Хомофобија и клерофобија

Пише: Милан Дамјанац



Није одржана конференција за медије удружења које се бори за права геј популације у Сава Центру. Новинари омиљене нам телевизије су од овог случаја направили скандал енормних размера који, по њима, доказује сву хомофобичност српског друштва. Новинари омиљене нам телевизије са шифром у углу екрана, готово да појачају глас за октаву када о овоме говоре, већ готово две недеље.

Тврдње да је Србија хомофобична и нетолерантна ускоро су замениле тврдње да је ово доказ српског традиционализма и заосталости, чиме су, још једном, злоупотребљени проблеми једне групе да би се касније они заборавили како би се напала Србија као држава и доказало да су Срби “заостали“ и “сељаци“. Ништа ново, на овакве увреде смо навикли.

Медијска хајка функционише по следећем систему: 1- није им издата дозвола за конференцију за медије, 2- скандал, то је доказ српске примитивности и непоштовања права геј популације, 3- Србија није ни налик либералним, западним земљама.







Овога пута, медији су добили ветар у леђа; антидискриминацијски закон је повучен из скупштине на поновно разматрање. Само по себи, то није довољно добро, али ако се томе дода информација да је СПЦ послала допис скупштини поводом тог закона добијамо написану пресуду за Србе. Српска православна црква је против права за припаднике геј популације, што је очигледан доказ какви су Срби народ, какви су нам обичаји и традиција. Сасвим случајно, изостављена је информација да су овај допис заједно послали представници свих традиционалних верских заједница у Србији. Такође, заборавља се да је министарство уплатило новац из буџета ове државе управо удружењу за заштиту права геј популације.

Уколико се већ жели критиковати оваква одлука владе онда се критикује влада, а не црква. Какве везе има црква са тим што је влада повукла предлог закона? Међутим научили смо ваљда да се влада не сме нападати. Лакше је нападати цркву која о овом питању има исти став као и свака друга традиционална религијска заједница и на њега има пуно право.

Самозвани аналитичари хорски певају о скандалу незапамћених размера! Како би се тачка 3. Испунила треба довести политичара који ће је потврдити. Тако је Вук Драшковић изјавио да је невероватно да се ово дешава у једној европској земљи и да је то доказ да не баштинимо европске вредности.

Овом приликом одговорио бих господину Драшковићу.

Ни у једној европској земљи није могуће да јавна установа, у овом случају Сава Центар одбије да уступи салу организацији која за њено коришћење уредно плати пун износ. На пример, ово се догодило “Дверима Српским“, мада се нешто не сећам да је поведена медијска хајка око тога.

Друго, ни у једној европској земљи није допуштено на телевизији са националном френквенцијом отворено и безочно вређање црквених великодостојника. Имајући у виду шта се протеклих дана јавно говори о Амфилохију, замишљам неку европску земљу и националну телевизију на којој би, у ударном термину, некакав аналитичар за кога нико није чуо причао такве гадости о, рецимо, Папи Бенедикту. То се назива клерофобијом и говором мржње.

Треће, ни у једној европској земљи, није могуће у сваком могућем тренутку, па чак и током преноса спортске утакмице, избегавати коришћење термина “српски“,“српско“,“Срби“ и уместо тога користити “ми“, “наше“, “Србија и њени грађани“. То би се окарактерисало као наметање кривице већинском народу и утисак да јекоришђење његовог имена треба да изазове неку врсту кривице.

Четврто, ни у једној европској држави не може да постоји странка која јавно износи став супротан уставу те земље.

И пето, ни у једној европској земљи странка коју овако представља господин Драшковић не би успела самостално да пређе цензус и уђе у скупштину.

У томе, хвала богу, личимо на европске земље.