Зашто српска десница?

Пише: Милан Дамјанац







Десница је неопходна како би дала одговор на недостатке српског идентитета и наслеђене слабости.

Научивши да своје господаре, Турке, виде као оличење зла, Срби сваки облик државе виде као репресију над сопственом слободом. Стога, не само да народ државу доживљава као искључиво репресивну творевину која постоји да би њему одузела слободу, већ и сами Срби који се домогну власти, доживљавају власт искључиво као извор моћи, а никако као службу сопственом народу- те су над тим народом неретко заводили тиранију гору него турску. Отуд потпуна небрига за државу и потпуно одсуство одговорног политичког мишљења у Срба. Срби државу не виде као шансу, већ као проблем. Дубоко је укорењен у нашој свести страх од државе и државног апарата, који је коначну потврду добио у Брозово време, које- може се поуздано рећи- српски народ ментално није напустио. Од државе се очекује све (последица безусловне и бесмислено схваћене слободе) а за узврат не нуди ништа. Срби, као природни бунтовници и противници било каквог поретка, одбацују саму идеју уређене државе, сем уколико им се таква силом не намеће, а тада добијају изговор да се против исте боре.

Не постоји никаква врста одговорности за лош рад, никаква иницијатива на личном плану. Од државе се очекује да реши све наше проблеме, као да је држава некакав ентитет одвојен од народа који удељује милост по потреби. Овоме у прилог иду и несрећне историјске околности у којима смо се нашли.

Историја српске државности је пуна дисконтинуитета, те је на таквом тлу изузетно тешко изградити институције као обележје озбиљне демократске државе. Треба развејати заблуде о држави које постоје у нашем народу.



1. Држава је средство за остваривање слободе а не нешто туђе, наметнуто, нешто што нас ограничава и пљачка.

2. Држава ствара могућности, не сигурност. Држава није ентитет одвојен од нас – она даје, али и захтева. У питању је двосмеран однос – права и обавеза. У Србији је уобичајено захтевати права а игнорисати обавезе.

3. Модерно грађанско друштво тражи учешће грађанина у политичком животу државе кроз слободно удруживање. Сваки грађанин који жели треба и да искаже своје мишљење о политичким процесима и перспективама државне политике. Апатија неће донети бољитак и у том случају нико није крив сем онога који не предузима ништа да такво стање промени.

4. Навикнути смо да држава финансира школовање, спроводи запошљавање на фиктивним радним местима у државним установама и предузећима и обезбеђује све за просечног грађанина, не тражећи ништа заузврат. Након пропасти комунистичке државе дошли смо у незавидну ситуацију која од нас тражи да реафирмишемо рад и способност као мерило успеха и вредности. Једном засвагда морамо да разумемо – мора се увести ред у државу и ставити тачка на дипломе без покрића, родбинске везе, корупцију и неактивност на послу.

5. Проневера државних пара није проневера државних пара и превара државе. То је проневера пара свих грађана Србије, ваших комшија, пријатеља, рођака.

6. Да би се спровела доследна политика, неопходан је консензус и политичар државничког калибра. Србима данас треба изразито мудар и способан државник који је у стању да Србију води путем националног и економског бољитка. Државника краси неколико кључних особина – храброст да се донесе одлука и прихвати одговорност, способност компромиса, визија, енергија, опрезност и смелост.

7. Неопходна је изградња институција и континуитет политике.

Државник мора да поседује интелектуални капацитет, одлучност, способност компромиса али и чврст став о основним питањима. Државник мора средства увек прилагођавати циљу зависно од међународних околности, а не обрнуто. Да би се таква политика спровела, политичке партије морају постићи бар минималан ниво компромиса око најважнијих питања, како се не би поновиле катастрофалне грешке које су нас и довеле у ову позицију.

Намa треба одговорна политика која се руководи интересима земље, политика која ће зауставити економско и национално пропадање државе и народа. Политика која ће нас избавити и подићи на ноге.

Да бисмо опстали и успели, морамо превазићи два горућа проблема – неслогу и апатију.



Борба за солидарност, традицију и истину



Титоистичко наслеђе довело је до поплаве неотитоизма који угрожава традиционалне вредности.

Национална девиза у Србији је- знамо против чега смо, не знамо за шта смо. Наш национални спорт јесте такмичење у лицемерју. Претварамо се да смо већи европејци од самих Европљана, и негирамо своју културу до нивоа бесмисла. Пошто не признајемо никакав ауторитет сем свој логично је да желимо сву власт за себе. Не постоји никаква солидарност за оне сународнике који живе у неразвијенијим срединама. Без обзира на то, тражи се регионализација и сопствени приходи- како би се новац трошио искључиво на пројекте у тој заједници, што је главно обележје паланачког духа. Паланачки дух је везан искључиво за паланку.

Не постоји никакав колективни идентитет који би створио осећај солидарности, вере у боље сутра, идентитет на основу кога осећамо блискост са свим својим сународницима. Из незадовољства собом, вере у ништа, колективне апатије, проистиче наш егоизам и аутошовинизам, који се најбоље исказује у лакој алимилацији Срба у друге народе.

Проблем са Србијом данас јесте што је политичка елита наслеђена из доба титоизма, те она, на једнак начин, грчевито брани постулате титоизма. Неуспешна флоскула о „братству и јединству" је трансформисана у „европске вредности", „вербални деликт" у „говор мржње", а „повреда равноправности југословенских народа и народности" у „толеранцију и мултикултуралност".

По истом систему, медији се понашају попут сервиса државне власти која има монопол над истином, а врховни орган „коминтерне" је замењен владајућом партијом. Слабљење српског идентитета је, разуме се, изврсно очувано кроз „суочавање са прошлошћу и денацификацију". Отворено се тврди да је српски народ крив за уништење СФРЈ, у којој смо „одлично живели". „Светска интернационала" је замењена бриселском бирократијом. Остаје отворена дилема да ли мудро очекивати од људи који тврде да говоре „српскохрватским" заштиту српског језика?

Зато је данас отужно и смешно када слушамо о скупу „неофашиста", „клерофашиста", и антифашизму као вредности по себи. У основи фашистичке и комунистичке идеологије је тоталитарни поредак који је кршио људска права. Екстрем је ектрем, био он на левом политичком спектру или на десном. И као такав мора бити изједначен. Поставља се стога питање, зашто антититоизам није вредност по себи? Лично мислим да је смешно било шта те врсте проглашавати за вредност по себи, али метод владавине је једнак. Проблем је што ми меримо само циљеве, а не учинке. Учинци Брозовог режима у Србији су поражавајући и застрашујући. Стога је смешно говорити о борби против наводног српског фашизма који никада у Србији није ни постојао.

Последица неотитоизма је лажно представљање оваквог начина мишљења за либерално и прогон истински либералних идеја.

Стога, мислим да можемо да закључимо да је српски народ у кризи, да не постоји кохезивна компонента која би помогла Србима да изнова постану нација са националном елитом која може правилно да процени- шта су губици а шта добици политичких потеза и (евро) интеграција. Обичан народ мора бити кадар да осети солидарност према својим сународницима и осећај обавезе према држави.

Десница мора да се позабави корупцијом, похлепом политичке елите, странчанчарењем, нерадом, небригом за великане и мртве хероје.

Духовни идентитет



Очување духовног идентитета је од суштинске важности за српску државу. У образовању је непходна већа присутност садржаја из српске традиције, историје и културе. Наши писци поезије и прозе, уметници и историјске политичке личности морају у нашем образовном систему заузети место које им припада. Формално образовање треба реорганизовати и учинити приступачнијим и кориснијим. Под приступачнијим, мислим на већу интерактивност предавања, како би слушаоци били што активнији у настави и што више научили у току самог часа. Основа нашег идентитета јесте епска поезија, православна народна вера, Његошева дела и српско писмо- ћирилица. Веронаука мора постати обавезан предмет, како у основној, тако и у средњој школи. Треба помоћи вероучитељима како би успели да подичну ниво предавања и тиме утицали на пораст моралне одговорности будућих свршених студената. Веронаука треба да попуни најбитнији недостатак у нашем културном моделу данашњице- морални.

Било би лепо када би деца на часовима музичком могла да бирају и евентуално уче да свирају и на неком од традиционалних српских инструмената.

Образовање и запослење

Волимо да мислимо да је држава обавезна да финансира образовање без покрића. Када студенти протествују често говоре да „знање није роба“. У реалности, међутим, ствар је врло проста. „Знање није роба“ је најобичнија празна флоскула. У супротном морали би да престанемо да плаћамо плате запосленима на факултетима, одржавање просторија и тд. Знање није роба, али диплома јесте. Србија је сиромашна земља која има великих демографских проблема. Србији треба способна елита, а то ће се најлакше постићи уколико што више младих људи остане и ради у земљи. Стога, треба променити приоритете.

Уколико студент жели да финансира сопствене студије из државног буџета, не видим разлога да се са њим не сачини уговор по коме је студент обавезан да након завршетка студија остане и ради у земљи у периоду не краћем од седам година. Држава се, са друге стране, обавезује, да ће преко бироа за запошљавање помоћи студенту да пронађе запослење. Оваква обавеза нужно захтева добру процену могућности и потреба. Уколико на тржишту рада постоји потреба за одређеним образовним профилом, број уписаних студената у тој генерацији на том смеру биће повећан, док ће на неким другим смеровима бити умањен. Наравно, ко год жели моћи ће да студира било који факултет уколико претходно плати школарину без могућности да у наредној години пређе на буџетско финансирање (сем уколико се не покаже да је у питању сјајан студент). Тако ће се градити здрава конкуренција, а истовремено решити питање „одлива мозгова“ , односно, исељавања младих људи у развијеније земље. Уколико пак, студент жели да оде након завршетка студија из земље, обавезан је да држави исплати све што је уложено у њега. Држава није социјална установа која је обавезна да финансира високо образовање грађанину који ће након завршетка студија радити и доприносити у туђој држави, у којој је та иста диплома далеко скупља.

Наравно, то не значи да је оправдано наметнути баснословне цене школарина које су неприлагођене просечној плати у Србији на годишњем нивоу.

Треба радити на промени система високог образовања и увести реда и сличности у исте образовне профиле. Уколико постоји друштвени консензус о прилагођавању нашег процеса Болоњском, то је у реду, уколико се тога стварно будемо придржавали. Не сме да се деси да професори комбинују Болоњски процес и стари начин студирања. То не води ничему. Лично, сматрам да је овакав вид Болоњског процеса какав се код нас примењује катастрофалан и да не даје студентима ни минимум теоријског а ни практичног образовања (част изузецима). Посебно је важно обратити пажњу на друштвене факултете и знање које се тамо добија. Од суштинске је важности бар увести у литературу неке од модернијих аутора. Спискови литературе су обично застарели. Уопште, комунистичко наслеђе у образовању је велико и углавном не пружа могућност за изучавање алтернативних теорија и аутора.

Врло је важно применити концепт интерактивних предавања.

Образовање и дебеоградизација



Такође, неопходна је државна стратегија за обнову српског села, односно пољопривредне производње. У том циљу, треба финансирати школовање младих пољопривредника у пољопривредним школама које би замениле мноштво гимназија. Неопходно је такође, да држава да субвенције и помогне будућимо пољопривредницима у започињању посла.



Села у Србији су готово испражњена, а градови пренасељени. Одмах треба започети са радом на дебеоградизацији Србије, и помоћи осталим неразвијенијим деловима Србије. Дати специјалан новчани додатак младим људима који су спремни да се одселе и раде у унутрашњости Србије. Изместити најважније институције из Београда у најнеразвијеније крајеве. Самим тим, неразвијенија подручја ће се брже опоравити, како економски тако и демографски. Покретање пољопривредне производње је један од најбитнијих захтева које се пред опстанак српског села поставља.





Закључак



Основни задатак деснице јесте морална и духовна обнова српског друштва, инсистирање на квалитетном образовању деце, квалитетним културним садржајима и осмишљавање одговарајућег културног обрасца. Услед моралног опадања, Србији може помоћи само конзервативна обнова.

На колективну апатију треба одговорити стваралаштвом и заштитом традиционалних вредности.


http://www.slobodanjovanovic.org/2010/09/06/milan-damjanac-teorijski-postulati-desne-misli-ii/