понедељак, 19. октобар 2009.

Obradu Damjancu

Odnesi me daleko odavde, negde gde ni odavde nije odatle, na mesto izvora sećanja koja me tište. Podari mi još jedan dan života, beznačajan, taman, u nadi da ću zaista njime ziveti. Biti ono što jesi je često teže od glume da si onaj koji misle da jesi. Nema istine u smehu, već samo u suzama koje prosipamo radi sopstvenog beznađa i mrkle tame. To nije tuga, ne, već nesto drugo, sasvim drugačije, osećaj da sve nije kako treba da jeste i da se ceo zivot, poput nekog plemenitog metala izlio u momenat tananosti svesti koju zovemo misao. Misao svesti sopstvene nesvesti. Nalik sebi koji nisi, a ipak jesi.

Tesko je reći odakle ovom osećaju pravo, izvor, potreba. Nije li on saputnik nade? Mozda je ipak njen dželat i preki sud; onaj koji vas ostavlja u svojoj razgolićenosti, prirodnoj nagosti. Moze li tada jos nada tinjati istim sjajem?
Nada nas pokreće, ona nam daje snage da izdrzimo u laži. Ona je nase čedo, mi sami, naš bol, radost, strepnja. Nadati se istini koja laž jeste, ziveti u laži koja je istina prava. Nije istina da laž jeste laž; laž može biti jedino istina, jedina istina, ona pokretačka, vredna borbe. Istina. U njoj je lepota. Doista ima li veće lepote nego u laži?

Čeznja za laži nastaje upravo zbog neizmerne lepote njene, toliko drukčije od surovosti istine. Iluzija je inspirativniji termin; možda je iluzija da istine ima Istina.
Neko je povukao kartu i sve se srusilo. Temelji su odmah nestali- prvo karte na dnu a tek onda karte na vrhu. Nema svrhe tražiti sebe u moru iluzija kada samo nagoni i zablude preostanu, kada želje i nade utihnu.

Govorio sam sebi ove nerazumljive reci, kao da govorim nekome nepoznatom, posve novom čoveku, onom drugom, neopterećenom pitanjem. Zaista, pažljivo me je slušao ali me nije čuo. Nije ni mogao da me čuje kada ništa nisam rekao, a kamoli da razume. Usne su mi bile skamenjene i neme, umrle od beznacajnih pokreta. Oči se udavile, nestale, neznano kuda, u nekom uglu sobe moje stare kuće, ako je ikada i bila moja, a ne njegova, moga dušmanina. Daleko, možda baš tamo ostade ponos moj, zakopan u dvorištu iza avlije, blizu mesta gde i danas leže kosti mojih predaka. Nisam ni osetio da ga više nema, ukoliko ga je ikada i bilo.

Sedi starac stoji pred nepoznatim čovekom kome ne govori ono što ne moze reci; a ja se ogledam u sopstvenom tromom pogledu punom suza i razočarenja. Konačno je svršeno, onaj koji ostaje da živi nije više Ja, on je neko drugi, neko nepoznat, nepotpun. Nepotpun, u svom odricanju od sebe samoga. Nepotpun u svojoj mržnji prema sebi. U svom razočarenju. U svojoj patnji. Ne mogu više suzdržavati nejasne emocije; počinjem da se smejem, u početku tiho i nečujno a zatim kikotom, užasavajucim kikotom koji se prelama sobom. Više ne cujem svoj glas. Kasno je. Za sve. Za sebe.
Kasno je za onu reku koju sam toliko voleo, koja ode neznano kuda i koju vise ni u svesti ne mogu prizvati. Kasno je za njeno lice koje sam potisnuo negde duboko u tamnoj postelji od snova, zauvek izgubljenoj u nemirima moje duše.

Mučenje je proces, a proces zivot sam. Zar je greh sprečiti mucenje? Moze li biti osudjen namučeni koji je, uprkos negiranju drugih, sam sebe najvise mučio?
Reka je nestala u svesti kao i mali drveni krst koji odavno krasi njeno dno. Premali da bi isplivao i pretežak za vodu da bi ga izbacila nazad, na površinu.
Nemojte me dirati, nemojte mi uzimati ono poslednje sto imam, ono moje Ništa, jer ako i to izgubim neću imati razloga ni snage da nastavim dalje. Da nastavim da zivim. Kako ne razumete da ima nečega i u samom ništavilu, poricanju smisla drugog do života samog?

Pitate se cega, mucitelji. Ima vas i mene. Ima osecaja stida, straha, mrznje. Bola. Uzasa. Možda i nade. Da, nade. Nadam se da ću ostati ono Ništa jer ću i takav biti bolji od vas. Bez te želje ne bih imao snage da živim kao čovek ili ono sto je od njega ostalo. Znam da lažem sebe. Krst nikako da ispliva; preplivaću reku, zaroniću i uzeću ga, ali u dubini duše znam, da ni tada neće biti zaista moj.
Uzmite me k sebi vetrovi samoće, teške noći i jos teža jutra. Tada i zauvek, mladić nestade i ostah sam u svome bolu.



Posvećeno mome dedi, pokojnom Obradu Damjancu koji počiva na poljani Kosova Polja, koje je toliko voleo. Neka ti Bog podari mir koji nisi imao za zivota. Hvala ti za sva sećanja koja si mi ostavio,

Tvoj unuk,

Milan Damjanac

2 коментара:

ТОДОРА ШКОРО је рекао...

Dragi Milane,
Ne znam kako, ali slutila sam da je u tebi ovakva duša, ovakva kakvu si je celu ovde izlio. Ono što znam je - to o čemu pišeš. Taj osećaj da, od momenta kad je otišao neko drag, nego moćan, neko nikad zamenljiv, ti više nisi isti, ti nisi ništa i kad sve postaje ništa.
"Jednog bića nema i svet pustinja je", reče Verlen.
A nije, nije pustinja. Samo se sva ta lepota sad preselila u drugi nivo, u sećanje, u bolno, ali ne time manje lepo sećanje.
Prijatno sam iznenađena ovim, i ovakvim postom, leporekošću i (uprkos svemu) - "lepoosećajnošću"!
Iskreni pozdrav.

Milan Damjanac је рекао...

Hvala ti Todora. Trudim se.