среда, 07. септембар 2011.

ОДГОВОР КОМЕНТАТОРИМА ИЛИ ЗАШТО ЈЕ ПОМЕН КОШТУНИЦЕ ОКИДАЧ ЗА БЕС

Пише: Милан Дамјанац



Нисам имао обичај до сада да одговарам на коментаре који прате моје текстове. Међутим, овог пута ћу направити изузетак, мада ми се чини да би тај изузетак могао да постане лепо правило за убудуће. Важно је размењивати мишљење, а добром расправом се неретко може доћи и до сржи проблема. Елем, одговорићу на најважније замерке поводом текста „Симбол народног отпора или један поглед на Војислава Коштуницу", објављеног на „Новом Стандарду".

Прво, плашим се да већина коментатора није схватила суштину текста, за шта бих кривицу пре приписао себи него њима. Текст се тицао Војислава Коштунице као симбола покушаја промена у Србији, за које је народ је гласао 24. септембра 2000. године. Међутим, излазак на улице Петог октобра и разлози тог изласка су оно што је мене занимало. Разлога је било много, пре свих кршење народне воље, оправдани револт и страх за будућност. Уопште нисам говорио о позадини Петог октобра. То је, свакако, посебна тема.

Не треба заборавити да је тада један од Коштуничиних услова да прихвати кандидатуру против Милошевића био тај да има посебну кампању, независну од кампање ДОС, јер он у њих није имао довољно поверења, а они су њега изабрали јер нису видели други начин да победе. (Отуда оно Чанково како је зачепио нос и гласао за Коштуницу.) Дакле, говорио сам о томе да је пресудан део, чак и поред свих обећања која је народу дала ДОС, победила управо вера у Коштуничина обећања. Он је представљао наду, веру у будућност. То што је он данас у опозицији а народ у проблему већем него 2000, више је од коинциденције. Коштуница је данас метафора изневерених грађана јер и њега самог изневерили су и рушили исти они који су изневерили и рушили народ. Народ тада није гласао за Тадића, Ђинђића и Динкића, и нису они иконе те промене, већ Коштуница. Због верности том обећању Коштуница је изгубио много више од саме власти, и то више записано је и у критички настројеним коментарима „Новог Стандарда".

Друго, уопште нисам улазио у добре и лоше стране његове владавине, мада је интересантно да сви знају искључиво за лоше, док се нико добрих и не сећа. Брзо смо заборавили да је Коштуница два пута дошао на власт у ситуацији када је Србија политички била потпуно закочена, на ивици провалије, слично као данас. Заборавили смо да се са доста успеха борио против револуционарног терора, да је све време инсистирао на консензусу око најважнијих питања и да је у томе успевао када је у власти водио главну реч. Заборавили смо да је први пут, после разговора у четири ока између Коштунице и Путина, Русија подржала Србију на Косову и запретила ветом у Савету безбедности УН. Заборавили смо доношење Устава, и изградњу институција, његово залагање за Космет и успостављање чвршћих веза са Црном Гором и Републиком Српском (која и данас живи и опстаје од инвестиције Телекома Србије из Коштуничиног времена).

НИЈЕ ИСТИ Наравно да је било лоших страна. Два су разлога што их нећу наводити. Један - сви их наводе, медији су тога пуни, чак и алтернативни, па не бих понављао општа места. Други разлог је тај што је у српској јавности створена клима да, ако о Коштуници мислите добро, обавезно морате да наведете бар неколико његових лоших особина и грешака, ваљда да би вам веровали или да би уопште пристали да вас саслучају. Не пристајем на ту климу, на своју штету.

Отуда произлази суштина моје намере. Желео сам сам да понудим нешто другачији поглед на Коштуницу. Јер неозбиљно је тврдити да је он исти као остали лидери ДОС или да је налик овима који данас владају Србијом.

Четврто, приговори које су упутили дверјани су легитимни и нећу их посебно коментарисати. Лјуди желе бирачко тело које гласа за ДСС и зато је оштрица напада у њиховим коментарима окренута углавном против ДСС, и то је политички дозвољено, па се нема шта коментарисати. Желим им сву срећу на изборима, надам се да ће испунити сва обећања и да ће представљати освежење на политичкој сцени Србије. Оно што свакако није паметно јесте сувише лако и брзо осуђивање некога у чијој се кожи нису нашли и уздизање лидера који се још нису показали на делу. Али време је мајсторско решето.

Пето, мислим да треба објаснити пар ствари. Народ смо толико огрезао у међустраначким борбама да то утиче на поделе које понекад могу бити и погубне. Невероватно је да један афирмативан текст о опозиционом политичару изазове коментаре попут - „ово је памфлет", „пропаганда", „кукавичје јаје" итд. Несхватљиво је да се све у Србији своди на страначке сукобе. На пример, како бисте реаговали када бих написао афирмативан текст о Војиславу Шешељу, човеку који, уз све што се за њега може рећи, проводи у тамници већ осам година бранећи се од оптужби да је вербалним деликтом некога навео на злочин. Дакле, за све ово време, дозвољено је блатити Коштуницу, Шешеља, Двери такође, и нико, малтене нико (изузимам Цвијановића који је имао храбрости) не напише ниједан афирмативан текст о њима. Чак и да су толико грешили колико поједини тврде, а нису, немогуће је да су заслужили такав однос.

Не треба нама Тадић, навећа политичка шарена лажа која је задесила ову земљу у последњих двадесет година, да би се тзв. „патриотски фронт" завадио. Како мислите да икада градимо Србију сем на компромису? Уколико сви буду наставили да говоре како су једни сјајни, а сви остали никакви, докле ће нас то довести? Замислите да неко тзв. „националним снагама" дарује власт на тацни у оваквој ситуацији и са овако усијаним главама - како би се то завршило? Они не би знали шта да раде са њом када унутар себе не могу да се договоре. И то је особина која ми се, признајем, највише допадала код Коштунице - увек је био човек компромиса, ма колико то неком сметало. Зато је и био је у позицији да врши премијерску функцију иако није долазио из највеће партије, али је и тада преузимао одговорност на себе која реално није увек била његова.

Шесто, што се тиче приговора да је текст пристрасан, морам прво да дефинишем шта то данас значи бити „пристрасан". Дефиниција извештавања на меинстреам медијима је пристрасност према европејцима који владају Србијом. Они немају мана, савршени су, и сви који се са тим не слажу биће медијски игнорисани или исмевани. Дакле, ја бих сада требало да, када размишљам о томе што је влада управо прихватила печате „царине Косово" и назвала их „статусно неутралним", прокоментаришем статусно неутралне печате као лош потез, али и да одам признање Бориславу Стефановићу на томе што је у најтежим данима био уз Србе на Космету. Јесте да није ништа урадио за њих, јесте да је прихватио све што су Албанци и њихове газде захтевали, али, Боже мој, треба бити непристрасан, не може све бити тако лоше.

СТВАРИ КОЈЕ СЕ МОРАЈУ РЕЋИ
Хајде да сви будемо део меинстреама, да глумимо непристрасност док нам цепају државу део по део. Притом, нити сам желео нити могао да будем „непристрасан" јер сам говорио, већ сам напоменуо, о симболу не бавећи се анализом Коштуничине владавине. Будите сигурни да све о чему пишем представља искључиво моје мишљење и будите сигурни да се на њега не може утицати ничим што није мишљење само.

Седмо, ко не види да се улога интелектуалца (у оном смислу те речи који подразумева његову бригу за живот и опстанак колектива) данас састоји у одбрани од општег једноумља, ЕУфанатизма и догме због које наша елита жели да прода територије, историју и власт - не види ништа. И сваког интелектулца који ћути у оваквим временима не сматрам интелектуалцем. Нико од нас не живи од писања, не пишемо у „Блицу", „Новостима" или „Политици", већ на непрофитним интернет порталима јер нисмо у могућности да пишемо за меинстреам медије. Нисмо пожељни. Ту смо да изнесемо свој став и управо зато што га имамо налазимо се на овим страницама. Да га немамо, бар бисмо били боље плаћени. За то што имам свој став и образ не тражим одликовање, али не дам ни да ме пљују.

Узмите се у памет, људи, сви смо у истом вагону, а машиновођа тера воз ка амбису. И, уместо да видимо како ћемо се извући, ми оптужујемо једни друге за све и свашта. То не води ничему. Не води ничему ни то што нико не окреће главу док Шешеља осам година (!) држе у тамници јер је свима много забавније да гледају његове клипове на јутјубу, што никога није брига за то што Коштуницу годинама оптужују за све несреће које су задесиле Србе, почевши од убиства Зорана Ђинђића до земљотреса, а ДСС оптужују за наводну „пљачку века" у моменту док из Србије нестају джакови пара или што упорно покушавају да сврстају Двери у некакав „ултрадесничарски и клерофашистички покрет". Најлакше је учинити једно велико ништа и пронаћи изговор за то. Још је лакше осуђивати оне који нешто чине у тешкој ситуацији.


На крају, желим да вас све подсетим на једну лепу песму са поуком:

Прво су дошли по комунисте,
а ја се нисам побунио јер нисам био
комуниста.

Затим су дошли по Јевреје,
а ја се нисам побунио јер нисам био
Јеврејин.

Затим су дошли по синдикалце,
а ја се нисам побунио јер нисам био
синдикалац.

Затим су дошли по католике,
а ја се нисам побунио јер сам био
протестант.

Затим су дошли по мене,
али тада више никога није било да се
побуни.


Надам се да је ми нећемо певати!



http://www.standard.rs/vesti/36-politika/8306-milan-damjanac-odgovor-komentatorima-ili-zato-je-pomen-kotunice-okida-za-bes-.html

Нема коментара: