четвртак, 12. мај 2011.

„Најевропљани“ !?

Пише: Милан Дамјанац




Имам толико утисака са овогодишње доделе признања за „Најевропљанина“ да просто морам да их поделим са ширим аудиторијумом. Сумњам да ће их неко изрећи на нашим малим екранима.
Имали смо прилике да сазнамо како је министар одбране Србије, Драган Шутановац добио награду „Најевропљанин Србије“ за 2010. годину [1]. Имајући у виду да је награда додељена у још пет категорија, један од лауреата је и министар за пословно планирање и заштиту животне средине, Оливер Дулић. Шта уопште представља избор за „Најевропљанина Србије“? Који су критеријуми за додељивање ове награде? Шта она заиста представља?

У свом говору, Шутановац је нагласио да му је исто питање поновио десетогодишњи син; срећом, Шутановац му је мудро одговорио да је то престижна награда, јер је бити најевропљанин престижна ствар. На питање свог десетогодишњег сина (знате већ како понекад деца умеју да питају тако очигледне ствари) у чему је разлика између „Европљанина“ и „Најевропљанина“, овогодишњи лауреат, „Најевропљанин Србије“, Шутановац, је виспрено закључио да је „Најевропљанин“ онај који поштује људска права, универзалне цивилизацијске норме и људске вредности. Хвала овогодишњем лауреату. Не само што је просветлио сина, који је, како каже, све одмах схватио, већ је просветлио и мене. Нисам знао да остали житељи Србије не поседују тај квалитет и особине. Живео сам у заблуди да знам мноштво људи који деле ове вредности. Али, добро, ко ће ако не „Најевропљанин“ да ми отвори очи.

Права штета, па нисмо сви десетогодишњи дечаци. Вероватно је из угла десетогодишњака то звучало попут бајке о Снежани и седам патуљака или приче о Деда Мразу. Е тако му дође и овај избор за „Најевропљанина“ – то је избор који и наликује на неку бајку, некакво нејасно признање попут признања из неког цртаног филма које се додељује живописним ликовима наше естрадне (упс!), односно политичке сцене. Тако је лауреат на пољу политике објаснио своје заслуге које су га довеле до највећег признања које искрени „Европљанин“ може да замисли.

Пазите само, дакле постоји награда за „Најевропљанина“ коју је пре Шутановца добио још један бивши Европљанин а сада „Најевропљанин“ Ивица Дачић, а која се додељује, изгледа, за неизмерну жељу за приступањем “Царству божијем на земљи – Светој ЕУ”. Замислите, ја сам својевремено помислио да се награда додељује за најбоље познавање европске традиције и културе.
Кад оно, „Најевропљанин“ је онај „Европљанин“ (шта год то у идентитетском смислу данас представљало) који је безалтернативни заговорник ЕУ-интеграција по сваку цену и који Европску унију посматра чисто метафизички и безгрешно. Наравно, то што се чини да је највећа разлика између „Најевропљанина“ и „Европљанина“ оданост овом “светом” циљу и степену љубави према Европској унији, ипак се чини нетачним; пре ће бити да је главна разлика непознавање европских хришћанских традиција, ренесансе, књижевности и филозофије. Тешко да се скок из етичког става једног Европљанина у метафизичко стање „Најевропљанина“ може догодити а да се при томе не забораве основни постулати старе Европе. Оне Европе коју је прославио један Гете, која је била духовна колевка највећим мислиоцима, оне Европе која је изродила слободарске народне и националне идеје.

Нема тих идеја, нема слободе, нема части, нема образовања, поезије и песништва, нема духа и квалитета у тој данашњој „Нај-Европи“. Нема ничег у њој сем празнине. Она је духовно ругло и бледи одсјај некадашње Европе. Дакле, награда се тицала једне политичке организације, једне уније земаља, каквих има још у свету, а која је узурпирала име „Европљанин“. Никоме из старе Европе не би пало на памет да било када, било где додељује ову понижавајућу награду. Не би, зато што је та Европа саздана на другим вредностима и принципима од које је право на слободно мишљење и лични интегритет било највеће и најпоштованије. То је Европа која је уздизала право на слободу изнад права на живот. То је Европа части, а не Европа власти. Те и такве Европе одавно више нема. Европа је данас прогутана, а њене вредности изопачене од стране Европске уније која је сама издала вредности на којима је заснована. А издала их је онда када је постала слушкиња Сједињених Америчких Држава и њеног сателита у Европи, Велике Британије.

И зато ни ова награда Шутановцу није искључиво због залагања да се Србија безусловно „утопи“ у ову нову конструисану идолатрију са огромном нефункционалном бирократијом и нелегално изабраним председником под називом ЕУ, већ је додељена због његових евроатлантских напора. У неким другим околностима, не би било нормално да се „Најевропљанин“ истовремено залаже за унију европских земаља и за улазак у ратни савез који предводи Империја која није део ЕУ. Међутим, ово је „Врли Нови Свет“ у коме је све дозвољено и сваки медиокритет је добродошао за награђивање. Они који служе превасходно и увек искључиво интересима свог народа никада неће добити награду овог типа, пошто је критеријум за њено добијање беспоговорна послушност Бриселу. Дакле, шта се награђује? Награђује се покорност, заступање туђих интереса и истрајност у томе. Тако је Ивица Дачић (бивши непожељни Европљанин) својевремено заслужио да постане „Најевропљанин“ у два корака, након што је направио владу са онима које му је сугерисао Брисел, чиме је ваљда потврдио своје, како сам Шутановац рече „поштовање људских права, универзалних цивилизацијских норми и људских вредности“, или у преводу, потврдио је своју послушност ставу Брисела и Вашингтона и њихових амбасада у Београду. Ето на шта је спала „нова Европа“- награђује своје послушнике чиме де факто доказује да води колонијалну политику.

Што је још грђе, наши се политичари утркују ко ће бити послушнији, па се још и смешкају на додели признања за покорност. То ме подсети на ону ујдурму која се створила око слике Милана Недића у крагујевачкој Првој гимназији. Кажу, није место слици једног квинслинга у јавној установи. Сва срећа па ми ове наше, савремене квинслиге, гледамо по цели дан на тв екранима. Само што је Милан Недић био квинслинг са одређеним циљем, и у том духу је и сачувао од ножа готово пола милиона Срба, а ја сретне плодове сарадње са колонијалним господарима и окупаторима данас још не видим. Или можда грешим?

Нећете ми ваљда рећи да нисмо окупирани? Ма дајте, пробудите се. Република Српска, као ентитет у БиХ је далеко слободнија српска држава него Република Србија, која је на папиру независна држава.

На крају, морам да кажем пар речи и о лауреату број 2 (или ако му је више по вољи, number two) за прошлу годину. То је вишеструко помињани министар у нашем народу, ортопед на привременом раду у Влади као министар животне средине и просторног планирања, Оливер Дулић. У свом говору, подсетио нас је да живимо у „прљавој земљи“, у којој се „загађује животна средина“, али он, као „Најевропљанин“ који тежи да постанемо модерно европско друштво у коме таквих појава нема, свесрдно, добронамерно, али строго, готово очински је прекорио неуки народ и упутио га ка правим вредностима. Права штета што се као министар и „Најевропљанин“ није сетио да заиста и помогне јадном и бедном српском сељаку и сиромашним српским породицама – за почетак тиме што им неће одмагати. Када би им помогао можда би и они помогли њему. Само се бојим да он има више да научи од обичног народа него они од њега. Јер, када би којим случајем понешто од њега и научили, држава би банкротирала у року од недељу дана.

Само за израду сајта који промовише кампању „Очистимо Србију“, коју је покренуо министар Дулић у циљу образовања неуког народа (како би нам држава била чистија), издвојено је 25 хиљада евра! [2] Ево га, дакле, и други „Најевропљанин“ на делу. Можда је, додуше, реч о некој европској вредности и обичају у који нас још нису упутили. Могуће је да је дошло до замене теза, па су наши министри, читајући причу о Робину Худу и „Веселој дружини“, погрешно повезали ствари, па помислили да је циљ узети од сиромашних и дати богатима а не обратно. Далеко било да мислим да се богатима треба узети. Не мисле то ни они, а и лоше је да их љуте, него је најлакше узети од оних који не могу да саставе крај са крајем, а не буне се. И тако се богати слој увећава, а сиромашни слој постаје небитан и непрегледан.

То је, дакле, начин на који се Влада бори против страшне СЕКЕ (надам се да нећемо доживети и БАТУ, то не бисмо преживели), и за то се добија награда за „Најевропљанина“! Није све то лако, треба постићи све што је зацртано, већ ће у следећем кругу, верујем, након сајта од 25 хиљада евра, такси до Скупштине коштати 80 хиљада евра (само за министре, са плаћањем на фактуру у стилу Срећка Шојића), а набавка компјутера за министарство ће коштати тричавих милион евра. Шта је то за нас. Имамо, па се разбацујемо. А кад не будемо имали, продаћемо ЕПС, Телеком, па ћемо преживети и догодине. Додуше, биће незгодно ако се сви „уграде“; шта ће остати за плате нашим јадним напаћеним министрима?

Шта рећи након свега? Ваљда је ред да им честитам. Дакле, од срца честитам нашим „Најевропљанима“.

Честитам им на преданом раду, на поштовању цивилизацијских норми, људских права и евроспких вредности. Захваљујући њима, схватио сам које су то вредности у питању. А ако буде среће и покорних глава, и догодине ћемо присуствовати овом догађају. Ко ли би могао бити добитник наредне године, питам се? Можда Ђелић? Тешко, пре неки дан је са сузама у очима признао да је „помало љут на ЕУ“, мада „не губи веру“.

Можда Чедомир Јовановић? Не, није у власти, што је права штета, да јесте, био би главни фаворит. Увреде на рачун малих људи и Африканаца би му сигурно биле опроштене. Уосталом, многе европске земље управо бомбама уводе демократију у Либију. Које дете више-мање, то му дође колатерална штета. Важно је да је ненаоружани терориста ликвидиран како не бисмо причали о мртвој деци. Не знам. Напросто, велика је конкуренција и тешко је направити избор. Видећемо догодине.

Живели наши Најевропљани!

Да нема њих, никада не бисмо спознали границе српске памети и стрпљења.

http://www.slobodanjovanovic.org/2011/05/11/milan-damjanac-„najevropljani“/

Србија у тамници

Пише: Милан Дамјанац


Које су перспективе младог човека у Србији? Уколико не студира не може да нађе посао, а уколико студира свестан је да ништа практично није научио. Дођавола, од чега ће студент да живи кад дипломира? У већини случајева има диплому из области о којој ништа не зна; односно, зна толико теоријских ствари да ће му бити неопходна пракса како би стечено знање каналисао и применио. Уколико, пак, завршава студије по „болоњи“, тад нема ни теоријског ни практичног знања. Али има диплому. А како већ рекоше на реклами на билборду- „Заврши и- пали“. Таман тако. Сви то чекају.
Прилазим до прве трафике, купујем паклу цигара гунђајући самом себи због неуспешних покушаја да оставим пушење већ готово две године. Купујем најновије издање „Вечерњих новости“ и, прелиставајући их, посматрам понашање људи, посебно младих. Једни препричавају догађаје у „кући Великог брата“, а други коментаришу како би могли некога да „заврну“, да некако на „муфте“ зараде коју „кинту“ и оду „преко гране“.


Након прелиставања постмодерних вести које наликују једна на другу, а опет су објективније од вести које се могу прочитати у другим писаним гласилима, промислио сам о српском националном питању и тренутној ситуацији (а српско питање је, како једном рече Добрица Ћосић, понајвише филозофско питање), и затим бацио новине у оближњу канту, запалио цигарету, погледао ка небу, гласно уздахнуо и запитао се може ли горе. Може. Може, може. Итекако може. Али сам бар сигуран да може и боље. Много боље. Да ли је то вредно ризика? Јесте. Из једног јасног разлога. Уколико не буде боље биће горе пре него што се опет буде поставио избор. Ништа не губимо, бар је неуспех загарантован и ако ништа не предузмемо. Уколико остане исто биће горе све док нас више не буде. А ако буде боље- ето и та шанса постоји- значи да је могуће да се извучемо. Дакле, хоћемо ли тихо нестати или бар покушати да дамо отпор?

Зашто све ово говорим? Нема томе недељу дана, али догодило се- уследио је бар делић признања чињеничке истине, бар делић правде. И Хашки суд је утврдио оно што сви одавно знамо: да су Бљесак и Олуја биле злочиначке акције и да је реч о „удруженом злочиначком подухвату“ како би се протерали Срби из Хрватске. Међутим, не желим о томе да говорим. Ваљало би размотрити све начине на које су хрватска власт и медији годинама обмањивали народ и величали злочин. Ваљало би рећи да је то „пумпање“ неистина довело до оноликог излива емоција на тргу Бана Јелачића. А опет, ни о томе ми се не говори. Постоји у целој причи знатно важнији утисак, знатно важнија тема; а та тема се тиче солидарности и осећаја повезаности. Та тема се тиче националног достојанства, поштовања, идентитета и ако хоћете, елементарне пристојности.

Пре неког времена преминуо је велики српски књижевник Брана Црнчевић. Слабо ко је то и приметио. А и они који јесу морали су да гледају како га све блате они који немају елементарног националног осећања ни људске пристојности. Располућеност и несрећа овог народа могла се најбоље осетити у том тренутку. Нема чак ни избалансираног медијског извештаја о његовој смрти, или још боље, о животу. Има само често нескривеног радовања. Многима је било тешко чак и да мртвог човека испоштују. Све је у функцији затирања свести и сећања. Све је у функцији затирања нас самих. А то радимо боље него сви други. Само треба обратити пажњу на који је начин пренета његова биографија. То да је био пријатељ покојног премијера изостављено је, али је пријатељство са Милошевићем истакнуто. А истакнуто је чак и којих је петиција био потписник и да је подржавао Радована Караџића и Вучуревића. Несрећни српски народе! Уистину српски народ ниједног свог непријатеља није мрзео сем самог себе. А народу који мрзи себе тешко је помоћи. Како помоћи народу који ћути док га даве, који ћути док нестаје?
Управо због тога се ово питање не тиче само разлике између хрватске и српске власти, између хрватске и српске државе. Нажалост, тиче се и разлике између хрватског и српског народа. Тај осећај повезаности, солидарности, чак и у злочину и у лажи, чак и у фанатичном и претераном изливу емоција који смо могли видети на загребачким улицама знак су живота једног народа, знак су да је народ пун животних сокова. Знак је да неке ствари од тог народа треба и научити.

Знак је да нешто није у реду са нама. Није у реду да не реагујемо када власт одустане од гоњења злочинаца који су српске мајке завили у црно. Није у реду да хапси часног човека, Вучуревића, што би био катастрофалан и патолошки потез чак и да није у питању частан човек, а јесте. Степен отупелости, меланхолије и опште апатије српског народа је очигледан. Српски народ жели да га нема. Није у стању да помогне самом себи, јер не зна ни ко је ни да ли жели да преживи. А само да бар једном истински погледа своје сународнике са друге стране Дрине који на потпуно нормалан начин реагују на неправду, на правду, на љубав, на мржњу, на пријатељство, на непријатељство – схватио би колико је изгубио сам себе. Схватио би још нешто: схватио би колико је тужан и јадан постао.

Српски народ који живи на просторима Републике Српске сачувао је обичаје, зна ко је, зна шта је, зна који су му интереси и куда треба а куда не треба да иде. И за сваку тешку одлуку спреман је да плати цену. Ми то нисмо.

И то је та горка истина. Живимо у полуколонији у којој најважније одлуке доносе изасланици страних држава, а оне мање важне тајкуни и њихови савезници у владајућим политичким странкама. Медији и константно самопонижавање наших власти одузели су нам сваки осећај достојанства и самопоштовања. Није ово феномен који се односи само на Србе. То је феномен познат и у индивидуалној и у колективној психологији. Уколико вам довољно снажно чупају душу, газе по вашим сећањима, по прецима, по историји, а ви ту не можете ништа; уколико довољно истрајно раде на томе да вам савију кичму и да вам докажу да је сваки отпор узалудан почећете да верујете у то. Након плача, беса, депресије, долази отупелост на спољне надражаје.
Верујете, као што наш народ данас верује, да је све узалудно, да ништа вредно борбе није. И зато је лакше националну фрустрацију и знаке живота показати када је у питању неко други. Зато је могуће да десет хиљада Срба направи скуп подршке Јапану. Зато је могуће да Срби буду први у свету по бројности у давању подршке Муамеру Гадафију. Ми знамо како је живети празнином. Како је све изгубити. Зато је тако лако идентификовати се са другим само да би се побегло од себе. А од себе се, ипак, не може побећи, у шта ће се, надам се, уверити и наша браћа Црногорци на попису.

Тај „бранитељ“ који је, чувши пресуду Готовини разбио излог и почео да се касапи по лицу је одраз те солидарности, повезаности, идентитета, идеје. Рећи ћете: он је одраз патологије и погрешног тумачења историје. Рећи ћете: то је производ „прања мозга“ који су вршили хрватски медији. Рећи ћете да је то последица континуитета деловања хрватске политичке елите од Фрање Туђмана до данас. Јесте. Заиста јесте, нема дилеме. Међутим, ипак је и далеко више од тога. То је одраз љубави. Као што је и ћутање по питању хапшења Вучуревића насред земље Србије одраз апатије и болести. Оболели смо од националне апатије.

Логично је зашто је све ово тако. У Хрватској је бити Хрват част, у Србији је бити Србин срамота. У Србији се уводе заједнички уџбеници историје, брише се колективно сећање. Чак нема реакција ни на пресуду која је потврдила да су наши сународници етнички очишћени из Хрватске – мада смо то већ одавно сви знали.

Једна ствар се додуше мења. Клупко се одмотава, и колико год да се истина крила, жртве и убице излазе на видело дана. Колико год да је Западна пропаганда моћна, она није могла да заустави истину о Олуји. Истину о Јасеновцу. Истину о киднаповањима, убиствима и препродаји органа Срба са Космета од стране терориста. Истина увек исплива на видело ма колико се трудили да је игноришете. Мене више брине ово одсуство реакција. Нема ничега. Мук.

Није наш проблем ни што биолошки нестајемо, ни што губимо територије, ни што су нам све институције пропале. Наш проблем је што више никога није брига. Чује се само тишина.
И након свега, наша „елита“ поново говори о историјском помирењу Срба и Хрвата. Срби, наравно, ћуте, али хрватска елита говори. Сплит ће назвати трг по Анти Готовини и то се максимално одобрава (хајде да замислимо шта би се догодило да неко именује трг у Србији по Ратку Младићу), Јадранка Косор на помену јасеновачким жртвама изједначава Вуковар и Јасеновац, а сва се полемика у Хрватској води са циљем да се открије ко је документа која потврђују хрватску кривицу проследио Хагу. То је тај народ који се „суочава са прошлошћу“. Не даје се у Хрватској простора медијима и разноразним „невладиним“ организацијама да мењају колективну свест и врше психолошке тренинге и преваспитавања.

На крају, морам да споменем и пресуду Младену Обрадовићу и његовој трудној жени. Шта уопште значе ове пресуде? Значе да је Србија на робији. Значе да живимо у тоталитарном поретку у коме се пресуде доносе селективно, дакле за Младена затвор, а за великомађарски фашистички покрет „64 жупаније“ и Муфтијине говоре ништа? Значе да је српски народ располућен и под окупацијом. Значе да биолошки нестајемо, да деце нема, а и оно што има се успешно растерује из земље маркетиншким кампањама које им нуде благостање на Западу, а ако није то онда је ту немогућност да се запосле (логично, у овој земљи не постоји никаква стратегија за било шта, па ни за образовне профиле који су тржишту рада неопходни) и живе пристојним животом. Чак и да све то ставимо на страну, зашто би неко од њих градио будућност у земљи која се константно територијално смањује.

Добар део Срба већ неко време сматра да је „будућа сецесија Војводине готова ствар“, што само потврђује степен колективне отупелости и губитка вере у опстанак државе и нације и било какав живот достојан човека. Можда треба да се боре и остану у земљи, због осећаја одговорности, да учине нешто добро за своју државу и народ? О, да, али где су нешто о патриотизму могли да науче? У породици? Каквој породици, да ли се у овој држави промовише бар једна породична вредност? Колико бракова и развода годишње имамо? У школи? Из заједничких уџбеника историје, са безалтернативних медија који предају веру у безалтернативно утапање државе у амерички протекторат са седиштем у Бриселу? Можда су нешто о патриотизму, поносу, самопоштовању могли да науче гледајући како се обележавају годишњице бомбардовања и како се клечи пред Западним силама како би нас што пре у злочиначки пакт који нас је бомбардовао примили, да бисмо ваљда и ми могли да бомбардујемо друге па барем у нечему да победимо? А можда су о патриотизму научили од нашег председника који се стално извињава? Можда су прочитали неко капитално дело српске књижевности у оквиру лектире? Ма какви, то се више не чита, сада читамо Харија Потера.

Ето, то је тужна истина Србије. Пробудите се док још није касно. Како је једном лепо рекао управо покојни Брана: „Буде ме кад сањам, терају ме да сањам кад сам будан“.


http://www.slobodanjovanovic.org/2011/04/26/milan-damjanac-srbija-u-tamnici/

http://www.standard.rs/vesti/36-politika/7183-milan-damjanac-o-emu-misli-kad-si-mlad-u-srbiji-.html

Хаг, Срби и Хрвати

Пише: Милан Дамјанац


Коначно, уследио је бар делић признања чињеничке истине, бар делић правде. И Хашки суд је утврдио оно што сви одавно знамо: да су Бљесак и Олуја биле злочиначке акције и да је реч о „удруженом злочиначком подухвату“ како би се протерали Срби из Хрватске. Међутим, не желим данас о томе да говорим. Ваљало би размотрити све начине на које су хрватска власт и медији годинама обмањивали народ и величали злочин. Ваљало би рећи да је то „пумпање“ неистина довело до оноликог излива емоција на тргу Бана Јелачића. А опет, ни о томе ми се не говори. Постоји у целој причи знатно важнији утисак, знатно важнија тема; а та тема се тиче солидарности и осећаја повезаности. Та тема се тиче националног достојанства, поштовања, идентитета и ако хоћете, елементарне пристојности.

Пре два дана преминуо је велики српски књижевник Брана Црнчевић. Слабо ко је то и приметио. Располућеност и несрећа овог народа могла се најбоље осетити у том тренутку. Нема чак ни избаланасираног медијског извештаја о његовој смрти, или још боље, о животу. Има само често нескривеног радовања. Многима је било тешко чак и да мртвог човека испоштују. Све је у функцији затирања свести и сећања. Све је у функцији затирања нас самих. А то радимо боље него сви други. Само треба обратити пажњу на који је начин пренета његова биографија. То да је био пријатељ покојног премијера изостављено је, али је пријатељство са Милошевићем истакнуто. А истакнуто је чак и којих је петиција био потписник и да је подржавао Радована Караџића и Вучуревића. Несрећни српски народе! Уистину српски народ ниједног свог непријатеља није мрзео сем самог себе. А народу који мрзи себе тешко је помоћи. Како помоћи народу који ћути док га даве, који ћути док нестаје?

Управо због тога се ово питање не тиче само разлике између хрватске и српске власти, између хрватске и српске државе. Нажалост, тиче се и разлике између хрватског и српског народа. Тај осећај повезаности, солидарности, чак и у злочину и у лажи, чак и у фанатичном и претераном изливу емоција који смо могли видети на загребачким улицама знак су живота једног народа, знак су да је народ пун животних сокова. Знак је да неке ствари од тог народа треба и научити.

Знак је да нешто није у реду са нама. Није у реду да не реагујемо када власт одустане од гоњења злочинаца који су српске мајке завили у црно. Није у реду да хапси Вучуревића, што би био катастрофалан потез чак и да није у питању частан човек, а јесте. Степен отупелости, мелахолије и опште апатије српског народа је очигледан. Српски народ жели да га нема. Није у стању да помогне самом себи јер не зна ни ко је ни да ли жели да преживи. А само да бар једном истински погледа своје сународнике са друге стране Дрине који на потпуно нормалан начин реагују на неправду, на правду, на љубав, на мржњу, на пријатељство, на непријатељство- схватио би колико је изгубио сам себе. Схватио би још нешто. Схватио би колико је тужан и јадан постао.

Српски народ који живи на просторима Републике Српске сачувао је обичаје, зна ко је, зна шта је, зна који су му интереси и куда треба а куда не треба да иде. И за сваку тешку одлуку спреман је да плати цену. Ми то нисмо.

И то је та горка истина. Живимо у полуколонији у којој најважније одлуке доносе изасланици страних држава а оне мање важне тајкуни и њихови савезници у владајућим политичким странкама. Медији и константно самопонижавање наших власти одузели су нам сваки осећај достојанства и самопоштовања. Није ово феномен који се односи само на Србе. То је феномен познат и у индивидуалној и у колективној психологији. Уколико вам довољно снажно чупају душу, газе по вашим сећањима, по прецима, по историји, а ви ту не можете ништа; уколико довољно истрајно раде на томе да вам савију кичму и да вам докажу да је сваки отпор узалудан почећете да верујете у то. Након плача, беса, депресије, долази отупелост на спољне надражаје.

Верујете, као што наш народ данас верује, да је све узалудно, да ништа вредно борбе није. И зато је лакше националну фрустрацију и знаке живота показати када је у питању неко други. Зато је могуће да десет хиљада Срба направи скуп подршке Јапану. Зато је могуће да Срби буду први у свету по бројности у давању подршке Муамеру Гадафију. Ми знамо како је живети празнином. Како је све изгубити. Зато је тако лако идентификовати се са другим само да би се побегло од себе. А од себе се ипак, не може побећи, у шта ће се, надам се, уверити и наша браћа црногорци на попису.

Тај „бранитељ“ који је, чувши пресуду Готовини разбио излог и почео да се касапи по лицу је одраз те солидарности, повезаности, идентитета, идеје. Рећи ћете, он је одраз патологије и погрешног тумачења историје. Рећи ћете, то је производ „прања мозга“ који су вршили хрватски медији. Рећи ћете да је то последица континуитета деловања хрватске политичке елите од Фрање Туђмана до данас. Јесте. Заиста јесте, нема дилеме. Међутим, ипак је и далеко више од тога. То је одраз љубави. Као што је и ћутање по питању хапшења Вучуревића насред земље Србије одраз апатије и болести. Оболели смо од националне апатије.

Логично је да што је све ово тако. У Хрватској је бити Хрват част, у Србији је бити Србин срамота. У Србији се уводе заједнички уџбеници историје, брише се колективно сећање. Чак нема реакција ни на данашњу пресуду која је потврдила да су наши сународници етнички очишћени из Хрватске-мада смо то већ одавно сви знали.

Једна ствар се додуше мења. Клупко се одмотава, и колико год да се истина крила, жртве и убице излазе на видело дана. Колико год да је западна пропаганда моћна, она није могла да заустави истину о Олуји. Истину о Јасеновцу. Истину о киднаповањима, убиствима и препродаји органа Срба са Космета од стране терориста. Истина увек исплива на видело ма колико се трудили да је игноришете. Мене више брине ово одсуство реакција. Нема ничега. Мук.

Није наш проблем ни што биолошки нестајемо, ни што губимо територије, ни што су нам све институције пропале. Наш проблем је што више никога није брига. Чује се само тишина.

http://www.nspm.rs/politicki-zivot/hag-i-srpsko-hrvatske-reakcije.html

Путин и српске медијске игре

Пише: Милан Дамјанац



Завршена је дуго најављивана посета Владимира Путина Србији. Сви смо већ мање или више упознати са званичним циљем Путинове посете, међутим, ретко ко зна детаље о мотивима саме посете. Сигурно је да је Путин дошао пре свега како би заштитио руске економске интересе (при чему највише мислим на пројекат „Јужни ток“), пружио подршку Србији у даљој дипломатској борби за повратак Космета у границе Србије и, вероватно, проширио економску сарадњу две земље и изнео неку понуду за ЕПС, мада је ово последње ипак само утисак писца ових редова.

Све у свему, уобичајено је да народ не зна детаље о којима се разговара иза затворених врата. Међутим, у овом случају се поставља питање је колико нас који се обавештавамо преко српских змедија зна чак и детаље оног, званичног и јавног дела посете? Желим да кажем следеће - уколико нисте уживо пратили излагање Владимира Путина доживећете огромно изненађење када прочитате извештаје и наслове о овој посети у неким од „наших“ тиражних медија. На пример, Блиц [1] Путинове речи да ће Русија и Србија „пажљиво пратити и заједно радити да европска интеграција не би изазвала штету по руско-српске односе“ трансформише у наслов „Путин: Тежња Србије да уђе у ЕУ не штети сарадњи са Русијом“. Ове мале, али ни мало случајне језичке игре заправо су део суптилног спиновања. Исто тако, на пример, и онај део Путиновог говора у коме се он осврће на проблем преговора Београда и Приштине имао је потпуно другу конотацију од оне која је медијски пренета.

Путин је истакао да ће Русија увек пружати подршку Србији у циљу заштите суверенитета и територијалног интегритета на Косову, и да ће увек бити пре за преговоре него за ратну опцију, али је поводом преговора истакао, то јест, рекао само да је „суверени избор самог српског народа како уређује своје ствари“ и да ће Русија „подржати избор Србије“. Постојала је још једна интересантна, рекло би се, дипломатска опаска, која је изречена поводом братства два народа, односно, када је Путин истакао да Руси и руски народ осећају велику приврженост и братство између два народа, и додао да се „нада да је и у Србији тако“ (курзив М. Д.). Али и ова интересантна опаска такође није заслужила пажњу ни једног српског медија. Баш као што, колико сам ја приметио, ни један наш медиј сем Бјељинске БН телевизије није ни поменуо да је Путин експлиците поменуо и „војну сарадњу“ и „центар у Нишу“!? Изгледа да ни то нашим врлим медијима није било „медијски занимљиво“.

А колико је непрофесионализма и тенденциозног извештавања пратило Путинову посету можда најбоље илуструје срамни текст на Блицу под насловом „И покрет Двери чека Путина у Београду“[2], који је у целини био посвећен српском „националном екстремизму“ и ишчуђавању над тим што држава још увек „толерише ове екстремистичке организације“. (На страну што поменуте плакате са Путиновим ликом и натписом „СРБИН“ нису лепили припадници „Двери“ већ вероватно припадници „Образа“, који су готово идентичне плакате лепили и раније.) Посебно је занимљив део текста у коме се каже да су новинарима „Блица“ у комуналној полицији рекли „да је лепљење плаката кажњиво законом јер се ради о наруживању града...“. Еурека! Изванредно истраживачко новинарство новинара „Блица“! Управо смо открили да је лепљење плаката кривично дело и да плакати служе да би се пласирале „сопствене политичке идеје“. Чудо једно како се тога не сетише пред изборе или било коју другу значајну манифестацију која се у Србији одиграва бар једном месечно . Али нема везе. Важно је да се једна неистина искористи за дифамацију политичких неистомишљеника, а и да се, колатерално, (или је то, можда, био главни мотив?) јавно величање Владимира Путина доведе у везу са „десним екстремизмом“ и „наруживањем града“ .

Али ни то није крај. У току дана, на дневнику РТВ1 у 17 часова усред вести о сусрету Тадића и Путина на дну екрана писало је „потврда непријатељства“. Снимак о овом срамном пропусту већ је обишао интернет мреже [3].

Путин се непланирано дуго задржао у разговору са Тадићем, а детаље ћемо, нажалост, тешко сазнати. Сигурно је да је дошао са неколико интересантних предлога, такођје, сигурно да све не тече баш глатко, чим је убеђивање (једне или друге стране) трајало тако дуго. А бојим се и да само убеђивање није било превише успешно. Важно је, такође, из Путиновог обраћања издвојити део који се односи на сарадњу Русије и Немачке, и Путинов израз „наши немачки пријатељи“ који још једном потврђује рађање новог савезништва и нове европске „песнице“, у којој Русија као извор сировина и Немачка као покретач ЕУ имају главну улогу. У односу на то треба доносити геополитичке процене о будућим стратешким потезима Русије. Но, о томе, пак, другом приликом.

Све у свему, Путинова посета је и те како добродошла како би евентуална руска улагања зауставила даље пропадање Србије и спречила тотални крах економије. Такође, посета је, некако, разгалила срца многобројним Србима који Путина доживљавају као искреног пријатеља. Са друге стране, ова посета је, још једном, оголила лице и наличје српске политичке сцене и њене немогућности да препозна српске интересе и да се само српским интересима руководи. Србија није и не треба да буде слушкиња ниједне државе, али је сасвим нормално да треба да присније сарађује са оним државама које јој не мисле зло и које јој не наносе штету. Србија треба да буде слушкиња искључиво својих интереса.

А то је, бојим се, лекција коју ће наши политичари тешко научити. Штета је што никада нису научили нешто о раду Јована Ристића, легендарног министра спољних послова Србије. Тада би схватили да је постулат сваке успешне политике заштита сопствених интереса. Не туђих, ни западних, ни источних – већ својих. Српских.

[1] http://www.blic.rs/Vesti/Politika/243153/Putin-Teznja-Srbije-da-udje-u-EU-ne-steti-saradnji-sa-Rusijom

[2] http://www.blic.rs/Vesti/Politika/243130/I-pokret-Dveri-ceka-Putina-u-Beogradu

[3] http://www.youtube.com/watch?v=uLl_w2Qvl4I