Успон “Надсрбина”

Пише: Милан Дамјанац



Када сам у претходним текстовима писао о „самомрзећем Србину“, остао сам у неким сегментима недоречен. Наиме, самомрзећи Србин као феномен јесте идентитетски проблем, жеља да се побегне од свог идентитета и идентификује са агресоровим Ја. У основи, ради се о осећањима страха и стида, што производи бекство у друге идентитете или мисионарску жељу за превредновањем националног и културног идентитета Срба који нису у завади са својим идентитетом, како би се произвео „нови Србин“.

Друга Србија, као конструкција, јесте обележје нове културне елите која жели да промени постојећи и уведе нови културни образац, што је лепо приметио Слободан Антонић. Друга Србија је, додуше, доста шири концепт и у њу спадају сви који затупају промену културне политике са различитим мотивацијама. Неки верују истински у оно што чине и такви свакако имају психолошку мотивацију „самомрзећег Србина“ док други то раде из практичних разлога, пре свега из жеље за друштвеним напредовањем и признањем, мада, као што смо видели у претходном разматрању, то двоје је најчешће повезано.

Неоптерећен прошлошћу, српском историјом, културом и вековним огњиштима, „Нови Србин“ је једна од варијација на тему „надчовека“. Он је неустрашив, јер је у стању да се бори са собом и својим старим Ја, непоколебљив, јер никад не одустаје од борбе да промени све „заостале“ Србе, приближи их цивилизацијским вредностима и од њих створи Надсрбе.

Надсрби

Надсрбин јесте Србин који у основи има психолошку мотивацију једног самомрзећег Србина док културно припада Другој Србији. То значи да себе сматра културно супериорнијим у односу на друге Србе. Он је прогресиван, цивилизован, мондијалиста, љубитељ људи широм света док су остали непоправљиво затворени у свом малом домородачко-српском свету. Када говоре о Србији и српским проблемима, то је увек из угодне треће позиције чиме јасно стављају до знања да их дати проблем превише и не дотиче. Они су, забога, људи, а дељење људи на народе није модерно, сем ако су у питању народи који нису Срби. Репер њиховог квалитета, истинитости и правдољубивости јесте искључиво Западни свет и њихово одобравање. Тако, на пример, уколико у Србији желите да спрoведете неку политичку одлуку која је погубна по државу само треба споменути да је то жеља ЕУ и САД. Е сад, пошто је то њихова жеља, онда нема ничег спорног у томе. Немамо ми право да имамо своје интересе и да их штитимо. Ми смо неуки и нецивилизовани, зато су ту наши Надсрби да нам отворе очи.

Дакле, ако тако у „Европи раде“ онда тако мора бити и код нас. Уколико то од нас Брисел тражи тако бити мора. Уколико Брисел тражи већу аутономију Војводини ради боље функционалности Србије, ми не питамо, већ извршавамо. Уколико Брисел тражи укидање Републике Српске и централизацију БиХ ради боље функционалности, не питамо, већ спроводимо притискајући званичну Бањалуку.

Мало примера

Ми се не питамо јер, уосталом нисмо ни довољно морално развијени, како нам је то објаснила Биљана Стојковић у свом тексту на „Пешчанику“ рекавши да „данас неспорно знамо да је за социјалну перцепцију и разумевање социјалних околности неопходна веза између префронталног кортекса, посебно орбитофронталног кортекса који се налази изнад орбита очију, дакле „рационалног мозга”, и лимбичког система. Без претераних неуроанатомских детаља, треба само рећи да лимбички систем чини неколико субкортикалних елемената мозга, који су извор наших афективних реакција, нагона и емоција, тј. онога што ћу, за ову прилику, назвати „ниске страсти”. О чему нам говори ова комплексна „морална анатомија мозга”? Регистровање наших непосредних потреба и жеља, као што су глад, бес, страх, пожуда, дугујемо лимбичком систему и по томе се не разликујемо битно од других животиња… Дакле, рационални мозак често мора надвладати нагонске реакције.“ [1]

Ауторка је доцент на Катедри за генетику и еволуцију Биолошког факултета у Београду, што и није чудо. Шта може бити проблем тих заосталих Срба сем биолошка неадекватност? Уствари не, ауторка је (уколико пажљиво прочитате текст) доказала да смо биолошки исти као и сви други људи. Само имамо неразвијен морални апарат. Док се ми на Балкану убијамо као какве морално дегенеративне животиње које треба припитомити, дотле „људи са развијеним моралним апаратом“ уводе бомбама демократију у Либију, пале Лондон и Париз. Међутим, ауторка је потанко објаснила морално- биолошку основу коју морамо добро разумети како бисмо достигли статус Надсрбина (као и Надчовек и предности Надсрбина су биолошке природе, али се могу исправити дугим и строгим васпитањем), наиме „ …то свакако подразумева морално обучавање које ће формирати јаке рационалне механизме контроле ирационалних импулса (нпр. кроз наглашавање појмова поштовања, једнакости и толеранције). С друге стране, што је нажалост чешћи случај на Балкану, друштво може неговати ниске страсти. Подилажење импулсима лимбичког система, ирационалном бесу, слепој мржњи, несвесној трансформацији разноразних личних и историјских комплекса у ксенофобију, улагивање идентификацији са херојским крволоцима, јесте много лакши и исплативији процес за политичке интересе. Приближавање политичких избора подиже талас националистичке реторике која плута по амигдали и хипоталамусу, заобилазећи неокортекс и логичке центре. Емоције нас воде у погрешне и крваве националне изборе. Шта рећи на крају целе ове приче? Људи на Балкану нису другачији од било кога из остатка света; одвијање игре свесног и нагонског код сваког је исти. Али, друштва бирају за који од два елемента у овој игри ће навијати. Ми, нажалост, увек бирамо погрешног играча.“ [2]

Ово заиста звучи као манифест неког испирача мозга. Некако ми личи на вођење дневника неких научника у шумама Амазоније који су налетели на заборављено племе. Након опсежних истраживања, закључили су да та бића поседују довољно биолошких диспозиција да могу постати људи, потребно их је само прво припитомити, затим да их науче како се зову, ко су, а на крају, и за кога да гласају, како не би амигдала и хипоталамус заокружили погрешан број на гласачком листићу.

Иста ауторка након немира који су пратили претходну геј параду пише „верујем да ништа специјално ново не можемо рећи након поновних рушилачких авантура српских пробисвета, а све у име ксенофобне, нацистичке, хомофобне и сваке друге мрачњачке идеологије. Све је већ хиљаду пута испричано, утисак је разочаравајући, укус у устима горак, поглед у будућност мрачан. Пуно се писало и говорило о узроцима оваквог трагичног стања у друштву, а ја бих се приклонила мишљењу које упире прст у катастрофалну стратегију образовања, ако такво што уопште постоји у Србији. Демократској власти просвета није интересантна (мало је ту новца, посла је превише), глупост јој не смета (можда је чак и пожељна), а клерикални образовни правци добро су ушанчени у друштвени мејнстрим и гласачко тело (зашто сећи грану на којој седиш?). Не тврдим да је биологија најважнија област науке, али понешто из те науке постало је ствар опште културе. На пример, не би било лоше да сваки грађанин ове земље зна латински назив врсте којој и сам припада. “ [3]

Поново на обичном примеру видимо како изгледа деловање, размишљање и списак жеља Надсрбина. Прво, етикетирати те гнусне Србе са којима ауторка нема ништа и при том их назвати најстрашнијим именима. Затим прогасити немире за последице нацистичке идеологије. Дакле, код нас је реч о „нацистима“ и „хулиганима“, а када Лондон гори реч је о „револту младих људи“, што је још један показатељ да се чека било какав повод за напад на српски народ, што и јесте основно обележје мотивације самомрзећег Србина која лежи у позадини оваквих реакција.

Ту долазимо до жеља и решења ауторке. Реч је, дакле о образовању, дакле, опет о припитомљавању, строгом васпитању и утеривању „цивилизацијских истина“ у српске домородачке мозгове. На крају, ту је и отворен прекор свом народу- како, побогу, како да се никако не сетимо „латинског назива врсте којој и сами припадамо“? Сви смо људи, побогу! Оно што ауторка жели рећи је, вероватно, да је ред да се понашамо као људи иако то нисмо. Бар да остављамо утисак као да јесмо. Да их мало опонашамо.

Што се тиче конкретног назови повода за овакав излив мржње према Србима, нереда на геј паради, треба само споменути, на пример, да су у Словачкој хомосексуалци одустали од прве геј параде пре него што је уопште и успела да крене из центра Братиславе, пошто полиција није била у могућности да им гарантује безбедност. Полиција је упозорила да су прилази тргу пуни незадовољних грађана спремних на физички обрачун. Укупно око 100 неонациста и активиста из „Словачког заједништва“ напали су учеснике геј параде. Грађани су вређали учеснике параде вулгарним речима, а полицији скандирали “срамота, срамота”. Умешали су се у масу од око 500 учесника прајда на Хвездославовом тргу, бацили димну бомбу и сузавац. Претходно су се њих петорица провукли кроз полицијске контроле. Лидер Словачке народне странке, која је партнер у влади премијера Роберта Фица, Јан Слота прво је рекао да ће доћи лично да пљуне у лице хомосексуалце, али је касније апеловао на своје симпатизере да на трг у суботу не долазе како се још не би дизале тензије. Подмладак Слотиних националиста саопштио је да хомосексуалци нису вредни ни да их гађају јајима, али припремају одмах после јунских парламентарних избора предлог измена Устава које би јасно и неопозиво потврдиле да брак може да буде само веза мушкарца и жене. [4]

Дакле, као што се може видети на овом примеру, Србија се по том питању не разликује много од осталих „цивилизованих“ европских држава, тачније неретко је и доста толерантнија од њих. Међутим, проблем је управо у томе што је преваспитавање Срба „са висине“ заправо маска за сопствено (не)осећање идентитета. Користи се свака прилика да се наружи сопствени народ.

Више ни слобода није што је била. Није народ, нису друштвени радници у стању да процене да ли живимо у слободној земљи, већ- Западне организације. Тако, наш председник Тадић на „Конгресу Демократске омладине“ тврди да „Треба да будете срећни што живите у слободном времену. То је потврдио и Фридом Хаус. “ [5]

Е кад је Фридом Хаус потврдио онда проблема нема! Можемо бити мирни и уживати у дометима слободе. Скоро је Душан Вучковић дао одличан назив за политику „Европа нема алтернaтиву“, користећи једноставну скраћеницу- ЕНА. Управо ова скраћеница може фантастично да послужи као кратак опис политике коју грађанима нуде владајуће снаге и која се садржи само у једној речи- ЕНА. Шта нуде грађанима? ЕНУ. Куда иду? Ка ЕНИ. Који су циљеви Србије? ЕНА. Дакле, или ЕНА или смрт. Друге алтернативе нема, нити сме да је буде, јер како бисмо се побогу и забога онда социјализовали, развили морални апарат и постали део цивилизованог света? Срам нас било што уопште и помишљамо на алтернативу! Ево, председник Тадић поводом прихватања „статусно неутралног печата царине Косова“ (једна од најсмешних формулација која вређа здрав разум) изјављује да „не смемо стати на путу ка ЕУ“ [6], дакле, и ако нам одузму све територије, и уколико се сви одселимо из земље, ЕНА ће и даље бити једина алтернатива. Дефиниција лудила јесте када покушавате да радите једну те исту ствар изнова и изнова иако је резултат увек исти. Нешто налик на Сизифа. У томе смо прваци.

Надсрби, додуше, настављају свој бег од свега српског, али се и даље уклапају у основну дефиницију коју смо о њима дали. Тако, на пример, на порталу „Слободна Војводина“ видимо како тече изградња националног индентитета „Војвођанин“на који нико од властодржаца не обраћа пажњу, пошто поред ЕНЕ немају времена ни за шта друго (ако изузмемо пљачке државних предузећа и затварање српске омладине). Између осталог, може се прочитати да је „Независност Војводине НЕМИНОВНОСТ. Фактичка. Чињенична. И са политичког, економског па и историјског аспекта. Војводина је – као прво – Историјско-Политичка категорија. Непобитно. Да ли је она настала као Економски Пројекат Аустро-Угарске да би прехранио своје Царство – створио путне везе између делова Царевине ради протока људи и трговине – или пак као резултат борбе Срба за својом Аутономијом у Аустро-Угарској; све категорије су тачне – и међусобно испреплетане.

Чињеница јесте – да су Срби из Војводине сањали о уједињењу са својом браћом преко Саве и Дунава. АЛИ. То не значи да су они желели да постању њихови СУЖЊИ и РОБОВИ. Више нема ”глупих Лала”. Није их уствари никад ни било. Само су били тихи – културни…Па дал’ Чанак, или Пајтић – или неко сасвим други или трећи. Ми се полако окупљамо. И спремамо. Војводина ЋЕ БИТИ Слободна и Независна. Не као Претпоставка. Већ као Чињеница.“ [7] Од докумената, на насловној страни овог портала издвојени су „Право на самоопредељење и сецесију“ и „Право Војводине на самоопредељење и независност“. Идок наша елита јури ЕНУ, а Србе преваспитава како би се одрекли своје историје, гробова, територије и постали Надсрби, остали ћуте. Докле- не знам.

Додуше, ипак је најтрагичнији утисак када схватите да изабрана политичка елита нема ни трунку саосећања нити доживљава историју и страдања на начин на који то доживљава обичан Србин. Тако Тадић, поводом филма „Монтевидео, Бог те видео“ који осликава заблуду једне генерације под именом Југославија и успех српских младића у фудбалу, као назнаку наде и боље сутрашњице након пропале политичке авантуре, на констатацију новинара да се ради о „лепој и топлој причи“ изјављује да „био сам на снимању, али нисам успео да га погледам… Шта је ту лепо, што Хрвати нису хтели да играју са нама? “ [8]

Треба ли шта додати на ово, сем да се јасно могу закључити три ствари. Прво, Надсрби са психологијом самомрзећих Срба и културном матрицом Друге Србије су заузели позиције у свим структурама друштва и активно раде на промени националне свести Срба. Друго, да пате од комплекса више вредности и од жеље да наметну народу своја гледишта. Треће, да немају намеру нити мисле да је потребно редефинисати грешке српске елите у прошлости, пошто сматрају да нису у питању грешке. „Европа нема алтернативу“ је матрица која је замена за југоносталгичност. А то и јесте дефиниција наопаке елите отуђене од народа- то је елита која верује да је народ ту ради њих, а не да су они ту ради народа.


http://www.slobodanjovanovic.org/2011/09/08/milan-damjanac-uspon-nadsrbina/

http://www.standard.rs/vesti/36-politika/8345-milan-damjanac-uspon-nadsrbinaq-ili-cvet-u-naoj-movari-.html