уторак, 27. март 2012.

"Устаничка улица" или како се кали челик

Пише: Милан Дамјанац

 После свих урнебесних филмова снимљених под окриљем новог српског уметничког таласа – који обично учествују у промоцији културног/пропагандног модела Срба који нам стиже из блиских а опет непријатељских западних земаља – имао сам част да погледам и један крими-филм домаће продукције. Наравно, у питању је уметничка интерпретација стварности (Боже сачувај да се некада позабавимо снимањем филма о истинитим историјским догађајима) под именом „Устаничка улица“.

У питању је херојски филм о борби младог тужиоца – ето прилике да Бруно Векарић постане херој – против заташкавања одвратних злочина које су починиле српске паравојне формације. Као и увек код оваквих америчких заплета филмова у српској верзији, истина постаје прва жртва. Тако се испоставља да постоје сачуване слике Срба који држе одсечене главе људи у руци и смеју се у камеру, што је јасна алузија на слике на којима албански терористи држе српске одсечене главе (мада постоји слична слика и са босанског ратишта, када су српске главе сликане у дрвеном сандуку за муницију). Елем, ствари се компликују када тежак случај о ратним злочинима који је годинама заташкаван преузме херој – тужилац специјалног суда који се храбро бори против највећег зла које и данас постоји у Србији. Зло је јасно описано; снажне, непознате структуре које хладнокрвним ликвидацијама и застрашивањима штите ратног злочинца, за чије злочине не постоје докази.

Права је штета што у филму није приказана генеза догађаја нити је дато разрешење улоге паравојних јединица, оптуженог и њихових налогодаваца. Већ то по себи упућује на закључак да аутори нису мислили да је потребно објашњавати узроке и генезу јер је она сама по себи позната и ослања се на западну матрицу медијског извештавања. Или то или је ово несхватљив пропуст који филм чини несумњиво лошим. Зарад екипе која је на филму радила, повероваћу да је у питању прва варијанта. Алузије у филму су јасне, мада не сасвим довољно. Опет, некако се чини да је главни негативац кога на крају хватају, а који све време изриче националне ставове алузија на Ратка Младића. Наиме, ради се о томе да је у питању непокретан и болестан човек, према коме – јасно је у филму назначено – неупућен човек може осећати сажаљење, док је уистину у питању бескрупулозна звер која наређује убиства нерођене и рођене деце, жена и мушкараца.

 Није само та алузија јасна, већ и сам наслов филма, а приказ тужиоца који се храбро упушта у борбу са силама мрака јасно говори о наметању нових таблица вредности, тако да су нам хероји заправо они о којима никад тако нисмо размишљали. Да нема њих, још бисмо живели у канџама националистичке прошлости која спутава наш пут у бољу будућност у којој нема места за страшне злочине (које смо, судећи по нашој и страној филмографији вршили само ми).

Правда UBER ALLES Главни лик је неуморни прекаљени борац за правду, слободу и истину, не видевши или не маривши што тиме доводи у опасност своју породицу, што од њега прави још већег хероја и страдалника. Тешко је борити се за правду у Србији. Некакве мрачне силе могу стати на пут вашој праведној боби за бољу Србију. Опет, несрећа за сценаристу лежи у томе што се у реалној Србији итекако државно помажу и цене ови праведни подухвати. Ето, наш председник одликује екипу из БИА која је хватала Младића, наши тужиоци наздрављају шампањцем са Карлом Дел Понте, медији им дају велики простор и подршку, а полиција се штреца на и најмању интернет претњу из иностранства упућену херојима. Али добро, филм је уметнички, права фикција, и све што подсећа на стварност је чисто случајно. Филм као филм, када се посматра чисто уметнички, је недопустиво лош. Дакле, чак и када се занемари политичка конотација, филм не испуњава основне критеријуме који чине добар филм (сем глуме која је на солидном нивоу). Поједини дијалози су и више него смешни, и никаква глума их није могла извући, док је сама радња бар стотину пута виђена у страним филмовима. Расплет не постоји, односно, није објашњена спрега са злочинима, док је поента и смисао филма једино у приказу херојства једног младића који је, борећи се на страни правде, умало изгубио све до чега му је стало.

Да не будем погрешно схваћен – наравно да се треба борити на страни правде. Наравно да треба процесуирати ратне злочине. Али ова количина српских негативаца у филмовима је просто несхватљива. Чак и кад би се све занемарило, и филм посматрао чисто уметнички – зашто, побогу, опет Срби негативци? Аман, хоћете ли већ једном смислити нешто боље, хоћете ли престати да кривицом мучите овај народ? Када је доста? После колико фестивала на Западу и награда? Када ћете једном скупити храбрости да урадите пристојан филм а да није у питању трагикомедија или политичка пропаганда против Србије? Докле ћете форсирати слику реалности у којој су хероји људи који то никако нису? И шта је директна последица додељивања ордења таквим људима?

То да данас нико неће да дели судбину Срба, чак више ни сами Срби. То исто вече, после биоскопа, познаница ми прича о проблему који заокупља њене другарице. „Нема посла“, вели наивно она, „тако да су моје другарице затражиле мађарски пасош и потписале изјаву да се осећају као Мађарице“. „Нису имале избора“, каже, „тешко се живи, а ово је одличан излаз. Зашто да не“. Након ове узбудљиве приче и чињенице да јој се страшно допао филм и главни јунак, одмах се сложим са њеном изјавом и споменем да је то очекивано и нормално, свакако крајње рационално. Додам још, да је тога код Срба највише било док смо били поробљени од Турака. „Примиш ислам“, кажем јој, „и све су муке превазиђене. Не плаћаш данак у крви, имаш право на свој хлеб и на крвну освету, живиш као равноправан, пружиш сигурност породици, спасиш се беде. Уосталом, као да је неки проблем променити веру и националност ради пуног стомака“.

Буди кул, буди Бруно То јој се некако не беше допало, али је аутоматски додала да и овако и онако, има неки неугодан осећај када каже за себе да се осећа као Српкиња. Богами, ту сам морао да се сложим. Тај сам израз последњи пут на медијима чуо 2006. у некој забавној емисији. Од тада, ништа српско не спомињемо, да ваљда не урекнемо сами себе. Некако нам је мучно, стидимо се, а тек што нас страх хвата, просто нам је непријатно. Чак нам и сам израз звучи архаично и, како она рече „неевропски“. Но, ето, када имате такве медије, такву кохезију у народу, тако снажан осећај припадности, добијете и такве хероје. Хероји су омладина која безглаво бежи из земље, Срби који узимају пасоше других држава и осећају се онако како је у датом тренутку неопходно, а ми причамо о некој националној политици. Нека, злу не требало, ако нам и падне на памет да маштамо о бољој будућности, ту су наши филмови, наше школе и факултети, медији, да нам објасне да млади данас имају друге узоре.

Сви ће они бити Бруно кад порасту. У принципу, нема ту ничег лошег – и један и други раде оно у шта искрено верују и оно што заиста јесте важно за државу. И ни један ни други нису криви што је некоме на памет пало да сними овакав филм. Међутим, овде се заправо и не ради о њима. Ради се о систему вредности у коме је пожељно понашати се прихватљиво, баш онако да никога не увредите заступањем свог става. Будимо конформисти, иначе нас неће бити. Тако и наши филмови представљају леп курс из конформизма. Уместо да буду гласило Срба и истине у борби против медијских лажи и бљутавих холивудских остварења у којима смо приказани као звери, они нас „уметнички“ блате као подршку Холивуду. Ништа лепше него када човек сам призна кривицу. А онда, хвала Богу, пашће и која фестивалска награда. А, ако не падне која награда, пашће које тапшање по рамену, медијска препорука и бесплатна промоција.

Да не помињемо да ће биоскопске сале у земљама региона бити испуњене до последњег места. Затим следе новински хвалоспеви и одушевљење глумаца успехом филма у иностранству. Несрећа је само у томе што и они знају да је нама јасно откуд успех филма. Међутим, то више није важно, ништа није важно. Важно је да се снима. Што би рекао, посве марксистички, Желимир Жилник „филм је рефлекс времена у коме настаје“. О темпора, о морес!


* * *

А онда ћете једног дана на улици видети децу која се играју рата, и међу собом се свађају зато што нико неће да буде Србин. Сви ће бити Бруно.


 http://www.standard.rs/milan-damjanac-ustanicka-ulica-ili-kako-se-kali-celik.html

уторак, 13. март 2012.

Медијска пропаганда – о чему је реч?

Пише: Милан Дамјанац


„Медијски мрак“ и „медијска пропаганда“ су две појаве о којима је највише било речи у политичким круговима у Србији протеклих година. О чему се заправо ради? Зашто је номенклатури на власти неопходна контрола медија, како писаних тако и телевизијских, шта је то у медијима што изазива толику потребу за њиховом контролом? Ради се о перцепцији употребе медија као средства за промену и контролу свести и промену друштвених процеса.

Медији се злоупотребљавају у циљу убеђивања грађана у оно што одговара контролорима медија. Медији, заправо, постају оружје у борби против слободе мишљења, против културног и националног идентитета и против моралног система. Медији намећу слику света стварном свету. Као неоспоран ауторитет, медији успевају код човека да изазову потребу за ониме за чиме не постоји реална потреба.

Најпознатија злоупотреба медија јесте корпоративна злоупотреба медија и врши се промоцијом нових производа путем реклама. Прво се измисли производ, а затим се измисли и непостојећи проблем који управо тај производ отклања, чиме се производи потреба за куповином тог производа и увећава капитал.

Заправо, медији делују далеко јаче на подсвест него што се то може замислити.

Медији и наметање осећаја ниже вредности

Медијска слика идеалног друштва, понашања, образаца идеалног мушкарца и жене допринела је стварању све већег броја несрећних, незадовољних и неприлагођених људи. Никада није довољно добро – увек можете боље.

У интересу великих корпорација је продати производ који ничему не служи. Како би исти производ продали, они се служе наметањем осећања незадовољства људима. Тако од људи праве конзументе непотребних ствари које их чине релативно задовољнима, иако је сам осећај незадовољства вештачке природе.

Како сам Бжежински каже, особеност технотронског друштва је да се културно, психолошки, социјално и економски обликује под утицајем технологије и електронике. Сам Орвел, у свом чувеном роману „1984“, описује негативну утопију будућности у којој појединац неће гледати телевизију већ телевизија њега. Ово се може двојако схватити: као наметање вредности и обликовање ставова и кроз контролу над приватним животима људи коришћењем прислушних урећаја, видео камера и телеекрана које већ велики градови поседују под изговором борбе против криминала.

О стварању униформног мишљења путем медија који не трпи никакву критику, не треба ићи далеко, довољно је погледати наше медије. Масовни медији су данас ефикасно средство у стварању идеолошке свести. Како примећује З. Видојевић, „улогу тајне полиције као вршиоца терора преузимају масовни медији који обезличавају појединца и програмирају га у складу с циљевима официјалне политике.

Не страда тело, али страда душа и то неосетно и добровољно. То је врхунац ефикасности постмодерног тоталитаризма“ [1]

Корени појаве и корелације са српским случајем

Још је Наполеон говорио о потреби да се медији контролишу како би се очувала власт: „Темељи вођења политичке пропаганде преко штампе постављени су у време Наполеона Бонапарте. Иако велики диктатор и апсолутиста, Наполеон је придавао велики значај штампи, што могу потврдити и ове његове изјаве: „Ако бих пустио узде штампи, не бих се одржао на власти ни четири месеца“; „Оставити штампу самој себи значи исто што и заспати пред опасношћу“.

После доласка на власт, Наполеон није забранио раније опозиционе листове већ је само наредио да њихови уредници, ако желе да наставе издавање листова, потпишу изјаву о верности режиму. У свим освојеним крајевима Наполеон је покретао листове (у Египту, Милану, Далмацији), који су, наравно, били у служби његовог режима“[2].

Из овог цитата се јасно може видети спрега између описаног и онога што доживљавамо гледајући и читајући српске медије. Ради се о политичкој злоупотреби медија у циљу пропаганде која служи одржању на власти одређене номенклатуре људи. То се чини производњом вештачког осећања.

Као што смо већ рекли, ствар се гледа чисто тржишно – имате производ који конзументима није потребан (у овом случају то су људи који врше функцију власти) и који желите да „продате“ грађанима. Ствар је потпуно иста као код продаје непотребног или штетног производа конзументима. Ту се приступа симулацији потребе за истим људима на власти, који не виде реалан разлог зашто би народ поново гласао за њих, те приступају пропаганди и стварају услове за њихов даљи опстанак.

Затим, када се измисли лажна потреба и створи неугодни осећај незадовољства, власт се нуди као лек и као опција која то незадовољство отклања. У српском контексту, то се врши симулацијом страха од непознатих догађаја.

Златко Исаковић пише да је „један амерички психолог 1953. године извео први оглед којим је доказана делотворност коришћења ирационалних и посебно емоционалних састојака људске психе. Пошто је оценио да он и његова странка нису имали изгледа за успех на предстојећим изборима за Конгрес, искористио је прилику да у једном делу свог изборног округа подели летке с изразито емоционалним садржајем и аргументима, у другом делу – с изразито рационалним садржајем и аргументима, а у трећем није делио летке. У првом делу округа добио је сразмерно највише гласова, а у другом и трећем – подједнако мање“ [3].

Из овог се примера јасно види да је изузетно делотворно играти на карту страха од „других“ како би се контролисала власт.

Страх као неидентификован страх од непознатог, стање константне анксиозности је стање од којег болује већина српског становништва. Сви живимо у страху, и страх је главни параметар који одлучује у изборима, како политичким тако и животним. Научили смо да се бојимо непознатог, промене и непознате казне коју очекујемо. Васпитавани смо путем медија попут домаћих животиња и натерани да прихватимо своју неслободу као природно стање ствари.

Основни циљ пропаганде је убедити грађанство да је свака промена нужно лоша, зато што је прати казна и бол. „Људи… пристају на застрашивање (у биоскопима, забавним парковима или при читању књига), али само док могу да контролишу јачину страха у себи. Из биоскопских дворана се може изаћи кад страх пређе (индивидуалне) мере подношљивости…кад застрашивање почне да се врши мимо, односно против воље људи, они почињу да (не)свесно траже начине и средства за отклањање страха…тада се омогућује застрашивачима…да дозирају осећаје страха у жртвама, да бирају жртве по сопственом нахођењу, а и да одређују време…застрашивања“. [4]

Стога је питање опстанка на власти у Србији питање успешног дозирања страха.

Сам Хитлер је полагао велике наде у пропаганду, што се види у његовом делу „Мајн Кампф“ по писању Звонаревића: „..“фундаментални принцип“ успјешне пропаганде „ограничити се на мало и то вјечито понављати“. „Устрајност је“- каже он (Хитлер, прим. М.Д.) – „први и најважнији увјет успјеха“. „Будући да су масе инертне, оне ће отворити своје памћење само хиљадоструком понављању чак и најједноставнијих идеја“. Неки су Хитлерови пропагандни оперативци ту његову „филозофију пропаганде“ претворили у једноставну изреку: „Лажи, лажи и лажи, од лажи ће нешто остати!““ [5]

Овај се цитат најлакше може разумети ако се добро проучи мантра коју слушамо годинама – мантра о ЕУ у којој је живот мед и млеко, и свако ко каже друкчије не жели добро гласачима. Европска унија је проглашена за недодирљиву догму и безалтeрнативни пут је медијски фаворизован као једини избор и једина прихватљива одредница. Заправо, грађани се обмањују систематски и доследно. Ствара се проблем који не постоји.

У овом контексту ради се о свођењу незадовољства у народу на нечланству у ЕУ. Производи се потреба за чланством као решењем свих српских проблема. Ту наступа производ, који је потребан да би регулисао проблем који је медијски створен и који у реалности не постоји. Отуда се стално мора гласати за оне који ће наставити да нас воде путем евроинтеграција, а таквима је у интересу да пут буде што дужи, пошто они понајбоље знају да на крају тог пута нема ничега од обећаног.

Ради се, дакле, о медијској контроли гласова. Нуди се демократски избор између медијски прихватљивих и медијски неприхватљивих кандидата, и грађанин упозорава да гласање за неприхватљивог кандидата има несагледиве последице.

Пропаганда се заснива на експлоатацији страха од промене, која је симулација, али крајње делотворна симулација. На пример, председник Србије Борис Тадић у обраћању уочи расписивања избора каже: „Демократска странка мора да победи на овим изборима и ја вам то налажем… Ови избори имају пресудну важност, јер уколико дођу поново ти људи, који су креирали деведесете – насиље над људима, другим народима и религијама и само деструкцију, могу читав процес започет двехиљадите, који је започео Зоран (Ђинђић), читаву идеју европске, модернизујуће Србије која мења систем вредности и побољшава квалитет живота покренути уназад“ [6].

Из овог карактеристичног наступа виде се главна обележја пропаганде – застрашивање грађана. Страх од промене, који је пратећи симптом анксиозности коју изазивају медији, је заправо, раван клиничком одређењу овог феномена. Страх од промене се препознаје уколико се препознају неки од следећих параметара:

1. проблеми у процесу доношења одлука и често оклевање да се упусти у активност чак и онда када су шансе за успех очигледно добре;

2. тешкоће у решавању проблема који захтевају способности доста ниже од оних које особа поседује;

3. хронично ниско постигнуће;

4. повећање броја грешака у раду након остварења неког циља или након примања неке похвале;

5. уколико се особа одлучи за рад на себи трудиће се да саботира промене и поништи сваки и најмањи напредак;

6. константни негативизам и песимизам.

Иако се ови параметри односе на појединачне особе, лако се могу препознати корелације које су заједничке већини гласача. Медији су произвели константно осећање незадовољства и страха које се ненормално подиже увек уочи избора, а након гласања за медијски прихватљиве кандидате, бирач осећа привремено олакшање.

Ради се о контроли људских емоција, у којој власт игра улогу дилера, медији су дрога, а грађани зависници од похвале медија.

Производња стереотипа путем медија

Политика је, уз помоћ медија, унела мноштво болести у језик, јер што је избор речи мањи, мање је и искушење да се размишља. Стварањем нових термина, а укидањем старих, ствара се, условно речено, нови језик којим се не може изрећи ниједна пркосна, бунтовничка мисао. Тиме ће технолошка револуција заиста испунити свој задатак – претвориће нас у роботе без права гласа.

Речима као што су љубав, слобода, правда треба променити значења.

Први који је споменуо овакав начин говора био је Џорџ Орвел крстивши га термином „новоговор“. „Новоговор“ је манипулација језиком како би се спречило свако критичко размишљање или, како то Орвел каже, „криминал ума“.

У питању је наметање значења. Значење је носилац смисла. Објекат или субјекат на који израз реферише мора бити ослобођен предрасуде и мора се доживљавати као нешто истински пријатно. Стога се смисао значења мора променити.

Мој омиљени, стари пример драстичне промене конотације је промена израза „министарство рата“ у „министарство одбране“. Психолошки осећај који оваква промена изазива је блаже емотивно осећање, мања одбојност и страх. Оваква врста прилагођавања реалности произвела је апсурдне ситуације, те је тако термин „црнац“ добио епитет расистичког, да би уступио место одредници „Афро- Американац“, а термин „белац“ одредници „Кавкажанин“. Нелегални странци су сада „имигранти без докумената“, ватрогасци су „борци против ватре“ (полно неутралан термин), а ђубретари „санитарни инжењери“. Бескућници су сада „стамбено флексибилне особе“. Уместо Божића, користи се неутрални термин „празник“.

Код нас имамо случај да се преко медија врши сатанизација српског идентитета, придев „српски“ се избацује из употребе, сатанизују се традиционалне вредности а некритички промовишу нове вредности, и тако васпитавају деца од малих ногу у духу новог идентитета који се заснива на страху и страној култури. Брише се колективна свест народа.

Сви знамо да је једно од суштинских обележја тоталитаризма тежња одређених система моћи да своју доминацију и контролу прошире и на приватну сферу живота.

Ова тежња се у тоталитаризму није испољавала искључиво као жеља властодржаца да у циљу лакше контроле руководе и приватном сфером, већ и да своју власт и идеју одржавају ширећи је благовременим профилисањем филозофског и политичког мишљења свих својих грађана, још од малих ногу.

Тако се ствара идолопоклоничко друштво – и то је права позадина оваквих политичких потеза.

Циљ је од народа створити послушну хипнотисану масу која ради оно што јој се каже, стиди се себе и на ивици је друштвеног хаоса.

Само таква Србија омогућује привилегије људима који је константно обмањују.

Упутнице:

[1] З. Видојевић, Транзиција, рестаурација, неототалитаризам, стр. 320
[2] М. Бјелица, „Штампа и друштво- Истраживање историје новинарства“, стр. 37

[3] З. Исаковић, „Увод у пропаганду“, стр. 208

[4] З. Исаковић, „Увод у пропаганду“, стр. 209,210

[5] М. Звонаревић, „Социјална психологија“, стр. 203

[6] http://www.politika.rs/rubrike/Politika/Tadic-mladima-Beograd-je-vas-grad-iskoristite-ga.lt.html


http://www.slobodanjovanovic.org/?p=40956&preview=true

Никола Ђуричко у земљи срамоте и јада

Пише: Милан Дамјанац


Глумац би увек требало да се потруди да постигне једну од две ствари у животу – да буде искрен према себи и другима ван посла, а, ако већ то није успео, да ћути о томе. Уколико не уради ни једно ни друго, учинио је најгоре – глумио је и ван сцене. А, када човек глуми ван сцене, онда се често његови мотиви доведу у питање. Неко ту опасно лаже некога, рекло би се, понајвише глумац самог себе. Скоро је Никола Ђуричко, један од глумаца у филмском „спектаклу“ Анђелине Џоли – о коме заиста не вреди трошити речи – изјавио да је „срамота што ми не можемо да организујемо премијеру било чега, било где и било кад“.

„Можеш да имаш став овакав или онакав, али штета је. Мислим да је штета за овај град, зато што је ово велики град, овде се свашта дешава у току једне вечери, па и једна премијера са холивудским звездама нам не би шкодила“, рекао је Ђуричко.

Наравно, сама изјава има неколико интересантних елемената, те ћемо се прво позабавити њима. Прво, колико се сећам, филм је приказан у Београду, а то што није било интересовања публике – свакако нешто говори. У најмању руку да приказивање филма није исплативо, што опет значи да филм у коме је најдраматичнији моменат пад на колена српског војника и узвик „ја сам ратни злочинац!“ нема довољан квалитет или нешто друго да буде приказан у овдашњим биоскопима. Навикли смо на интелигентне филмове – то су они филмови који имају сценарио који личи на опис реалног живота, а не приче о вуку и три прасета. То смо ваљда превазишли у предшколском узрасту.

Друго, зашто би Срби гледали америчку пропаганду, услед које су страдале десетине хиљада цивила? Треће, одакле поменутом глумцу идеја да би некоме пријало да гледа њега у том америчком бућкуришу? Четврто, истина је да се свашта у Београду дешава у току једне вечери. Само није прецизирао на шта конкретно мисли. Шта год било да било, тек идеје ми варирају од дилера у парку до најаве нове Карлеушине књиге, али ми све то не даје разлог да поверујем да би се премијера овог пропагандног филмића имало од тога разликовала по квалитету доживљеног.

ЈЕДНА КАРТА ЗА ХОЛИВУД

Бљутава радња и лоши глумци. Већ виђено. То, да ли би нам „шкодило“ или не, јесте ствар личног укуса. Мени би, на пример, веома шкодило да добијем улогу у филму само зато што сам припадник српског народа и што је моја улога инструменталног типа те служи за сатанизацију мог народа. „Шкодила“ би ми идеја да се режисерка филма од сваког приговора брани навођењем да су јој Срби пријатељи јер – ето забога – зар не видесмо колико их глуми у њеном филму?

Е сада, када смо се позабавили елементима ове изјаве да се позабавимо мало и мотивацијом. Запитајмо се зашто је споменути глумац дао овакву изјаву. Шта знамо? Знамо да у нормалним земљама постоји осећање патриотизма, које је уобичајено и нормално. А основа овог осећања чини љубав према својој земљи и непристајање на њено блаћење, ружење и унижавање. Међутим, нема везе. Нисмо нормална земља, то смо одавно установили. Да смо нормална земља, имали бисмо и по који нормалан филм који има ичег заједничког са интересима народа и државе. Имали бисмо филмове који кореспондирају са истином, са страдањима, са мукама обичног света и историјским догађајима. У том случају, можда бисмо имали и глумце који би могли некоме да буду узор, који би могли да се похвале како су улоге заслужили радом и пожртвовањем, ненадмашним талентом, а не понижавањем. Можда бисмо имали и режисере и уметнике који би добили какву страну награду због квалитета филма, а не квалитета аутошовинизма (част изузецима).

Пошто све то немамо, поменутог глумца потпуно разумем. Човек је на време схватио да његов таленат није довољан како би глумио у холивудским остварењима, па је посегао за решењем које му може отворити врата Холивуда. Шта знамо, можда и има талената за Холивуд, само је неоткривени бисер. Штета је да такав таленат иструне на нашим позоришним даскама, морају се опробати и светске даске. Није свака даска иста, она страна више прија и џепу и промоцији, а – како код нас ствари данас стоје – отвара чак и сва домаћа врата.

Све је то, као што рекох, у реду. Оно што није у реду јесте осионост. ОК, глумац је урадио шта је урадио, дао је легитимитет западној пропаганди, учинио је оно што је осећао да може и мора, обрадовао је онога који му је срцу дражи (себе) а згазио на онога који му је срцу даљи (сопствени народ, очито). Међутим, пређосмо преко тога. Али није њему ни толико доста. Он би да се радујемо због њега. Њега је – чујете ли – срамота што се не радујемо због њега. Ми њега брукамо!

НЕКА СИ ТИ НАМА УСПЕО

Значи, мало му је све што је учинио, него још жели јавно признање његовог достигнућа и дели моралне лекције. Тако се ја реших да му одам признање. Овако, јавно. Много ми је драго, земљаче, да си успео. Да не беше Анђелине, Срба, рата у Босни, Веслија Кларка и других сарадника на сценарију, ти Холивуда видео не би. Срећа твоја, па ти је сценарио о нама донео такве животне погодности и професионалне успехе. Толико смо срећни што нас достојно представљаш по свету да бисмо ти најрадије аплаудирали у препуној биоскопској сали, али не иде, некако је мучно. Можеш ли ти, земљаче, да замислиш – у публици преживели са ратишта, деца без очева и мајки, родитељи без синова, а на екрану интимне исповести миротворца Веслија. Није, брајко, то за шалу. Није то пријатно, знаш, земљаче. Некако оставља горк укус у устима. Али разумем ја тебе – хоћеш признање. И ја те у потпуности подржавам! Само реци какво желиш, да ти прибавимо.

Желиш ли какву државну функцијицу, министарско намештење или директорско место. Чекај, знам, земљаче! Упражњено је место које тражи човека твојих квалификација, само такве примамо. Место управника Народне библиотеке Србије. Као створено за тебе. Са тог места можеш да оствариш све своје уметничке снове, а ми ћемо се у међувремену потрудити да се преокренемо, па да ти, колико сутра, завидимо и да се питамо чиме смо те, јуначе, увредили и хоћеш ли нам, кукавнима, икада моћи опростити.

Трудићемо се ми, наравно да хоћемо, ево, бираћемо Анђелину и Веслија за највише функционере у држави, нека сами одлуче ко ће од њих бити премијер а ко председник. А онда нека Весли, пошто је показао да је талентован, изнова напише наше школске уџбенике да деца не уче локалне лажи и да схвате да су им очеви са разлогом погинули у рату. И све то захваљујући теби и твом примеру, јер ће деца правилно схватити српску историју тек када је ти подробно објасниш – нису је, земљаче, досад разумели. А ако будеш истрајан, када снимиш и други холивудски филм (ако буде опет неки о Србима, ето ти прилике), та иста деца ће напунити биоскопске сале и громким аплаузима поздравити тебе, нашег националног хероја, и друге твоје колеге које су нас излечиле од националног слепила. Тек ћемо тада увидети тежину улоге коју си одиграо, тек ћемо тада схватити политичке домете филма, и тек ћемо тада разумети Анђелинину и Веслијеву визију.

А ја, земљаче, не знам шта бих ти рекао. Бојим се да сам изгубљен. Никако да се преокренем и увидим твоју величину. Али дај времена нашим земљацима, ко зна шта будућност носи, немој нас тако напречац нападати. Не знам шта бих ти на крају рекао, земљаче. Видим да те је срамота нас оваквих који не пљешћемо твом филму. Шта ћу, и мене је. Срамота ме што тебе није срамота. Али то сам само ја. Не дај се земљаче, издржи! Немој да те спута мој став и мишљење, ти си сада холивудски глумац, еј! Знам ја и схватам све, све су друго тричарије. И срамоте, и премијере... ради се само премијама. Срамота је ионако одавно изашла из моде. Срамота те је од нас, нас је срамота од тебе. И не би ваљало да је друкчије.

'Ајде, уздравље, земљаче, па се можда сретнемо у Њујорку каткад. Не заборави да нам пишеш. И пуно нам поздрави Веслија. Позови га да сврати да и њему аплаудирамо. Чисто да тебе не буде срамота.


http://www.standard.rs/%EF%BB%BF-milan-damjanac-nikola-djuricko-u-zemlji-sramote-i-jada.html

http://www.in4s.net/index.php/politika/drugi-pisu/16554-zemljae-sramota-te-je-od-nas-nas-je-sramota-od-tebe-i-ne-bi-valjalo-da-je-drukije-

http://www.novinar.de/2012/03/13/nikola-%C4%91uri%C4%8Dko-ili-slika-i-nali%C4%8Dje-zemlje-sramote-i-jada.html

Тадићева Одисеја или срећно вам пуштање духа из боце

Пише: Милан Дамјанац


Добисмо и ту фамозну кандидатуру за кандидата. Толико ми је мило да би од среће заплакао. Већ колико сутра очекујем појефтињења у продавницама, пад цене бензина, отварање милион нових радних места и трансформацију Београда у мегалополис. Штета па се не примам на колективну еуфорију, јер би у том случају био оптимистичан поводом српске будућности на бар пар дана. Међутим, пошто нисам оптимистичан, причаћемо мало о реалним последицама овог догађаја. А помало, богами, и о узроцима.

Не бих, додуше, да засеним величину Председника, који ће се сутра, поводом овог преломног и најважнијег тренутка у српској историји, обратити грађанима, нити да умањим славу Ивице Дачића и његовог извођења „Миљацке“[1]. Уосталом, сигуран сам да ће Тадић смислити какав инспиративан говор којим ће нас подсетити на то колико ми уствари, њега истински требамо: да нема њега и његове владе, сунце не би сјало, Србијом би загосподарила вечита тама и мрак, а једино су одабрани далековиди и способни да Србију из тог царства мрака изведу.

Не треба додуше бити ни преоштар – није Тадић ништа гори од већине осталих политичара који круже медијском сценом. Њега, додуше, издваја месијанско убеђење којим он оправдава обману сопственог народа.

Таквог нечег нема код ЛДП-а, странке у којој се од старта знало све – и приоритети, извори финансирања, и политика и партнери. Све је јасно, зна се коме, чему и због чега. Наравно, треба разликовати странке од лидера – неретко су лидери много бољи него што су то људи који чине странке. Уосталом, како то рече један политичар, у странкама имате и добрих и лоших људи, независно од тога о којој се странци ради.

Нико од нас не треба да буде наиван у том погледу и мисли да ће било која странка бити апсолутно невина у свему, што опет никако не сме бити изговор за неделање.

Пасивност и негирање свега увек пронађе оправдање; много је лакше наћи свему негативне стране и од тога одустати. Много је теже покушати нешто променити у том и таквом систему који јесте муљ, али другог избора немамо. Дакле, не сме бити оправдања за сопствено разочарење, ма каква су нам лична искуства. Нешто се мора учинити.

Не ради се овде, заправо, о политици, или национализму, или идеолошким поделама. Ради се једино и искључиво о опстанку народа и државе. Тадићева политика ће Србију одвести у амбис из кога неће наћи излаз. Његова снисходљивост према Западњацима, контрола медија од стране власти, и промена националног обрасца у име месијанства ће довести до несагледивих последица. Ни један медиј није смео да извести о правим последицама договора са албанском страном, када је било потпуно јасно да ћемо добити статус кандидата.

Преговори у којима је српска страна „надиграла“ албанске и Западне преговараче изборивши шарену лажу у виду фусноте, а све у циљу заваравања домаћег јавног мњења (а поред оваквих медија то и није толико тешко), још једна су потврда свеопштег самоокупационог карактера наших власти. Све се чини како би се извукла нова карта из рукава за предстојеће изборе на којима ће владајућа елита – како политичка тако и интелектуална – покушати да креира колективну еуфорију као и пре четири године.

Поново ће владајућа већина бити та која ће се поставити као једини заштитник реалности, просперитета, мира и нормалности, док ће сви други бити представљени као силе мрака које желе да Србију „зауставе на њеном европском путу“, да је „врате у деведесете“, „самоизолацију“ и томе слично.

Десило се управо оно што смо и предвиђали – званични Берлин је, пролонгирјући одлуку о српској кандидатури за кандидатуру, успео да натера српску страну да прихвати све ултиматуме. Тако су све Тадићеве „црвене линије“ око Космета пале у воду, још једном сведочећи о спремности Србије да прихвати све стране притиске уколико трају довољно дуго.

У периоду између две одлуке о кандидатури за кандидатуру, Србија је окренула леђа косовским Србима, позвала на рушење барикада (а затим су медији потпуно игнорисали дешавања на барикадама), медијски игнорисала и политички осудила референдум, прихватила учешће тзв. „Косова“ на регионалним конференцијама под именом Република Косово*, а на концу ће допустити улазак Косова* у све веће европске и светске форуме и организације, све док не постане пуноправна чланица УН (то ће бити Борков пакет „Косово плус“). Једино што је преостало јесу празне флоскуле без садржаја и неприхватање да се Косово* званично призна. Неће ни морати да се призна.

Владајућа већина се досетила сјајне излазне стратегије која им омогућава да сарађују са Приштином, признају државне границе, факултетске дипломе и документе, допусте им све прерогативе државе, дозволе им чак и отварање амбасаде (упс, канцеларије) у Београду, а да их званично не признају. Сјајно.

Решење није само по себи срамно, већ је то и сама фуснота у којој пише да је „Република Косово“ представљена у складу са саветодавним мишљењем Међународног суда правде, који је, као што знамо, донео одлуку која не одговара нашим интересима и која не кореспондира са Резолуцијом 1244.

Шта сада би са оним тврдњама да се одговор МСП није односио на постављено питање?

Зашто је сада наша Влада пристала да „погрешан одговор на право питање“ представи као компромис? Ко је смео да саветодавно мишљење суда прихвати као део „фусноте“?

Тиме је прегажена Резолуција 1244 која се сада мора тумачити у контексту пресуде суда МСП. Ово је врло тешка одлука коју ће екипа око Бориса Тадића морати да правда пред народом и у историјској вертикали. Тако је Тадић поново активирао своју политичку агенду „и Косово и ЕУ“ која заправо значи да нећемо имати ни једно ни друго, али ћемо се претварати да их имамо. Косово ћемо виђати у временској прогнози као део Србије, а европске звездице ћемо виђати на рекламним спотовима и у вестима. Тако се симулира реалност. Само, нема те симулације која може да од Србије у банркоту створи нормалну државу. Нема те симулације која може да заустави одлив младих у иностранство. Нема посла. Нема услова за живот. Има само борбе за власт, у којој учествују сви који мисле да је једини циљ политичке борбе опљачкати народ и државу. Но, такви смо какви смо. У оваквом сиромаштву добро је да нисмо још и гори.

Овакав договор, којим се дозвољава отцепљеној територији да ојачава своју државност, већ је дала крила свакоме ко жели да од Србије отцепи још који део територије. Данас имамо проблем Космета, али се оправдано поставља питање: шта ће бити следеће? Овакво решење је велики подстрек за сепаратистичке тенденције широм земље. На пример, Милан Маринковић на порталу Аутономија пише: „Страх српских национал-централиста од војвођанског сецесионизма, премда пренадуван, није неоправдан… Својеврсна колонизација Војводине поново је извршена деведесетих, током српске оружане агресије на Хрватску и БиХ… Извесно је, према томе, да ће у Војводини временом поново превладати онај стари, типични војвођански менталитет који се поноси својом европејском мултикултуралношћу и толеранцијом. А онда ће српски (етно)централисти неминовно морати да се определе између две за њих застрашујуће опције: или ће Војводини вратити све оно што су јој одузели пре две и кусур деценије (можда и више од тога), или ће се војвођански идентитет од регионалног постепено преобразити у национални. Утолико пре што економски девастирана Србија у својим рукама више нема инструменте који би јој омогућили да успешно спроведе још једну планску колонизацију Војводине којом би, бар на неко време, могла да одложи оно што је пре или касније чека.“ [2]

Ради се о типичним реакцијама људи који и даље понајвише верују и сањају самоуправну социјалистичку титославију, те им је војвођански идентитет само замена за изгубљени рај. Међутим, није реч овде само о појединачним реакцијама. Заправо, решавање косовског проблема охрабрује оне који хоће да виде и Војводину са звездицом. У свом обраћању, „Војвођански клуб“ саопштио је да жели да се установи дан аутономности Војводине! Међутим, много интересантније од тога је начин на који је на порталу Аутономија то саопштење пренето: „Невладина организација Војвођански клуб заложила се данас да се 28. фебруар прогласи „Даном аутономности Војводине”, у знак сећања на први и једини устав Војводине из 1974. године. “Срећан вам Дан аутономности Војводине”, уз жељу да ускоро опет поново добијемо нови устав Војводине”, навео је Војвођански клуб у саопштењу за јавност… Широка аутономна овлашћења Војводине укинута су након „спонтане” „јогурт-револуције” 1988. године амандманима на Устав Србије 1989. године, а бесомучни централизам добио је своју потврду у Уставу Србије из 1990. године. Био је то први сепаратистички устав у бившој Југославији, којим су широко отворена врата за ратни и пљачкашки поход Милошевићевих битанги… Данас је Војводина измучена, опљачкана и спала је на просјачки штап, а националистичко-централистичка власт и даље је третира као унутрашњу колонију.“ [3] Потпуно је јасно да је само питање времена када ће и Војводина добити звездицу са фуснотом, уколико се нешто одмах не предузме, док не буде прекасно. Мада, нема проблема, важно је да наша полиција хапси и процесуира свакога ко на интернету каже макар и једну увредљиву реч на рачун државних функционера, али се зато овакве ситуације игноришу.

Уосталом, зашто да не, њих ионако будућност државе слабо занима, људи живе у добро плаћеној садашњости. То иде толико далеко да се могу прочитати и овакве ствари: „Пре “Берлинског Конгреса”, територија на којој се налази данашња Србија била је саставни део Турске Империје, а пре тога је на истом простору постојала држава Расција са претежно бугарским становништвом које су касније, много касније Срби, посрбили. Не треба ићи дубоко у историју да би се ове чињенице обзнаниле, довољно је да сваки Србин скине оно “ић” са свог презимена и добиће чисто Бугарско Презиме! Уз овај Монти Пајтон shоw неизбежно пристаје и величање имена и дела Карађорђа (модерно: Караџић), братоубице и убице свог рођеног оца… после неуспеле буне или тзв. “Првог СрБског Устанка” кренуо да бежи у Аустро-Угарску док је то његов отац одбијао као што је одбијао и да га финансира (и сами пореклом Албанци држали су се правила да у породици сваки златник иде оцу који то после расподељује). Због тога је убио и рођеног оца и опљачкао породицу… Сретење кажете? Када се Срби сретну са својом правом Историјом и давном и недавном, тек тада ће бити смисла неком слављу.“ [4] Интересантно је да су поводом српског дана државности резерве изразиле и неке мејнстрим личности о чему смо могли да читамо у штампаним медијима. Сетимо се само изјаве Бранке Прпе. Већ то само упућује на позадину читаве игре.

О чему је реч

Ради се, наиме, о далеко значајнијој игри него што је сам косовски проблем. Ради се личним интересима, колективном страху, и што је можда најважније, довршетку промене културног обрасца који нам се намеће годинама. То се врло јасно могло уочити из Тадићевог интервјуа Басари. Ради се о свођењу српског идентитета на ужи идентитет који би се поклапао са државним границама. Србијанизација српства је дуготрајан процес који за циљ треба да предвиди неколико ствари: прво, укидање потребе за коришћењем придева „српски“ у било којој реченици. То се најбоље види по тв емисијама – увек су у питању „грађани Србије“, „репрезентативци Србије“, „представници Србије“, док је ситуација обрнута када су у питању други народи. Тако, репрезентативце Хрватске називамо „хрватским репрезентативцима“, „Хрватима“, а њихове грађане „хрватским грађанима“, а исто важи и за све друге народе и државе. Друго, треба промовисати културно јединство грађана Србије које се темељи на „европском идентитету“, односно, на грађанским основама државе (експлоатише се чињеница да су Срби народ а не нација), чиме се негирају традиционалне српске вредности као застареле, геноцидне и примитивне.

Нови идентитет подразумева усвајање туђе културне матрице и прихватање интерпретације догађаја Другог. Тиме се, заправо, чини најопаснији корак; највећи противници Срба и њихових интереса биће сами Срби. Сами Срби ће се најодлучније борити против самих себе и свог идентитета. Сами Срби ће прихватити да одустану од себе. Треће, нови идентитет се мора заснивати на шумадијском варијетету српског националног идентитета прочишћеног од српских елемената. Овај корак има два циља. Један је раздвајање Срба на реци Дрини (са Србима из Црне Горе смо одавно посвађани), а други је постепено привикавање на идеју постојања тзв. војвођанског идентитета који заслужује своја права у Србији, која ће временом све више бити налик конфедерацији два идентитета, а као таква се не може дуго одржати. Четврти разлог је изједначавање сваког српског интереса на било којој територији ван Шумадије са „великосрпском политиком“. Циљ је успоставити тезу по којој Србија заправо поседује колоније на Балкану, и да јој их треба одузети.

Ова игра није тако једноставна, игра се поступно, годинама, а предуслови остваривања оваквог сценарија већ постоје. Следбеници новог идентитета заузимају кључна места у медијској, образовној и културној сфери. Први и најважнији национални интерес јесте хитна смена људи који се издају за културну елиту. Решавање питања Космета на начин на који га је замислила владајућа већина отвориће нова жаришта у Србији. Овим потезом Влада шаље катастрофалну поруку осталим грађанима; даје им до знања да није у ситуацији да заштити њихове примарне интересе. Држава која није у стању да заштити своје грађане и своју територију, и која својевољно пристаје на одрицање дела територије ризикује да јој се слична ситуација понови и у будућности, што ствара страх обичног грађанина који не може видети сигурну будућност у таквој земљи. Држава која није у стању да заштити своје елементарне интересе данас, која окреће леђа својим грађанима на КиМ, не заслужује да јој било који грађанин изражава послушност. Државе су и настале из потребе за заштитом колективних интереса.

Србија је држава која треба да обезбеди мир и просперитет и српства као колектива, и обичног Србина, и сваког другог грађанина који у њој живи. Уколико то не може, и при томе то јавно признаје, даје до знања да више није способна да испуњава свој задатак. Тиме би држава обзнанила почетак свог краја, и било би само питање времена када би се самоукинула. Данас смо признали Косово*, сутра ћемо Војводину* и Санџак*. Цео тај процес почиње малим корацима. А ти мали кораци се ретко виде као део ширег проблема. Понизићемо се пред Мађарима и пристати на њихове ултиматуме који се тичу претензија на Војводину кроз увећавање права националних мањина; пузићемо пред Румунима који отворено траже да им допустимо да изврше асимилацију нашег становништва, у нашој земљи, уз нашу подршку! И тако, све док од Србије не остане само запис у Народној библиотеци. А све због тога, и само због тога, што се Србија толико боји странаца, да мисли да ће уколико не буде ушла у ЕУ поново бити бомбардована, или да ће нас прогутати црна рупа. Морамо схватити, не ради се више о политици, нити о разочарењима, нити о бојазнима. Ради се о потреби да се процес пропадања Србије заустави што пре. Три су кључна потеза који се морају повући. Морају се поништити Боркови договори са Приштином, мора се прекинути званична политика придруживања Унији по сваку цену, и апсолутно, одмах мора доћи до смене медијске и културне елите и образовање довести у ред. Сви су други приоритети секундарни.

За крај, пошто ће се велики вођа, кога је Империја поставила као локалног гувернера обратити јавности, имам да поручим и вама и њему понешто. Вама, да се не изненадите када време буде злоупотребио како би у сред прославе великог тријумфа искритиковао опозицију, и убеђивао народ у једини пут избављења који му само он, као месија, нуди. Њему, да се осећам попут просечног римског роба. Стога му поручујем да би једина реченица којом би му се будућност Срба под његовим вођством могла приближити била она гладијаторска: Аve Imperator, morituri te salutant!

И тим ће се речима моћи једино и описати његов тв наступ, у то сам потпуно уверен. Највише мрзим када неко покушава да ме направи наивном будалом. А још више када ни он сам не схвата да је помало јадно када друге убеђујеш у оно у шта су прво убедили тебе. Заправо, могао би се наш председник каткад и запитати: да ли се исплати бити лутка у позоришту у коме лутку на крају бацају у публику?


[1] http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=WXFOP5ISXxQ

[2] http://www.autonomija.info/milan-marinkovic-kuda-ide-vojvodina.html

[3] http://www.autonomija.info/vojvodanski-klub-srecan-vam-dan-autonomnosti-vojvodine.html

[4] http://www.slobodnavojvodina.org/index.php?option=com_content&view=article&id=1093:lani-dan-dravnosti&catid=36:drustvo&Itemid=56



http://www.slobodanjovanovic.org/2012/03/05/milan-damjanac-tadiceva-odiseja/

http://www.standard.rs/milan-damjanac-tadiceva-odiseja-ili-srecno-vam-pustanje-duha-iz-boce.html

Ствари у које верујемо- ствари које чине земљу без будућности

Пише: Милан Дамјанац




Прво што колонијална сила на заузетој територији себи стави у задатак јесте промена система вредности и наметање новог културног модела поробљеном народу. Циљ је, наравно, убеђивање локалног становништва да је присутна како би им живот учинила лакшим и богатијим. Ова у основи карактеристична империјална тежња представља опште место у сваком разматрању. Међутим, тешко је у поробљеној држави на примеру власти, која је огледало страних утицаја, рећи чињеничну истину без разматрања засебних стратешких корака.

СИМУЛАЦИЈА РЕАЛНОСТИ
Поучно је испричати следећи детаљ. Верује се да је Верцингеторикс, каснији галски вођа, у почетку био близак савезник Јулија Цезара, који је тада са војском, али пре свега са свештеницима, радницима и учитељима, дубоко зашао у територије Галије и умешао се у њен политички поредак. Рим је тада био велика империја у повоју, гладан нових територија, али пре свега новог људства и сировина. Основа империјалних тежњи била је вера у божанску предодређеност Рима да влада и просвећује „неуке варваре“ наметнувши им свој систем вредности, односно културни модел, чиме их заправо укључује у свој политички систем. У једном тренутку, према једној причи, Верцингеторикс, мудри Гал који је веровао да се са Римом може и пријатељски, упитао је Цезара зашто зашто он, уколико заиста жели само искрену сарадњу са Галијом, толико дуго борави на њеној територији. На то је Цезар одговорио да је циљ Рима искључиво просветитељски рад у Галији, никако њено војно или политичко поробљавање. Циљ Рима је, према овом фиктивном Цезаровом одговору, био да учини живот локалног становништва лакшим, да му модернизује инфраструктуру, војску и начин живота. Верује се да је тада Верцингеторикс схватио да Рим никада неће престати са покушајима да Галију уништи, пре свега у вредносном а затим и у територијалном смислу.

Заправо ова прича има доста заједничког са дешавањима у Србији. Прво што колонијална сила ради у једној земљи јесте симулација реалности. Реалност је реч која добија сасвим друго значење и тиче се пристанка на голу силу, док се реалан живот и будућност тог народа увек представљају у форми фикције, никако не дозвољавајући да се реална слика представи народу.

Заправо, колонијална сила заузима неку врсту мета-форме, где она постаје метафизичка универзална сила, која прашта, кажњава или награђује. Она заправо преузима функцију божанства и стога мора бити обожавана, док се сваки напад на њу доживљава као бласфемија. Ритуално кажњавање неподобних такође је део овог метафизичког хипостазирања Империје. Међутим, пошто је Империја заузета, а опет моћна и велика, нужно је да њено стално присуство у свим сферама живота поробљеног народа буде обезбеђено кроз локалне гувернере, које Империја поставља, одобрава и смењује.

Локални гувернери имају фиктивну моћ сем у случају када им Империја да одрешене руке да обаве неки прљав посао. Гувернер мора бити подобна особа, која је у стању да се народу представи као лидер који је у милости Божанства. Уколико би ико критиковао или напао представника Империје, напао би и Империју саму. Заправо, модерни масовни медији омогућавају колонијалним силама да учине нешто што њиховим претходницима није полазило за руком. Они сада и буквално могу да убеде поробљено становништво да је заправо слободно и да их чека срећна будућност.

Некада је то било знатно теже пошто се локално становништво теже контролисало и алтернативна историја поробљеног народа лакше одржавала, пре свега усменим предањем. Међутим, уз нови начин живота, у којем функцију васпитача преузимају државне школе и медији, лако је усмерити будуће нараштаје у жељеном смеру. Већи степен глобализације и умрежавања значи и да је, пропорционално томе, могућност за алтернативне историје и истине мања. Могућност за отпор се смањује променом речи и израза и избацивањем неподобних из употребе а променом значења другим изразима контролише се људска мисао.

Ова изузетно подробно смишљена манипулација свешћу олакшава контролу над поробљеном територијом. Њене директне последице су свесно одустајање поробљених од слободе и смањење људства ангажованог на контроли тог народа. Посао контролора обавља сама елита поробљеног народа.

Елита поробљеног народа су они делови народа који најискреније прихватају истине које се народу сервирају. Ради се о људима који поробљивачке парадигме прихватају најчешће из користи а неретко и због истинског уверења у истинитост стране пропаганде. Такви људи постају подобни интелектулци или, како бисмо то лепше рекли – медиокритети. Они понављају и разрађују медијску и образовну пропаганду и својим мисионарским радом дају пример обичном народу и младима. Такође, они представљају модел успеха и модел доброг понашања.

Елита је ту и као контролор гувернера и постављених власти. Она је ту као директна испостава жеља колонијалних господара, финансијски контролисана.

Овај систем делује као фактички непробојан. Систематска и брижна контрола свих сегмената живота ствара контролисану масу испраних мозгова, које више не занима ни сопствена породица, а камоли пријатељи и држава. Заправо ради се о наметању егоцентричног модела, који из рачунице искључује било какву општу ствар под изговором да „свако мора гледати првенствено себе“ (или, како се то у титоизму говорило, „има ко ће о томе да мисли“).

КАКО ЈЕ КОД НАС
На српском примеру видимо сву генијалност овакве стратегије. Гувернер (председник) Србије је заправо продужена рука интересних центара моћи и, иако страни утицај није ни близу нивоа од пре десетак година, гувернер увек бира пре самоокупацију него побуну.

Самоокупација је термин који треба разумети као страх политичке елите од ослабљених господара, са једне, и гневног народа са друге стране. Овај страх прераста свако рационално промишљање политичке елите, која нема храбрости да се суочи са народом и истином. Уместо тога, она уз помоћ интелектуалне елите, коју су поставиле колонијалне силе, наставља да спроводи идентичну политику стварајући привид срећне будућности и преузимајући неке од фунција странаца у своје руке. Иако делује да се овај процес може завршити природним отрежњењем политичке елите – онда када у својим рукама буде држала већину полуга власти – то се неће догодити. Неће јер је страх од губитка положаја и бивших господара већи од жеље за заокретом у политици.

Заправо, наша је политичка и интелектуална елита толико дуго била туђа да је заборавила како да буде нешто друго. Наша елита заправо вапије за страним господарима, она и буквално жали што они нису присутни колико некада. Она све дугује њима и од њих у потпуности зависи. Она је хипостазирала странце и обожава их, угледа се на њих, зависи од њих, жели да личи на њих. То је разлог снисходљивости – наши истински желе да, бар на тренутак, додирну божанства, да буду неко други. Они им се истински диве, они их уздижу и редовно прецењују њихову моћ и утицај. Стално су у страху да ће се странци вратити, попут какве митске силе која је казнила и уништила Содому и Гомору.

Тако се временом наша политичка и интелектуална елита изметнула у пророка апокалипсе. Она упозорава, плаши, прети; она пророкује катастрофу, бомбардовања, изолацију, нестанак, смрт.

Све што није са те стране реалности, све што не спада у колективно слепило, којим се стално трујемо представља опсаност. Овај страх је отишао толико далеко да често и људи који се не слажу са политиком власти измишљају сценарије темељене на нереалним страховима како би на изборном листићу поново заокружили оне који им продају маглу. Ради се о објективно великом психолошком притиску који медији стварају и који се темељи на страху од промене. Свака је промена лоша пошто господари могу бити њоме незадовољни. Цела се медијска слика заправо свела на умањивање страха. Онај који понајмање представља промену зацртаног курса има највише шанси за победу. Стално се истиче да велике западне силе подржавају овог или оног политичара, осуђују овај или онај потез, што одмах наилази на оркестрирану подршку медиокритета и умиривања или увећавања страха обичних људи.

Све што само заличи на покушај отпора – макар и реторичког – изазива страх у обичном човеку, који се полако претвара у анксиозност, као страх од неидентификоване ситуације и догађаја. Све су ово последице колективног прања мозга, коме смо изложени већ годинама. Бојимо се да поменемо придев „српски“ у реченици; бојимо се да славимо славу, да се прекрстимо на улици, пишемо ћирилицом, кажемо јавно нешто против власти, изађемо на митинг, поразговарамо са комшијом, пријатељима. Бојимо се сами себе и својих мрачних мисли. Бојимо се да живимо. Бојимо се да размишљамо о томе како земља пропада, народ умире а млади се масовно исељавају. Бојимо се, али ћемо радије гледати све и стрпљиво у тишини чекати да Србија умре, уместо да покушамо да нешто променимо.

Свака је промена зацртаног пута страшна. Она је страшна зато што с њом не знамо да се суочимо. Не можемо себи да признамо да смо били обманути. Уљуљкавамо се лажима које сами себи говоримо, кажемо да ће бити боље, а знамо да неће. Сви знамо да је цар го, али нико не жели да то први каже како не би сносио последице или био проглашен и глупим и лудим. Будимо се у лажи, купамо се у лажи, живимо лаж. Лаж је наша свакодневница. Лажемо да нам је добро. Лажемо да нам је лоше јер се бојимо да променимо нешто, бојимо се чак и тога да нам буде боље. Бојимо се да не останемо на маргини.

Захваљујући томе, нама је лако владати, зато што страх влада нама. Ми смо се добровољно одрекли своје слободне воље, права на своју државу и своју будућност. Ми желимо да зависимо од других и то зовемо слободом. Ми желимо да личимо на западњаке, да живимо као они, да мислимо као они, да се хранимо као они, да будемо они.

Има нечег суштински тачног у Платоновој алегорији „Пећине“:

„А сада – рекох – упореди нашу природу са овим стањем. Замисли да људи живе у некој подземној пећини, и да се дуж целе пећине провлачи један широк отвор који води горе, према светлости. У тој пећини живе они од детињства и имају окове око бедара и вратова тако да се не могу маћи с места, а гледају само напред, јер због окова не могу окретати главе. Светлост им, међутим, долази од ватре која гори изнад њих и далеко иза њихових леђа. Између ватре и окованих води горе пут, а поред њега замисли да је подигнут зид као ограда какву подижу мађионичари да изнад ње показују своју вештину.

– Замишљам – рече он.

– Замисли уз то још да поред тог зида људи проносе разне справе, и то кипове људи и других животиња од камена и дрвета, као и све могуће творевине људске уметности, али тако да оне изнад зида штрче, и да при том, као што то обично бива, поједини од њих у пролазу разговарају а други ни речи не говоре.

– Твоје је поређење необично – рече он – а необични су и твоји затвореници.

– Слични су нама – рекох. – Зар мислиш да они виде нешто друго осим својих сенки и сенки других људи, које светлост ватре баца на супротан зид пећине?“

Међутим, када би затвореник који се ослободио вратио у пећину, каже Платон, он не би могао своја сазнања да пренесе на друге затворенике, који би их одбацили, а на евентуални покушај њиховог избављења одговорили би насиљем.

ЗАКЉУЧАК
Нека читаоци не помисле да се у овом тексту ради о каквој нихилистичкој идеји. Заправо, реч је о томе да је нужно рећи пар чињеница у мору свеопштег лагања, у мору обмана којима смо заокупљени и у јавном и у приватном животу. Свака политичка идеја која данас у Србији не увиђа да је куцнуо последњи час за покушај да се народу и држави помогне не треба да постоји. Све наше поделе, страховања и слутње имају право на постојање – али у неком другом, срећнијем времену. У свим политичким, идеолошким, интересним, династичким, навијачким, опозиционим, позиционим препуцавањима заборавља се да Србија умире, да Срби као народ биолошки изумиру. Не само што се нико не бави овим крупним проблемом већ се и они који се проблемом баве – то чине на погрешан начин.

Наиме, питање изумирања Срба је изузетно комплексно питање, на које утичу бројни фактори. То није питање које се може решити простим побољшањем животног стандарда. У питању је далеко дубљи проблем и, да би се он разумео, мора се спровести озбиљна анализа парадигме живота у Србији, националне идеје и колективитета. Опет нико се неће сетити да каже да је срж проблема заправо систем као такав, систем који је постављен на главу, систем који образованима и поштенима не даје шансу, а „способнима“ даје. Систем који је канцер на телу Србије.

Свако ко озбиљно и добро мисли свом народу мора истински да схвати и да посвети своју енергију томе да учини нешто како би дошло до промене у сфери образовања, културне политике и медија. Основни предуслов било какве промене мора бити смена интелектуалне елите, а самим тим ће се отворити простор за друкчију политичку елиту и слободнију државу. Нико нас не спутава у томе сем страха.


http://www.slobodanjovanovic.org/2012/01/31/milan-damjanac-zemlja-bez-buducnosti/

http://www.standard.rs/milan-damjanac-stvari-u-koje-verujemo-%E2%80%93-stvari-koje-cine-zemlju-bez-buducnosti.html