уторак, 07. октобар 2008.

Prijateljstvo

Pisati nemoguce znaci ziveti beskonacno. Konacnu beskonacnost praznine i tuge, ocaja i samosazaljenja. Mucna opcinjenost snovima davno izbledelim i jedva secajucim. Teskoca radosti u bolu koji mladost nije.
Tuga moja izjeda i ono malo samopostovanja koje posedujem bez krivice. Nezainteresovanost, zlobni osmeh olaksanja; bolelo bi manje da nije mucno, isprazno umiranje po sredi, vec odlucno, jasno, neprasno. Cekajuci naprasan kraj.
Iscekivanje takvog kraja upucuje na predodredjenost, nedostatak snage, karaktera, odlucnosti. Sta se ceka nego ono sto se vec dogodilo? Sve vodi ka tome, sve me vuce ka tome, ubija, sneva kraj.
Nema kretanja ni iznenadnog desavanja, samo emocija, samo su one konstantne, sve ostalo besmisleno.
Srecan covek bez osecaja, maste, snova, nije covek vec bezdusna naruzena slika, samonegirajuce Ja, robot. Iscekivati patnju sa osecajem pomirenosti znaci iscekivati i srecne trenutke. Iscekivati punocu sebe, jer ona sam zivot jeste. Zivot besmisla koji sam sebe osmisljava u svojim najtananijim nitima iracionalnosti.
Nit borbe protiv ocekivanog koje doci mora.

Нема коментара: