субота, 04. октобар 2008.

Razmisljanja o jednom umetnickom delu

Umetnost, po mišljenju Desoara, ima tri funkcije: duhovnu, društvenu i moralnu. Nije nam, međutim, mnogo potrebno da bismo shvatili da te iste funkcije ima i filozofija. Samo od sebe javlja se pitanje: šta razlikuje umetničku ekspresiju od filozofskog izraza? Drugim rečima, ako ove funkcije umetnosti postoje, one ne predstavljaju specifično umetničko u delu, već van-umetnički materijal, ono što se ne tiče prvenstveno nje, dakle sadržaj koji pozajmljuje iz oblasti nauke i/ili filozofije. Umetničko nije ono šta se prikazuje, nego kako je (nikako kako biva) prikazano. Delo umetnosti bi, otud, činio i sadržaj, odnosno materijal koji bi mogao da bude socijalne, etičke, psihološke, religiozne ili neke druge – naučne ili nenaučne – prirode, ali specifično po čemu bi se delo zvalo umetničkim, a ne npr. filozofskim, jeste način kojim se ovaj materijal predstavlja. Taj način, ili specifično predstavljanje, u savremenoj estetici se naziva formom umetničkog dela.
Ako bismo raspravljali o prirodi umetnika došli bismo do niza zanimljivih pitanja. Da li je umetnost veština i kakva? Da li umetnici poseduju neko znanje ili su isključivo tumači? Čini se da je umetnik poput kočnice na motoru vremena, on je jedinstvo, suština i prikaz lepote. Ako bismo nekom analogijom želeli da prikažemo umetničko znanje mogli bismo iskoristiti primer magneta i više predmeta na koje se vrši uticaj. Poslednja karika u tom lancu jeste umetnik, jer upravo je on posrednik, onaj koji prenosi istinu. Magnet bi onda predstavljao neku silu koja nadahnjuje, te je umetnik nadahnut čovek. Nadahnut čime? Istinom? Strepnjom? Na koji način umetnik želi da prikaže istinu? Umetnost se može nazvati i veštinom prikazivanja običnog života. Umetnik nije sasvim izdvojen od naroda, poput nekog izuzetka. Volja i s njim nešto hoće. Namera je njegovo sopstveno preobraženje i iskupljenje. Ovaj crni pravougaonik predstavlja upravo to- kočnicu u vremenu, onu koju savremenici ne razumeju, zatvoren prostor laži i istine koji se konstantno prepliću.
Tako shvaćeno delo zauzima mesto, kao što je Niče govorio, iščezavajućeg mita. Dvostruka je namera ovog dela, kao i sama umetnička snaga- ona koja proizvodi slike i ona koja ih bira. Dug je put do apstrakcije, a užasavanje jeste najbolja strana čovečanstva. Umetnost čuva život, taj blještavi momenat od zaborava. Prava građa svakog saznavanja i analiziranja su najkrhkiji osećaji zadovoljstva i nezadovoljstva: prava misterija je na onoj površini u kojoj u zadovljstvu i boli stvaralaštvo pod uticajem nervnih delatnosti ocrtava oblike. Ono što je osećaj istovremeno projektuje oblike koji tada iznova proizvode nove osećaje. Adekvatnim pokretima nastaje slika.
Nismo još dotakli pitanje otkud težnja za stvaralaštvom, da li je to bunt spram sveta i društvenog uređenja i kakav bunt? Da li je to bunt protiv ljudi uopšte, da li je to beg od ljudi? Ili od istine?
Može se reći da se politički život tiče nekih modaliteta vlasti ili moći. Osnovna pretpostavka od koje polazim u ovom radu jeste antiteza istine i politike. Ova pretpostavka označava opšte mesto, što bi značilo da je to nešto što je u stručnoj javnosti opšteprihvaćeno. Da li je prava suština istine u njenoj nemoći, a prava suština moći u podmuklosti? I kakvom vrstom stvarnosti respolaže istina ako je nemoćna u javnom životu, koji, kao što su mnogi mislioci isticali, više nego ijedna druga oblast ljudskog života garantuje stvarnost postojanja rođenim i smrtnim ljudima.




Ova pitanja svakako pogađaju suštinu- ako je suština moći u podmuklosti, a moć je neodvojiva od politike, trebamo se zapitati o samom značenju pojma podmuklosti. Ako pokušamo da definišemo podmuklost, doći ćemo do zaključka da je podmuklost nešto prikriveno, ispod površine, nešto neiskreno… podmukli ljudi bi, ovako shvaćeni, bili oni koji jedno govore, drugo misle, a, verovatno, treće rade. Dakle, dok držanju spram istine ili istinoljubivosti, odgovara iskrenost, doslednost, dotle politička istina podrazumeva podmuklost. Iz prethodnih pretpostavki može se zaključiti da, ako je prava suština istine u njenoj nemoći, onda je, ako bismo napravili tako grubu distinkciju, suština laži u njenoj moći. Naravno, sama laž se kamuflira, ona postaje zvanična istina.
Dakle, može se zaključiti da je odnos između istine i politike ambivalentan. Ali istina o pravima ljudi, o patnjama i stradanjima takođe ima svoje utočište u umetnosti; ona postaje problem kada pokuša da preuzme vodeću ulogu i da izađe iz dubina ljudskog uma na političku pozornicu. U masi se više ne može napraviti razlika između istine i laži; naravno pod pretpostavkom da međa još uvek postoji, jer ako pretpostavimo za trenutak da međe nema nastaje ipak strašna pomisao, da se svaki napor ka otkrivanju istine i ukazivanju na laži ili interpretacije, može razumeti kao traženje smisla u besmislu. Ako je tako, onda je i umetnost svojevrstan vid besmisla; ali je to onda takav besmisao da osmišljava sam sebe i sve oko sebe, on je ono neophodno, onaj ventil koji nam služi za preobražavanje životnih i društvenih pometnji u maštu, gde se tumači realnost kao iskrivljeni prikaz same sebe. Da li je umetnost neophodnost životu samom? Svakako da jeste. Ali je takođe i ovde odnos ambivalentan jer umetnosti je život neophodan, pometnja još neophodnija da bi postojala. Umetnost verovatno jeste forma neprilagođenosti, ali one terapeutske, koja sama sebi život prilagođava i tumači onako da taj isti život dobije podnošljivi smisao. Upravo je to značenje ovog pravougaonika koji, na neki apstraktan način obuhvata žrtve, zločince i pokajnike i osmišljava ih u jednom preplitanju različitih naličja jedne suštine. A suština je neodvojivost- neodvojivost žrtava od zločinaca, zločinaca od pokajnika, politike od svega nabrojanog. To su te četiri strane pravougaonika, koje jesu jedna drugoj uslov za postojanje. Nešto slično je i sa pojmovima umetnosti, života i pometnje. I dok je kancelar Nemačke Brant, koji je pomenut na slici, došao da se pokloni senima žrtava, dotle spomenik nemo posmatra Branta; u tim pogledima punim mržnje, pokajanja, laži, postavlja se pitanje neminovnosti i oproštaja. Neminovno svakako jeste, a da li je oprošteno? Na to niko nema pravo na odgovor, pošto oni koji to pravo imaju, sada više nisu ljudi, već samo senke kojima se trguje, a ni umetnik više nije tumač već nemi posmatrač- posmatrač tuge, bola i nečega što se samo naslućuje, a što bismo mogli nazvati pravdom.

Нема коментара: