уторак, 03. август 2010.

Теоријски постулати десне мисли

Пише: Милан Дамјанац





Рађање нове српске деснице је неопходно како би се јасно препознали проблеми који спречавају српски народ да постане нација у пуном значењу те речи. Пре свега, треба схватити да је идеја националне припадности, идеја независне, поносне и суверене нације идеја која не сме изгубити на значају. Поносити се својом нацијом јесте део личног идентитета свакога човека. Укинути право човеку да воли своју нацију значи укинути човека као таквог. То је прави атак на слободу појединца, и зато се томе морамо супротставити.

Нације и данас јесу најефикасније средство одбране од империјализма. Бег од националног и културног одговара само империјлним силама и великим корпорацијама које желе да контролишу сваки аспект људског живота. Тек мноштво појединачних воља сједињених у јединствен израз воде истоветном циљу и само тада, народ је снажан.

Српска десница може саму себе произвести искључиво из српске историје и из традиције конзервативизма.

Шта је конзервативизам?



Постоји мноштво дефиниција конзервативизма. Лично, не бих се сложио да је у питању идеологија. Ради се о томе да се конзервативизам заснива на представи о људској несавршености док идеологија имплицира савршеност и непогрешивост. Са друге стране, погрешно би било рећи да је конзервативизам „одсуство идеологије“. То би значило да не постоји систем или кохерентност у конзервативном ставу; то би претворило конзервативизам у појединачни, субјективни став, а не у општи. Стога, сматрам да се конзервативизам може дефинисати као политичка идеја која се заснива на пређашњем искуству. Идеја не претендује на непогрешивост, али претендује на систем и кохерентни филозофски став о смислу и човеку.

Када кажем да је конзервативизам политичка идеја која се заснива на пређашњем искуству, мислим на историјско искуство о људској природи, могућностима, политичким променама и историјско искуство сваке нације понаособ.

Постулати конзервативизма су:
Антрополошки песимизам
Критика политичких злоупотреба апстрактних вредности; теза о сложености
Заштита традиционалног поретка и поштовање ауторитета-предуслов слободе
Заштита традиционалних вредности и искустава
Вера у моралну обнову друштва

Размотрићемо неке од ових постулата.



Антрополошки песимизам



Антрополошки песимизам је уверење које је својствено искључиво онима који себе сврставају у конзервативне или „десне“ мислиоце. Антрополошки песимизам је теоријска поставка која полази од уверења да је човек биће склоно чињењу зла. За разлику од социјалистичке и либералне мисли које се заснивају на уверењу да је човек у основи биће склоно добру и које чини зло искључиво захваљујући несавршености друштва и друштвених институција, десница кварљивост, исквареност посматра као нешто инхерентно човеку, као део његове природе.

Суштина је уверење деснице да је човек више од рационалног бића. Човек је често ирационалан и њиме управљају нагони. Сигмунд Фројд каже: „ Делић радо порицане истине...јесте да човек није кротко биће коме је потребна љубав...већ да се због својих нагонских својстава мора сматрати у великој мери склоним агресији. Ближњи му, стога не представља само могућег помагача...већ и искушење да на њему задовољи своју агресију...да присвоји његову имовину, да га понизи, да му причини бол, да га мучи и да га убије. Homo hominis lupus („човек је човеку вук“- прим. М.Д.). Има ли когод храбрости да порекне ову изреку после свих животних и историјских искустава?“[1].

Природни нагон ка чињењу зла се најбоље може схватити из следећег цитата Фридриха Ничеа: „ Крвави судија каже: „Зашто је убијао овај злочинац? Та хтео је да отима. “ Али ја вам велим: душа његова искала је крви, не пљачке: он је жеднео за срећом ножа! Него јадни ум није схватао то лудило па га је наговарао на друго.(да при томе и опљачка некога и тиме замаскира мотив- прим. М.Д. )“ [2] Ниче чак тврди да човек у принципу ужива у злу и сматра да је „бесмислено зло најзанимљивије“. Посебан проблем јесте посматрање зла као естетски а не етички феномен. Тако је, рецимо, Бодлер покушавао да „извуче лепоту из зла“. Неки мислиоци су и у рату видели „појављујућу лепоту“.

Суштину аргументације о човеку као опасном бићу је најбоље изразио песник Хајнрих Хајне: „ Ја сам најмирољубивије настројен. Моје жеље су следеће: скромна колиба, сламни кров; али добар кревет, добра храна, сасвим свеже млеко и бутер, испред прозора цвеће, испред врата лепо дрвеће. Ако би драги Бог хтео да ме учини сасвим срећним, омогућио би ми да доживим радост што је о то дрвеће обешено шест-седам мојих непријатеља. Ожалошћена срца, пре смрти бих им опростио све недаће које су ми причинили за живота. Да, непријатељу се мора опростити; али тек када је обешен“ [3].

Тврдња да је човек природно добар нема упориште, пошто у природи не постоји дистинкција добро / зло. Она је искључиво део конвенције. Некада се мора учинити зло да би се постигло више добро. Природа функционише по суровим законима природне селекције-само најјачи (можда је боље рећи најспособнији) опстају. Људи такође живе по том истом закону, иако то често не примећују. Природа цивилизованог човека је камуфлирана, она није нестала. Разумни део је људске сукобе преместио на други терен.

Стога, држава је неопходна као регулатор слободе. Међутим, пошто је човек несавршено биће, њега је немогуће потпуно усавршити. У том смислу, собода је немогућа као апсолутна. Слобода је неодвојива од поштовања традиционалног поретка и институција.

Човек је слободан онолико колико уважава и познаје своје лимите и креће се у оквиру њих.

Слабост људског разума и воље



Десница полази од уверења да је човек слабо биће које не може својом вољом увек предупредити своје лоше стране.

Феномен познат под именом "акрасија" помиње се још у Платоновим делима. Укратко, акрасија је ирационалан избор који се појављује упркос разумском избору. Одлука да се учини нешто што се сматра добрим не мора увек бити донешена. На пример, човек може сматрати да његова потреба за храном или сексуалним уживањем може бити нездрава у одређеном случају, али не успева да своју разумску одлуку манифестује. Платон је сматрао да ова појава настаје услед конфликта пожудног и разумског дела душе. Сматрао је да је посредник између ова два дела душе "тимос", срчаност. Могли бисмо, условно речено, овај део душе назвати јаком вољом, карактером. По Платону, слободан је само онај човек који успева да изврши команде разума и који може да исконтролише свој "најнижи" део. Човек који то не може није слободан, он не чини оно што је у његовом интересу.

Данас се зна да човек, уз сво своје залагање, некада није у стању да учини оно што жели-или још чешће, да не учини оно што не жели и да многи несвесни детерминативи одлучују о томе.

Човек је биће условљено својом природом, Идом (инстинктима), Суперегом (обичајима) и другим детерминативима (нпр. Јунговским) те је само условно слободан. Основни конфликт код човека изазива, како су то још софисти утврдили, а Фројд и Ниче касније развили до неслућених граница, сукоб физиса и номоса, односно сукоб природног закона и људског закона. Сукоб нагона и конвенције. Човек није чисто рационално биће, већ полуживотиња. Могло би се чак рећи да већи део живота проведе живећи ирационално.

Опет, жеља да се буде "слободан" од нагона и ирационалности, јесте исконска људска жеља за самопревазилажењем. Жеља да се победи нагон, да се завара смрт; међутим, технократско друштво избацило је на површину једну важну људску потребу, а то није потреба за слободом већ за сигурношћу. Том потребом се вешто манипулише. У име безбедности одавно смо се одрекли слободе.

Тоталитаризам, тиранија и слични системи, не представљају пораз разума, већ управо његову победу. Тиранија је више недостатак срца него здравога разума. Многе монструозне теорије су разумски потпуно прихватљиве. Разум је суров. Не каже се без разлога да је човек најгора звер, а не животиња. Човек је прорачунати предатор. Вирус. Срце, емоције, то је оно што нас чини људима у садејству са разумом.

Отуд покушај да се конзервативно друштво потврди снажним институцијама, квалитетним законима и моралним васпитањем. Некакав склад између разума и нагона је неопходан. Естетско и морално васпитање служе томе.





Критика политичких злоупотреба апстрактних вредности; теза о сложености



Уколико се прихвати антрополошки песимизам као полазна чињеница, лако се демистификује проблем апстрактних вредности. Конзервативизам је настао као одговор на Француску револуцију. Конзервативизам је критика три начела револуције и револуције саме. Критика три начела француске револуције је критика позивања на начела „слободе, једнакости и братства“.

Човек је слободан у оној мери у којој не угрожава слободу другога човека. Слобода је ограничена а не апсолутна. Она је последица поштовања поретка, реда и закона.

Једнакост поразумева једнакост пред законом и једнакост прилика. Апстрактно схваћена једнакост нема никакво значење. Дефиниција конзервативног схватања једнакости могла би бити- сви су једнаки али нису сви исти. То се посебно односи на укидање приватне својине што је главни атак на слободу личности.

Братство- такође апстрактна вредност. Човек је пријатељ са себи сличнима; наметање братства као постулата се није добро завршило нити има утемељење у људској историји. Постоје колективне идентификације које се стварају временом али се оне не могу и не смеју наметати декретима. Бесмисленост позивања на апстрактне принципе описује Фројд: „ ...Ја немам везе са економском критиком комунистичког система и не могу да испитам да ли је укидање приватне својине сврсисходно и корисно. Увидео сам, међутим, да су психолошке поставке тог система неодрживе илузије. Одузимањем приватне својине одузима се људској жељи за агресијом једно оруђе, несумњиво значајно, али свакако не и најзначајније. То нимало не мења разлике у моћи и утицају које агресија злоупотребљава за своје циљеве, па ни њену суштину. Њу није створила својина.“ [4] Фројд даље каже да једнакост не може да залечи природну неједнакост људи- неједнака телесна својства и душевну обдареност. Томе нема помоћи.



Медиокритетство је једна од последица потраге за апстрактном једнакошћу. Једнакост је категорија, која није загарантована, чак је и неприродна. Тежити ка апстрактно схваћеној једнакости, значи ускраћивање слобода и права на слободу.

Битно је објаснити још једну дистинктивну одредницу конзервативизма- тезу о сложености. Услед људске кварљивости и несавршености, погрешно је инсистирати на наглим променама, осносно револуцијама. Револуције по правилу не доносе бољитак. Бољитак доносе добро промишљене реформе, како би се оставило времена човеку, као несавршеном бићу, да се на њих постепено привикава. Постепена промена је неопходна како би се избегло урушавање оних институција и вредности које су се показале вредним очувања. Револуције су, готово по правилу, наносиле исувише зла а нису донеле нешто значајно за узврат. Оне су обично биле увод у тоталитарне деспотије. Као несавршено биће, човек не може створити савршени политички поредак. Русо, на кога се револуционари често позивају, био је итекако свестан ове чињенице.

Наравно, оваква критика се односи и на политичку злоупотребу израза као што су „хуманизам“, „људска права“ и тд.

Опоравак српског друштва лежи у моралној и духовној обнови и изградњи квалитетних институција.

Чини се да се данас само са позиције деснице може одговорити на недаће у којима се налазе српски народ и држава. Српска национална идеја је запала у дубоку кризу. Први задатак јесте успостављање реда у просвети и доношење плана за спровођење одговорне културне политике. Још Карл Шмит је сматрао да у животу нације, мит има предност над рационалношћу. Чињеница јесте да је највећа снага националне идеје управо њен ирационални део. Патриотизам и јесте ствар креативне уобразиље- она је љубав, а љубав не спада у рационалну категорију.





[1] Нелагодност у култури, Сигмунд Фројд, Одабрана дела, том 5; Матица српска, Нови Сад, 1973, стр. 318

[2] Тако је говорио Заратустра, Фридрих Ниче

[3] Мисли и досетке, Хајнрих Хајне

[4] Нелагодност у култури, Сигмунд Фројд, Одабрана дела, том 5; Матица српска, Нови Сад, 1973, стр. 320,321



http://www.slobodanjovanovic.org/2010/09/06/milan-damjanac-teorijski-postulati-desne-misli-i/

Нема коментара: