четвртак, 01. септембар 2011.

Самомрзећи Србин- порекло, значај и функција II део

Пише: Милан Дамјанац


У претходном разматрању о феномену „самомрзећег Србина“ утврдили смо постојање овог феномена. Остаје да се детаљније позабавимо елитом самомрзећих Срба, њеним дометима и циљевима.

Када подвучемо црту, лако је извући закључак да је у питању квазиелита која заправо не баштини ни једну вредност коју тврди да заступа. У питању је елита која захваљујући таквом неодговорном понашању опстаје на високој друштвеној лествици, пошто се њен друштвени положај не мери достигнућем у областима којима се баве. Њихов је успех и друштвени положај искључиво политичке природе и има искључиво политичку позадину. Они су једини који могу да уђу у конкуренцију за добијање награда, једини који могу да гостују на медијима, једини који имају право да буду финансирани од стране државе. Они се заправо представљају као савест српског народа. Већина њих, као што смо видели, у то заиста и верује, што и јесте део њихове психопатолошке мотивације. Међутим, који су реални домети оваквог екстрема и овакве назови елите? Њени домети су заправо потпуно обратни од њених промовисаних циљева. Ова квазиелита производи супротни екстрем. Млади људи се из револта учлањују у организације које иначе не би имале ни 15 чланова. Наташа Кандић је, на пример, својим деловањем допринела јачању, како они то воле да кажу, „ултрадесничарских“ организација. Један екстрем рађа други. Млади људи се у те организације не учлањују толико због програма колико због револта и жеље да сачувају бар мало самопоштовања. У крајњој истанци, деловање овакве квази елите довело је до јачања свих оних групација против којих се званично боре, а приде су успели да искомпромитују идеју демократске и правне државе. Закључак је да ова такозвана елита користи западну матрицу о Србима и под изговором заступања „проевропских вредности“ заправо испољава сопствени осећај губитка идентитета. Ради се о самодеструктивној елити са самодеструктивним идејама. Поред њих би и Махатма Ганди био проглашен за „мрачњака“ и „изолационисту“. То се најбоље види по реакцимаја на одређене вести, попут масакра у Норвешкој. Убица, Брејвик је у свом „манифесту“ на 1500 страна говорио похвално о сваком народу и појединцу који се икад борио против муслимана. Спомињање Срба у пар наврата било је довољно за припаднике наших самомрзећих Срба који су се унапред уплашили да ће Западњаци оптужити Србе за нешто, те су одмах јавно проговорили и дали до знања да они са тим немају ништа. Тако Војин Димитријевић из Београдског центра за људска права „каже да је, на неки парадоксалан и тужан начин, ово у ствари успех медијског рата вођеног за време Милошевића. Димитријевић сматра и да би Брејвик могао да добије своје следбенике у Србији. ”Ја то могу да замислим, то могу бити сви они који исписују своје блогове под разним никнејмовима, то су особе које своје фрустрације хоће да одбране. Верујем да ће бити таквих и овде, јер има довољно лудака, иако нисам стручан за ту област, мислим да има довољно имитатора”, истиче Војин Димитријевић.“ [1]

То што је Брејвик у манифесту споменуо више од 80 примера борби и сукоба са муслиманима кроз историју и што је спомињао разне народе Војину Димитријевићу није важно. Ваља реаговати превентивно и сачувати друштвени статус „проевропског цивилизованог грађанина Србије“. При том, он користи ситуацију да би се обрачунао са политичким противницима, говорећи да очекује да ће сличних убистава бити и у Србији. Занимљиво је да везу између Брејвика и Срба није споменуо нико ни у једном страном медију сем у српским што довољно говори о патолошкој атмосфери у којој живимо. Да то не буде све побринуо се Миљенко Дерета из Грађанских иницијатива који је између осталог изјавио да „јесте врло непријатно то што се Андрес Брејвик у свом манифесту на више места и начина дотиче Србије, али додаје да то што он помиње није била политика свих Срба, већ политика једне гарнитуре против које је било много грађана Србије. ”Ја немам никакав проблем с тим, ја се не препознајем у тим Србима које он помиње и ми као народ не би требало у томе да се препознајемо, али би требало најзад да видимо шта је та политика била, на прави начин”, каже Дерета за Б92.“ Дерета нам је отворио очи и схватили смо да је масакр у Норвешкој производ српске политике из деведесетих година. Шта може бити узрок оваквим изјавама сем борбе против неистомишљеника и личне искривљене представе и мотивације које никако не спадају у домен било какве разумне аргументације. Највећи проблем у Србији данас јесте што се део Срба стиде себе, и при том тврде да су прогресивнији од других Срба и цивилизованији.Пишући о јеврејској самомржњи Борис Шустеф је утврдио да „ је једноставна истина да испод фасаде „прогресивности“ дела јеврејске елите лежи скривени покушај да побегну од свог јеврејства. Такви користе лепе речи и убедљиве аргументе како би доказали неопходност борбе за туђе апстрактне идеје уместо да поносно бране своје. Кажу да бране и мисле на светску заједницу бранећи интересе других нација, док истовремено занемарују судбину свог народа. Хитају ка космополитском универзуму у којем све неједнакости нација нестају и где могу себе звати и доживљавати грађанима света….верују да су универзалне људске вредности пожељније и прихватљивије од јеврејских, не схватајући да опште полази од појединачног.“ [2]

Посебна прича је, као што смо већ споменули, прихватање Западне матрице „добра“ и „зла“ по којој Срби и нису људи. Српске су жртве мање вредне и невладине организације за заштиту људских права се углавном баве жртвама које нису Срби. Извештај Дика Мартија о киднаповању и трговини органима Срба од стране Албанаца изазвао је млаке реакције и неверицу у круговима елите самомрзећих Срба. Соња Бисерко је уочи извештаја изјавила да је „прича о трговини органима једна прича која је, врло невешто пласирана од стране Карле дел Понте у тој књизи. Јер, ако је имала доказе онда је морала подићи оптужницу. И мислим, ја лично мислим да тај број није реалан. И мислим да, тужилаштво у Београду врло греши што стално износи у јавност, оно што налази у истрази. И мислим да Београд доста манипулише, и да је управо у функцији да се, због ове пресуде [војном и полицијском врху Србије] која је била очекивана, истовремено билдује једна прича о несталима који су били жртве трговинама органима.“ [3] Након представљања извештаја, тврдила је да се „у Србији извештај Дика Мартија користи као кључни аргумент за криминализацију Косова као државе и за оспоравање независности. У извештају на први поглед није јасна такозвана Жута кућа, односно, чињеница је да се трансплантација органа, а то тврде угледни лекари, мора обављати у потпуно другачијим условима. Тај део приче је мало вероватан…“ [4]а током боравка на Космету је за „Глас Америке“ изјавила да мисли „да је тај извештај (Дика Мартија) од самог почетка био пласиран на начин који је био сувише сензационалан и на неки начин је оштетио углед Косова и косовске државе. С обзиром да тај извештај не садржи никакве конкретне податке о тврдњама које он ту износи, он је морао да временом атерира и… мислим да се цела та прича полако некако релаксира и доводи на меру која ће касније у неком истражном поступку показати праве размере, да ли је збиља било то и колико је било то… Па у том извештају нема доказа. Само су наводи и тврдње.“ [5]

Просто је невероватно са којом жестином део наше елите покушава да сачува спиновану лаж о јединој истини о одговорнима за злочине деведесетих, иако се и самој Европи у све већој мери та „истина“ преиспитује. Реакције овог типа су пример озбиљног губитка компаса. Људска права јесу угрожена, ратни злочин јесте монструозан, али су жртве очито погрешне националности. Некако се не уклапа у генералну слику о „злим Србима“ и „добрим Албанцима“. Но, запитајмо се – зашто овај скандал о трговини органима нису искористили како би донели суд о албанском народу? Сваку прилику користе како би донели суд о српском народу и завапили како је у Србији неопходна „денацификација“?!?. Треба ли можда Албанцима „денацификација“? Дакле, Србија је злочиначка држава, а Косово у којем највећу моћ и извршну власт има брутални касапин и мафијаш је оаза демократије?

Не раде они то ради заштите људских права. У питању је, као што смо већ рекли, нешто много дубље и личније. Тако лакеји „друге Србије“ не чекају своје господаре, они још јаче, брже, истрајније и преданије изражавају и бране њихове ставове и погледе на свет и Србе. Уколико Американци затраже доказе за тврдње у извештају, „наши“ лакеји ће извештај аутоматски прогласити лажним. Тада исти они који се годинама подсмевају теоријама завере, конструишу сопствене. Тако је, вероватно, и Дик Марти на платном списку Београда, што се може чути од неких званичника Приштине.

Било како било, у питању је срамна релативизација злочина. Сву дубину ове потребе за демонизацијом Срба сјајно је приметио Слободан Антонић коментаришући текст Биљане Стојковић на сајту „Пешчаника“: „“Одавно колају приче у научној заједници“, самоуверено износи Биљана Стојковић [на сајту Пешчаника], „да је један од великих узрока нестанка даброва са територије Војводине, још пре скоро два века, управо православље. Наиме, животиње које из воде излазе, по некаквим блесавим тумачењима, не могу бити мрсна храна, те су дозвољене у време поста. Поред поједених даброва, ту би свакако спадале и корњаче, макар биле и шумске, а такође и патке, гуске и слична перад“. Дакле, почетком 19. века, зли православци, којих у тим крајевима тада није било више од једне трећине становништва, појели су јадне, мале, доброћудне даброве! О какав ужас, какво мрачњаштво!“ [6]

Мислим да је, после свега изреченог, јасно да се ради о феномену „самомрзећег Србина“. Уосталом, припадницима ове квази елите препоручујем лак тест којим ће проверити да ли сам у праву. Нека покушају да пар дана јавно заступају просрпске ставове. Врло брзо ће открити колико се брзо друштвени положај може изгубити. Мада, то већ говори нешто о основама на којима тај положај почива, зар не? То је дакле мерило професионалног успеха.

Има ли пилота у авиону?

Имајући у виду да се међу аналитичарима води одређена врста полемике о узроцима кризе у држави и да се често спомиње да је српски народ сам одговоран за стање у којем је, сматрао сам да би ваљало размотрити и одговорност српске елите.

Српски народ је недвосмислено апатичан и отупео на спољне надражаје; истина је да је народ добрим делом одговоран за одржавање ситуације у земљи која погодује даљем цепању и пропадању Србије. Међутим, треба погледати истину у очи и признати да је било који народ успешан онолико колико му је вођство успешно и колико учени људи, уопштено, мисле о будућности народа и државе. Елита малих народа и њене одлуке представљају разлику између живота и смрти. Српска елита је подбацила, дозволила је самој себи да буде искључена из догађаја и из размишљања о судбини Срба. Она нити размишља нити дела- српска елита пасивно посматра пропадање српске државе и народа, што је самим тим не квалификује да представља српски народ. Под елитом мислим на научну елиту у свим областима знања, мислим на институцију која је некада завређивала то име, а данас то никако не може. САНУ служи свему и свима сем онима којима би по природи ствари морала. Не постоји народ зато да би елити, било политичкој, било научној, обезбедио позиције и угодан живот, већ елита постоји како би народу обезбедила слободу и мирну будућност.

Некада је обичан српски сељак плаћао школовање најталентованијих Срба у иностранству, након чега су се млади Срби враћали у отаџбину и преузимали водеће положаје у друштву. Србин је изневерен од стране своје елите, а затим је део те елите који је бринуо о народу изневерен од стране народа. Зашто је то тако? Зато што је елита предуго затварала очи пред проблемима и нарастајућем нејединству у народу. Нико није желео да призна да Срби јесу народ али нису нација, да смо као нација слаби и разједињени, културолошки различити са тенденцијом ка даљим деобама у националном бићу.

Они који су то схватали брзо су били проглашени за неподобне унутар саме елите којој припадају. Данас сви знамо за академике попут Смиље Аврамов и Косте Чавошког, који су често на мети својих колега због ставова које заступају. Има, дакле, академика који брину о народу и држави али су они систематски искључени из медија и друштвених кругова елите. Вођство САНУ, владајуће политичке партије, челни људи у институцијама немају превише интересовања за будућност Срба, али итекако се интересују за сопствену будућност. На чело институција дошли су припадници тзв. „покајничке Србије“, елита самомрзећих Срба (попут Сретена Угричића на челу „Народне библиотеке“). Не постоји више ниједна институција која ради у корист народа, не постоји критична маса припадника елите који схватају да се данас Срби у сопственој држави налазе у положају мањине и да Србија све више личи на СФРЈ у малом. Мало је оних који схватају праву природу проблема. Добрица Ћосић је, не без разлога, једном приликом изјавио да је питање Србије пре свега филозофско питање.

Када је елита подвукла црту након Првог и Другог српског устанка, и запазила народне особине и грешке елите, решила је да све гурне под тепих. Чињеницу да је у Србији тог доба уочи устанка владала апатија, помирење са судбином и потпуна незаинтересованост за слободу правдала се историјским околностима, иако се слична особина понављала изнова и изнова. Рад на изградњи нације започет је да би био прекинут уласком у експеримент под именом Југославија. Културолошке разлике између Срба остале су исте, да бисмо доживели и ово најновије цепање српског етноса на нове народе и нације и стварање нових језика од дијалеката српског језика. Наша елита је, част изузецима, поново ћутала. Ретко ко је схватао да „грађански рат ниског интензитета“ и подела Срба не траје од јуче. Ево, поново гледамо на телевизијским каналима титоистичку пропаганду у наставцима под именом „Отписани“, са све патетичним изјавама попут „Тихи, бојим се“ и поново нико не реагује. Нема ни речи о томе да је читав серијал заправо једна велика фикција која се никада, чак ни о назнакама, није догодила. Истина је да су Срби искористили Други Светски рат како би продубљивали сопствене поделе, и да се за време рата водио грађански рат, те да је већина акција српских устаника (и једних и других) била у циљу грађанског рата. Није се радило и идеолошком сукобу, већ су идеолошки сукоби искоришћени у циљу продубљивања грађанског рата. Никада се није радило о четницима и партизанима- радило се о мржњи Срба против Срба, комшија који је мрзео другог комшију улазио је у војуску у којој његов комшија није. Јавна је тајна да Срби у свим крајевима Србије више мрзе дошљаке Србе него припаднике других народа, старе поделе никада нису залечене. Међутим, и медији су, као и све остало, оруђе у борби за успостављање новог кулутрног обрасца.

Суштина је да је политичка подобност основно мерило за припадност реалној елити, односно, само Срби који понављају западну матрицу предрасуда према Србима могу да успеју и буду медијски подобни. Медијски подобна елита је заправо скуп људи који се представљају као стручњаци из одређених области а који медијима служе за потврђивање унапред изграђене медијске слике. Реч је о медиокритетима који су преплавили наше медије.

Дакле, српска елита се дели на: елиту самомрзећих Срба (покајничку елиту) , пасивну елиту незаинтересовану за судбину народа и државе и патриотски опредељену елиту грађанске провинијенције које има најмање и систематски јој се одриче право да јавно заступа ставове (сетимо се само реакција на наступ Косте Чавошког у емисији на Б92). Наравно, овакву ситуацију условило је много фактора, али је важно истаћи континуитет између комунистичке елите и данашње елите, но, оно што је од тога још важније, у јавном дискурсу се задржала наопака дефиниција појма „елите“. Елита се перципира као скуп истакнутих интелектуалаца а то, поједностављено речено, значи да у интелектуалце спадају искључиво професори и академици иако је интелектуалац и то али и више од тога. На Западу је уобичајени предуслов за добијање статуса интелектуалца који припада елити јавни утицај. Интелектуалац је личност са извесним образовањем коју одређен број људи у неком друштву уважава. Стога, потпуно је погрешно стално чекати на потезе научне елите- она је таква каква је. Потребно је покушати нешто променити уз помоћ оних који схватају суштину проблема и имају идеја како да их реше. Ретко ко је схватио да су многи интелектуалци који су схватили поделе у српском народу (културолошке пре свега) били принуђени да своју идеју о помирењу Србије, која није ништа друго до покушај да се изгради културни образац и грађанско друштво које би ујединило српску нацију, кандидују као политичку тему независно од научне заједнице. Били су принуђени да оснивају странке и да се баве политиком или да у странке улазе како би покушали да спроведу своје идеје. Међутим, идеја помирења две Србије, идеја очувања националног идентитета морала би бити приоритет научне заједнице и елите на свим нивоима, без разлике. Она не би смела да се перципира као егзотична идеја коју заступа мали број странака или организација. То само показује у колико несређеном друштву живимо. Српска држава и народ, од врха до дна, од академика, интелектуалаца и политичара до обичних радника нема свест о себи. Као што је својевремено говорио Петар Сарић „… Наше данашње деобе не личе оним о којима нешто знамо; збуњени, срећемо их тамо где их досад није било; изгубљени, не можемо да их препознамо; постиђени, замуцкујемо изговарајући њихова имена. Потраје ли овако, од једне државе биће их толико колико земаљском властодршцу буде потребно; и исто толико народа; и исто толико језика; и исто толико писама, и исто толико цркава … И све тако док нас, Хазарски, не буде било.”

Може се искључиво демократски и национално. Довољно је дуго лажна елита демократију везивала искључиво за антинационалне ставове. Тиме је компромитовала саму идеју и произвела велики отпор.

Циљ елите самомрзећих Срба

Циљ елите самомрзећих Срба је коначно и неповратно прихватање интепретације ратова деведесетих, историјских збивања на балкану и будућности српског народа од стране Запада. Културна политика која се спроводи има за циљ свођење српске државе на Београдски пашалук, меру који је Западу прихватљива, и искључивање свих Срба који живе у окружењу из српског етничког, и што је још најважније, културног простора. Њен циљ је и слабљење утицаја СПЦ у земљи и окружењу и рад на нестанку српског писма- ћирилице- за које су утврдили да је обележје „националиста“. Ради се, у крајњој истанци, о изједначавању појма Србијанац (Шумадинац) са појмом Србин и негирање историје и историјске свести. Колико ова идеја има снажно упориште у органима власти јасно се видело у интервјуу председника Тадића који је водио Светислав Басара. Могло се видети да је циљ управо спровођење и подршка овом и оваквом вештачком пројекту. Поставља се питање ко и како васпитава српску омладину и из каквих уџбеника се учи. Међутим, брзо ће се доћи до закључка да управо српски народ губи борбу на најважнијем пољу- садржају уџбеника и квалитету предавача. Предавачи су, најчешће, на том месту због политичке подобности а садржај уџбеника је прилагођен лажима које су нам сервирали Западни масмедији и домаћи поштоваоци истих. Евентуално увођење заједничких уџбеника историје за све земље бивше СФРЈ биће још корак даље у затирању историјског памћења.

Будућу елиту образује управо ова, постојећа елита- у то немајте сумње- и она ради на прихватању интерпретација које су наметнуте како би се српски народ коначно пацификовао и нестао. Између осталог, интересантно је споменути да деца у уџбенику из историје за шести разред основних школа уче да су Албанци староседеоци Балкана, а да су Македонци стари европски народ! [7]

Ми више не контролишемо сопствену државу нити сопствену будућност. Потребно је да се окренемо себи и коначно покренемо интелектуалце и одговорне друштвене раднике на акцију. Уместо садашње политичке елите, нама је потребна елита која ће власт доживљавати као службу народу, а не пљачкашки поход. Да бисмо опстали и успели, морамо превазићи два горућа проблема – неслогу и апатију.

Завршићу ово разматрање Гетеовом мишљу: “Никад не сме човек, нити народ, мислити да је дошао крај. Губитак поседа лако надокнадимо. За друге губитке нас утеши време. Само једно зло је неизлечиво – ако народ дигне руке од себе.”


http://www.slobodanjovanovic.org/2011/08/30/m-damjanac-samomrzeci-srbin-poreklo-znacaj-i-funkcija-ii-deo/

http://www.standard.rs/vesti/36-politika/8263-milan-damjanac-samomrzei-srbin-poreklo-znaaj-i-funkcija-2-deo-.html

Нема коментара: