеног, јасно је закључити у ком се правцу креће тумачење историјских догађаја. Тужно је користити уџбенике за децу у циљу промовисања идеолошких порука и дневне политике. Несрећа је што је овај и овакав уџбеник издао Завод за уџбенике, установа која по правилу служи управо за одбрану ђака од пласирања лажи и полуистина и њиховом исправном образовању. Просто ме обузме туга када се сетим да сам се залагао за детаљну проверу садржаја уџбеника које објављују приватне издавачке куће, када овако изгледа ремек-дело Завода за уџбенике.

Имамо ли права да било шта очекујемо од других када смо сами себи највећи непријатељи? На крају, наградно питање – шта мислите, какве ће ставове о српској држави и народу имати ова деца када порасту?

[1] http://www.nspm.rs/polemike/samomrzitelji.html

[2] Историја, Раде Михаљчић, Завод за уџбенике, Београд, 2009, стр. 27

[3] Историја, Раде Михаљчић, Завод за уџбенике, Београд, 2009, стр. 42

[4] http://www.ihtus.us/ihtus/viewtopic.php?t=490

[5] Историја, Раде Михаљчић, Завод за уџбенике, Београд, 2009, стр. 86

[6] Историја, Раде Михаљчић, Завод за уџбенике, Београд, 2009, стр. 125

[7] Историја, Раде Михаљчић, Завод за уџбенике, Београд, 2009, стр. 53

[8] Историја, Раде Михаљчић, Завод за уџбенике, Београд, 2009, стр. 53

[9] Историја, Раде Михаљчић, Завод за уџбенике, Београд, 2009, стр. 47

[10] Историја, Раде Михаљчић, Завод за уџбенике, Београд, 2009, стр. 90

[11] Историја, Раде Михаљчић, Завод за уџбенике, Београд, 2009, стр. 92

[12] Историја, Раде Михаљчић, Завод за уџбенике, Београд, 2009, стр. 117

[13] Књига о Милутину, Данко Поповић, Књижевне новине, Београд, 1986, стр. 40,41

[14] http://www.soros.org. ba/docs_obrazovanje/2009/ analiza_sadrzaja_uzbenika_nacionalne_grupe_predmeta.pdf

[15] http://www.soros.org.ba /docs_obrazovanje /2009 /analiza_sadrzaja_uzbenika_ nacionalne_grupe_predmeta.pdf

[16] http://www.soros.org.ba /docs_obrazovanje/2009/ analiza_sadrzaja_uzbenika_nacionalne_grupe_predmeta.pdf



http://www.nspm.rs/kulturna-politika/srpska-istorija-u-udzbeniku-sestog-razreda-osnovne-skole.html