четвртак, 02. април 2009.

Нове Деведесете

Пише: Милан Дамјанац







Последњих пар недеља сведоци смо бројних ликвидација на улицама српских градова, економске кризе, синдикалних штрајкова. Интервентна јединица полиције грешком упуцала момка у слепоочницу; убиство на Бежанији, које по свему подсећа на класичне „сачекуше“. Силовања и разна блудничења у порасту. Улице града закрчене, спомиње се солидарни порез по коме би готово свачија плата била опорезована.



Истовремено, на телевизији- шоу. Политички гледано, влада потпуни медијски мрак, те се грађани са правом питају шта ради опозиција све ово време и да ли она чини ишта против ове и овакве владе. Одговор је врло прост- опозиција ради, али је медији игноришу. Реалност је све мрачније али је зато телевизијска реалност све лепша, рекао бих. Човек најлакше заборави на изазове садашњице, мале и све мање плате, инезверена обећања, уколико погледа телевизијске програме. Све је дивно, бајно и сјајно, једном речју- проблема нема. Када нам не испирају умове информативним емисијама, од којих свака нова личи на претходну, пуштају нам „Великог Брата“, „Тренутак истине“, „Курсаџије“ и сличне емисије забавног карактера. Свакако, продуценти ових немаштовитих емисија се добро забављају.

Воајеризам и оговарања, кич и примитивизам су званично легализовани. Свачија глад за трачем ће бити задовољена. Омладина Србије препричава доживљаје „укућана“- „да ли ће Маца стварно смувати Тијану...Чанак ушао у кућу...ко ће испасти“ и тд. Када се не прича о томе, прича се о „Тренутку истине “- „Не могу да верујем да је варао своју жену са љубавницом док је она била у суседној соби и да је то рекао пред својом децом и њеним родитељима, у сред емисије...какав цар“. Треба добро да се запитамо какве то примере дајемо својој деци. И шта нам деца гледају, у крајњем случају.

Шта тек рећи о „Курсаџијама“? Изузев пар песама, нисам могао да поверујем да онај шоу треба да насмеје некога. Чак и када бисмо све занемарили, ти су се вицеви причали када сам био дете. Одавно су превазиђени. Мени је, лично, ова емисија све, само не смешна. Жалосна је.

Некада су се људи згражавали над превеликом љубопитљивошћу комшија, оговарањима и подсмевању. Сматрало се да се то дешава само у мањим срединама, да људима дани споро протичу, да су им животи неиспуњени, те да немају ништа паметније да чине. Данас, то је пожељно понашање. Пропагирамо га на телевизији. Пропагирамо га у шоу програмима (у које треба убројати и скупштину). И на крају, пропагирамо га у кући.

Наметање друшвених вредности у Србији се одвија јако перфидно. Кога, за име Бога, занима ко је у вези са ким, ко је кога преварио и ко о коме лоше мисли? Да ли је могуће да се бавимо оваквим тричаријама?

Узгред буди речено, пада ми на памет чувена „Филозофија паланке“ професора Константиновића. Ова студија, која је у многоме узимана за реликт комунизма на овим просторима данас је предмет свакојаких расправа. Узимајући у обзир да тумачи Констатиновића, који за себе кажу да су припадници некакве „друге Србије“, тврде да њихов идол управо ове особине које смо разматрали у досадашњем делу текста приписује српској паланци и српском менталитету, те стога, кажу они, правилно закључује да је „узрок суштинског неразумевања између остатка цивилизованог света и Србије управо паланачки дух“ сматрам да им је воиме дат одговор. Сведоци смо практичног демантија ових тврдњи "другосрба"- све ове емисије које пропагирају споменути „паланачки дух“, да се тако изразим, стигле су нам са иностраних, европских телевизија. Биће да смо, овога пута, „паланку“- увезли.

Коначно, то нас смешта на исту таласну дужину са остатком „цивилизованог света“.

На крају ваља споменути и феномен- „Милан Тарот“. Народ који је апатичан, забринут и слуђен, у моментима безнађа позива овог „надрилекара за све“. Преносим један од позива:

- Милане, помагај, брат ми се коцка, све је паре изгубио, убиће га.

- Сваког дана му сервирај кајгану, пршуту и хлеб у облику коцке и престаће да се коцка!

- Хвала ти Милане као брату! Значи све у коцки? Па да му купим онда и лего коцке?

- Одлична идеја, обавезно да му купиш! Следећи...



Можда бисмо и ми могли да назовемо Милана и да га замолимо за мало памети. Сада кад размислим, та идеја и не звучи толико лоше.



Срж кампање коалиције за „Европску Србију“ је био- „уколико не гласате за нас вратићете се у деведесете“. Не знам за Вас, али мене оволике ликвидације, синдикални штрајкови, солидарни порези, медијска слика, отпуштања неподобних и шоу програми јако подсећају на деведесете.



На кога ме председник подсећа, боље да не спомињем. Ухапсиће ме.

Нема коментара: