понедељак, 25. март 2013.

Свет у коме је најчаснија водитељка без гаћа

Пише: Милан Дамјанац



Ова невероватно симпатична прича о премијеру и вицепремијеру и њиховим свађама толико забавља да је то тешко речима исказати. Почевши од намештања, преко „изненађења фрапантним открићима“, до изигравања „страшних“ државника који држе сву моћ у својим рукама. Ма невиђено, не зна се ко је интересантнији. Да је Вучић надиграо Дачића, свима је јасно. Опет, уколико то не капитализује изборима, народ ће брзо све заборавити и зато је Дачићу сада циљ да агонију продужи, а Ђиласу да се избори што пре десе, а након њих ето нама још европских мостова по Србији са фантастично скупим пилонима.
Е сад, некако ме овај сукоб Ивице и Вучка (или Марице, како вам воља), који при томе константно покушавају да, на путу ка бакиној шуми пуној опасности и злих вукова, поставе један другом ногу како би само један изашао из шуме „жив“ невероватно забавља. Забавља не зато што једни другима подмећу ногу и што је Вучић елегантно незаинтересован за питање Космета, а Дачић постао већи Европљанин од Чеде, већ зато што је то слика и прилика српске политичке сцене. Покушавам да замислим ситуацију у којој једна странка сама води владу, а и тада видим борбу за превласт, подметање ногу и намештања. Тако је како је. Срби воле моћ, али не воле да је деле. Код нас постоји само један победник који своју моћ стално мора да „чува“ од њему сличних који би ту моћ хтели за себе.
Зато нам је држава у оваквом стању. Кога брига шта наши политичари договарају са албанским политичарима у Бриселу, док им Кетрин Ештон кува кафе и служи ратлук у финој кућној атмосфери, када можемо да се забављамо јефтиним циркуским триковима наших политичких и медијских елита. Сада је ваљда најбитније ко се видео с ким, ко је издао државу, ко је неподобан а Космет и дешавања око њега и та врста издаје која се континурано већ годинама догађа више није важна… Зар се неко заиста искрено може згражавати над поступцима оног који се извукао са кофером? Оног коме је једино стало до рејтинга странке, па је час мало патриота а мало европејац? Или можда оног који глуми Путина у Србији? Немам ја ништа против, само што ме уклањање једног споменика неће убедити да је неко Путин без обзира што одобравам тај чин. Уколико тако уопште и остане. Дај Боже да нас разувери и покаже да има снаге да помогне свом народу јер је то једино коришћење моћи које би оправдало њену акумулацију.
И док ми причамо ко је кога боље „наместио“, у Војводини се ствара нови идентитет, а Нови Сад је пун графита који позивају на сецесију северне Србије. На прошлом попису билборди су били пуни порука о стварању новог, војвођанског идентитета. И шта? Ништа. Нити ико размишља да такви подухвати коштају и да је такве билборде неко морао да плати нити шта таква порука значи за Србију. Уместо што се препиру око акумулације моћи, наши би политичари могли да учине нешто добро за земљу. Кога брига ко је надјачао кога, ко је главни „баја“ и шериф, када ми и даље живимо у држави без државе. Опет, никад се не зна, можда ме неко од наших политичара изненади и покаже снагу државе.
За сада, нису ме убедили да желе ишта сем новог мандата, а опет и такви су бољи од претходне власти. Вучић је похапсио пар криминалаца, кумовао уклањању споменика што је већ више него што сам очекивао. Може ли више од тога? Видећемо. Можда може и мање.
Оно што заправо највише боли, и оно због чега је српска политичка сцена толико занимљива је трка у снисходљивости. У свету у коме се инаугурација америчког председника преноси на свим светским телевизијама, а управници удаљених провинција одлазе на поклоњење, носећи поклоне из својих забити са само једном жељом – да им добри Император одобри још пар година владавине у својим провинцијама ми смо принуђени да уживамо у карикатури тог обасца понашања. У Србији чак и издајници су карикатуре. Наши политичари, као и сви остали, иду на поклоњење Императору у Вашингтон. Међутим, оно што их издваја од осталих је што се они још и хвале па и утркују ко ће више, боље и чешће. Ударна је вест да је овај или онај наш политичар, премијер или вицепремијер био на банкету у Вашингтону, пио виски са „угледним чланом администрације“ (вероватно кафе куварицом) или вест године, да је разговарао са новим државним секретаром.
Све је то пропраћено пригодним фотографијама из кафане. И после се питамо како је водитељка без гаћа могла да се догоди премијеру. То је само логична последица кичерајске и естрадне политике. Ма наши политичари не само што пузе него се тиме и хвале да народ види ко може највише да се понизи „за добро државе“. Понижавају се они за добро њихових позиција. Не иду они тамо да изложе своје већ иду по туђе мишљење, а то је, признаћете, велика разлика. Затим се врате у земљу па нам, попут Дачића, објашњавају реалност пошто ваљда ми ту реалност не разумемо. Ма ко год се врати преко Атлантика види реалност другачије, чудо једно.
Најинтересантније од свега је што бих их ја потпуно разумео да су ово радили пре десетак година када су САД још увек биле у пуној снази. Али сада, када је њихова снага у опадању оволико понижавање може бити једино услед анахроне политике и свеопштег издајничког фолклора у Србији који је присутан у медијској и политичкој елити. Пуна земља „реалиста“ који се осећају ужасно храбри и обавезни да народу саопште тешку истину. Међутим, истина је, као и обично, далеко простија. Истина је да је тим громадама српског медијског и политичког простора који верују да говоре за добро народа много теже да себи саопште истину а то је да учествују у свесном обмањивању свог народа, да учествују у његовом преваспитавању, и да су још за то добро плаћени од стране државе што нашу срамоту чини још и већом.
И док они по Вашингтону траже своје мишљење, а по Србији нас убеђују да се са албанским политичарима са Космета морају договарати, заборављају само једну ствар. А она доста говори само што је се ретко ко сећа. Након посете Хилари Клинтон Косову, пре пар година, догодио се судбоносни сусрет – Хилари је упознала обичну државну службеницу Јахјагу, која јој се учинила подобна и проамерички настројена. Након неког времена, та непозната службеница постаје председница тзв. Косова. Ето то је прича о преговорима, и то је суштина. За име Бога, са ким то наши политичари преговарају?
Хајде мало и ја да проговорим о реалности. Прекините, за име Бога, ову шараду, прекините преговоре са касапима, службеницима и небитним људима из мафијашких подземља. Преговарајте са онима који су тај и такав криминални рај на Космету успоставили и договорили, прекините понижење ове земље, не мажите нам очи- нисмо сви слепи и глуви иако се медији труде да нас таквим направе.
Дајте мало куражи, политичке позиције ћете погубити свакако и да јесте и да нисте снисходљиви пошто ће се увек наћи неко снисходљивији од вас да вас замени. Престаните са естрадном политиком, са глумљењем локалних шерифа, певачких звезда, зато што све више личите на мапет шоу. Уствари, личите на кућу „Великог брата“ или на „Фарму“, како вам воља. И после се чудите водитељки без гаћа? Зашто, да није можда пољуљала углед премијеру? Пазите, та изјава прети да постане најсмешнији виц у Србији. Истина је да је српска политичка сцена уз помоћ медија пре пар година успоставила, а сада само одржава један естрадни систем власти и понижавања сосптвеног народа. Неретко му се чак политичари које је он бирао смеју у лице, као да је народ малолетан и приглуп. Зато је водитељка без гаћа последица такве политике у којој премијер трчи на сваку телевизију у на сваку емисију без обзира на карактер и природу исте, како би увећао свој рејтинг и учествовао у естрадном новинарству. Зато је слика и прилика такве политике и понашања огољена ствар, онако природна, вулгарна и проста. Зато је и само Дачићево лице у том тренутку говорило да је наш премијер учесник „Великог брата“ или „Фарме“. Гаће су, заправо, у целој причи спале, и остала је само истина, свиђала се она некоме или не. А истина је, као и обично, гола и на дохват руке.



Нема коментара: