Пише: Милан Дамјанац
„Đaci pišu predsedniku
23. mart 2009. | 18:55 | Izvor: B92
Beograd -- Đaci nižih razreda Osnovne škole "Drinka Pavlović" u Beogradu dobili su zadatak da pišu predsedniku Srbije Borisu Tadiću ili da nacrtaju crtež s njegovim likom.
У светлу овог догађаја решио сам да осмислим пар писама које би председник могао да прими ових дана.
Драги председниче,
Зовем се Ивица и имам 10 година. Идем у други разред основне школе. Хтео сам да вас питам зашто морам да седим на часу до краја? Мени је у школи досадно и волео бих да одем кући код маме и тате. Да ли можете да укинетешколу и пошаљете децу да се играју? Знате, чика председниче, ја много волим да се играм. Јуче смо ја и Јоца играли фудбал испер комшијине куће и ја сам случајно шутнуо лопту право у комшијин бунар. Можете ли, молим Вас, да сиђете доле и дохватите ми лопту? Ви сте тако високи и снажни, то за зас не би био никакав проблем. Морате само да се пазите пацова. Јоцу су једном угризли и отада ми мама неда да се играм поред те куће. Али, за вас сам чуо да идете главом тамо где други не би ногом, па се надам да ћете сићи и дохватити моју лопту. Ви сте велики и храбри и највише те волим!
Много вам хвала!
Чика председниче,
Зовем се Димитрије и имам 9 година. Учитељица је рекла да вам пошељемо писмо. Ја сам хтео да вас питам да дохватите малог Џимија. Џими је добра маца, знате, и сви у школи је воле и хране. Али она често неће да сиђе са дрвета. Ја сам плакао прошли пут па вас молим да нам помогнете!
Џими је добра маца и ја желим да се играм са њом, иако моја мама увек каже да је то олињала мачкетина и да само упрљам одећу. А Џими није крив што је прљав и стар, он увек лута око школе и свуда по игралишту. Увек је блатњав. Да ли бисте могли да дођете за време великог одмора и помогнете да скинемо Џимија са дрвета? Џими је добра маца и сигурно ће сићи када ви дођете. Прошлог пута сам се растужио а Џими никада неће да сиђе за време великог одмора! Када вас види тако доброћудног сигурно ће сићи и пожелеће да се игра са вама. Немојте да се љутите ако вам испрља тај лепи сако који носите. Помозите ми молим вас!
Ћао!
Зовем се Јанко и идем у трећи разред основне школе. Сва деца ме зезају да сам много низак па сам хтео да питам како да постанем виши. Видим да сте ви баш високи и ја сам хтео да знам да ли ћу и ја бити тако висок кад порастем. Ето, то сам хтео да вас питам. Још сам хтео да вас питам да ли сте ви волели математику када сте били мали? Ја је не подносим. Стално се сцађам са учитељицом. Синоћ сам хтео да вам напишем песмицу али ми је бака рекла да има већ једна готова па само мало да је променим. Пуно вас поздрављам!
Друже Борисе, љубичице бела,
Тебе воли омладина цела.
Тебе воли и старо и младо,
Друже Борисе, ти народно благо.
Држе Борисе, љубичице бела,
Са тобом се народи поносе.
Друже Борисе, љубичицо плава,
Ти се бориш за народна права.
Друг је Борис издо наређење,
Сви у борбу за ослобођење.
Одазва се наша земља цела,
Дигоше се градови и села.
Кабинет Мирка Цветковића препоручује нову заклетву по ступању на дужност нових министара:
Данас, када постајем пионир, дајем часну пионирску реч:
- Да ћу марљиво учити и бити добар друг;
- Да ћу волети нашу самоуправну Социјалистичку Републику Србију;
- Да ћу развијати братство и јединство и идеје за које се борио Тадић
- Да ћу ценити све људе света који желе слободу и мир!
среда, 25. март 2009.
уторак, 24. март 2009.
Санадер и "банана република"
Пише: Милан Дамјанац
Нико вас у животу неће поштовати уколико не поштујете сами себе. Срби су познати по непоштовању самих себе и своје државе. Најновији пример је посета хрватског премијера Иве Санадера Београду. Њој је претходила посета Драгољуба Мићуновића Загребу. Како не би увредио домаћине, популарни „Мићун“ је одлучио да се, између редова, извини за Јеремићеве ставове које је јавно изрекао о етничком чишћењу Срба и позове на сарадњу наше „блиске суседе“.
Одавно је познато да је Јеремић непожељна особа у хрватској, те се на тамошњим пијацама може купити пикадо са његовим ликом. Пошто је српска власт установила да нас надахнути Мићуновићев неоанархистички говор није довољно понизио, одлучено је да се позове у посету Санадер.
За његов долазак све је припремљено; у Србији је ћирилица готово истребљена, о избеглицама и убијенима се више не прича, Крајина је заборављена, фабрике и предузећа су такође хрватска, а омражени министар Јеремић је послат у Турску. Интонирана је Хрватска химна, подугнута Хрватска застава, прострт црвени тепих. Дочекујемо колонијалне господаре.
Да срамота буде већа, Санадер је употребио однос Срба и Хрвата сада, са односом Немаца и Француза након Другог Светског рата. Какво бестидно преправљање чињеница, какав безобразлук који допуштамо. Ми смо, дакле, бивши нацисти, а Хрвати часни, дивни и нападнути, изгинуше бранећи се од „великосрпске агресије“. Ту и тамо, по неколико милиона српске нејачи, жена и стараца побили, а мушкарце одвели у логоре како би их искористили као радну снагу па стрељали. Ситница. Ми смо нацисти, те је освета дозвољена.
Не само што смо своје нацистичко лице показали 90- тих већ су Хрвати исто предвидели, те су превентивно извршили геноциднад нама, те тако учинили добро дело остатку човечанства. То што смо бранили сународнике у протеклом рату, само је потврда наше „геноцидности“. Не престајемо да се нудимо за геноцид.
Нисмо увидели општи интерес и своју геноцидност на време. Зарад добра и мира у свету, требало је да сами себи пресудимо.
Као озбиљна држава и народ, чини се да смо коначно увидели колика смо сметња успостављању демократског друштва и система вредности, посебно на Космету и Хрватској. Одлучили смо да се максималнмо обрукамо, те смо сопственог министра „депортовали“ ван земље. За то време, Хрвати такође показују добру вољу за сарадњу, забранивши улазак српског капитала и легално преписујући српску имовину себи. Демократски и рационално. Само напред.
Са нестрпљивошћу очекујем наредни потез проевроспке и социјално одговорне владе. И како друкчије окарактерисати ову земљу него- „банана република“.
Нико вас у животу неће поштовати уколико не поштујете сами себе. Срби су познати по непоштовању самих себе и своје државе. Најновији пример је посета хрватског премијера Иве Санадера Београду. Њој је претходила посета Драгољуба Мићуновића Загребу. Како не би увредио домаћине, популарни „Мићун“ је одлучио да се, између редова, извини за Јеремићеве ставове које је јавно изрекао о етничком чишћењу Срба и позове на сарадњу наше „блиске суседе“.
Одавно је познато да је Јеремић непожељна особа у хрватској, те се на тамошњим пијацама може купити пикадо са његовим ликом. Пошто је српска власт установила да нас надахнути Мићуновићев неоанархистички говор није довољно понизио, одлучено је да се позове у посету Санадер.
За његов долазак све је припремљено; у Србији је ћирилица готово истребљена, о избеглицама и убијенима се више не прича, Крајина је заборављена, фабрике и предузећа су такође хрватска, а омражени министар Јеремић је послат у Турску. Интонирана је Хрватска химна, подугнута Хрватска застава, прострт црвени тепих. Дочекујемо колонијалне господаре.
Да срамота буде већа, Санадер је употребио однос Срба и Хрвата сада, са односом Немаца и Француза након Другог Светског рата. Какво бестидно преправљање чињеница, какав безобразлук који допуштамо. Ми смо, дакле, бивши нацисти, а Хрвати часни, дивни и нападнути, изгинуше бранећи се од „великосрпске агресије“. Ту и тамо, по неколико милиона српске нејачи, жена и стараца побили, а мушкарце одвели у логоре како би их искористили као радну снагу па стрељали. Ситница. Ми смо нацисти, те је освета дозвољена.
Не само што смо своје нацистичко лице показали 90- тих већ су Хрвати исто предвидели, те су превентивно извршили геноциднад нама, те тако учинили добро дело остатку човечанства. То што смо бранили сународнике у протеклом рату, само је потврда наше „геноцидности“. Не престајемо да се нудимо за геноцид.
Нисмо увидели општи интерес и своју геноцидност на време. Зарад добра и мира у свету, требало је да сами себи пресудимо.
Као озбиљна држава и народ, чини се да смо коначно увидели колика смо сметња успостављању демократског друштва и система вредности, посебно на Космету и Хрватској. Одлучили смо да се максималнмо обрукамо, те смо сопственог министра „депортовали“ ван земље. За то време, Хрвати такође показују добру вољу за сарадњу, забранивши улазак српског капитала и легално преписујући српску имовину себи. Демократски и рационално. Само напред.
Са нестрпљивошћу очекујем наредни потез проевроспке и социјално одговорне владе. И како друкчије окарактерисати ову земљу него- „банана република“.
"Тито и ја"
Пише: Милан Дамјанац
„Đaci pišu predsedniku
23. mart 2009. | 18:55 | Izvor: B92
Beograd -- Đaci nižih razreda Osnovne škole "Drinka Pavlović" u Beogradu dobili su zadatak da pišu predsedniku Srbije Borisu Tadiću ili da nacrtaju crtež s njegovim likom.
Ovu ideju pokrenule su "Večernje novosti", a stručnjaci tvrde da je reč o zloupotrebi dece u političke svrhe. Ni direktorka škole ni direktor "Novosti" Manojlo Vukotić nisu želeli da komentarišu učeničke zadatke.
"Dragi druže Tito, ja te mnogo volim. Lepo je živeti u Jugoslaviji, a još je lepše biti Tvoj pionir. Dragi druže Tito, stavi našu ljubav i naše želje na svoje rane - to je najbolji melem." Takva pisma, puna brige i ljubavi, pisali su osnovci stare Jugoslavije Josipu Brozu.
Nekoliko decenija kasnije, đaci ponovo imaju priliku da se obrate predsedniku zemlje.
Dok direktorka škole odbija razgovor za medije, uz obrazloženje da je ideja bila dobronamerna, komentari roditelja o školskom zadatku njihove dece su različiti. Nekima je to simpatično, druge podseća na vreme idolopoklonstva iz Titove Jugoslavije.“
Признајем да се одавно нисам поштеније насмејао. Само погледајте ову вест. Сматрам да је коментар сувишан. Какво идолопоклонство на делу! Не, не верујем. Мора да је у питању снимање другог дела филма „Тито и ја“ о коме нисмо обавештени. Председник Тадић очито глуми Тита, а основци пионире. Председник је изгледа поверовато да је реинкарнација друга Тита. Почео је да одмахује руком влади и грађанима, чак и нашем несрећном премијеру, док му они пионирски отпоздрављају. Ето, и друг премијер носи машницу, још да обуче белу кошуљицу и пригодну заставицу и- прави Титов пионир.
Грађанству се даје на знање- најлепша песмица о другу председнику води победника на светли марш од председниковог родног места до Београда. Још само да пронађемо друга Рају.
Ова велика част се указује једном у животу, немојмо је пропустити. Иако нисам члан нижих разреда основне школе, имам необичан порив да председнику пишем о стварима које ме муче и тиште. Могао бих и да му пошаљем мало кориговану песмицу из филма „Тито и ја“; мислим да је беспотребно писати нову.
„pitate me da li volim Borisa
znajte tako nešto se ne pita
njega vole svi ljudi na svetu
podjednako Kinezi, Španci,
Indijanci, Japanci, crnci
svako dete na ovom planetu
na njeg misli vojnik dok maršira
mali pastir dok u frulu svira
njega trava ima u vidu dok raste
i kravice kad po njoj pasu
svuda je on na dobrome glasu
o njemu pevaju čak i prve laste
a kad meni dođu crni časi
kada Sunce počne da se gasi
tužan legnem ja u kasne sate
sklopim oči i mislim na Borisa
rekao bih tada da me neko pita
njega volim više od mame i tate“
У демократско свету, ово би био недопустив преседан. Како се ово може окарактерисати, него као коришћење деце у политичке сврхе?
У Србији, међутим- све је могуће.
Димитрије Војнов је вероватно одушевљен.
„Đaci pišu predsedniku
23. mart 2009. | 18:55 | Izvor: B92
Beograd -- Đaci nižih razreda Osnovne škole "Drinka Pavlović" u Beogradu dobili su zadatak da pišu predsedniku Srbije Borisu Tadiću ili da nacrtaju crtež s njegovim likom.
Ovu ideju pokrenule su "Večernje novosti", a stručnjaci tvrde da je reč o zloupotrebi dece u političke svrhe. Ni direktorka škole ni direktor "Novosti" Manojlo Vukotić nisu želeli da komentarišu učeničke zadatke.
"Dragi druže Tito, ja te mnogo volim. Lepo je živeti u Jugoslaviji, a još je lepše biti Tvoj pionir. Dragi druže Tito, stavi našu ljubav i naše želje na svoje rane - to je najbolji melem." Takva pisma, puna brige i ljubavi, pisali su osnovci stare Jugoslavije Josipu Brozu.
Nekoliko decenija kasnije, đaci ponovo imaju priliku da se obrate predsedniku zemlje.
Dok direktorka škole odbija razgovor za medije, uz obrazloženje da je ideja bila dobronamerna, komentari roditelja o školskom zadatku njihove dece su različiti. Nekima je to simpatično, druge podseća na vreme idolopoklonstva iz Titove Jugoslavije.“
Признајем да се одавно нисам поштеније насмејао. Само погледајте ову вест. Сматрам да је коментар сувишан. Какво идолопоклонство на делу! Не, не верујем. Мора да је у питању снимање другог дела филма „Тито и ја“ о коме нисмо обавештени. Председник Тадић очито глуми Тита, а основци пионире. Председник је изгледа поверовато да је реинкарнација друга Тита. Почео је да одмахује руком влади и грађанима, чак и нашем несрећном премијеру, док му они пионирски отпоздрављају. Ето, и друг премијер носи машницу, још да обуче белу кошуљицу и пригодну заставицу и- прави Титов пионир.
Грађанству се даје на знање- најлепша песмица о другу председнику води победника на светли марш од председниковог родног места до Београда. Још само да пронађемо друга Рају.
Ова велика част се указује једном у животу, немојмо је пропустити. Иако нисам члан нижих разреда основне школе, имам необичан порив да председнику пишем о стварима које ме муче и тиште. Могао бих и да му пошаљем мало кориговану песмицу из филма „Тито и ја“; мислим да је беспотребно писати нову.
„pitate me da li volim Borisa
znajte tako nešto se ne pita
njega vole svi ljudi na svetu
podjednako Kinezi, Španci,
Indijanci, Japanci, crnci
svako dete na ovom planetu
na njeg misli vojnik dok maršira
mali pastir dok u frulu svira
njega trava ima u vidu dok raste
i kravice kad po njoj pasu
svuda je on na dobrome glasu
o njemu pevaju čak i prve laste
a kad meni dođu crni časi
kada Sunce počne da se gasi
tužan legnem ja u kasne sate
sklopim oči i mislim na Borisa
rekao bih tada da me neko pita
njega volim više od mame i tate“
У демократско свету, ово би био недопустив преседан. Како се ово може окарактерисати, него као коришћење деце у политичке сврхе?
У Србији, међутим- све је могуће.
Димитрије Војнов је вероватно одушевљен.
"Европска Србија"
Пише: Милан Дамјанац
Навршио се још један 17 март. Овог 17-тог одгледао сам целокупан чешки документарац о стању на Косову и Метохији. Одличан документарац, уколико смем да додам. Све чешће добијам утисак да говорим са самим собом. Да самоме себи понављам утешне речи. Да самога себе бодрим.
Страшно је, тужно, болно, гледати Србе данас. Српска омладина нема храбрости, воље, жеље да се ухвати у коштац са нагомиланим проблемима. Србија пропада духовно, територијално, биолошки, економски. Србија доживљава општи колапс. Нестајемо. Нестаћемо попут Хазара. Сведочиће историја о нама; шта ће рећи? Да смо издржали најгоре, оно што готово ниједан народ на свету не би поднео, посебно тако мали народ, толика страдања, толике боли, да бисмо, на крају, дигли руке од себе, одлучили да нестанемо.
Етнички очишћени са Космета, Крајине, Херцеговине, Македоније, Црне Горе. Тамо где нисмо у потпуности, процес је у току. Данас нас протерују са југа централне Србије, има нас све мање у пределу Рашке области и у општинама Прешево, Бујановац и Медвеђа. На северу Србије, у најсевернијим општинама не можете купити ни комад хлеба уколико исти не затражите на мађарском. У Војводини су увелико припреме у току за раскид са српским наслеђем и традицијама. За то време, држава не чини ништа сем што машта о светлој будућности, евроинтеграцијама и НАТО пакту.
Економија је у колапсу. Све веће српске фирме и брендови покуповане су од стране наших суседа- Хрвата и Словенаца, тако да смо у специфичном економском ропству. Распродали смо све. Ускоро ће влада заиста бити сервис грађана и то не у оном позитивном смислу, већ у смислу посредника између грађана и мултинационалних компанија. Чиста администрација без икакве власти. Тешко да ће иједна већа компанија или ресурс остати под контролом државе. Настављамо да се задужујемо. Питање је шта ће преостати нашим унуцима, уколико ишта преостане.
Рађа се све мање деце а мртвих је сваким даном све више. Они који су живи у великом делу не желе више да живе овде или пак не желе да се називају Србима. Лакше је данас бити неко други.
Усваја се статут Војводине који прави државу у држави. Срби ћуте. Чанак слави годишњицу усвајања статута из 1974 који је био увод у крваве ратове деведесетих и погром Срба на Космету. Срби ћуте. Духовно пропадамо, исмева нам се традиција, вера, историја, култура, језик. Намећу нам осећај кривице зато што постојимо. На медијима гледамо наступе разних србомрзачких организација, аутошовинистичке изјаве од којих је последња у низу била изјава Биљане Ковачевић- Вучо, да „у себи нема ни једно српско крвно зрнце“. Срби ћуте.
Убеђују нас да смо „геноцидан народ“. Ваљда зато нестајемо, а других народа има све више.
Пишу нашу историју уместо нас, преправљају прошлост, оправдавају садашњост, креирају будућност.
Народ је апатичан, измучен. Немоћан. Омладина углавном незаинтересована, размишља само како ће и где, што пре отићи из ове земље. Никога више не занима Србија, сем пар занесењака и непоправљивих оптимиста.
На унутрашњем плану, све се врти око борбе за власт ради власти и партијским ратовима. Циљ је само имати праву партијску књижицу у тренутку док је та партија на власти. У супротном, у опасности си да изгубиш посао. На спољнополитичком плану без ауторитета, конфузни. Министар је обавезан да спроводи политику владе која је потпуно нејасна. Нема јасног циља. Живи се од данас до сутра. Срби нису политички народ. То се мора јасно рећи. Ми политику не можемо трезвено да водимо. Међутим, некада смо поседовали националну елиту која је била понос читавог народа. Данас се подсмевамо људима који је чине.
Немамо никакав национални програм око којег би све странке и елита постигле консензус. Последњи такав програм имали смо за време Илије Грашанина. Да није тужно, свакако би било смешно. Такав програм немамо, нити га можемо имати, пошто мрзимо једни друге до самоиуништења и готово је немогуће да постигнемо било какав консензус око горућих питања. Стога, било какав компромис је тренутно, на нашу велику жалост, немогућ.
Полако али сигурно, садашња ситуација ствара две групације у српском националном корпусу. Прву, аутошовинистичку, која се одавно одрекла свега што је српско, идолопоклоничка, послушничка, такозвана елита „Друге Србије“. Друга групација су Срби који заузимају екстремне политичке позиције. Морамо их разумети. Када вас по цео дан медији и обожавана нам Европа бомбардује хашком правдом, ЕУЛЕКС-овом правдом, америчком правдом, тешко да народу преостаје ишта друго него да се повинује или да их замрзи. Таман када смо помислили да је доста лоших вести стигло у року од само недељу дана, имали смо прилику да на делу видимо правду ЕУЛЕКС-а. Албанац који је осуђен од стране УНМИК правосуђа на 40 година затвора због подметања експлозива под аутобус “Ниш Експреса“ када је погинуло 12, а рањено 22 људи српске националости ослобођен је.
Како онда да не схватимо људе којима је доста свега? Који више не могу све ово да поднесу? А ко може ово мирно да поднесе, питам ја Вас, у којој то земљи, у којем то временском раздобљу? Уколико човек и након свега овога остане прибран, ту су три препаметне даме које се боре за људска права свих сем Срба, који ваљда не спадају у људски род, које ће вас својим говорима сигурно довести до граница здравог разума.
Услед медијског мрака сатанизују се опозиција и црква, а глорификује владајућа „каста изабраних“. Стога нису зачуђујући резултати истраживања који показују да владајућа већина има све више присталица.
Србима ће бити боље онда када сами буду схватили да будућност зависи искључиво од њих. Када сами будемо планирали сопствену будућност. Политика садашње власти, „од данас до сутра“, нам може врло брзо донети потпуни крах и окончати наше постојање као државотворног народа. Скончаћемо као амерички индијанци.
Аутор ових редова често прима претње поштом због својих текстова. Често се запитам- уколико мени прете, што преко електронске поште, што преко фејсбука и телефона, како ли је људима који се јавно боре за српске интересе?
Примере аутошовинистиких изјава имам у свом поштанском сандучету на претек. Писали су их Срби. У већем делу писама изричу шовинистичке поруке које се тичу моје националне припадности, као да сами нису Срби. То се може догодити само у Србији.
Приказ српске идолатрије је најбоље дао Ђорђе Вукадиновић у свом последњем тескту у коме је навео завршне речи победничке беседе Бранислава Стојановића из Параћина упућене Европској Унији, освајача првог места на националном такмичењу младих „У Зоранову част“, у организацији ДС-а и Фонда „Др Зоран Ђинђић“. Послушајте те речи: „А до тада, ја ћу остати та мала рупа на твојој блузи због које ће ти увек бити хладно! А ти не желиш ту језу крај свог великог срца. Чини те леденијом него што си. Зато, не бежи више, чекај ме и ја ћу сигурно доћи, моја Европо! Воли те твоја Србија!“
Мислим да је сваки комeнтар сувишан. Још само одговарајућа декорација у жуто- плавој варијанти са звездицама, па да ствар буде комплетна.
Нико се неће борити за српске интересе ако се не изборимо ми сами. Проблем Србије нису ни земље Европске Уније, ни Сједињене Америчке Државе, ни НАТО, ни окружење. Проблем Срба је апатија и идолопоклонство.
Не пробудимо ли се ускоро, бојим се да никада и нећемо.
Навршио се још један 17 март. Овог 17-тог одгледао сам целокупан чешки документарац о стању на Косову и Метохији. Одличан документарац, уколико смем да додам. Све чешће добијам утисак да говорим са самим собом. Да самоме себи понављам утешне речи. Да самога себе бодрим.
Страшно је, тужно, болно, гледати Србе данас. Српска омладина нема храбрости, воље, жеље да се ухвати у коштац са нагомиланим проблемима. Србија пропада духовно, територијално, биолошки, економски. Србија доживљава општи колапс. Нестајемо. Нестаћемо попут Хазара. Сведочиће историја о нама; шта ће рећи? Да смо издржали најгоре, оно што готово ниједан народ на свету не би поднео, посебно тако мали народ, толика страдања, толике боли, да бисмо, на крају, дигли руке од себе, одлучили да нестанемо.
Етнички очишћени са Космета, Крајине, Херцеговине, Македоније, Црне Горе. Тамо где нисмо у потпуности, процес је у току. Данас нас протерују са југа централне Србије, има нас све мање у пределу Рашке области и у општинама Прешево, Бујановац и Медвеђа. На северу Србије, у најсевернијим општинама не можете купити ни комад хлеба уколико исти не затражите на мађарском. У Војводини су увелико припреме у току за раскид са српским наслеђем и традицијама. За то време, држава не чини ништа сем што машта о светлој будућности, евроинтеграцијама и НАТО пакту.
Економија је у колапсу. Све веће српске фирме и брендови покуповане су од стране наших суседа- Хрвата и Словенаца, тако да смо у специфичном економском ропству. Распродали смо све. Ускоро ће влада заиста бити сервис грађана и то не у оном позитивном смислу, већ у смислу посредника између грађана и мултинационалних компанија. Чиста администрација без икакве власти. Тешко да ће иједна већа компанија или ресурс остати под контролом државе. Настављамо да се задужујемо. Питање је шта ће преостати нашим унуцима, уколико ишта преостане.
Рађа се све мање деце а мртвих је сваким даном све више. Они који су живи у великом делу не желе више да живе овде или пак не желе да се називају Србима. Лакше је данас бити неко други.
Усваја се статут Војводине који прави државу у држави. Срби ћуте. Чанак слави годишњицу усвајања статута из 1974 који је био увод у крваве ратове деведесетих и погром Срба на Космету. Срби ћуте. Духовно пропадамо, исмева нам се традиција, вера, историја, култура, језик. Намећу нам осећај кривице зато што постојимо. На медијима гледамо наступе разних србомрзачких организација, аутошовинистичке изјаве од којих је последња у низу била изјава Биљане Ковачевић- Вучо, да „у себи нема ни једно српско крвно зрнце“. Срби ћуте.
Убеђују нас да смо „геноцидан народ“. Ваљда зато нестајемо, а других народа има све више.
Пишу нашу историју уместо нас, преправљају прошлост, оправдавају садашњост, креирају будућност.
Народ је апатичан, измучен. Немоћан. Омладина углавном незаинтересована, размишља само како ће и где, што пре отићи из ове земље. Никога више не занима Србија, сем пар занесењака и непоправљивих оптимиста.
На унутрашњем плану, све се врти око борбе за власт ради власти и партијским ратовима. Циљ је само имати праву партијску књижицу у тренутку док је та партија на власти. У супротном, у опасности си да изгубиш посао. На спољнополитичком плану без ауторитета, конфузни. Министар је обавезан да спроводи политику владе која је потпуно нејасна. Нема јасног циља. Живи се од данас до сутра. Срби нису политички народ. То се мора јасно рећи. Ми политику не можемо трезвено да водимо. Међутим, некада смо поседовали националну елиту која је била понос читавог народа. Данас се подсмевамо људима који је чине.
Немамо никакав национални програм око којег би све странке и елита постигле консензус. Последњи такав програм имали смо за време Илије Грашанина. Да није тужно, свакако би било смешно. Такав програм немамо, нити га можемо имати, пошто мрзимо једни друге до самоиуништења и готово је немогуће да постигнемо било какав консензус око горућих питања. Стога, било какав компромис је тренутно, на нашу велику жалост, немогућ.
Полако али сигурно, садашња ситуација ствара две групације у српском националном корпусу. Прву, аутошовинистичку, која се одавно одрекла свега што је српско, идолопоклоничка, послушничка, такозвана елита „Друге Србије“. Друга групација су Срби који заузимају екстремне политичке позиције. Морамо их разумети. Када вас по цео дан медији и обожавана нам Европа бомбардује хашком правдом, ЕУЛЕКС-овом правдом, америчком правдом, тешко да народу преостаје ишта друго него да се повинује или да их замрзи. Таман када смо помислили да је доста лоших вести стигло у року од само недељу дана, имали смо прилику да на делу видимо правду ЕУЛЕКС-а. Албанац који је осуђен од стране УНМИК правосуђа на 40 година затвора због подметања експлозива под аутобус “Ниш Експреса“ када је погинуло 12, а рањено 22 људи српске националости ослобођен је.
Како онда да не схватимо људе којима је доста свега? Који више не могу све ово да поднесу? А ко може ово мирно да поднесе, питам ја Вас, у којој то земљи, у којем то временском раздобљу? Уколико човек и након свега овога остане прибран, ту су три препаметне даме које се боре за људска права свих сем Срба, који ваљда не спадају у људски род, које ће вас својим говорима сигурно довести до граница здравог разума.
Услед медијског мрака сатанизују се опозиција и црква, а глорификује владајућа „каста изабраних“. Стога нису зачуђујући резултати истраживања који показују да владајућа већина има све више присталица.
Србима ће бити боље онда када сами буду схватили да будућност зависи искључиво од њих. Када сами будемо планирали сопствену будућност. Политика садашње власти, „од данас до сутра“, нам може врло брзо донети потпуни крах и окончати наше постојање као државотворног народа. Скончаћемо као амерички индијанци.
Аутор ових редова често прима претње поштом због својих текстова. Често се запитам- уколико мени прете, што преко електронске поште, што преко фејсбука и телефона, како ли је људима који се јавно боре за српске интересе?
Примере аутошовинистиких изјава имам у свом поштанском сандучету на претек. Писали су их Срби. У већем делу писама изричу шовинистичке поруке које се тичу моје националне припадности, као да сами нису Срби. То се може догодити само у Србији.
Приказ српске идолатрије је најбоље дао Ђорђе Вукадиновић у свом последњем тескту у коме је навео завршне речи победничке беседе Бранислава Стојановића из Параћина упућене Европској Унији, освајача првог места на националном такмичењу младих „У Зоранову част“, у организацији ДС-а и Фонда „Др Зоран Ђинђић“. Послушајте те речи: „А до тада, ја ћу остати та мала рупа на твојој блузи због које ће ти увек бити хладно! А ти не желиш ту језу крај свог великог срца. Чини те леденијом него што си. Зато, не бежи више, чекај ме и ја ћу сигурно доћи, моја Европо! Воли те твоја Србија!“
Мислим да је сваки комeнтар сувишан. Још само одговарајућа декорација у жуто- плавој варијанти са звездицама, па да ствар буде комплетна.
Нико се неће борити за српске интересе ако се не изборимо ми сами. Проблем Србије нису ни земље Европске Уније, ни Сједињене Америчке Државе, ни НАТО, ни окружење. Проблем Срба је апатија и идолопоклонство.
Не пробудимо ли се ускоро, бојим се да никада и нећемо.
среда, 11. март 2009.
Анатомија српског пропадања 2
Пише: Милан Дамјанац
Оно што нисмо разумели је да се противник неће задовољити ничим мањим од нашег потпуног истребљења. Нудили смо све; подршку, пријатељство, испоручили читав државни врх, председника, генерале полиције и војске. На прошлим изборима, посредно, дали легитимитет политици која се неће борити за Космет чак ни свим дипломатским средствима. Војна нисмо ни разматрали. Принуђени да се дипломатски боримо, али да никога не увредимо. Отворено размишљамо да се Космета одрекнемо у корист “европске будућности“. Одрекли смо се и Црне Горе у име истих циљева. Но, све то није довољно. Политичке поруке су више него јасне. Само треба погледати пресуду Хашког суда у којој се каже да је “доказ великосрпске идеје претензија Србије на Косово и Војводину“. Ни Космет није крај страдања.
Никада неће бити довољно. Нисмо желели да тужимо земље које су признале независност Косова. А могли смо. На страну што бисмо тужбом против неких мање значајних земаља ван ЕУ зауставили нова признања Косова, већ бисмо и директном тужбом против Холандије могли да преговарамо о вансудском поравнању. Ми повучемо тужбу, они одблокирају наш пут ка ЕУ.
Нисмо желели да вређамо наше савезнике. Уместо тога затражили смо мишљење међународног суда правде и успели у томе, наша резолуција је прихваћена. Право, а најчешће и правда, одувек су на нашој страни. Међутим, након тога, комплетан државни врх бива осуђен у хашком трибуналу по командној одговорности. Наиме, по пресуди испада да је псотојао државни план за протеривање Албанаца са Космета. Како погодно тле за оправдање НАТО агресије и довођење у питање будуће судске одлуке по питању отцепљења Космета.
Питам се само ко је умешао прсте у доношење овакве пресуде. На страну то што, да је овакав план заиста постојао, био би свакако спроведен. Десило се управо обрнуто. Срби су протерани. Изнова- Срби криви за све, а Харадинај, Ахтисари, Кларк, Чеку и Тачи миротворци и добитници награда за мир. Срби су сами вадили органе једни другима. Срби су се сами убијали и добровољно побегли, како из Крајине, тако са Космета. Уверљиво.
Биолошки нестајемо. Деце је све мање а старих све више. Мртвих све више.
Победници пишу историју. То је лекција коју ћемо морати да научимо. Сетимо се речи Винстона Черчила: “историја ће бити добра према мени пошто намеравам да је напишем“. Заиста.
Да би се оправдао конструкт садашњости мора се утицати на поимање прошлости, промену перцепције. Важно је пронаћи оправдање за гнусна дела геноцида. Неће одустати док нас не избришу и из Војводине и створе нову нацију. Можда ћемо временом расправљати отворено о тој могућности и имати партију у скупштини која ће се отворено, а не прикривено, залагати за такав циљ. Можда ћемо пристати уколико нам обећају да ће оно што од Србије преостане ући у ЕУ, бољу будућност. Затим, тражиће да се одрекнемо Рашке области. Онда источне Србије. Нема краја уценама и захтевима. Нема краја обманама и самообманама. Неће се власи досетити, бојим се.
После се питамо зашто нас најбоље разумеју судије и политичари црне боје коже. Знају они одлично шта значи мржња, дискриминација, гето, енклава и геноцид.
Срби и јесу црнци на Балкану.
За крај, за све наше пострадале мученике, стихови старе српске песме:
"Пљуну огањ из адових жвала,
Па запали кућу Србинову,
Све разгради што је саграђено,
Све прождера што је умјешено,
Све однесе што је изаткано,
Све разграби што је уштеђено,
Све раскући што је закућено,
Све попљува што је освећено,
А господу у окове веза,
Старјешине врже на вјешала,
Ил умори глађу у тамници,
Поби момке, зацрни ђевојке,
Згрчи мајке над кољевке празне,
Над кољевке празне и крваве.
Још завеза језик у Србина,
Да не смије пјеват ни кукати,
Нити Божје име спомињати,
Нити брата братом ословити;
Још завеза ноге у Србина,
Да не смије слободно ходити,
Осим тамо куд га коноп води,
Коноп води или кудак гони;
Још завеза руке у Србина,
Да не смије радити ван кулака,
Нити сјести, нити хљеба јести
Без сатанске горде заповјести,
Нити ђецу своју својом звати,
Нит слободно мислит ни дисати.
Тако ишло задуго земана
Док набуја земља Србинова
Од мртвијех српскијех тјелеса,
И од крви српских мученика,
Ка тијесто од јакога квасца.
Тад анђели Божји заплакали,
А Срби се Богу обратили,
Јединоме своме пријатељу,
Јединоме своме спаситељу,
Вишњем Богу светоме Сави.
Тад се Саво стресе од ужаса,
Скочи, викну иза свега гласа:
"Доста, Боже, поштеди остатак!"
Тад је Господ послушао Саву,
На српско се робље ражалио,
Те Србима гријехе опростио."
Оно што нисмо разумели је да се противник неће задовољити ничим мањим од нашег потпуног истребљења. Нудили смо све; подршку, пријатељство, испоручили читав државни врх, председника, генерале полиције и војске. На прошлим изборима, посредно, дали легитимитет политици која се неће борити за Космет чак ни свим дипломатским средствима. Војна нисмо ни разматрали. Принуђени да се дипломатски боримо, али да никога не увредимо. Отворено размишљамо да се Космета одрекнемо у корист “европске будућности“. Одрекли смо се и Црне Горе у име истих циљева. Но, све то није довољно. Политичке поруке су више него јасне. Само треба погледати пресуду Хашког суда у којој се каже да је “доказ великосрпске идеје претензија Србије на Косово и Војводину“. Ни Космет није крај страдања.
Никада неће бити довољно. Нисмо желели да тужимо земље које су признале независност Косова. А могли смо. На страну што бисмо тужбом против неких мање значајних земаља ван ЕУ зауставили нова признања Косова, већ бисмо и директном тужбом против Холандије могли да преговарамо о вансудском поравнању. Ми повучемо тужбу, они одблокирају наш пут ка ЕУ.
Нисмо желели да вређамо наше савезнике. Уместо тога затражили смо мишљење међународног суда правде и успели у томе, наша резолуција је прихваћена. Право, а најчешће и правда, одувек су на нашој страни. Међутим, након тога, комплетан државни врх бива осуђен у хашком трибуналу по командној одговорности. Наиме, по пресуди испада да је псотојао државни план за протеривање Албанаца са Космета. Како погодно тле за оправдање НАТО агресије и довођење у питање будуће судске одлуке по питању отцепљења Космета.
Питам се само ко је умешао прсте у доношење овакве пресуде. На страну то што, да је овакав план заиста постојао, био би свакако спроведен. Десило се управо обрнуто. Срби су протерани. Изнова- Срби криви за све, а Харадинај, Ахтисари, Кларк, Чеку и Тачи миротворци и добитници награда за мир. Срби су сами вадили органе једни другима. Срби су се сами убијали и добровољно побегли, како из Крајине, тако са Космета. Уверљиво.
Биолошки нестајемо. Деце је све мање а старих све више. Мртвих све више.
Победници пишу историју. То је лекција коју ћемо морати да научимо. Сетимо се речи Винстона Черчила: “историја ће бити добра према мени пошто намеравам да је напишем“. Заиста.
Да би се оправдао конструкт садашњости мора се утицати на поимање прошлости, промену перцепције. Важно је пронаћи оправдање за гнусна дела геноцида. Неће одустати док нас не избришу и из Војводине и створе нову нацију. Можда ћемо временом расправљати отворено о тој могућности и имати партију у скупштини која ће се отворено, а не прикривено, залагати за такав циљ. Можда ћемо пристати уколико нам обећају да ће оно што од Србије преостане ући у ЕУ, бољу будућност. Затим, тражиће да се одрекнемо Рашке области. Онда источне Србије. Нема краја уценама и захтевима. Нема краја обманама и самообманама. Неће се власи досетити, бојим се.
После се питамо зашто нас најбоље разумеју судије и политичари црне боје коже. Знају они одлично шта значи мржња, дискриминација, гето, енклава и геноцид.
Срби и јесу црнци на Балкану.
За крај, за све наше пострадале мученике, стихови старе српске песме:
"Пљуну огањ из адових жвала,
Па запали кућу Србинову,
Све разгради што је саграђено,
Све прождера што је умјешено,
Све однесе што је изаткано,
Све разграби што је уштеђено,
Све раскући што је закућено,
Све попљува што је освећено,
А господу у окове веза,
Старјешине врже на вјешала,
Ил умори глађу у тамници,
Поби момке, зацрни ђевојке,
Згрчи мајке над кољевке празне,
Над кољевке празне и крваве.
Још завеза језик у Србина,
Да не смије пјеват ни кукати,
Нити Божје име спомињати,
Нити брата братом ословити;
Још завеза ноге у Србина,
Да не смије слободно ходити,
Осим тамо куд га коноп води,
Коноп води или кудак гони;
Још завеза руке у Србина,
Да не смије радити ван кулака,
Нити сјести, нити хљеба јести
Без сатанске горде заповјести,
Нити ђецу своју својом звати,
Нит слободно мислит ни дисати.
Тако ишло задуго земана
Док набуја земља Србинова
Од мртвијех српскијех тјелеса,
И од крви српских мученика,
Ка тијесто од јакога квасца.
Тад анђели Божји заплакали,
А Срби се Богу обратили,
Јединоме своме пријатељу,
Јединоме своме спаситељу,
Вишњем Богу светоме Сави.
Тад се Саво стресе од ужаса,
Скочи, викну иза свега гласа:
"Доста, Боже, поштеди остатак!"
Тад је Господ послушао Саву,
На српско се робље ражалио,
Те Србима гријехе опростио."
Анатомија српског пропадања 1
Пише: Милан Дамјанац
“...Србија се мора суочити са прошлошћу, Србија мора преузети одговорност за оно што је у њено име чињено на просторима бивше Југославије...Србија се мора одрећи великосрпских идеја”. Колико смо само пута чули ове реченице, које звуче попут моралних императива. Трују нам умове годинама. Траже нам да погнемо главе и признамо- шта год треба, по жељи. Признајемо по жељи. Први у свету. Криви смо, признајемо. Само нам објасните унапред о чему се ради, да не погрешимо у изјави па признамо, сачувај боже, нешто друго. Оптужба и није важна. Признајемо само јавите.
Признајемо годинама. Извињавамо се крвницима, клечимо и молимо за кору хлеба, мало наде, да преживимо. Искључиво у наду се уздају само побеђени, изгубљени, немоћни. Победници стварају будућност и прекрајају прошлост- или то иде обрнутим смером- док се побеђени надају милости, човештву.
Србија се нада милости. Дали смо, пропорционално гледано, највише живота у Првом Светском рату, изгубили готово половину становништва. У Другом Светском рату били смо први у окупираној Европи који су дигли устанак, вођени речима да “термин предаја не постоји у српском речнику”. Имали смо неколико покрета, од тога два антифашистичка, који су се у паузи ратовања са Немцима убијали међусобно до истребљења. Били смо бомбардовани од стране Немаца. Били смо бомбардовани од стране савезника. У савезничком бомбардовању погинуло је више цивила него у немачком. Континуирано се врши геноцид над српским народом. Ко још памти Јасеновац који је сам однео близу милион недужних живота? Да ли се неко уистину изборио за истину о страдању под НДХ-а?
Одбили смо да станемо на страну нациста. Одбили да убијамо наше грађане јеврејског и ромског порекла. Наша југословенска “браћа” додуше, нису имали ништа против, само су том списку додали Србе. Уколико могу да истребе нас, истребиће и остале у пакету, чини ми се. Све зависно од договора.
Дочекали су нацисте раширених руку, као спасиоце и ослободитеље. Биће да су их ослободили моралних норми. Људскости.
Убијали су нас немилосрдно. Истребљивали и асимиловали, мада се то у суштини своди на исто. Нестанак. Геноцид.
Балкан је пун јама у којима леже српске кости, већином неоткривене и непобројане. Не треба ни спомињати вишевековна страдања под Отоманском империјом, када нам ниједна западна земља није хтела помоћи. Деведесетих смо доживели геноцид на простору СФРЈ. Кажем геноцид, зато што је тада само довршено оно што је дуго било у функцији. Тада је геноцид доживео своју кулминацију, испунио свој циљ. Заборавили смо протеривање Срба из Хрватске и са Космета далеко пре трагичних деведесетих година. Заборавили смо хрватске “упуте” становништву да су Срби непожељни и да се морају терати из “лијепе наше”. Заборавили смо упутства у којима се наводи да треба Србима отежати живот што је више могуће, убијати им кућне љубимце и набијати на ограду испред куће, одбијати да се комшијама Србима прода храна, терорисање српске деце у школи и на улици од стране хрватских вршњака. Шиканирање српских радника на послу. Присилне асимилације. Како смо заборавили ратна зверства Хрвата, Јасеновац, па логоре за српску децу, тако смо заборавили и зверства тих истих Хрвата у Првом Светском рату у аустроугарским униформама. Мачва је добро упамтила њихову љубав према српској деци и женама. Заборавили смо МАСПОК, “хрватско прољеће”. Заборавили смо и натписе на хрватским кафанама осамедесетих година- “псима и Србима забрањен улаз”. Заборавили смо Медачки џеп, Братунац, убијање цивила и рушење кућа у околини Книна, “Олују” и “Бљесак”,те акције које Хрвати са поносом славе. Протерали и убијали сопствене грађане, и то цивиле, у једној брзој акцији уз помоћ УНПРОФОРА. Вредно спомена и славе. Бриљантно. Испунила се жеља хрватске елите- “трећину Срба асимиловати, трећину протерати, трећину побити”. Није ли тако било?
Заборавили смо албанске злочине на Космету, протеривање Срба, отмице, силовања, претње “бесом” да ће побити целу породицу уколико им се не прода имање и побегне са Космета. Ово се све догађало далеко пре деведесетих. Зaборавили смо да смо етнички очишћени са простора Херцеговине, једне од старих српских колевки.
На крају, али не и последње, наши бивши “савезници” помогли су нашој бившој браћи да нас се “ослободе” тиме настављајући светлу Хитлерову традицију.
Протерани смо са Космета, Крајине, доброг дела Босне и Херцеговине, а онда нас гумицом избрисали из Македоније и Црне Горе. Бомбардовани смо немилосрдно, гађано је мноштво цивилних објеката, болница, кућа. Од последица бомбардовања умиремо и данас. Свако треће српско дете рођено на Космету има тумор као последицу бомбардовања осиромашеним уранијумом.
На послетку, предали смо се; пристали да преживимо, понудили све. Пристали смо на кривицу. Криви за злочине које смо преживели. Криви што постојимо. Схвативши да смо превише слаби да наставимо борбу, покушали смо бар да водимо уједначену политику која би бринула и о нашим интересима поред туђих, о којима вечито бринемо. И то нам је било сувише. На недавним изборима, изабрали смо оне који ће, некад, понекад само, обратити пажњу и на наш интерес, онолико колико се мора, да се не увреде победници.
“...Србија се мора суочити са прошлошћу, Србија мора преузети одговорност за оно што је у њено име чињено на просторима бивше Југославије...Србија се мора одрећи великосрпских идеја”. Колико смо само пута чули ове реченице, које звуче попут моралних императива. Трују нам умове годинама. Траже нам да погнемо главе и признамо- шта год треба, по жељи. Признајемо по жељи. Први у свету. Криви смо, признајемо. Само нам објасните унапред о чему се ради, да не погрешимо у изјави па признамо, сачувај боже, нешто друго. Оптужба и није важна. Признајемо само јавите.
Признајемо годинама. Извињавамо се крвницима, клечимо и молимо за кору хлеба, мало наде, да преживимо. Искључиво у наду се уздају само побеђени, изгубљени, немоћни. Победници стварају будућност и прекрајају прошлост- или то иде обрнутим смером- док се побеђени надају милости, човештву.
Србија се нада милости. Дали смо, пропорционално гледано, највише живота у Првом Светском рату, изгубили готово половину становништва. У Другом Светском рату били смо први у окупираној Европи који су дигли устанак, вођени речима да “термин предаја не постоји у српском речнику”. Имали смо неколико покрета, од тога два антифашистичка, који су се у паузи ратовања са Немцима убијали међусобно до истребљења. Били смо бомбардовани од стране Немаца. Били смо бомбардовани од стране савезника. У савезничком бомбардовању погинуло је више цивила него у немачком. Континуирано се врши геноцид над српским народом. Ко још памти Јасеновац који је сам однео близу милион недужних живота? Да ли се неко уистину изборио за истину о страдању под НДХ-а?
Одбили смо да станемо на страну нациста. Одбили да убијамо наше грађане јеврејског и ромског порекла. Наша југословенска “браћа” додуше, нису имали ништа против, само су том списку додали Србе. Уколико могу да истребе нас, истребиће и остале у пакету, чини ми се. Све зависно од договора.
Дочекали су нацисте раширених руку, као спасиоце и ослободитеље. Биће да су их ослободили моралних норми. Људскости.
Убијали су нас немилосрдно. Истребљивали и асимиловали, мада се то у суштини своди на исто. Нестанак. Геноцид.
Балкан је пун јама у којима леже српске кости, већином неоткривене и непобројане. Не треба ни спомињати вишевековна страдања под Отоманском империјом, када нам ниједна западна земља није хтела помоћи. Деведесетих смо доживели геноцид на простору СФРЈ. Кажем геноцид, зато што је тада само довршено оно што је дуго било у функцији. Тада је геноцид доживео своју кулминацију, испунио свој циљ. Заборавили смо протеривање Срба из Хрватске и са Космета далеко пре трагичних деведесетих година. Заборавили смо хрватске “упуте” становништву да су Срби непожељни и да се морају терати из “лијепе наше”. Заборавили смо упутства у којима се наводи да треба Србима отежати живот што је више могуће, убијати им кућне љубимце и набијати на ограду испред куће, одбијати да се комшијама Србима прода храна, терорисање српске деце у школи и на улици од стране хрватских вршњака. Шиканирање српских радника на послу. Присилне асимилације. Како смо заборавили ратна зверства Хрвата, Јасеновац, па логоре за српску децу, тако смо заборавили и зверства тих истих Хрвата у Првом Светском рату у аустроугарским униформама. Мачва је добро упамтила њихову љубав према српској деци и женама. Заборавили смо МАСПОК, “хрватско прољеће”. Заборавили смо и натписе на хрватским кафанама осамедесетих година- “псима и Србима забрањен улаз”. Заборавили смо Медачки џеп, Братунац, убијање цивила и рушење кућа у околини Книна, “Олују” и “Бљесак”,те акције које Хрвати са поносом славе. Протерали и убијали сопствене грађане, и то цивиле, у једној брзој акцији уз помоћ УНПРОФОРА. Вредно спомена и славе. Бриљантно. Испунила се жеља хрватске елите- “трећину Срба асимиловати, трећину протерати, трећину побити”. Није ли тако било?
Заборавили смо албанске злочине на Космету, протеривање Срба, отмице, силовања, претње “бесом” да ће побити целу породицу уколико им се не прода имање и побегне са Космета. Ово се све догађало далеко пре деведесетих. Зaборавили смо да смо етнички очишћени са простора Херцеговине, једне од старих српских колевки.
На крају, али не и последње, наши бивши “савезници” помогли су нашој бившој браћи да нас се “ослободе” тиме настављајући светлу Хитлерову традицију.
Протерани смо са Космета, Крајине, доброг дела Босне и Херцеговине, а онда нас гумицом избрисали из Македоније и Црне Горе. Бомбардовани смо немилосрдно, гађано је мноштво цивилних објеката, болница, кућа. Од последица бомбардовања умиремо и данас. Свако треће српско дете рођено на Космету има тумор као последицу бомбардовања осиромашеним уранијумом.
На послетку, предали смо се; пристали да преживимо, понудили све. Пристали смо на кривицу. Криви за злочине које смо преживели. Криви што постојимо. Схвативши да смо превише слаби да наставимо борбу, покушали смо бар да водимо уједначену политику која би бринула и о нашим интересима поред туђих, о којима вечито бринемо. И то нам је било сувише. На недавним изборима, изабрали смо оне који ће, некад, понекад само, обратити пажњу и на наш интерес, онолико колико се мора, да се не увреде победници.
Искушавање здравог разума
Пише: Милан Дамјанац
У Србији се човек лако навикне на кризе. Протеклих дана смо сведоци економске кризе, гасне кризе, кризе владајуће коалиције. Могло би се рећи да је нормално стање у Србији кризно стање. Таква тврдња упућује на закључак да су српски политичари неспособни да се супротставе иједној кризи а да не изазову неку нову. Наши политичари воле да се, на пример, позивају на аргумент “дуплих стандарда“. Овај аргумент се највише користио у контексту одбране Косова и Метохије у саставу Републике Србије. Позивали смо се на кршење међународног права и политику дуплих стандарда према нама, и то са пуним правом. Када су нас водећи светски политичари и медији проглашавали “крволоцима“, “геноцидним народом “,“великосрбима“, “кривцима за избијање ратова 90-тих“, наша политичка елита се позивала на дупле стандарде и неправедан третман Срба и Србије, и то са пуним правом. Дакле, било је пуно момената када је Србија доживљавала на својој кожи политику дуплих стандарда, односно лицемеран однос светских моћника и њихово иживљавање над малим народима, само зато што им се може. Последње што би Србија требала да чини јесте да се руководи сличним принципима који могу нанети штету искључиво њој самој.
Конкретно, мислим на гасни споразум са руским Гаспромом око куповине НИС-а и изградње Јужног тока и споразума са италијанским Фијатом око куповине Заставе Крагујевац. На први поглед, рекло би се, два одлична уговора за Србију. Оба ће условити отварање хиљаде нових радних места и утицати позитивно на развој Србије. Међутим, добар део наше политичке елите и медија хорски позива на поништавање уговора са руским Гаспромом, тврдећи да је сам уговор штетан по Србију, да је НИС продат у бесцење, тек “за неку копејку“, како се изволео изразити један од министара. Исти министар даље тврди да не постоје гаранције за изградњу Јужног тока, да “не треба веровати Русима на реч“ и да смо НИС могли да продамо некој западноевропској компанији која би издвојила знатно више новца.
Уколико упоредимо овај уговор са поимањем уговора о продаји Заставе закључићемо да је уговор о продаји Заставе знатно пожељнији за Србију. Целокупна политичка елита и сви медији, говоре хвалоспеве о овом споразуму. На питање горе споменутом министру, какве су гаранције да ће Фијат заиста уложити средства у Заставу, ако имамо у виду да не постоји потписани аргумент, министар је тврдио да је добио усмена уверавања од председника Фијата и од званичника Италије и да он у њихову одлучност не сумња. Верује им.
Упитајмо се да ли је ово политика дуплих стандарда и да ли је ово пример лицемерја републичке власти.
Са једне стране, Фијат је дао довољно гаранција усменим путем, док са друге стране, Гаспром даје гаранције писмено али необавезујуће. Резултат: Италијанима верујемо а Руси нас лажу. Са једне стране, Фијат је преплатио Заставу, са друге стране, Гаспром је “НИС добио на поклон“. Резултат: Влада и ресорна министарства улажу све више новца у опоравак Заставе, како би је Италијани откупили, а НИС је откупљен за новац који сад не бисмо могли ни у сну да добијемо, имајући у виду светску финансијску кризу. Са једне стране, уговор са Италијанима је сјајан за Србију, са друге стране, уговор са Русима је штетан по српске интересе. Резултат: уговор са Фијатом је заиста сјајан за Србију уколико буде спроведен, а уговор са Русима је још бољи пошто ће само од транзита гаса Србија имати велику провизију и директан транспорт гаса, чиме би избегла будуће ’’гасне кризе’’.
Наравно, оваква политика дуплих стандарда штети искључиво српским интересима и њеним грађанима. Одмах након избијања гасне кризе, Руси одлучују да убрзају изградњу Јужног тока како би имали алтернативни пут снабдевања Европе гасом. Да нисмо прихватили споразум са Русима, убеђују нас, помогле би европске компаније. Које европске компаније- да ли исте оне компаније које не могу да обезбеде снабдевање сопствених држава?
Српски политичари превиђају да цела Европска Унија зависи од дотока руског гаса. Да не спомињемо што су Немци, када су се нашли у сличној ситуацији као данас Србија, без одлагања прихватили сарадњу и споразум са Руском Федерацијом. Овом приликом треба споменути случај “ЈАТ“, када је, на инсистирање странке истог министра, одбијена понуда руског Аерофлота да купи већински део акција српског авиопревозника. Тада је тај исти министар тврдио да Руси нуде мали новац, те да има гаранције да ће ЈАТ купити какав аустријски авиопревозник. Сувишно је истаћи да Аустријанци никада нису дошли, да је већ неколико тендера за продају ЈАТ-а пропало, а да је руски Аерофлот за исти новац купио италијанског авиопревозника. Нама очигледно руски новац није једнак новцу који пристиже из осталих европских држава. Штета, игледа да остатку Европе руски новац уопште није на одмет.
Данас, Србија је у опасности да остане без авиопревозника. Да је било мудрије политике тако нешто се не би доводило у питање. Хвала Богу те се усвојио споразум са Гаспромњефтом; у супротном, видели бисмо ми још пуно хладних, ледених зима.
У Србији се човек лако навикне на кризе. Протеклих дана смо сведоци економске кризе, гасне кризе, кризе владајуће коалиције. Могло би се рећи да је нормално стање у Србији кризно стање. Таква тврдња упућује на закључак да су српски политичари неспособни да се супротставе иједној кризи а да не изазову неку нову. Наши политичари воле да се, на пример, позивају на аргумент “дуплих стандарда“. Овај аргумент се највише користио у контексту одбране Косова и Метохије у саставу Републике Србије. Позивали смо се на кршење међународног права и политику дуплих стандарда према нама, и то са пуним правом. Када су нас водећи светски политичари и медији проглашавали “крволоцима“, “геноцидним народом “,“великосрбима“, “кривцима за избијање ратова 90-тих“, наша политичка елита се позивала на дупле стандарде и неправедан третман Срба и Србије, и то са пуним правом. Дакле, било је пуно момената када је Србија доживљавала на својој кожи политику дуплих стандарда, односно лицемеран однос светских моћника и њихово иживљавање над малим народима, само зато што им се може. Последње што би Србија требала да чини јесте да се руководи сличним принципима који могу нанети штету искључиво њој самој.
Конкретно, мислим на гасни споразум са руским Гаспромом око куповине НИС-а и изградње Јужног тока и споразума са италијанским Фијатом око куповине Заставе Крагујевац. На први поглед, рекло би се, два одлична уговора за Србију. Оба ће условити отварање хиљаде нових радних места и утицати позитивно на развој Србије. Међутим, добар део наше политичке елите и медија хорски позива на поништавање уговора са руским Гаспромом, тврдећи да је сам уговор штетан по Србију, да је НИС продат у бесцење, тек “за неку копејку“, како се изволео изразити један од министара. Исти министар даље тврди да не постоје гаранције за изградњу Јужног тока, да “не треба веровати Русима на реч“ и да смо НИС могли да продамо некој западноевропској компанији која би издвојила знатно више новца.
Уколико упоредимо овај уговор са поимањем уговора о продаји Заставе закључићемо да је уговор о продаји Заставе знатно пожељнији за Србију. Целокупна политичка елита и сви медији, говоре хвалоспеве о овом споразуму. На питање горе споменутом министру, какве су гаранције да ће Фијат заиста уложити средства у Заставу, ако имамо у виду да не постоји потписани аргумент, министар је тврдио да је добио усмена уверавања од председника Фијата и од званичника Италије и да он у њихову одлучност не сумња. Верује им.
Упитајмо се да ли је ово политика дуплих стандарда и да ли је ово пример лицемерја републичке власти.
Са једне стране, Фијат је дао довољно гаранција усменим путем, док са друге стране, Гаспром даје гаранције писмено али необавезујуће. Резултат: Италијанима верујемо а Руси нас лажу. Са једне стране, Фијат је преплатио Заставу, са друге стране, Гаспром је “НИС добио на поклон“. Резултат: Влада и ресорна министарства улажу све више новца у опоравак Заставе, како би је Италијани откупили, а НИС је откупљен за новац који сад не бисмо могли ни у сну да добијемо, имајући у виду светску финансијску кризу. Са једне стране, уговор са Италијанима је сјајан за Србију, са друге стране, уговор са Русима је штетан по српске интересе. Резултат: уговор са Фијатом је заиста сјајан за Србију уколико буде спроведен, а уговор са Русима је још бољи пошто ће само од транзита гаса Србија имати велику провизију и директан транспорт гаса, чиме би избегла будуће ’’гасне кризе’’.
Наравно, оваква политика дуплих стандарда штети искључиво српским интересима и њеним грађанима. Одмах након избијања гасне кризе, Руси одлучују да убрзају изградњу Јужног тока како би имали алтернативни пут снабдевања Европе гасом. Да нисмо прихватили споразум са Русима, убеђују нас, помогле би европске компаније. Које европске компаније- да ли исте оне компаније које не могу да обезбеде снабдевање сопствених држава?
Српски политичари превиђају да цела Европска Унија зависи од дотока руског гаса. Да не спомињемо што су Немци, када су се нашли у сличној ситуацији као данас Србија, без одлагања прихватили сарадњу и споразум са Руском Федерацијом. Овом приликом треба споменути случај “ЈАТ“, када је, на инсистирање странке истог министра, одбијена понуда руског Аерофлота да купи већински део акција српског авиопревозника. Тада је тај исти министар тврдио да Руси нуде мали новац, те да има гаранције да ће ЈАТ купити какав аустријски авиопревозник. Сувишно је истаћи да Аустријанци никада нису дошли, да је већ неколико тендера за продају ЈАТ-а пропало, а да је руски Аерофлот за исти новац купио италијанског авиопревозника. Нама очигледно руски новац није једнак новцу који пристиже из осталих европских држава. Штета, игледа да остатку Европе руски новац уопште није на одмет.
Данас, Србија је у опасности да остане без авиопревозника. Да је било мудрије политике тако нешто се не би доводило у питање. Хвала Богу те се усвојио споразум са Гаспромњефтом; у супротном, видели бисмо ми још пуно хладних, ледених зима.
Гранд Б92 Србија
Пише: Милан Дамјанац
Гледајући телевизију за време празника, приметио сам велику рaзлику између српске програмске шеме и програмских шема околних, ако хоћете и свих западних земаља. Сам поглед на програм наших телевизијских станица говори о тужном стању српског идентитета и непостојању културне политике. Упоредимо само хрватске медије са српским и наћи ћемо јако мало сличности. Док се на хрватским медијима слави национализам и национални идентитет, на нашим се слави анационалност, те у том контексту имамо и телевизије које се баве искључиво пропагирањем мржње према сопственом народу, док се у исто време боре против нетолеранције.
Да све може бити другачије, показује светао пример телевизијских мрежа наше браће из Републике Српске. На овим каналима могли смо да пратимо углавном поучне емисије које се баве српском културом, вредностима и празничним обичајима, могли смо погледати квалитетне домаће и стране филмове, чути изворну српску музику, епску поезију, чак и гусле. Могли смо видети српску народну ношњу , чути трубаче, уживати у народним играма.
За то време, на “нашим“ каналима, могли смо видети програмске шеме у којима је главно место заузимала Гранд продукција и разноразне емисије потпуно нејасног карактера, попут оне на Б92 која је била посвећена исламу. Далеко од тога да писац ових редова има нешто против ислама и муслимана у целини, али је невероватно да се за време празника који слави велика већина грађана Србије, телевизијски термин посвети обичајима друге верске групације. Уколико сте помислили да је то све, преварили сте се. Уочи празника, на поменутој телевизији, имали смо прилике да одлгедамо филм са хрватским преводом. Замислите шта би се догодило у Хрватској када би на телевизији био приказан филм са српским преводом на ћирилици? Не треба ни трошити речи о третману српских певача у Хрватској и хрватских у Србији. Ваља само споменути да је у Хрватској тужен један радио медиј пошто је на захтев једног слушаоца пустио песму Мирослава Илића у којој спомиње српско село. Приватна тужба је образложена “нанесеним душевним болима које је проузроковала песма српског аутора“. А ми само и даље певајмо “ гас, гас“.
На сам дан Божића, на телетексту споменуте телевизије, могли смо прочитати да је данас “празник који празнује мањи део хришћана, те да је већи део хришћанског света Божић већ прославио по “ правом“ календару“ . Ова опаска на крају “празничне честитке“ је у току дана исправљена. Писац ових редова не може, а да се не упита по којем основу је примерено да се коментаришу унутрашња питања цркве и обичаји верника? Није ли управо овакво понашање споменуте телевизије пример нетолеранције, није ли ово увреда за православне вернике у Србији, а и шире?
Сада би био ред да се позабавимо и Гранд продукцијом. Постоји мишљење да је стара српска музика, под којом подразумевам и кафанску музику новијег датума, одраз “сељачког менталитета“. Коришћење израза “сељак“ у негативном смислу смо наследили из периода комунизма, када су српски сељаци плански сељени у градове ради индустријализације у претежно пољопривредној земљи. Ова потпуно нерационална одлука довела је до пропасти српско село, а једна од функција борбе против “сељака“ је била њихова сатанизација. Тако су они од носилаца српства и државе, који су захваљујући пољопривреди одшколовали своју децу која су касније чинила политичку елиту Србије, доживели да их називамо руглом народа, неукима, носиоцима српског шовинизма и некултуре. Једино што нису успели да објасне јесте следеће- по чему се, у културном смислу, разликује српски сељак од америчког фармера? Сељак је сељак. Једино код Срба није тако. Кад бисмо заиста били у праву, морали бисмо и већину Швајцараца прозвати “сељацима“, међутим, ти "сељаци" живе много боље него што ћемо ми икада живети.
Да је овај потез био потпуно нерационалан, видимо на примеру Београда, који данас има два милиона становника, док су села потпуно опустела, и то у земљи која би могла да живи искључиво од пољопривреде! Тако се они који остају на селу и мањим градовима називају “ сељацима“ од стране “ грађана“, такође бивших сељака. Наши “грађани“ су стога чинили све како би се разликовали од тих “сељака“ или како их једна опозициона партија данас назива, “руралаца“. Резултат видимо. На телевизији можемо видети/чути искључиво турбо-фолк и електронску музику. Дакле, Тома Здравковић је оличење сељачке музике, али су зато Тина, Мина, разноразне Африке и сличне, оличење “ урбане Србије“. Човеку је довољно да преслуша стихове те “модерне српске музике“. Полуголе девојке (а некада и голе) без икаквог певачког талента, уз мешавину разноликих музичких праваца, певају о голим грудима, задњицама, преварама и сличном. Вредности које се пропагирају кроз овакву музику су видљиве на улицама наших градова. Полуголе девојчице, које већ од основне школе почињу да личе на своје идоле, младе “спонзоруше“ и искусни “спонзори“, успешни “бизнисмени“ . Противљење сваком моралу и пропагирање разврата јесу главне поруке ових узвишених стихова.
Друга варијанта је да се “ клатимо“ на електронској музици уз неки опијат, чиме бисмо истакли разлику између “ грађана“ и “ сељака“.
Истина је да се нове генерације морају васпитавати у духу српске традиције и моралних вредности. У супротном, немојмо се стално жалити да су други криви за нашу неспособност и за стање у којем је наша омладина.
Гледајући телевизију за време празника, приметио сам велику рaзлику између српске програмске шеме и програмских шема околних, ако хоћете и свих западних земаља. Сам поглед на програм наших телевизијских станица говори о тужном стању српског идентитета и непостојању културне политике. Упоредимо само хрватске медије са српским и наћи ћемо јако мало сличности. Док се на хрватским медијима слави национализам и национални идентитет, на нашим се слави анационалност, те у том контексту имамо и телевизије које се баве искључиво пропагирањем мржње према сопственом народу, док се у исто време боре против нетолеранције.
Да све може бити другачије, показује светао пример телевизијских мрежа наше браће из Републике Српске. На овим каналима могли смо да пратимо углавном поучне емисије које се баве српском културом, вредностима и празничним обичајима, могли смо погледати квалитетне домаће и стране филмове, чути изворну српску музику, епску поезију, чак и гусле. Могли смо видети српску народну ношњу , чути трубаче, уживати у народним играма.
За то време, на “нашим“ каналима, могли смо видети програмске шеме у којима је главно место заузимала Гранд продукција и разноразне емисије потпуно нејасног карактера, попут оне на Б92 која је била посвећена исламу. Далеко од тога да писац ових редова има нешто против ислама и муслимана у целини, али је невероватно да се за време празника који слави велика већина грађана Србије, телевизијски термин посвети обичајима друге верске групације. Уколико сте помислили да је то све, преварили сте се. Уочи празника, на поменутој телевизији, имали смо прилике да одлгедамо филм са хрватским преводом. Замислите шта би се догодило у Хрватској када би на телевизији био приказан филм са српским преводом на ћирилици? Не треба ни трошити речи о третману српских певача у Хрватској и хрватских у Србији. Ваља само споменути да је у Хрватској тужен један радио медиј пошто је на захтев једног слушаоца пустио песму Мирослава Илића у којој спомиње српско село. Приватна тужба је образложена “нанесеним душевним болима које је проузроковала песма српског аутора“. А ми само и даље певајмо “ гас, гас“.
На сам дан Божића, на телетексту споменуте телевизије, могли смо прочитати да је данас “празник који празнује мањи део хришћана, те да је већи део хришћанског света Божић већ прославио по “ правом“ календару“ . Ова опаска на крају “празничне честитке“ је у току дана исправљена. Писац ових редова не може, а да се не упита по којем основу је примерено да се коментаришу унутрашња питања цркве и обичаји верника? Није ли управо овакво понашање споменуте телевизије пример нетолеранције, није ли ово увреда за православне вернике у Србији, а и шире?
Сада би био ред да се позабавимо и Гранд продукцијом. Постоји мишљење да је стара српска музика, под којом подразумевам и кафанску музику новијег датума, одраз “сељачког менталитета“. Коришћење израза “сељак“ у негативном смислу смо наследили из периода комунизма, када су српски сељаци плански сељени у градове ради индустријализације у претежно пољопривредној земљи. Ова потпуно нерационална одлука довела је до пропасти српско село, а једна од функција борбе против “сељака“ је била њихова сатанизација. Тако су они од носилаца српства и државе, који су захваљујући пољопривреди одшколовали своју децу која су касније чинила политичку елиту Србије, доживели да их називамо руглом народа, неукима, носиоцима српског шовинизма и некултуре. Једино што нису успели да објасне јесте следеће- по чему се, у културном смислу, разликује српски сељак од америчког фармера? Сељак је сељак. Једино код Срба није тако. Кад бисмо заиста били у праву, морали бисмо и већину Швајцараца прозвати “сељацима“, међутим, ти "сељаци" живе много боље него што ћемо ми икада живети.
Да је овај потез био потпуно нерационалан, видимо на примеру Београда, који данас има два милиона становника, док су села потпуно опустела, и то у земљи која би могла да живи искључиво од пољопривреде! Тако се они који остају на селу и мањим градовима називају “ сељацима“ од стране “ грађана“, такође бивших сељака. Наши “грађани“ су стога чинили све како би се разликовали од тих “сељака“ или како их једна опозициона партија данас назива, “руралаца“. Резултат видимо. На телевизији можемо видети/чути искључиво турбо-фолк и електронску музику. Дакле, Тома Здравковић је оличење сељачке музике, али су зато Тина, Мина, разноразне Африке и сличне, оличење “ урбане Србије“. Човеку је довољно да преслуша стихове те “модерне српске музике“. Полуголе девојке (а некада и голе) без икаквог певачког талента, уз мешавину разноликих музичких праваца, певају о голим грудима, задњицама, преварама и сличном. Вредности које се пропагирају кроз овакву музику су видљиве на улицама наших градова. Полуголе девојчице, које већ од основне школе почињу да личе на своје идоле, младе “спонзоруше“ и искусни “спонзори“, успешни “бизнисмени“ . Противљење сваком моралу и пропагирање разврата јесу главне поруке ових узвишених стихова.
Друга варијанта је да се “ клатимо“ на електронској музици уз неки опијат, чиме бисмо истакли разлику између “ грађана“ и “ сељака“.
Истина је да се нове генерације морају васпитавати у духу српске традиције и моралних вредности. У супротном, немојмо се стално жалити да су други криви за нашу неспособност и за стање у којем је наша омладина.
Након десет година
Пише: Милан Дамјанац
24. марта 2009. године навршава се 10 година од почетка злочиначке агресије држава чланица НАТО пакта против Савезне Републике Југославије и Србије.
Бомбардовања НАТО-а била су у већини случајева усмерена на цивилне објекте, стамбене зграде, предузећа, болнице и школе. Више од 50.000 уранијумских пројектила дугорочно контаминирају животну средину, бомбардовањем хемијских комбината вршено је тровање људи и околине, а касетне бомбе и мине и данас сеју смрт.
У овом тексту, међутим, нећу говорити о бомбардовању. У овом тексту ћу покушати да кажем пар речи о тренутном односу светских моћника према нелегално проглашеној независности Косова, која је последица злочиначког разарања Србије.
Сецесионистичка творевина, настала на тлу међународно признате и суверене Републике Србије представља јединствен пример лицемерја већине западних земаља, међународних институција, пружајући нам увид у то колико живимо у свету којим не доминира ни право ни правда, већ искључиво право силе, односно интереси најмоћније светске државе САД. Управо под притисцима САД-а, већина европских држава признала је сецесионистичку творевину насталу на тлу државе Србије, чиме су прекршиле међународно право, хелсиншки завршни акт и резолуцију УН 1244.
Признавањем јужне српске покрајине владе ових земаља отворено стају на страну оних влада које отворено крше међународно право, заводећи тако тиранију над малим и мирољубивим народима који се не могу одупрети самовољи моћних и великих сила, само зато што су јачи од њих. Право јачег које је у овом случају подржало неколико десетина светских држава може нас одвести само у период нестабилности и хаоса, које су сви правдољубиви народи света хтели избећи након великих страдања у оба Светска рата у којима је пострадало више стотина милиона људи, већином цивила. Овим преседаном подстичу се амбиције сваке терористичке организације и сецесионистичке творевине, да се претњама, убиствима, прогонима и притисцима може остварити крајњи циљ.
Крајњи резултат оваквог деловања јесу масовна кршења људских права на тлу нелегалне државе Косово. Преговори о питању статуса Косова текли су у два одређена смера- стандарди и статус. Стандарди нису испуњени, а статус је дефинисан. Прошло је готово 10 година од доласка мисије УН на Косово. За све то време, ниједан од циљева мисије која је стационирана на Косову по плану УН 1244 није испуњен. Двеста хиљада протераних неалбанаца није враћено својим домовима, а они који су остали налазе се под полицијском пратњом. Њима је угрожено право на слободно кретање, па чак и најосновније људско право- право на живот. Након неиспуњавања стандарда, флагрантно је прекршено међународно право и статус је утврђен мимо Савета Безбедности.
Треба истаћи да је аргумент " да Косово представља последње нерешено питање које је преостало након распада СФРЈ" није тачан. СФРЈ се распала по препорукама Бадинтерове комисије, која је утврдила да се она може распасти искључиво по АВНОЈ-евским границама република које је чине. Косово није било република у саставу СФРЈ, већ покрајина Републике Србије која је била у саставу СФРЈ, те је стога отцепљење покрајине потпуно нелегитимно и нелегално.
Данас, такозвана “Република Косово ” представља црну рупу Европе, државу која се бави шверцом, дистрибуирањем наркотика и трафикингом људи, корумпираном владом у којој седе бивши команданти терористичке организације ОВК-а, како су је називали и сами званичници Стејт Департмента. Водеће личности у тој влади су доказане масовне убице и вође мафијашких кланова.
Ваљда не треба ни спомињати аферу о трговини људским органима која је откривена недавно и то од, ни мање ни више, већ бившег главног тужиоца трибунала у Хагу, Карле дел Понте.
Културна баштина Срба је готово уништена, велики број цркава и манастира срушен, те се многи од њих данас налазе под заштитом УНЕСКУ-а а највећи манастири под даноноћном стражом КФОРА.
Врхунац лицемерја је третирање косовских албанаца као народа који је искористио право на самоопредељење и називање истих "Косоварима". Један народ не може искористити право на самоопредељење два пута. Албанци су већ искористили то право када су створили независну државу Албанију. Косово представља другу албанску државу и успутну станицу ка крајњем циљу- стварању етнички чисте, “Велике Албаније” на рачун околних међународно признатих држава. Интересантно је како се не осуђује оваква тежња Албанаца али зато, готово свакодневно можемо чути гласове да се Србија мора дистанцирати од снова о “Великој Србији”. Не могу а да не цитирам речи Бране Црнчевића: “Колико Србија треба бити велика да не би била мала или колико Србија мора бити мала да не би била велика?”.
Данас, можете бити и Црвени Кмер, али уколико имате подршку САД-а, ваша земља одише демократским вредностима и поштовањем људских права. Треба само споменути Саудијску Арабију. Циљ бомбардовања је постигнут- база Бондстил на Косову је изграђена.
Доживели смо стварање војске косовских Албанаца која ће бити опремљена најмодернијим наоружањем које ће обезбедити њихов највећи савезник, САД. У току је долазак ЕУЛЕКСА на Косово, а ми се питамо- шта ће бити са преосталим Србима и осталим неалбанцима на Косову у наредним годинама и да ли је Косово доиста "последње нерешено питање након распада СФРЈ" или нам је бивши амбасадор Нeмачке Цобел говорио истину?
Да ли је Војводина следећа?
24. марта 2009. године навршава се 10 година од почетка злочиначке агресије држава чланица НАТО пакта против Савезне Републике Југославије и Србије.
Бомбардовања НАТО-а била су у већини случајева усмерена на цивилне објекте, стамбене зграде, предузећа, болнице и школе. Више од 50.000 уранијумских пројектила дугорочно контаминирају животну средину, бомбардовањем хемијских комбината вршено је тровање људи и околине, а касетне бомбе и мине и данас сеју смрт.
У овом тексту, међутим, нећу говорити о бомбардовању. У овом тексту ћу покушати да кажем пар речи о тренутном односу светских моћника према нелегално проглашеној независности Косова, која је последица злочиначког разарања Србије.
Сецесионистичка творевина, настала на тлу међународно признате и суверене Републике Србије представља јединствен пример лицемерја већине западних земаља, међународних институција, пружајући нам увид у то колико живимо у свету којим не доминира ни право ни правда, већ искључиво право силе, односно интереси најмоћније светске државе САД. Управо под притисцима САД-а, већина европских држава признала је сецесионистичку творевину насталу на тлу државе Србије, чиме су прекршиле међународно право, хелсиншки завршни акт и резолуцију УН 1244.
Признавањем јужне српске покрајине владе ових земаља отворено стају на страну оних влада које отворено крше међународно право, заводећи тако тиранију над малим и мирољубивим народима који се не могу одупрети самовољи моћних и великих сила, само зато што су јачи од њих. Право јачег које је у овом случају подржало неколико десетина светских држава може нас одвести само у период нестабилности и хаоса, које су сви правдољубиви народи света хтели избећи након великих страдања у оба Светска рата у којима је пострадало више стотина милиона људи, већином цивила. Овим преседаном подстичу се амбиције сваке терористичке организације и сецесионистичке творевине, да се претњама, убиствима, прогонима и притисцима може остварити крајњи циљ.
Крајњи резултат оваквог деловања јесу масовна кршења људских права на тлу нелегалне државе Косово. Преговори о питању статуса Косова текли су у два одређена смера- стандарди и статус. Стандарди нису испуњени, а статус је дефинисан. Прошло је готово 10 година од доласка мисије УН на Косово. За све то време, ниједан од циљева мисије која је стационирана на Косову по плану УН 1244 није испуњен. Двеста хиљада протераних неалбанаца није враћено својим домовима, а они који су остали налазе се под полицијском пратњом. Њима је угрожено право на слободно кретање, па чак и најосновније људско право- право на живот. Након неиспуњавања стандарда, флагрантно је прекршено међународно право и статус је утврђен мимо Савета Безбедности.
Треба истаћи да је аргумент " да Косово представља последње нерешено питање које је преостало након распада СФРЈ" није тачан. СФРЈ се распала по препорукама Бадинтерове комисије, која је утврдила да се она може распасти искључиво по АВНОЈ-евским границама република које је чине. Косово није било република у саставу СФРЈ, већ покрајина Републике Србије која је била у саставу СФРЈ, те је стога отцепљење покрајине потпуно нелегитимно и нелегално.
Данас, такозвана “Република Косово ” представља црну рупу Европе, државу која се бави шверцом, дистрибуирањем наркотика и трафикингом људи, корумпираном владом у којој седе бивши команданти терористичке организације ОВК-а, како су је називали и сами званичници Стејт Департмента. Водеће личности у тој влади су доказане масовне убице и вође мафијашких кланова.
Ваљда не треба ни спомињати аферу о трговини људским органима која је откривена недавно и то од, ни мање ни више, већ бившег главног тужиоца трибунала у Хагу, Карле дел Понте.
Културна баштина Срба је готово уништена, велики број цркава и манастира срушен, те се многи од њих данас налазе под заштитом УНЕСКУ-а а највећи манастири под даноноћном стражом КФОРА.
Врхунац лицемерја је третирање косовских албанаца као народа који је искористио право на самоопредељење и називање истих "Косоварима". Један народ не може искористити право на самоопредељење два пута. Албанци су већ искористили то право када су створили независну државу Албанију. Косово представља другу албанску државу и успутну станицу ка крајњем циљу- стварању етнички чисте, “Велике Албаније” на рачун околних међународно признатих држава. Интересантно је како се не осуђује оваква тежња Албанаца али зато, готово свакодневно можемо чути гласове да се Србија мора дистанцирати од снова о “Великој Србији”. Не могу а да не цитирам речи Бране Црнчевића: “Колико Србија треба бити велика да не би била мала или колико Србија мора бити мала да не би била велика?”.
Данас, можете бити и Црвени Кмер, али уколико имате подршку САД-а, ваша земља одише демократским вредностима и поштовањем људских права. Треба само споменути Саудијску Арабију. Циљ бомбардовања је постигнут- база Бондстил на Косову је изграђена.
Доживели смо стварање војске косовских Албанаца која ће бити опремљена најмодернијим наоружањем које ће обезбедити њихов највећи савезник, САД. У току је долазак ЕУЛЕКСА на Косово, а ми се питамо- шта ће бити са преосталим Србима и осталим неалбанцима на Косову у наредним годинама и да ли је Косово доиста "последње нерешено питање након распада СФРЈ" или нам је бивши амбасадор Нeмачке Цобел говорио истину?
Да ли је Војводина следећа?
Одбегли бубрег
Пише: Милан Дамјанац
Каква је то држава, треба се запитати, у којој грађанин оде на операцију срчане аорте а пробуди се без здравог бубрега?
На страну овај ужасавајући сценарио, треба обратити пажњу на чињеницу да се министар здравља не осећа одговорним нити, кад смо већ код тога, било који доктор. Доктори ћуте, директор болнице ћути, министар ћути. Не, министар се буни због изазивања панике у медијима!
Замислите само тај безобразлук. Човек оде на операцију ока а остане без бубрега. Треба ли да тражимо да полиција буде присутна за време операције, како доктори не би извадили пар органа и препродали. У некој нормалној земљи, не само што би доктори изгубили лиценцу за рад, већ би били ухапшени под оптужбом за трговину људским органима. Министар здравља би услед моралне одговорности поднео оставку. Пацијент би наравно, био новчано обештећен од стране државе. Свега тога нема у Србији.
Медијске хајке у Србији разликују се од случаја до случаја. Тако, медијски скандал је информација да је влада планирала да исплати милион евра у случају Миладина Ковачевића САД-у. На страну шта ја мислим о овом случају, невероватно је да је то скандал, а нема медијске хајке када су нетрагом нестале десетине милиона евра из буџета. Куповина посланика, кофери, пуни новца...да ли је неко процесуиран, да ли је против некога подигнута кривична пријава?
Шта је са пропуштеним шансама? Шта је са пропадањем концесије за аутопут Хоргош- Пожега, шта је са никад дочеканом инвестицијом Фијата? Хоће ли неко сносити одговорност?
Статус кандидата до 2009, укидање виза, 500000 стипендија, потписивање фамозног ССП-а...где је сада медијска хајка?
Засмејавају нас тврдњама да ће сиромашна Србија просперирати у периоду светске економске кризе! Тако размишља наша политичка елита.
Далеко смо ми од нормалне земље.
Каква је то држава, треба се запитати, у којој грађанин оде на операцију срчане аорте а пробуди се без здравог бубрега?
На страну овај ужасавајући сценарио, треба обратити пажњу на чињеницу да се министар здравља не осећа одговорним нити, кад смо већ код тога, било који доктор. Доктори ћуте, директор болнице ћути, министар ћути. Не, министар се буни због изазивања панике у медијима!
Замислите само тај безобразлук. Човек оде на операцију ока а остане без бубрега. Треба ли да тражимо да полиција буде присутна за време операције, како доктори не би извадили пар органа и препродали. У некој нормалној земљи, не само што би доктори изгубили лиценцу за рад, већ би били ухапшени под оптужбом за трговину људским органима. Министар здравља би услед моралне одговорности поднео оставку. Пацијент би наравно, био новчано обештећен од стране државе. Свега тога нема у Србији.
Медијске хајке у Србији разликују се од случаја до случаја. Тако, медијски скандал је информација да је влада планирала да исплати милион евра у случају Миладина Ковачевића САД-у. На страну шта ја мислим о овом случају, невероватно је да је то скандал, а нема медијске хајке када су нетрагом нестале десетине милиона евра из буџета. Куповина посланика, кофери, пуни новца...да ли је неко процесуиран, да ли је против некога подигнута кривична пријава?
Шта је са пропуштеним шансама? Шта је са пропадањем концесије за аутопут Хоргош- Пожега, шта је са никад дочеканом инвестицијом Фијата? Хоће ли неко сносити одговорност?
Статус кандидата до 2009, укидање виза, 500000 стипендија, потписивање фамозног ССП-а...где је сада медијска хајка?
Засмејавају нас тврдњама да ће сиромашна Србија просперирати у периоду светске економске кризе! Тако размишља наша политичка елита.
Далеко смо ми од нормалне земље.
Хомофобија и клерофобија
Пише: Милан Дамјанац
Није одржана конференција за медије удружења које се бори за права геј популације у Сава Центру. Новинари омиљене нам телевизије су од овог случаја направили скандал енормних размера који, по њима, доказује сву хомофобичност српског друштва. Новинари омиљене нам телевизије са шифром у углу екрана, готово да појачају глас за октаву када о овоме говоре, већ готово две недеље.
Тврдње да је Србија хомофобична и нетолерантна ускоро су замениле тврдње да је ово доказ српског традиционализма и заосталости, чиме су, још једном, злоупотребљени проблеми једне групе да би се касније они заборавили како би се напала Србија као држава и доказало да су Срби “заостали“ и “сељаци“. Ништа ново, на овакве увреде смо навикли.
Медијска хајка функционише по следећем систему: 1- није им издата дозвола за конференцију за медије, 2- скандал, то је доказ српске примитивности и непоштовања права геј популације, 3- Србија није ни налик либералним, западним земљама.
Овога пута, медији су добили ветар у леђа; антидискриминацијски закон је повучен из скупштине на поновно разматрање. Само по себи, то није довољно добро, али ако се томе дода информација да је СПЦ послала допис скупштини поводом тог закона добијамо написану пресуду за Србе. Српска православна црква је против права за припаднике геј популације, што је очигледан доказ какви су Срби народ, какви су нам обичаји и традиција. Сасвим случајно, изостављена је информација да су овај допис заједно послали представници свих традиционалних верских заједница у Србији. Такође, заборавља се да је министарство уплатило новац из буџета ове државе управо удружењу за заштиту права геј популације.
Уколико се већ жели критиковати оваква одлука владе онда се критикује влада, а не црква. Какве везе има црква са тим што је влада повукла предлог закона? Међутим научили смо ваљда да се влада не сме нападати. Лакше је нападати цркву која о овом питању има исти став као и свака друга традиционална религијска заједница и на њега има пуно право.
Самозвани аналитичари хорски певају о скандалу незапамћених размера! Како би се тачка 3. Испунила треба довести политичара који ће је потврдити. Тако је Вук Драшковић изјавио да је невероватно да се ово дешава у једној европској земљи и да је то доказ да не баштинимо европске вредности.
Овом приликом одговорио бих господину Драшковићу.
Ни у једној европској земљи није могуће да јавна установа, у овом случају Сава Центар одбије да уступи салу организацији која за њено коришћење уредно плати пун износ. На пример, ово се догодило “Дверима Српским“, мада се нешто не сећам да је поведена медијска хајка око тога.
Друго, ни у једној европској земљи није допуштено на телевизији са националном френквенцијом отворено и безочно вређање црквених великодостојника. Имајући у виду шта се протеклих дана јавно говори о Амфилохију, замишљам неку европску земљу и националну телевизију на којој би, у ударном термину, некакав аналитичар за кога нико није чуо причао такве гадости о, рецимо, Папи Бенедикту. То се назива клерофобијом и говором мржње.
Треће, ни у једној европској земљи, није могуће у сваком могућем тренутку, па чак и током преноса спортске утакмице, избегавати коришћење термина “српски“,“српско“,“Срби“ и уместо тога користити “ми“, “наше“, “Србија и њени грађани“. То би се окарактерисало као наметање кривице већинском народу и утисак да јекоришђење његовог имена треба да изазове неку врсту кривице.
Четврто, ни у једној европској држави не може да постоји странка која јавно износи став супротан уставу те земље.
И пето, ни у једној европској земљи странка коју овако представља господин Драшковић не би успела самостално да пређе цензус и уђе у скупштину.
У томе, хвала богу, личимо на европске земље.
Није одржана конференција за медије удружења које се бори за права геј популације у Сава Центру. Новинари омиљене нам телевизије су од овог случаја направили скандал енормних размера који, по њима, доказује сву хомофобичност српског друштва. Новинари омиљене нам телевизије са шифром у углу екрана, готово да појачају глас за октаву када о овоме говоре, већ готово две недеље.
Тврдње да је Србија хомофобична и нетолерантна ускоро су замениле тврдње да је ово доказ српског традиционализма и заосталости, чиме су, још једном, злоупотребљени проблеми једне групе да би се касније они заборавили како би се напала Србија као држава и доказало да су Срби “заостали“ и “сељаци“. Ништа ново, на овакве увреде смо навикли.
Медијска хајка функционише по следећем систему: 1- није им издата дозвола за конференцију за медије, 2- скандал, то је доказ српске примитивности и непоштовања права геј популације, 3- Србија није ни налик либералним, западним земљама.
Овога пута, медији су добили ветар у леђа; антидискриминацијски закон је повучен из скупштине на поновно разматрање. Само по себи, то није довољно добро, али ако се томе дода информација да је СПЦ послала допис скупштини поводом тог закона добијамо написану пресуду за Србе. Српска православна црква је против права за припаднике геј популације, што је очигледан доказ какви су Срби народ, какви су нам обичаји и традиција. Сасвим случајно, изостављена је информација да су овај допис заједно послали представници свих традиционалних верских заједница у Србији. Такође, заборавља се да је министарство уплатило новац из буџета ове државе управо удружењу за заштиту права геј популације.
Уколико се већ жели критиковати оваква одлука владе онда се критикује влада, а не црква. Какве везе има црква са тим што је влада повукла предлог закона? Међутим научили смо ваљда да се влада не сме нападати. Лакше је нападати цркву која о овом питању има исти став као и свака друга традиционална религијска заједница и на њега има пуно право.
Самозвани аналитичари хорски певају о скандалу незапамћених размера! Како би се тачка 3. Испунила треба довести политичара који ће је потврдити. Тако је Вук Драшковић изјавио да је невероватно да се ово дешава у једној европској земљи и да је то доказ да не баштинимо европске вредности.
Овом приликом одговорио бих господину Драшковићу.
Ни у једној европској земљи није могуће да јавна установа, у овом случају Сава Центар одбије да уступи салу организацији која за њено коришћење уредно плати пун износ. На пример, ово се догодило “Дверима Српским“, мада се нешто не сећам да је поведена медијска хајка око тога.
Друго, ни у једној европској земљи није допуштено на телевизији са националном френквенцијом отворено и безочно вређање црквених великодостојника. Имајући у виду шта се протеклих дана јавно говори о Амфилохију, замишљам неку европску земљу и националну телевизију на којој би, у ударном термину, некакав аналитичар за кога нико није чуо причао такве гадости о, рецимо, Папи Бенедикту. То се назива клерофобијом и говором мржње.
Треће, ни у једној европској земљи, није могуће у сваком могућем тренутку, па чак и током преноса спортске утакмице, избегавати коришћење термина “српски“,“српско“,“Срби“ и уместо тога користити “ми“, “наше“, “Србија и њени грађани“. То би се окарактерисало као наметање кривице већинском народу и утисак да јекоришђење његовог имена треба да изазове неку врсту кривице.
Четврто, ни у једној европској држави не може да постоји странка која јавно износи став супротан уставу те земље.
И пето, ни у једној европској земљи странка коју овако представља господин Драшковић не би успела самостално да пређе цензус и уђе у скупштину.
У томе, хвала богу, личимо на европске земље.
Демократски тоталитаризам: Обрачун код О. К. корала
Пише: Милан Дамјанац
Већ пар месеци из наших топлих домова пратимо српску латиноамеричку сапуницу “влада Србије“. У овој епизоди, за љубав председника се боре министар војни и начелник генералштаба. Водећи се познатом изреком, да онај ко не зна слушати, не зна ни заповедати, друг Министар са великим искуством пажљивог ученика долази у позицију непажљивог наредбодавца. Војска трпи само челичну руку. И то једну. Обрачун код О. К. Корала завршио се лоше по начелника. Како и не би. Млад али искусан начелник, који се калио на Counter Strike-у сваке недеље, уздао се у своју униформу и симпатије доживотног председника. Невоља је у томе што је и друг Министар рачунао на то исто. Мора да је кравата пресудила.
Уочи одлуке, друг Председник је уверавао грађанство да нема места бризи, да је борбена готовост наше војске на максимуму и да је држава сигурна. Слажем се. Није прецизирао само о којој се држави ради. На ову изјаву, поједини генерали су, прича се, дали духовиту опаску да ако је ово стање задовољавајуће, не би било згорег размислити о монтажним војним објектима који би се изградили уз границу. Исплатљивије је у случају тактичког повлачења. Ваља све изместити у Београд. Ту ћемо границу ваљда одбранити.
За то време, у духу бриге, разумевања и државничког односа према грађанима, друг Председник је поручио да грађани по сваку цену у предстојећој години морају сачувати радна места. Не зна се само да ли мисли на подизање барикада или има на уму нешто друго.
Можда мисли на то да ће држава обезбедити нова радна места. Спекулише се да ће бити доста слободних места у самој влади, уколико друг ПДВ изађе. Скочиле су цене министарских места. Сада се након ступања на дужност мора певати и пригодна песмица другу Председнику на увце. Певала би се и премијеру али кажу да он још увек није обавештен да је премијер. Дајмо му времена. Песмица се зове- “Све за Европу, Европу низашта“ у оригиналном извођењу Ненада Чанка. Ваља га надмашити. Часове певања му је давао Ђоле Балашевић. Додуше, ваља прво научити тај хрватски језик, нећемо ваљда певати његовом исквареном варијантом?
Садашњи министри се не предају, а нови би, колико данас, да ускоче у европски воз без дневног реда. Сви желе да буду покрај друга Председника и сапуњаве владе. Господин Градитељ Мостова, господин Пендрек, друг Наоштрено Перо, друг ПДВ и слични живописни ликови под вођством друга Фикуса. Додуше, у периоду ових празника делује да се претворио у Деда Мраза. Много обећава, али је изгледа финансијска криза захватила и Северни Пол.
Изгледа да министри имају проблема да се сложе чак и око најосновнијих ствари. Сем око употребе пендрека. Ту делују јединствено и одлучно. Пре свега искусно. Европски пут се мора одбранити по сваку цену од “мрачњака“ и “изолациониста“. Замислите, такви су нас уочи избора убеђивали да нема ништа од ССП-а, од беле шенген листе, гомиле стипендија...како их није срам! Европска влада је доказала да су предизборни снови били истинити. Бар тако кажу на телевизији, зар не?
Шта тек рећи о јадиковкама!
Друг Наоштрено Пенкало се јада јавности да нико не поштује његове пророчке способности! Ех, шта је све друг Наоштрено Пенкало алијас Пророк предвидео! Разгалио нам је срца у овим хладним данима, угрејао душе (а и стомаке кад смо код тога) својим говорима о рајској земљи у којој Сунце никад не залази и која само што није постала стварност. Треба само искрено веровати. Доиста, достојно Јовановог Откровења. Чак даје и датуме!
Предлажем му, од срца, да оснује своју религију, “Пенкализам“, пошто сам прилично убеђен да би имао доста верника у земљи Србији. Прави пример је удружење младих грађана Србије симпатизера ЛДП-а, “Европа нема алтернативу“. Погледајте само ту верност, ту оданост, ту покорност! Чак и ако ЕУ икада пропадне они ће и даље веровати и прогнозирати њен повратак. Она је ту, у нашим срцима. Треба само искрено веровати и надати се.
У “Пенкализму“, следбеници би имали обавезу да макар једном недељно потписују папире са ЕУ без претходног читања. Нема везе што друга страна неће потписати. Треба веровати.
Друг ПДВ, за то време, не верује Русима на реч али верује Италијанима на поглед. Постало је модерно да се не верује Русима. Не верује док не види написмено, да ће која копејка и њему завршити у џепу. За Италијане може и на црту, али за Русе- неће моћи!
"Спречићемо те лопове да украду оно што је наше, нећемо руски НИС" одреда поручују сви Пенкалисти и други истомишљеници министра ПДВ-а. Како патриотски, како државнички наступа друг ПДВ. Бриљантно. Он доследно брани своју позицију. Допустиће да се посао заврши и остаће у влади али нека се зна да је он био против тога. Ха! А ви видите шта ћете. Да су којим случајем Аустријанци хтели онда бисмо се те “бескорисне реликвије социјализма“ одрекли за један евро. И то кад му Народна Банка дотера курс, чим се исплате новци од улагања у жирафу.
Не бојте се грађани, преживећемо и ову финансијску кризу. Са кризама бар имамо искуства.
Већ пар месеци из наших топлих домова пратимо српску латиноамеричку сапуницу “влада Србије“. У овој епизоди, за љубав председника се боре министар војни и начелник генералштаба. Водећи се познатом изреком, да онај ко не зна слушати, не зна ни заповедати, друг Министар са великим искуством пажљивог ученика долази у позицију непажљивог наредбодавца. Војска трпи само челичну руку. И то једну. Обрачун код О. К. Корала завршио се лоше по начелника. Како и не би. Млад али искусан начелник, који се калио на Counter Strike-у сваке недеље, уздао се у своју униформу и симпатије доживотног председника. Невоља је у томе што је и друг Министар рачунао на то исто. Мора да је кравата пресудила.
Уочи одлуке, друг Председник је уверавао грађанство да нема места бризи, да је борбена готовост наше војске на максимуму и да је држава сигурна. Слажем се. Није прецизирао само о којој се држави ради. На ову изјаву, поједини генерали су, прича се, дали духовиту опаску да ако је ово стање задовољавајуће, не би било згорег размислити о монтажним војним објектима који би се изградили уз границу. Исплатљивије је у случају тактичког повлачења. Ваља све изместити у Београд. Ту ћемо границу ваљда одбранити.
За то време, у духу бриге, разумевања и државничког односа према грађанима, друг Председник је поручио да грађани по сваку цену у предстојећој години морају сачувати радна места. Не зна се само да ли мисли на подизање барикада или има на уму нешто друго.
Можда мисли на то да ће држава обезбедити нова радна места. Спекулише се да ће бити доста слободних места у самој влади, уколико друг ПДВ изађе. Скочиле су цене министарских места. Сада се након ступања на дужност мора певати и пригодна песмица другу Председнику на увце. Певала би се и премијеру али кажу да он још увек није обавештен да је премијер. Дајмо му времена. Песмица се зове- “Све за Европу, Европу низашта“ у оригиналном извођењу Ненада Чанка. Ваља га надмашити. Часове певања му је давао Ђоле Балашевић. Додуше, ваља прво научити тај хрватски језик, нећемо ваљда певати његовом исквареном варијантом?
Садашњи министри се не предају, а нови би, колико данас, да ускоче у европски воз без дневног реда. Сви желе да буду покрај друга Председника и сапуњаве владе. Господин Градитељ Мостова, господин Пендрек, друг Наоштрено Перо, друг ПДВ и слични живописни ликови под вођством друга Фикуса. Додуше, у периоду ових празника делује да се претворио у Деда Мраза. Много обећава, али је изгледа финансијска криза захватила и Северни Пол.
Изгледа да министри имају проблема да се сложе чак и око најосновнијих ствари. Сем око употребе пендрека. Ту делују јединствено и одлучно. Пре свега искусно. Европски пут се мора одбранити по сваку цену од “мрачњака“ и “изолациониста“. Замислите, такви су нас уочи избора убеђивали да нема ништа од ССП-а, од беле шенген листе, гомиле стипендија...како их није срам! Европска влада је доказала да су предизборни снови били истинити. Бар тако кажу на телевизији, зар не?
Шта тек рећи о јадиковкама!
Друг Наоштрено Пенкало се јада јавности да нико не поштује његове пророчке способности! Ех, шта је све друг Наоштрено Пенкало алијас Пророк предвидео! Разгалио нам је срца у овим хладним данима, угрејао душе (а и стомаке кад смо код тога) својим говорима о рајској земљи у којој Сунце никад не залази и која само што није постала стварност. Треба само искрено веровати. Доиста, достојно Јовановог Откровења. Чак даје и датуме!
Предлажем му, од срца, да оснује своју религију, “Пенкализам“, пошто сам прилично убеђен да би имао доста верника у земљи Србији. Прави пример је удружење младих грађана Србије симпатизера ЛДП-а, “Европа нема алтернативу“. Погледајте само ту верност, ту оданост, ту покорност! Чак и ако ЕУ икада пропадне они ће и даље веровати и прогнозирати њен повратак. Она је ту, у нашим срцима. Треба само искрено веровати и надати се.
У “Пенкализму“, следбеници би имали обавезу да макар једном недељно потписују папире са ЕУ без претходног читања. Нема везе што друга страна неће потписати. Треба веровати.
Друг ПДВ, за то време, не верује Русима на реч али верује Италијанима на поглед. Постало је модерно да се не верује Русима. Не верује док не види написмено, да ће која копејка и њему завршити у џепу. За Италијане може и на црту, али за Русе- неће моћи!
"Спречићемо те лопове да украду оно што је наше, нећемо руски НИС" одреда поручују сви Пенкалисти и други истомишљеници министра ПДВ-а. Како патриотски, како државнички наступа друг ПДВ. Бриљантно. Он доследно брани своју позицију. Допустиће да се посао заврши и остаће у влади али нека се зна да је он био против тога. Ха! А ви видите шта ћете. Да су којим случајем Аустријанци хтели онда бисмо се те “бескорисне реликвије социјализма“ одрекли за један евро. И то кад му Народна Банка дотера курс, чим се исплате новци од улагања у жирафу.
Не бојте се грађани, преживећемо и ову финансијску кризу. Са кризама бар имамо искуства.
СРБИЈА НЕМА АЛТЕРНАТИВУ
Пише: Милан Дамјанац
Волети своју земљу и свој народ јесте једно од основних људских осећања; волети себе, своју породицу, своје пријатеље. Волети свако парче своје земље, њене реке, потоке, планине, шуме, језера. Волети свако село и град и бринути о неговим мештанима. Поносити се сваким груменом земље, а више од свега, поносити се својим прецима и својом историјом, својим начином живота.
Србе веже заједничка историја, језик, обичаји, менталитет. Инат. Везује их љубав ка слободи, за коју су спремни да поднесу и највеће жртве. Везују их заједнички митови и наде. Везују их огромне жртве предака за слободу отаџбине и њену афирмацију. Везују их нерођени потомци који се прецима морају поносити, прецима који никада туђе нису ни хтели ни отимали, но су увек бранили онај грумен земље на којој су гробови њихових очева и породичне куће која мора нерођеног сина да дочека.
Учинимо и ми своје потомке поноснима, дајмо им на старање победе, а не поразе. Сачувајмо сећање на нас тако што ћемо учинити све да помогнемо отаџбини, тако што ћемо опстати ради њих колико и нас самих, који данас јесмо а сутра нисмо; а шта је људски живот него сећање, обитавање у историјском смислу, и шта је живот животиње него бесмислени заборав?
Бити народ, значи уважавати прошло, сећати се. Опстати као народ значи имати у виду да нас се неко мора сетити по добру, по заслугама. Помоћи своме народу у историјским тешкоћама као и у колективним заблудама. Схватити народ као велику породицу која неће опстати уколико нема међусобне љубави и обостраног труда. Схватити себе као наду, као плод борбе наших предака од настанка српске нације до данас. Не сме се изгубити нада у спасење и срећнији живот наших потомака.
Краљевства су пропадала, империје нестајале, републике урушавале. Србија је опстајала. Упркос вишеструко јачим непријатељима. Упркос логици. Немојмо је ми данас одбацити. Немојмо одбацити толики труд и одрицања, толику борбу и вечиту наду.
Говорили су да Отоманска Империја нема алтернативу.
Србија је опстала.
Говорили су да Аустро-Угарска монархија нема алтернативу.
Србија је опстала.
Говорили су да нацистичка Немачка и њен савезник НДХ-а немају алтернативу.
Србија је опстала.
Говорили су да Југославија, у којој су нам постепено одузимана сва права, нема алтернативу.
Србија је опстала.
Данас нам говоре да Европска Унија нема алтернативу.
Србија ће опстати.
Она мора опстати.
Опстаће уколико буде бринула пре свега о сопственим националним интересима. Уколико буде бринула о сопственим грађанима. Уколико буде бринула о сопственој уметности, историји, образовању, књижевности, науци. Уколико буде бринула о својој територији.
Многи наши преци дали су животе за отаџбину; неки на бојном пољу а неки на другим, не мање значајним. Када погледамо иза себе, видећемо велике ратнике и хероје, попут Обилића, Лазара, Карађорђа, Милоша. Видећемо и велике писце попут Нушића, Андрића, Селимовића. Видећемо великог филозофа, владику Његоша. Видећемо велике песнике, попут Шантића, Дучића, Ракића. Видећемо велике научнике попут Тесле, Пупина, Миланковића. Сви они нама служе на част.
Када погледамо испред себе, видимо само своје дело. Како будемо чинили, тако ће и нашим потомцима бити. Колико будемо успешни, толико ће нас и они по добру спомињати. Немојмо их изневерити.
Зато кажемо: само Србија нема алтернативу!
Упамтите: Србија је вечна док су јој деца верна!
Волети своју земљу и свој народ јесте једно од основних људских осећања; волети себе, своју породицу, своје пријатеље. Волети свако парче своје земље, њене реке, потоке, планине, шуме, језера. Волети свако село и град и бринути о неговим мештанима. Поносити се сваким груменом земље, а више од свега, поносити се својим прецима и својом историјом, својим начином живота.
Србе веже заједничка историја, језик, обичаји, менталитет. Инат. Везује их љубав ка слободи, за коју су спремни да поднесу и највеће жртве. Везују их заједнички митови и наде. Везују их огромне жртве предака за слободу отаџбине и њену афирмацију. Везују их нерођени потомци који се прецима морају поносити, прецима који никада туђе нису ни хтели ни отимали, но су увек бранили онај грумен земље на којој су гробови њихових очева и породичне куће која мора нерођеног сина да дочека.
Учинимо и ми своје потомке поноснима, дајмо им на старање победе, а не поразе. Сачувајмо сећање на нас тако што ћемо учинити све да помогнемо отаџбини, тако што ћемо опстати ради њих колико и нас самих, који данас јесмо а сутра нисмо; а шта је људски живот него сећање, обитавање у историјском смислу, и шта је живот животиње него бесмислени заборав?
Бити народ, значи уважавати прошло, сећати се. Опстати као народ значи имати у виду да нас се неко мора сетити по добру, по заслугама. Помоћи своме народу у историјским тешкоћама као и у колективним заблудама. Схватити народ као велику породицу која неће опстати уколико нема међусобне љубави и обостраног труда. Схватити себе као наду, као плод борбе наших предака од настанка српске нације до данас. Не сме се изгубити нада у спасење и срећнији живот наших потомака.
Краљевства су пропадала, империје нестајале, републике урушавале. Србија је опстајала. Упркос вишеструко јачим непријатељима. Упркос логици. Немојмо је ми данас одбацити. Немојмо одбацити толики труд и одрицања, толику борбу и вечиту наду.
Говорили су да Отоманска Империја нема алтернативу.
Србија је опстала.
Говорили су да Аустро-Угарска монархија нема алтернативу.
Србија је опстала.
Говорили су да нацистичка Немачка и њен савезник НДХ-а немају алтернативу.
Србија је опстала.
Говорили су да Југославија, у којој су нам постепено одузимана сва права, нема алтернативу.
Србија је опстала.
Данас нам говоре да Европска Унија нема алтернативу.
Србија ће опстати.
Она мора опстати.
Опстаће уколико буде бринула пре свега о сопственим националним интересима. Уколико буде бринула о сопственим грађанима. Уколико буде бринула о сопственој уметности, историји, образовању, књижевности, науци. Уколико буде бринула о својој територији.
Многи наши преци дали су животе за отаџбину; неки на бојном пољу а неки на другим, не мање значајним. Када погледамо иза себе, видећемо велике ратнике и хероје, попут Обилића, Лазара, Карађорђа, Милоша. Видећемо и велике писце попут Нушића, Андрића, Селимовића. Видећемо великог филозофа, владику Његоша. Видећемо велике песнике, попут Шантића, Дучића, Ракића. Видећемо велике научнике попут Тесле, Пупина, Миланковића. Сви они нама служе на част.
Када погледамо испред себе, видимо само своје дело. Како будемо чинили, тако ће и нашим потомцима бити. Колико будемо успешни, толико ће нас и они по добру спомињати. Немојмо их изневерити.
Зато кажемо: само Србија нема алтернативу!
Упамтите: Србија је вечна док су јој деца верна!
ЕВРОПСКЕ ВРЕДНОСТИ ВОЈВОДИНЕ
Пише: Милан Дамјанац
Писати о српској политичкој сцени изискује извесну дозу неозбиљности. Под тим подразумевам превладавање ироније која, сама по себи, већ представља покушај ”уозбиљавања” неозбиљности, њеног упристојења. Дакле, свака анализа мора превладати иронију да би успела; она самим тим бива отрежњујућа. Моменат неозбиљности се овде односи на њен извор и потребу која би у сваком другом иоле нормалном друштву и држави била излишна. Налазим озбиљност у чињеници да би тишина представљала злочин према себи и српском народу у целини. Грех према нашим потомцима. У овом тексту ћу се бавити кратком анализом војвођанског питања данас.
Заокупљени разним проблемима и опијени евроентузијазмом до граница фанатизма, не видимо велику претњу опстанку српске државе и народа. У пређашњем тексту, о српском националном идентитету, размотрио сам, у основним цртама, неке од узрока националних пораза. Изнова нам прети понављање историјског градива. Предлогом новог Статута Војводине, којим се северној српској покрајини дају прерогативи државности, Србија и њена политичка елита ”призива већ виђене несреће ”, како се већ саопштењем изјаснила једна од опозиционих партија. Прети нам ситуација настала доношењем злокобног Устава из 1974 године, којим су постављени темељи за разградњу СФРЈ на шест република, а Србије на три дела. Ваља говорити на време, ваља предупредити узроке, како се потом не бисмо жалили на последице и тражили кривце у другима а не у нама самима.
Напросто је невероватна апатија, инертност са којом се приступа овом проблему. Чини се да је питање Војводине скрајнуто из сфере интересовања наших медија. Стравичне деобе у српском националном корпусу напредују и уколико у најскорије време не прогледамо, касније ће, бојим се, бити касно. Стварање новог, сепаратног идентитета је обично иреверзибилан процес, те му стога не треба пружити и институционални оквир за деловање. Мора се имати у виду да последице могу бити далекосежне и вероватно неотклоњиве. Оснивање тзв. ”војвођанске академије наука и уметности ” може условити дефинисање новог културног и националног идентитета који би се афирмисао кроз медије и нову, ”војвођанску елиту ”.
Војвођански идентитет може настати искључиво на превредновању већег дела српског националног корпуса у војвођански. Треба рећи да се може прогнозирати успех оваквом процесу уколико имамо у виду да паразитира на наслеђеном концепту комунистичке Југославије- фрази о тзв. ” братству и јединству” под којом се крио шовинизам према српском националном бићу и српској култури. Једино Србин који би одрицао да јесте Србин и негирао српске интересе био је погодан за високе позиције у комунистичком друштву. Данас, такве Србе називамо политичком елитом, а ради се искључиво о медиокритетима. У Војводини бивши комунисти данас пропагирају тзв. ” европске вредности” и право на аутономију која подразумева судску, законодавну и извршну власт. Самим тим, није тешко увидети да није аутономија циљ којем се тежи већ искључиво независност. Морамо имати у виду да не постоје рационални разлози за постојање аутономије, пошто је аутономија већинског народа од себе самог потпуни нонсенс.
Аутономија Војводине настала је у време Аустро- Угарске монархије, чији је била део и у којој су Срби били мањина. Кроз аутономију, добили су право да, у извесној мери, испољавају своју културу, веру и обичаје. Тадашње име Војводине било је ” Војводство Србија и тамишки Банат”. Каснији и данас актуелни термин настао је из термина ” војводство”, односно ознаке за територијалну јединицу. Након прикључења Србији употреба овог имена престаје, престаје потреба самом аутономијом, пошто тамошњи Срби не могу бити национална мањина у Србији. У периоду од 1945 до данас, вешто се спроводила идеја афирмације непостојећег војвођанског идентитета. Наиме, по обрасцу деловања политичке елите СФРЈ, опстанак Југославије и њена снага зависиле су од слабости Срба и Србије, којих је било највише у Југославији. Уставом из 1974, Срби не само што су подељени у шест република, чиме је постављена основа за дезинтеграцију Југославије, већ је и сама Република Србија административно подељена на три дела, чиме је постављен основ и за дезинтеграцију саме Србије. Видели смо шта се догодило на примеру Космета.
Да би се изградио, нови идентитет мора поседовати и компоненту негације. У случају Војводине, слично случају Црне Горе, моменат самоодређења почива на уверењу да им ” сво зло долази из Београда” и сматрају да их Београд ”краде ”. Војводини је уставом Србије већ загарантован степен економске аутономије, тако да није јасно чему даљи захтеви за проширењем исте?
Аутономашки покрети износе читав низ паушалних оцена о остатку Србије, које се свакако не могу назвати толерантним већ искључиво шовинистичким. Обратимо пажњу на тврдњу коју стално износе и аргумент којим је поткрепљују, а чије је улога да истакне културну супериорност Војводине.
Тврдња да је Војводина спремнија за чланство у ЕУ од остатка Србије темељи се на истицању да се у њој поштују све европске вредности. Ова тврдња пада у воду када чујемо аргумент који је поткрепљује. Истиче се да је Војводина била под ”прогресивним европским утицајем ”, док је остатак Србије био под ”ретроградним азијским утицајем ” што условљава ”заосталост ” остатка Србије и неразумевање ”европских вредности ”, те се стога, Војводина мора посматрати ” као засебно културно подручје” и истиче се да ће ”Војводина изнети европски пут Србије са њом или без ње ”.
Сада, када уочимо овај аргумент, бива нам јасно које се то европске вредности и у коликој мери поштују у аутономашким покретима. Размотримо укратко ове вредности.
Осврт на историјат културне ” супериорности”
Чињеница је да је данашња територија Војводине некада била у саставу Аустро- Угарске монархије која је била културно развијена земља и ништа више од тога. Међутим, тврдња да је то разлог ”културне супериорности ” Војводине је апсолутан историјски фалсификат. У Мађарској се , на пример, Панчево звало ”Варош на крају света”, а територија јужне Угарске је била напола војни логор све до укидања Војне Крајине. Током револуције 1848 године, простор данашње Војводине је страховито опустошен. Том приликом је потпуно уништен Нови Сад. Стварни феудални односи никад нису укинути те је на простору Војводине одувек било много сиромашних чиме се такође демистификује тврдња да је ” Србија уназадила Војводину након уједињења ”. Не само што је овај аргумент, као што смо видели, лажан, већ и имплицира нешто друго. Само позивање на супериорност и инфериорност упућује на идеју која је била популарна у Европи средином двадесетог века и која се темељила на ”културној и расној супериорности Немаца ”. Толико о поштовању ”европских вредности ”.
”Толеранција ” и ”мултикултуралност ”
Помињање ” заосталости” у контексту величања своје ”прогресивности ” сложићете се, не представља никакву европску вредност, већ искључиво ниподаштавање туђе културе и вид нетолеранције. Овакве изјаве су, у најмању руку, увредљиве, неукусне и непристојне. Мора се признати да, доиста, подсећају на речник извесног нацистичког вође из времена Другог Светског рата.
Суверенитет међународно признате државе
Посебна прича је аргумент да, пошто Војводина баштини европске вредности, мора бити део ЕУ са или без Србије. Аргумент не може бити нешто што се може окарактерисати једино као претња уставноправном поретку једне међународно признате земље. Тешко да то спада у европске вредности, сем ако ствар не посматрамо из угла тзв. независности Косова.
Поједине војвођанске странке су се у свом програму залагале за ” Војводину републику” и штампале војвођанске пасоше, те се и захтев за аутономијом која подразумева законодавну, судску и извршну власт, представништва у иностранству, војвођанску академију наука и уметности, главни град, соптвени буџет и полицију морају посматрати из угла кршења међународног права и хелсиншке повеље. Сецесија је озбиљно кривично дело у било којој озбиљној држави. Свака претња демократски изабраној и легитимној власти у Србији као и уставно-правном поретку државе Србије јесте сепаратистичка и ништа мање.
Мултикултуралност и толеранција на коју се војвођански политичари позивају мора се посматрати из угла комунистичке флоскуле о ”братству и јединству ” различитих народа и народности. За сваку је похвалу мирољубива коегзистенција различитих етничких група на простору АП Војводина, међутим, уколико се заиста ради о правој мултикултуралности, не видим разлог постојања аутономије Срба и осталих националних заједница од остатка Србије. Уколико се сва права националних заједница поштују, чему онда аутономија и за 65% Срба који у Војводини живе? Стално се истиче да ” војвођани желе аутономију”. Да ли то значи да грађане Србије који живе на територији аутономне покрајине Војводина не смемо звати Србима, зато што то нису, и зато што бисмо им тиме кршили основна људска права, али их смемо и морамо звати ”војвођанима ”. Видели смо да се у овом термину не крије само назив за грађане који живе на том простору већ и одређени културни образац којим се истичу непомирљиве разлике АП Војводине у односу на остатак Србије. Сада је већ уобичајено рећи да ”војвођани траже... ”, ” војвођани очекују...”, чиме се на мала врата уводи нов национални идентитет који почива на миту о европским културним вредностима које, наводно, Војводина поседује. Утврдили смо да их поседује и остатак Србије. Војвођански идентитет се, дакле, представља као европски идентитет у малом, док се иза тога крије југословенски идентитет са јаком антисрпском идеолоигијом.
Утврдили смо, дакле, да тврдња о европском карактеру Војводине није тачна, већ такав европски карактер поседује цела држава Србија у којој су законом заштићена сва људска права њених грађана. ”Војвођани ”су грађани државе Србије која је чланица Уједињених Нација, демократског уређења и у којој грађани на изборима слободном вољом бирају своје представнике. То је земља у којој је забрањено правити разлику између ” грађана првог и другог реда”, пошто су сви грађани једнаки пред законом.
Аутономна Покрајина Војводина може помоћи Србији, уколико буде уважавала ставове званичног Београда и буде координисала своје деловање са њим. Србија има разумевања за интерес свих њених грађана, те управо због тога постоје избори на којима се свако одлучује за ону политику коју сматра најцелисходнијом, а све у интересу мира и напретка свих њених грађана.
Писати о српској политичкој сцени изискује извесну дозу неозбиљности. Под тим подразумевам превладавање ироније која, сама по себи, већ представља покушај ”уозбиљавања” неозбиљности, њеног упристојења. Дакле, свака анализа мора превладати иронију да би успела; она самим тим бива отрежњујућа. Моменат неозбиљности се овде односи на њен извор и потребу која би у сваком другом иоле нормалном друштву и држави била излишна. Налазим озбиљност у чињеници да би тишина представљала злочин према себи и српском народу у целини. Грех према нашим потомцима. У овом тексту ћу се бавити кратком анализом војвођанског питања данас.
Заокупљени разним проблемима и опијени евроентузијазмом до граница фанатизма, не видимо велику претњу опстанку српске државе и народа. У пређашњем тексту, о српском националном идентитету, размотрио сам, у основним цртама, неке од узрока националних пораза. Изнова нам прети понављање историјског градива. Предлогом новог Статута Војводине, којим се северној српској покрајини дају прерогативи државности, Србија и њена политичка елита ”призива већ виђене несреће ”, како се већ саопштењем изјаснила једна од опозиционих партија. Прети нам ситуација настала доношењем злокобног Устава из 1974 године, којим су постављени темељи за разградњу СФРЈ на шест република, а Србије на три дела. Ваља говорити на време, ваља предупредити узроке, како се потом не бисмо жалили на последице и тражили кривце у другима а не у нама самима.
Напросто је невероватна апатија, инертност са којом се приступа овом проблему. Чини се да је питање Војводине скрајнуто из сфере интересовања наших медија. Стравичне деобе у српском националном корпусу напредују и уколико у најскорије време не прогледамо, касније ће, бојим се, бити касно. Стварање новог, сепаратног идентитета је обично иреверзибилан процес, те му стога не треба пружити и институционални оквир за деловање. Мора се имати у виду да последице могу бити далекосежне и вероватно неотклоњиве. Оснивање тзв. ”војвођанске академије наука и уметности ” може условити дефинисање новог културног и националног идентитета који би се афирмисао кроз медије и нову, ”војвођанску елиту ”.
Војвођански идентитет може настати искључиво на превредновању већег дела српског националног корпуса у војвођански. Треба рећи да се може прогнозирати успех оваквом процесу уколико имамо у виду да паразитира на наслеђеном концепту комунистичке Југославије- фрази о тзв. ” братству и јединству” под којом се крио шовинизам према српском националном бићу и српској култури. Једино Србин који би одрицао да јесте Србин и негирао српске интересе био је погодан за високе позиције у комунистичком друштву. Данас, такве Србе називамо политичком елитом, а ради се искључиво о медиокритетима. У Војводини бивши комунисти данас пропагирају тзв. ” европске вредности” и право на аутономију која подразумева судску, законодавну и извршну власт. Самим тим, није тешко увидети да није аутономија циљ којем се тежи већ искључиво независност. Морамо имати у виду да не постоје рационални разлози за постојање аутономије, пошто је аутономија већинског народа од себе самог потпуни нонсенс.
Аутономија Војводине настала је у време Аустро- Угарске монархије, чији је била део и у којој су Срби били мањина. Кроз аутономију, добили су право да, у извесној мери, испољавају своју културу, веру и обичаје. Тадашње име Војводине било је ” Војводство Србија и тамишки Банат”. Каснији и данас актуелни термин настао је из термина ” војводство”, односно ознаке за територијалну јединицу. Након прикључења Србији употреба овог имена престаје, престаје потреба самом аутономијом, пошто тамошњи Срби не могу бити национална мањина у Србији. У периоду од 1945 до данас, вешто се спроводила идеја афирмације непостојећег војвођанског идентитета. Наиме, по обрасцу деловања политичке елите СФРЈ, опстанак Југославије и њена снага зависиле су од слабости Срба и Србије, којих је било највише у Југославији. Уставом из 1974, Срби не само што су подељени у шест република, чиме је постављена основа за дезинтеграцију Југославије, већ је и сама Република Србија административно подељена на три дела, чиме је постављен основ и за дезинтеграцију саме Србије. Видели смо шта се догодило на примеру Космета.
Да би се изградио, нови идентитет мора поседовати и компоненту негације. У случају Војводине, слично случају Црне Горе, моменат самоодређења почива на уверењу да им ” сво зло долази из Београда” и сматрају да их Београд ”краде ”. Војводини је уставом Србије већ загарантован степен економске аутономије, тако да није јасно чему даљи захтеви за проширењем исте?
Аутономашки покрети износе читав низ паушалних оцена о остатку Србије, које се свакако не могу назвати толерантним већ искључиво шовинистичким. Обратимо пажњу на тврдњу коју стално износе и аргумент којим је поткрепљују, а чије је улога да истакне културну супериорност Војводине.
Тврдња да је Војводина спремнија за чланство у ЕУ од остатка Србије темељи се на истицању да се у њој поштују све европске вредности. Ова тврдња пада у воду када чујемо аргумент који је поткрепљује. Истиче се да је Војводина била под ”прогресивним европским утицајем ”, док је остатак Србије био под ”ретроградним азијским утицајем ” што условљава ”заосталост ” остатка Србије и неразумевање ”европских вредности ”, те се стога, Војводина мора посматрати ” као засебно културно подручје” и истиче се да ће ”Војводина изнети европски пут Србије са њом или без ње ”.
Сада, када уочимо овај аргумент, бива нам јасно које се то европске вредности и у коликој мери поштују у аутономашким покретима. Размотримо укратко ове вредности.
Осврт на историјат културне ” супериорности”
Чињеница је да је данашња територија Војводине некада била у саставу Аустро- Угарске монархије која је била културно развијена земља и ништа више од тога. Међутим, тврдња да је то разлог ”културне супериорности ” Војводине је апсолутан историјски фалсификат. У Мађарској се , на пример, Панчево звало ”Варош на крају света”, а територија јужне Угарске је била напола војни логор све до укидања Војне Крајине. Током револуције 1848 године, простор данашње Војводине је страховито опустошен. Том приликом је потпуно уништен Нови Сад. Стварни феудални односи никад нису укинути те је на простору Војводине одувек било много сиромашних чиме се такође демистификује тврдња да је ” Србија уназадила Војводину након уједињења ”. Не само што је овај аргумент, као што смо видели, лажан, већ и имплицира нешто друго. Само позивање на супериорност и инфериорност упућује на идеју која је била популарна у Европи средином двадесетог века и која се темељила на ”културној и расној супериорности Немаца ”. Толико о поштовању ”европских вредности ”.
”Толеранција ” и ”мултикултуралност ”
Помињање ” заосталости” у контексту величања своје ”прогресивности ” сложићете се, не представља никакву европску вредност, већ искључиво ниподаштавање туђе културе и вид нетолеранције. Овакве изјаве су, у најмању руку, увредљиве, неукусне и непристојне. Мора се признати да, доиста, подсећају на речник извесног нацистичког вође из времена Другог Светског рата.
Суверенитет међународно признате државе
Посебна прича је аргумент да, пошто Војводина баштини европске вредности, мора бити део ЕУ са или без Србије. Аргумент не може бити нешто што се може окарактерисати једино као претња уставноправном поретку једне међународно признате земље. Тешко да то спада у европске вредности, сем ако ствар не посматрамо из угла тзв. независности Косова.
Поједине војвођанске странке су се у свом програму залагале за ” Војводину републику” и штампале војвођанске пасоше, те се и захтев за аутономијом која подразумева законодавну, судску и извршну власт, представништва у иностранству, војвођанску академију наука и уметности, главни град, соптвени буџет и полицију морају посматрати из угла кршења међународног права и хелсиншке повеље. Сецесија је озбиљно кривично дело у било којој озбиљној држави. Свака претња демократски изабраној и легитимној власти у Србији као и уставно-правном поретку државе Србије јесте сепаратистичка и ништа мање.
Мултикултуралност и толеранција на коју се војвођански политичари позивају мора се посматрати из угла комунистичке флоскуле о ”братству и јединству ” различитих народа и народности. За сваку је похвалу мирољубива коегзистенција различитих етничких група на простору АП Војводина, међутим, уколико се заиста ради о правој мултикултуралности, не видим разлог постојања аутономије Срба и осталих националних заједница од остатка Србије. Уколико се сва права националних заједница поштују, чему онда аутономија и за 65% Срба који у Војводини живе? Стално се истиче да ” војвођани желе аутономију”. Да ли то значи да грађане Србије који живе на територији аутономне покрајине Војводина не смемо звати Србима, зато што то нису, и зато што бисмо им тиме кршили основна људска права, али их смемо и морамо звати ”војвођанима ”. Видели смо да се у овом термину не крије само назив за грађане који живе на том простору већ и одређени културни образац којим се истичу непомирљиве разлике АП Војводине у односу на остатак Србије. Сада је већ уобичајено рећи да ”војвођани траже... ”, ” војвођани очекују...”, чиме се на мала врата уводи нов национални идентитет који почива на миту о европским културним вредностима које, наводно, Војводина поседује. Утврдили смо да их поседује и остатак Србије. Војвођански идентитет се, дакле, представља као европски идентитет у малом, док се иза тога крије југословенски идентитет са јаком антисрпском идеолоигијом.
Утврдили смо, дакле, да тврдња о европском карактеру Војводине није тачна, већ такав европски карактер поседује цела држава Србија у којој су законом заштићена сва људска права њених грађана. ”Војвођани ”су грађани државе Србије која је чланица Уједињених Нација, демократског уређења и у којој грађани на изборима слободном вољом бирају своје представнике. То је земља у којој је забрањено правити разлику између ” грађана првог и другог реда”, пошто су сви грађани једнаки пред законом.
Аутономна Покрајина Војводина може помоћи Србији, уколико буде уважавала ставове званичног Београда и буде координисала своје деловање са њим. Србија има разумевања за интерес свих њених грађана, те управо због тога постоје избори на којима се свако одлучује за ону политику коју сматра најцелисходнијом, а све у интересу мира и напретка свих њених грађана.
ПРОБЛЕМ СРПСКОГ ИДЕНТИТЕТА ( други део )
Пише: Милан Дамјанац
Проблем националног идентитета. Анализа тренутне ситуације.
Можемо са сигурношћу рећи да национална елита која је водила Србију након Првог Светског рата није успела да испуни националне циљеве. Она није дорасла времену, историјском тренутку у коме се нашла и није се руководила националним интересима. Данас се за политичку елиту издају бивши комунисти и поштоваоци комунистичке идеје која је учинила највише на разградњи српства. Десила се прекомпозиција политичке мисли. У основи она се руководи идентичним принципима и средствима, док начелно заступа другачије циљеве.
Неопходно је одредити националне циљеве, национални програм, образовање, очувати сопствени језик, културу, веру и обичаје.
Да би се исправно разумели данашњи проблеми Србије, мора се разумети на који начин Срби виде Европску Унију и зашто је доживљавају као једини циљ. Наиме, ствар је у афирмацији антисрпства као националне идеје. Национална идеја постаје самонегирајућа. У том смислу, свака већа заједница, била то Југославија или Европска Унија за Србију добија статус вредности по себи, светог грала, нечег за чим се безуспешно трага. То нешто је самонегирање, одрицање од себе и разумевање самонегирања као услова за пријем у ЕУ која представља решење свих проблема, те тако ЕУ постаје изговор за сопствени нерад, непредузимљивост, ишчекивање. Део политичке елите ову околност маркетиншки одлично користи и захваљујући њој годинама паразитира на политичкој сцени. Политичка елита и тзв. невладине организације константно говоре о некаквим "европским вредностима". Размотримо наше разумевање истих.
Мултикултуралност се схвата потпуно погрешно. Уместо да представља мирну коегзистенцију различитих култура, у Србији представља одрицање од сопствене. У ту сврху, занемарује се национална култура и пропагира туђа. Занемарује се српски језик и дозвољава се увођење страних речи и израза, а ћирилицу, званично српско писмо не треба ни спомињати. Оно је готово потпуно протерано из Србије. Док се Французи, на пример, својски труде да сачувају свој језик и писмо, Срби га се добровољно одричу и стиде. Мултикултуралност није акултуралност.
Толеранција се схвата као гушење себе како се не би угрожавала права Другог иако у теорији подразумева трпељивост, прихватање различитости, које изискује афирмацију и Себе и Другог. Тек тада може доћи до толеранције. Толеранција није насиље над собом зарад Другог. Постојање две културе, две нације, два система вредности који не врше насиље један над другим јесте толеранција. У супротном звала би се асимилација.
Прогрес се схвата као нерад. За време комунизма срспки народ је испољио бројне слабости а једна од њих је нерад. На прелазу у капитализам народ и даље верује да ће, када једном постане члан Европске Уније, бити ослобођен рада. Стога за све неуспехе на личном плану криви се држава. Лична одговорност и осећај према сопственој држави не постоји.
Појам жртве се узима за релевантан само када су жртве припадници другог народа. Срби одбијају статус жртве који би морали да афирмишу. Народ који је у два светска рата претрпео стравичне губитке и преживео геноцид од стране НДХ назива њихов исход победом иако је у оба случаја остао без државе и великог дела становништва. Питање српских жртава заслужује посебну пажњу, но овде га само узгредно спомињем у другом контексту. Национална елита је избегавала ово питање као и многа друга отворена питања.
Управо због оваквог самообмањивања настаје превелика сервилност наше политичке елите према спољном фактору. Данашња српска елита је углавном антисрпска. На тој основи она гради позиције у друштву и статус у политичком и научном свету. Она није либерална, већ у великој мери, бољшевистичка. Она нема садржај. Она је једно велико Ништа.
Проблем националног идентитета. Перспективе.
Српски национални идентитет се мора афирмисати кроз истицање позитивних вредности српског народа у свим сферама деловања. Србија мора улагати у образовање и у младе стручњаке, што представља основ изградње националне елите. Најважнија министарства морају постати министарства за образовање и културу. Србији је потребан културни национализам.
Српство се мора градити на постојећим основама. Као што развој личности подразумева задржавање суштинског, тако и развој националне идеје подразумева ослањање на пређашња искуства, на сопствену историју, традицију, културу али и константан развој, себеосмишљавање.
Идентитет се мора изнова задобити као поново осмишљен, он се мора сагледати, сада када обитавамо ван њега, мора се афирмисати кроз своје позитивне стране и опет постати актуелан.
Он мора садржати специфичне вредности и циљеве. Варирајући чувену Сартрову мисао, да “биће није оно што јесте и јесте оно што није“, можемо рећи да је идентитет, као и идеја, увек више од оног што реално јесте, он је замисао, тежња да се доврши ониме што није присутно а желели бисмо да јесте, а пошто је тај недостатак немогуће надоместити у потпуности, уместо целине и циља, имаћемо пројекцију остварености и пројекцију целине која је неопходна у развитку нације. Имагинарна допуна онога што јесте реално. Свест о националним циљевима је свест о недостатку.
Једино нација која живи историју јесте покретач развитка човечанства. Тек у том превазилажењу и самопревазилажењу, нације задобијају прогрес, чиме човечанство остварује прогрес. Тек у том односу пријатељ - непријатељ прогрес се задобија кроз самопревазилажење. Управо зато, на културном плану, човечанство добија услед борби култура да надмаше једна другу. У том изобиљу различитости показује се исконска људска вредност и потреба. Обитавање изван контекста културе и нације је немогуће. Оно може бити само као обитавање у култури безвремене садашњости коју Срби морају да превазиђу да би постали народ који обитава у историјском смислу. Срби морају константно себе изграђивати изнова, чувајући сећања о ономе што је прошло и што више није; српство није стање. Оно што је прошло не може бити целокупно одређење већ део процеса. Нација је процес, кретање.
УМЕСТО ЗАКЉУЧКА
Српска национална идеја мора да обухвати своје одређење кроз афирмацију свега што је била и што ће бити. Она мора превазићи самонегирање, које јој може донети само аутошовинизам, међусобне деобе и сукобе. Непостојање свести о једниству данашњих Срба је више него очигледно иако су исте вероисповести(поделе на Војвођане, Шумадинце, Косовце, Босанце, Крајишнике, Београђане и тд). Управо непостојање националног идентитета условљава овај феномен. Овакве деобе се морају превазићи пошто оне неће задуго остати само политичке и културне природе, већ могу довести и до крвавих грађанских ратова, што би значило дефинитивну пропаст и истребљење српске нације, рат “Нас против Нас“.
Наднационална форма мора поћи од националне, па тако и наша. Проблем је што наша елита негира национално, негира државу, народ, као нешто архаично и превазиђено. Узгред буди речено, иста елита захтева сарадњу са Хашким судом због "чисте савести и нашег отклона од злочина". Контрадикција. Уколико ти исти који нас опомињу негирају нацију, државу одакле им онда право да спомињу било какву колективну одговорност?
Европска Унија као опредељење, стога, не сме бити још једна шанса за пут у самонегацију, већ шанса за афирмацију сопствене културе и националног идентитета. Можда ћемо тада израз Србин користити често и са поносом, а не са осећањем кривице и понижености.
Проблем националног идентитета. Анализа тренутне ситуације.
Можемо са сигурношћу рећи да национална елита која је водила Србију након Првог Светског рата није успела да испуни националне циљеве. Она није дорасла времену, историјском тренутку у коме се нашла и није се руководила националним интересима. Данас се за политичку елиту издају бивши комунисти и поштоваоци комунистичке идеје која је учинила највише на разградњи српства. Десила се прекомпозиција политичке мисли. У основи она се руководи идентичним принципима и средствима, док начелно заступа другачије циљеве.
Неопходно је одредити националне циљеве, национални програм, образовање, очувати сопствени језик, културу, веру и обичаје.
Да би се исправно разумели данашњи проблеми Србије, мора се разумети на који начин Срби виде Европску Унију и зашто је доживљавају као једини циљ. Наиме, ствар је у афирмацији антисрпства као националне идеје. Национална идеја постаје самонегирајућа. У том смислу, свака већа заједница, била то Југославија или Европска Унија за Србију добија статус вредности по себи, светог грала, нечег за чим се безуспешно трага. То нешто је самонегирање, одрицање од себе и разумевање самонегирања као услова за пријем у ЕУ која представља решење свих проблема, те тако ЕУ постаје изговор за сопствени нерад, непредузимљивост, ишчекивање. Део политичке елите ову околност маркетиншки одлично користи и захваљујући њој годинама паразитира на политичкој сцени. Политичка елита и тзв. невладине организације константно говоре о некаквим "европским вредностима". Размотримо наше разумевање истих.
Мултикултуралност се схвата потпуно погрешно. Уместо да представља мирну коегзистенцију различитих култура, у Србији представља одрицање од сопствене. У ту сврху, занемарује се национална култура и пропагира туђа. Занемарује се српски језик и дозвољава се увођење страних речи и израза, а ћирилицу, званично српско писмо не треба ни спомињати. Оно је готово потпуно протерано из Србије. Док се Французи, на пример, својски труде да сачувају свој језик и писмо, Срби га се добровољно одричу и стиде. Мултикултуралност није акултуралност.
Толеранција се схвата као гушење себе како се не би угрожавала права Другог иако у теорији подразумева трпељивост, прихватање различитости, које изискује афирмацију и Себе и Другог. Тек тада може доћи до толеранције. Толеранција није насиље над собом зарад Другог. Постојање две културе, две нације, два система вредности који не врше насиље један над другим јесте толеранција. У супротном звала би се асимилација.
Прогрес се схвата као нерад. За време комунизма срспки народ је испољио бројне слабости а једна од њих је нерад. На прелазу у капитализам народ и даље верује да ће, када једном постане члан Европске Уније, бити ослобођен рада. Стога за све неуспехе на личном плану криви се држава. Лична одговорност и осећај према сопственој држави не постоји.
Појам жртве се узима за релевантан само када су жртве припадници другог народа. Срби одбијају статус жртве који би морали да афирмишу. Народ који је у два светска рата претрпео стравичне губитке и преживео геноцид од стране НДХ назива њихов исход победом иако је у оба случаја остао без државе и великог дела становништва. Питање српских жртава заслужује посебну пажњу, но овде га само узгредно спомињем у другом контексту. Национална елита је избегавала ово питање као и многа друга отворена питања.
Управо због оваквог самообмањивања настаје превелика сервилност наше политичке елите према спољном фактору. Данашња српска елита је углавном антисрпска. На тој основи она гради позиције у друштву и статус у политичком и научном свету. Она није либерална, већ у великој мери, бољшевистичка. Она нема садржај. Она је једно велико Ништа.
Проблем националног идентитета. Перспективе.
Српски национални идентитет се мора афирмисати кроз истицање позитивних вредности српског народа у свим сферама деловања. Србија мора улагати у образовање и у младе стручњаке, што представља основ изградње националне елите. Најважнија министарства морају постати министарства за образовање и културу. Србији је потребан културни национализам.
Српство се мора градити на постојећим основама. Као што развој личности подразумева задржавање суштинског, тако и развој националне идеје подразумева ослањање на пређашња искуства, на сопствену историју, традицију, културу али и константан развој, себеосмишљавање.
Идентитет се мора изнова задобити као поново осмишљен, он се мора сагледати, сада када обитавамо ван њега, мора се афирмисати кроз своје позитивне стране и опет постати актуелан.
Он мора садржати специфичне вредности и циљеве. Варирајући чувену Сартрову мисао, да “биће није оно што јесте и јесте оно што није“, можемо рећи да је идентитет, као и идеја, увек више од оног што реално јесте, он је замисао, тежња да се доврши ониме што није присутно а желели бисмо да јесте, а пошто је тај недостатак немогуће надоместити у потпуности, уместо целине и циља, имаћемо пројекцију остварености и пројекцију целине која је неопходна у развитку нације. Имагинарна допуна онога што јесте реално. Свест о националним циљевима је свест о недостатку.
Једино нација која живи историју јесте покретач развитка човечанства. Тек у том превазилажењу и самопревазилажењу, нације задобијају прогрес, чиме човечанство остварује прогрес. Тек у том односу пријатељ - непријатељ прогрес се задобија кроз самопревазилажење. Управо зато, на културном плану, човечанство добија услед борби култура да надмаше једна другу. У том изобиљу различитости показује се исконска људска вредност и потреба. Обитавање изван контекста културе и нације је немогуће. Оно може бити само као обитавање у култури безвремене садашњости коју Срби морају да превазиђу да би постали народ који обитава у историјском смислу. Срби морају константно себе изграђивати изнова, чувајући сећања о ономе што је прошло и што више није; српство није стање. Оно што је прошло не може бити целокупно одређење већ део процеса. Нација је процес, кретање.
УМЕСТО ЗАКЉУЧКА
Српска национална идеја мора да обухвати своје одређење кроз афирмацију свега што је била и што ће бити. Она мора превазићи самонегирање, које јој може донети само аутошовинизам, међусобне деобе и сукобе. Непостојање свести о једниству данашњих Срба је више него очигледно иако су исте вероисповести(поделе на Војвођане, Шумадинце, Косовце, Босанце, Крајишнике, Београђане и тд). Управо непостојање националног идентитета условљава овај феномен. Овакве деобе се морају превазићи пошто оне неће задуго остати само политичке и културне природе, већ могу довести и до крвавих грађанских ратова, што би значило дефинитивну пропаст и истребљење српске нације, рат “Нас против Нас“.
Наднационална форма мора поћи од националне, па тако и наша. Проблем је што наша елита негира национално, негира државу, народ, као нешто архаично и превазиђено. Узгред буди речено, иста елита захтева сарадњу са Хашким судом због "чисте савести и нашег отклона од злочина". Контрадикција. Уколико ти исти који нас опомињу негирају нацију, државу одакле им онда право да спомињу било какву колективну одговорност?
Европска Унија као опредељење, стога, не сме бити још једна шанса за пут у самонегацију, већ шанса за афирмацију сопствене културе и националног идентитета. Можда ћемо тада израз Србин користити често и са поносом, а не са осећањем кривице и понижености.
ПРОБЛЕМ СРПСКОГ ИДЕНТИТЕТА ( први део )
Пише: Милан Дамјанац
Разматрање националне катастрофе српког народа у двадесетом веку нипошто није лак задатак. У овом разматрању ћу поље интересовања ограничити на грешке самих Срба за данашњу ситуацију, док ћу спољашње интересе намерно избећи или их само споменути тамо где буде неопходно. Узрок кључних проблема Србије и српског народа на унутрашњем плану данас се може сврстати у две групе: проблем идентитета и биолошки опстанак. Уколико претпоставимо да нацију чини одређени скуп људи који имају заједничку историју, традицију и културу схватићемо да је, пре свега, нација схваћена као носилац једне културе, система вредности, те самим тим, једног начина живота. Срби, као нација која је изборила право на сопствену државу, имају заиста величанствену културу, која је опстала упркос искушењима кроз које је овај народ пролазио од самог настанка.
Проблем идентитета. Континуитет или дисконтинуитет?
Нестанак српске државе се догодио у време њеног највећег процвата ( културног, политичког, војног), а након дугог периода проведеног у саставу Отоманске империје, уследило је ослобођење. Након поновног задобијања сопствене државе, српски народ није изнова задобио себе и није успео изградити задовољавајући национални идентитет. Посматрано у контексту вероисповести и језика, српски народ је претрпео значајне промене, које су затим условиле даље перспективе развитка Срба у стабилан народ а Србије у стабилну државу. Током турске владавине на овим просторима српски народ су умногоме одржали очувани пагански обичаји и српска православна црква која је делила судбину народа, чиме је стекла статус народне цркве, симбола страдања, вере, патње али и наде у обнову државе. Тако посматрано, црква добија статус стожера српског националног бића. Важно је истаћи да је на овакав развој ситуације утицало народно предање о часном поразу и заметку велике будуће победе на Косову Пољу, чиме су преци добили статус недостижних митских бића, статус симбола српства и заметак његове коначне победе. Они представљају подстрек и оптерећење, разлог патњи и страдања али и наде. У ту сврху, народ је произвео своје митске хероје и издајнике. Косовски мит носи снагу опстанка и обнове. Захваљујући неисцрпној жељи за слободом и правдом, српски народ преноси своју истину, своју историју усменим путем, а улога приповедача се препушта гусларима који постају носиоци животне снаге српске нације. Нада у ослобођење, вера у себе, идеализоване претке и у Божанску правду Србе никада није напустила. Средњовековна Србија добија статус, како би Ниче рекао, ишчезавајућег мита, а славни преци, пре свих Лазар и Милош статус трагичних хероја који жртвују све на олтар слободе отаџбине.
Стога није чудно да се национални идентитет у првим годинама након ослобођења градио кроз поуке које су нам, по предању, оставили славни преци. Њихов пример страдања на Косову служио је као образац вере, части, јунаштва, непокорности. Дисконтинуитет националне идеје се огледа у дисконтинуитету српске државности, након чега је било изузетно тешко направити везу између средњовековне и обновљене српске државе. Период у коме је српска држава обновљена био је период процвата националних држава широм Европе, те је и српска национална елита покушала да обнови нарушени културни идентитет ( пре свега се мисли на Србе који су насељавали подручје данашње Војводине ) и припреми народ и државу за што брже укључивање у ток развоја модерне европске мисли.
Неписмен и углавном културно подјармљен народ захтевао је изузетну интелектуалну и политичку елиту (слично је и данас). Значајна културна баштина која говори о вишевековном трајању српке културе је, сада младој, српској нацији представљало веће оптерећење него компаративну предност у односу на друге нације. У колективну свест урезани митови донели су обавезу будућег понашања, предодређеност националног кретања државе, њен однос према самој себи. Жеља за достизањем идеала славних предака донела је својеврсну жељу за доказивањем, која се претворила у национални циљ који би, када једном буде остварен довео до престанка националне борбе. Овај циљ се састојао од ослобођења српских крајева и Срба који су још увек у ропству и коначне победе над Турцима чиме би испунили завет славних предака.
Сматрам да се српска национална идеја градила у односу на страдања преживљена од стране турске нације, она се профилисала у односу на доживљај Турака као оличења Зла. У том смислу, Они представљају зло, несреће, нечовечност, злочине, окрутност, ропство а српство подразумева слободу, херојство, част, доброту. Могло би се рећи да су Срби имали за циљ достизање савршеног обрасца живота који представља митолошки опис живота њихових предака. Дакле, ми смо све што Они нису, захваљујући чему Ми јесмо Ми а Они- Други. Ми смо различити од других и диференцирамо се у односу на њих. Тежња ка својим прецима представља тежњу ка себи, тежњу ка својој суштини. Након Балканских ратова, национална идеја запада у велику кризу. Процес изградње националне идеје није био довршен, а искоришђени модус испољавања исте изгубио је сврху. Она опстаје само док постоји моменат угрожености, у односу на који се ми профилишемо. Ово је кључни разлог посртања српског народа, а самим тим и државе, у ситуацијама неугрожености. Српски народ постаје нација и профилише се као нација искључиво у условима угрожености и ратног стања. У периодима мира, противник постајемо ми сами, што је довело до појаве познате под именом аутошовинизам. Могуће је да су основе на којима је почивало уверење да се може трајно изградити српски национални идентитет на континуитету дисконтинуитета био јако погрешан.
Једноставно, српска национална идеја је углавном паразитирала на експлоатацији славне српске прошлости, без идеје како ту прошлост модификовати и употребити, како профилисати себе да би се кренуло ка новим циљевима. Српски идентитет је неповратно задобио религијски карактер, што ће умногоме утицати на даља дешавања у оквиру његовог националног бића. Неспремни да се суоче са својим сународницима друкчије вероисповести, етнички Срби се деле и стварају посебне идентитете. Посебни идентитети довели су до међусобне конфронтације, чији је узрок осећај издајства са једне и осећај одбачености са друге стране и потискивање обостраних страхова који су довели до мржње и крвавих братоубилачких ратова. Истини за вољу, мржња која се рађала у нацијама проистеклим из српског националног корпуса достигла је застрашујуће размере пошто је идентитет у односу на кога су створени нови идентитети изазивао страх и осећај кривице који доводе до несигурности и мржње, односно до негације и жеље за потпуним истребљењем Првог.
Проблем националног идентитета. Питање националне елите.
Кључна карика сваке успешне државе јесте њена национална елита. Колико је српска елита, част изузецима, била успешна и далековида, види се по тренутном стању нације. Можемо слободно рећи да је српски народ протраћио скоро цео двадесети век на једну промашену идеју коју је једини прихватао, из разлога горе наведених. Након завршетка Првог Светског рата у коме је Србија претрпела страховите губитке, српска национална елита прави фаталну грешку улажући изборену ратну победу Србије у афирмацију нове државе, а самим тим и идентитета, који је требао да функционише на основу сличности, јединства и равноправности три народа. Имајући у виду да су Срби, који су једини државотворни народ, одлучили да ступе у нову заједницу са два недржавотворна народа говори о потреби Срба да нестану као народ, што се потврђивало лаком асимилацијом Срба и указивало на неизграђену националну идеју. Могло би се рећи да је након победе над Турцима и након ослобођења свих српских територија српска национална идеја запала у дубоку кризу. Ово такође указује на погрешну предтсаву Срба и измештање тежње о слободи са сопственог корпуса на слободу као појам коју су дужни да спроводе. То је још један од разлога жеље за "ослобођењем" нација које су биле под "ропством" Аустроугарске монархије.
За ову кризу и овакве одлуке најодговорнија је национална елита. Док је хрватска културна елита градила сопствену културу асимилујући туђе и прилагођавајући их сопственим потребама, дотле је српска радила на афирмацији тзв. ”југословенске културе”.
За разлику од Срба, Хрвати и Словенци су доживљавали Југославију само као успутну станицу ка коначној дестинацији, а то је независност. Стога су чинили напоре ка афирмацији сопствених идентитета. Не улазећи дубље у проблематику хрватског питања, могло би се рећи да су сматрани за народ кроз који је могуће остварити утицај Ватикана на Балкан, док су Срби одувек сматрани као народ кроз који се врши руски утицај. Хрвати успевају да успешно асимилују велики део српског националног корпуса католичке вероисповести, који је дуго био под аустроугарским утицајем, а чији припадници касније чине зверства према народу из ког потичу. Овакво понашање следи из потребе да се свој идентитет гради на негацији Другог, но имајући у виду да је тај други био Први, Не-Срби желе да се афирмишу као Хрвати негирајући српство, не до победе, већ до истребљења истог. Тек када би истребљење уследило њихов осећај страха би постао излишан, а осећај страха је катализатор мржње.
Слична се ствар десила са Србима исламске вероисповести. Тзв. “бошњачка нација“ се гради на основу негације припадности српском националном корпусу. У односу на хрватски случај, разлика је у подухвату који захтева асимилацију самих себе, превредновање самих себе, поновно самоизграђивање. Односно, не постоји неки основ за асимилацију као што у хрватском случају постоји историјски основ у виду постојања хрватског народа. Бошњачка нација нема историјског ни етничког основа. Она је продукт негирања српске нације. Не треба занемарити ни моменат одношења ка себи, моменат посредовања, моменат самоизграђивања. Такав моменат представља страдање муслимана у Сребреници. Сребреница постаје мотив страдања, патње и освете. Бошњачка национална идеја се гради на темељу Жртве која страда од стране Зла, које представљају Срби. На тој основи се гради колективни идентитет.
На сличан начин се одвија стварање црногорске нације, мада је процес знатно отежан због идентичне вероисповести, која у овом контексту, бива главним узрочником подела и сукоба. У ту сврху, ствара се тзв. црногорска православна црква која бива главни афирмишући фактор црногорског идентитета. Такође, гради се мит о Жртви. Црногорци бивају жртве српске политике и у тој одбрани од Зла они се самоизграђују.
У овом контексту, вредно је истаћи да је постојање српске нације предуслов за наставак постојања нација које су из ње произашле. Пошто се све афирмишу кроз негацију српске, српска нација постаје неопходан услов њиховог постојања, јер би нестанком српства нестала потреба за афирмацијом антисрпства. Иза њих не стоји никакав основ сем антисрпства , не постоји основ у историји и традицији. Треба напоменути да се слична ствар може десити са Војводином и изградњом посебног, “војвођанског идентитета“. Такође, интересантно је напоменути да све нове нације произашле из српског националног корпуса говоре српским језиком који називају именом новостворене нације.
Историјски контекст проблема нам указује на то да су се овакви порази десили у време СФРЈ када се са остацима српске националне елите комунистички режим сурово обрачунао. СФРЈ се темељила на антисрпству, пошто се сматрало да “само слаба Србија значи јаку Југославију“. Непостојање националне елите у периоду од 1945 до данас условило је национални суноврат Срба.
Разматрање националне катастрофе српког народа у двадесетом веку нипошто није лак задатак. У овом разматрању ћу поље интересовања ограничити на грешке самих Срба за данашњу ситуацију, док ћу спољашње интересе намерно избећи или их само споменути тамо где буде неопходно. Узрок кључних проблема Србије и српског народа на унутрашњем плану данас се може сврстати у две групе: проблем идентитета и биолошки опстанак. Уколико претпоставимо да нацију чини одређени скуп људи који имају заједничку историју, традицију и културу схватићемо да је, пре свега, нација схваћена као носилац једне културе, система вредности, те самим тим, једног начина живота. Срби, као нација која је изборила право на сопствену државу, имају заиста величанствену културу, која је опстала упркос искушењима кроз које је овај народ пролазио од самог настанка.
Проблем идентитета. Континуитет или дисконтинуитет?
Нестанак српске државе се догодио у време њеног највећег процвата ( културног, политичког, војног), а након дугог периода проведеног у саставу Отоманске империје, уследило је ослобођење. Након поновног задобијања сопствене државе, српски народ није изнова задобио себе и није успео изградити задовољавајући национални идентитет. Посматрано у контексту вероисповести и језика, српски народ је претрпео значајне промене, које су затим условиле даље перспективе развитка Срба у стабилан народ а Србије у стабилну државу. Током турске владавине на овим просторима српски народ су умногоме одржали очувани пагански обичаји и српска православна црква која је делила судбину народа, чиме је стекла статус народне цркве, симбола страдања, вере, патње али и наде у обнову државе. Тако посматрано, црква добија статус стожера српског националног бића. Важно је истаћи да је на овакав развој ситуације утицало народно предање о часном поразу и заметку велике будуће победе на Косову Пољу, чиме су преци добили статус недостижних митских бића, статус симбола српства и заметак његове коначне победе. Они представљају подстрек и оптерећење, разлог патњи и страдања али и наде. У ту сврху, народ је произвео своје митске хероје и издајнике. Косовски мит носи снагу опстанка и обнове. Захваљујући неисцрпној жељи за слободом и правдом, српски народ преноси своју истину, своју историју усменим путем, а улога приповедача се препушта гусларима који постају носиоци животне снаге српске нације. Нада у ослобођење, вера у себе, идеализоване претке и у Божанску правду Србе никада није напустила. Средњовековна Србија добија статус, како би Ниче рекао, ишчезавајућег мита, а славни преци, пре свих Лазар и Милош статус трагичних хероја који жртвују све на олтар слободе отаџбине.
Стога није чудно да се национални идентитет у првим годинама након ослобођења градио кроз поуке које су нам, по предању, оставили славни преци. Њихов пример страдања на Косову служио је као образац вере, части, јунаштва, непокорности. Дисконтинуитет националне идеје се огледа у дисконтинуитету српске државности, након чега је било изузетно тешко направити везу између средњовековне и обновљене српске државе. Период у коме је српска држава обновљена био је период процвата националних држава широм Европе, те је и српска национална елита покушала да обнови нарушени културни идентитет ( пре свега се мисли на Србе који су насељавали подручје данашње Војводине ) и припреми народ и државу за што брже укључивање у ток развоја модерне европске мисли.
Неписмен и углавном културно подјармљен народ захтевао је изузетну интелектуалну и политичку елиту (слично је и данас). Значајна културна баштина која говори о вишевековном трајању српке културе је, сада младој, српској нацији представљало веће оптерећење него компаративну предност у односу на друге нације. У колективну свест урезани митови донели су обавезу будућег понашања, предодређеност националног кретања државе, њен однос према самој себи. Жеља за достизањем идеала славних предака донела је својеврсну жељу за доказивањем, која се претворила у национални циљ који би, када једном буде остварен довео до престанка националне борбе. Овај циљ се састојао од ослобођења српских крајева и Срба који су још увек у ропству и коначне победе над Турцима чиме би испунили завет славних предака.
Сматрам да се српска национална идеја градила у односу на страдања преживљена од стране турске нације, она се профилисала у односу на доживљај Турака као оличења Зла. У том смислу, Они представљају зло, несреће, нечовечност, злочине, окрутност, ропство а српство подразумева слободу, херојство, част, доброту. Могло би се рећи да су Срби имали за циљ достизање савршеног обрасца живота који представља митолошки опис живота њихових предака. Дакле, ми смо све што Они нису, захваљујући чему Ми јесмо Ми а Они- Други. Ми смо различити од других и диференцирамо се у односу на њих. Тежња ка својим прецима представља тежњу ка себи, тежњу ка својој суштини. Након Балканских ратова, национална идеја запада у велику кризу. Процес изградње националне идеје није био довршен, а искоришђени модус испољавања исте изгубио је сврху. Она опстаје само док постоји моменат угрожености, у односу на који се ми профилишемо. Ово је кључни разлог посртања српског народа, а самим тим и државе, у ситуацијама неугрожености. Српски народ постаје нација и профилише се као нација искључиво у условима угрожености и ратног стања. У периодима мира, противник постајемо ми сами, што је довело до појаве познате под именом аутошовинизам. Могуће је да су основе на којима је почивало уверење да се може трајно изградити српски национални идентитет на континуитету дисконтинуитета био јако погрешан.
Једноставно, српска национална идеја је углавном паразитирала на експлоатацији славне српске прошлости, без идеје како ту прошлост модификовати и употребити, како профилисати себе да би се кренуло ка новим циљевима. Српски идентитет је неповратно задобио религијски карактер, што ће умногоме утицати на даља дешавања у оквиру његовог националног бића. Неспремни да се суоче са својим сународницима друкчије вероисповести, етнички Срби се деле и стварају посебне идентитете. Посебни идентитети довели су до међусобне конфронтације, чији је узрок осећај издајства са једне и осећај одбачености са друге стране и потискивање обостраних страхова који су довели до мржње и крвавих братоубилачких ратова. Истини за вољу, мржња која се рађала у нацијама проистеклим из српског националног корпуса достигла је застрашујуће размере пошто је идентитет у односу на кога су створени нови идентитети изазивао страх и осећај кривице који доводе до несигурности и мржње, односно до негације и жеље за потпуним истребљењем Првог.
Проблем националног идентитета. Питање националне елите.
Кључна карика сваке успешне државе јесте њена национална елита. Колико је српска елита, част изузецима, била успешна и далековида, види се по тренутном стању нације. Можемо слободно рећи да је српски народ протраћио скоро цео двадесети век на једну промашену идеју коју је једини прихватао, из разлога горе наведених. Након завршетка Првог Светског рата у коме је Србија претрпела страховите губитке, српска национална елита прави фаталну грешку улажући изборену ратну победу Србије у афирмацију нове државе, а самим тим и идентитета, који је требао да функционише на основу сличности, јединства и равноправности три народа. Имајући у виду да су Срби, који су једини државотворни народ, одлучили да ступе у нову заједницу са два недржавотворна народа говори о потреби Срба да нестану као народ, што се потврђивало лаком асимилацијом Срба и указивало на неизграђену националну идеју. Могло би се рећи да је након победе над Турцима и након ослобођења свих српских територија српска национална идеја запала у дубоку кризу. Ово такође указује на погрешну предтсаву Срба и измештање тежње о слободи са сопственог корпуса на слободу као појам коју су дужни да спроводе. То је још један од разлога жеље за "ослобођењем" нација које су биле под "ропством" Аустроугарске монархије.
За ову кризу и овакве одлуке најодговорнија је национална елита. Док је хрватска културна елита градила сопствену културу асимилујући туђе и прилагођавајући их сопственим потребама, дотле је српска радила на афирмацији тзв. ”југословенске културе”.
За разлику од Срба, Хрвати и Словенци су доживљавали Југославију само као успутну станицу ка коначној дестинацији, а то је независност. Стога су чинили напоре ка афирмацији сопствених идентитета. Не улазећи дубље у проблематику хрватског питања, могло би се рећи да су сматрани за народ кроз који је могуће остварити утицај Ватикана на Балкан, док су Срби одувек сматрани као народ кроз који се врши руски утицај. Хрвати успевају да успешно асимилују велики део српског националног корпуса католичке вероисповести, који је дуго био под аустроугарским утицајем, а чији припадници касније чине зверства према народу из ког потичу. Овакво понашање следи из потребе да се свој идентитет гради на негацији Другог, но имајући у виду да је тај други био Први, Не-Срби желе да се афирмишу као Хрвати негирајући српство, не до победе, већ до истребљења истог. Тек када би истребљење уследило њихов осећај страха би постао излишан, а осећај страха је катализатор мржње.
Слична се ствар десила са Србима исламске вероисповести. Тзв. “бошњачка нација“ се гради на основу негације припадности српском националном корпусу. У односу на хрватски случај, разлика је у подухвату који захтева асимилацију самих себе, превредновање самих себе, поновно самоизграђивање. Односно, не постоји неки основ за асимилацију као што у хрватском случају постоји историјски основ у виду постојања хрватског народа. Бошњачка нација нема историјског ни етничког основа. Она је продукт негирања српске нације. Не треба занемарити ни моменат одношења ка себи, моменат посредовања, моменат самоизграђивања. Такав моменат представља страдање муслимана у Сребреници. Сребреница постаје мотив страдања, патње и освете. Бошњачка национална идеја се гради на темељу Жртве која страда од стране Зла, које представљају Срби. На тој основи се гради колективни идентитет.
На сличан начин се одвија стварање црногорске нације, мада је процес знатно отежан због идентичне вероисповести, која у овом контексту, бива главним узрочником подела и сукоба. У ту сврху, ствара се тзв. црногорска православна црква која бива главни афирмишући фактор црногорског идентитета. Такође, гради се мит о Жртви. Црногорци бивају жртве српске политике и у тој одбрани од Зла они се самоизграђују.
У овом контексту, вредно је истаћи да је постојање српске нације предуслов за наставак постојања нација које су из ње произашле. Пошто се све афирмишу кроз негацију српске, српска нација постаје неопходан услов њиховог постојања, јер би нестанком српства нестала потреба за афирмацијом антисрпства. Иза њих не стоји никакав основ сем антисрпства , не постоји основ у историји и традицији. Треба напоменути да се слична ствар може десити са Војводином и изградњом посебног, “војвођанског идентитета“. Такође, интересантно је напоменути да све нове нације произашле из српског националног корпуса говоре српским језиком који називају именом новостворене нације.
Историјски контекст проблема нам указује на то да су се овакви порази десили у време СФРЈ када се са остацима српске националне елите комунистички режим сурово обрачунао. СФРЈ се темељила на антисрпству, пошто се сматрало да “само слаба Србија значи јаку Југославију“. Непостојање националне елите у периоду од 1945 до данас условило је национални суноврат Срба.
Пријавите се на:
Постови (Atom)
