уторак, 13. март 2012.

Медијска пропаганда – о чему је реч?

Пише: Милан Дамјанац


„Медијски мрак“ и „медијска пропаганда“ су две појаве о којима је највише било речи у политичким круговима у Србији протеклих година. О чему се заправо ради? Зашто је номенклатури на власти неопходна контрола медија, како писаних тако и телевизијских, шта је то у медијима што изазива толику потребу за њиховом контролом? Ради се о перцепцији употребе медија као средства за промену и контролу свести и промену друштвених процеса.

Медији се злоупотребљавају у циљу убеђивања грађана у оно што одговара контролорима медија. Медији, заправо, постају оружје у борби против слободе мишљења, против културног и националног идентитета и против моралног система. Медији намећу слику света стварном свету. Као неоспоран ауторитет, медији успевају код човека да изазову потребу за ониме за чиме не постоји реална потреба.

Најпознатија злоупотреба медија јесте корпоративна злоупотреба медија и врши се промоцијом нових производа путем реклама. Прво се измисли производ, а затим се измисли и непостојећи проблем који управо тај производ отклања, чиме се производи потреба за куповином тог производа и увећава капитал.

Заправо, медији делују далеко јаче на подсвест него што се то може замислити.

Медији и наметање осећаја ниже вредности

Медијска слика идеалног друштва, понашања, образаца идеалног мушкарца и жене допринела је стварању све већег броја несрећних, незадовољних и неприлагођених људи. Никада није довољно добро – увек можете боље.

У интересу великих корпорација је продати производ који ничему не служи. Како би исти производ продали, они се служе наметањем осећања незадовољства људима. Тако од људи праве конзументе непотребних ствари које их чине релативно задовољнима, иако је сам осећај незадовољства вештачке природе.

Како сам Бжежински каже, особеност технотронског друштва је да се културно, психолошки, социјално и економски обликује под утицајем технологије и електронике. Сам Орвел, у свом чувеном роману „1984“, описује негативну утопију будућности у којој појединац неће гледати телевизију већ телевизија њега. Ово се може двојако схватити: као наметање вредности и обликовање ставова и кроз контролу над приватним животима људи коришћењем прислушних урећаја, видео камера и телеекрана које већ велики градови поседују под изговором борбе против криминала.

О стварању униформног мишљења путем медија који не трпи никакву критику, не треба ићи далеко, довољно је погледати наше медије. Масовни медији су данас ефикасно средство у стварању идеолошке свести. Како примећује З. Видојевић, „улогу тајне полиције као вршиоца терора преузимају масовни медији који обезличавају појединца и програмирају га у складу с циљевима официјалне политике.

Не страда тело, али страда душа и то неосетно и добровољно. То је врхунац ефикасности постмодерног тоталитаризма“ [1]

Корени појаве и корелације са српским случајем

Још је Наполеон говорио о потреби да се медији контролишу како би се очувала власт: „Темељи вођења политичке пропаганде преко штампе постављени су у време Наполеона Бонапарте. Иако велики диктатор и апсолутиста, Наполеон је придавао велики значај штампи, што могу потврдити и ове његове изјаве: „Ако бих пустио узде штампи, не бих се одржао на власти ни четири месеца“; „Оставити штампу самој себи значи исто што и заспати пред опасношћу“.

После доласка на власт, Наполеон није забранио раније опозиционе листове већ је само наредио да њихови уредници, ако желе да наставе издавање листова, потпишу изјаву о верности режиму. У свим освојеним крајевима Наполеон је покретао листове (у Египту, Милану, Далмацији), који су, наравно, били у служби његовог режима“[2].

Из овог цитата се јасно може видети спрега између описаног и онога што доживљавамо гледајући и читајући српске медије. Ради се о политичкој злоупотреби медија у циљу пропаганде која служи одржању на власти одређене номенклатуре људи. То се чини производњом вештачког осећања.

Као што смо већ рекли, ствар се гледа чисто тржишно – имате производ који конзументима није потребан (у овом случају то су људи који врше функцију власти) и који желите да „продате“ грађанима. Ствар је потпуно иста као код продаје непотребног или штетног производа конзументима. Ту се приступа симулацији потребе за истим људима на власти, који не виде реалан разлог зашто би народ поново гласао за њих, те приступају пропаганди и стварају услове за њихов даљи опстанак.

Затим, када се измисли лажна потреба и створи неугодни осећај незадовољства, власт се нуди као лек и као опција која то незадовољство отклања. У српском контексту, то се врши симулацијом страха од непознатих догађаја.

Златко Исаковић пише да је „један амерички психолог 1953. године извео први оглед којим је доказана делотворност коришћења ирационалних и посебно емоционалних састојака људске психе. Пошто је оценио да он и његова странка нису имали изгледа за успех на предстојећим изборима за Конгрес, искористио је прилику да у једном делу свог изборног округа подели летке с изразито емоционалним садржајем и аргументима, у другом делу – с изразито рационалним садржајем и аргументима, а у трећем није делио летке. У првом делу округа добио је сразмерно највише гласова, а у другом и трећем – подједнако мање“ [3].

Из овог се примера јасно види да је изузетно делотворно играти на карту страха од „других“ како би се контролисала власт.

Страх као неидентификован страх од непознатог, стање константне анксиозности је стање од којег болује већина српског становништва. Сви живимо у страху, и страх је главни параметар који одлучује у изборима, како политичким тако и животним. Научили смо да се бојимо непознатог, промене и непознате казне коју очекујемо. Васпитавани смо путем медија попут домаћих животиња и натерани да прихватимо своју неслободу као природно стање ствари.

Основни циљ пропаганде је убедити грађанство да је свака промена нужно лоша, зато што је прати казна и бол. „Људи… пристају на застрашивање (у биоскопима, забавним парковима или при читању књига), али само док могу да контролишу јачину страха у себи. Из биоскопских дворана се може изаћи кад страх пређе (индивидуалне) мере подношљивости…кад застрашивање почне да се врши мимо, односно против воље људи, они почињу да (не)свесно траже начине и средства за отклањање страха…тада се омогућује застрашивачима…да дозирају осећаје страха у жртвама, да бирају жртве по сопственом нахођењу, а и да одређују време…застрашивања“. [4]

Стога је питање опстанка на власти у Србији питање успешног дозирања страха.

Сам Хитлер је полагао велике наде у пропаганду, што се види у његовом делу „Мајн Кампф“ по писању Звонаревића: „..“фундаментални принцип“ успјешне пропаганде „ограничити се на мало и то вјечито понављати“. „Устрајност је“- каже он (Хитлер, прим. М.Д.) – „први и најважнији увјет успјеха“. „Будући да су масе инертне, оне ће отворити своје памћење само хиљадоструком понављању чак и најједноставнијих идеја“. Неки су Хитлерови пропагандни оперативци ту његову „филозофију пропаганде“ претворили у једноставну изреку: „Лажи, лажи и лажи, од лажи ће нешто остати!““ [5]

Овај се цитат најлакше може разумети ако се добро проучи мантра коју слушамо годинама – мантра о ЕУ у којој је живот мед и млеко, и свако ко каже друкчије не жели добро гласачима. Европска унија је проглашена за недодирљиву догму и безалтeрнативни пут је медијски фаворизован као једини избор и једина прихватљива одредница. Заправо, грађани се обмањују систематски и доследно. Ствара се проблем који не постоји.

У овом контексту ради се о свођењу незадовољства у народу на нечланству у ЕУ. Производи се потреба за чланством као решењем свих српских проблема. Ту наступа производ, који је потребан да би регулисао проблем који је медијски створен и који у реалности не постоји. Отуда се стално мора гласати за оне који ће наставити да нас воде путем евроинтеграција, а таквима је у интересу да пут буде што дужи, пошто они понајбоље знају да на крају тог пута нема ничега од обећаног.

Ради се, дакле, о медијској контроли гласова. Нуди се демократски избор између медијски прихватљивих и медијски неприхватљивих кандидата, и грађанин упозорава да гласање за неприхватљивог кандидата има несагледиве последице.

Пропаганда се заснива на експлоатацији страха од промене, која је симулација, али крајње делотворна симулација. На пример, председник Србије Борис Тадић у обраћању уочи расписивања избора каже: „Демократска странка мора да победи на овим изборима и ја вам то налажем… Ови избори имају пресудну важност, јер уколико дођу поново ти људи, који су креирали деведесете – насиље над људима, другим народима и религијама и само деструкцију, могу читав процес започет двехиљадите, који је започео Зоран (Ђинђић), читаву идеју европске, модернизујуће Србије која мења систем вредности и побољшава квалитет живота покренути уназад“ [6].

Из овог карактеристичног наступа виде се главна обележја пропаганде – застрашивање грађана. Страх од промене, који је пратећи симптом анксиозности коју изазивају медији, је заправо, раван клиничком одређењу овог феномена. Страх од промене се препознаје уколико се препознају неки од следећих параметара:

1. проблеми у процесу доношења одлука и често оклевање да се упусти у активност чак и онда када су шансе за успех очигледно добре;

2. тешкоће у решавању проблема који захтевају способности доста ниже од оних које особа поседује;

3. хронично ниско постигнуће;

4. повећање броја грешака у раду након остварења неког циља или након примања неке похвале;

5. уколико се особа одлучи за рад на себи трудиће се да саботира промене и поништи сваки и најмањи напредак;

6. константни негативизам и песимизам.

Иако се ови параметри односе на појединачне особе, лако се могу препознати корелације које су заједничке већини гласача. Медији су произвели константно осећање незадовољства и страха које се ненормално подиже увек уочи избора, а након гласања за медијски прихватљиве кандидате, бирач осећа привремено олакшање.

Ради се о контроли људских емоција, у којој власт игра улогу дилера, медији су дрога, а грађани зависници од похвале медија.

Производња стереотипа путем медија

Политика је, уз помоћ медија, унела мноштво болести у језик, јер што је избор речи мањи, мање је и искушење да се размишља. Стварањем нових термина, а укидањем старих, ствара се, условно речено, нови језик којим се не може изрећи ниједна пркосна, бунтовничка мисао. Тиме ће технолошка револуција заиста испунити свој задатак – претвориће нас у роботе без права гласа.

Речима као што су љубав, слобода, правда треба променити значења.

Први који је споменуо овакав начин говора био је Џорџ Орвел крстивши га термином „новоговор“. „Новоговор“ је манипулација језиком како би се спречило свако критичко размишљање или, како то Орвел каже, „криминал ума“.

У питању је наметање значења. Значење је носилац смисла. Објекат или субјекат на који израз реферише мора бити ослобођен предрасуде и мора се доживљавати као нешто истински пријатно. Стога се смисао значења мора променити.

Мој омиљени, стари пример драстичне промене конотације је промена израза „министарство рата“ у „министарство одбране“. Психолошки осећај који оваква промена изазива је блаже емотивно осећање, мања одбојност и страх. Оваква врста прилагођавања реалности произвела је апсурдне ситуације, те је тако термин „црнац“ добио епитет расистичког, да би уступио место одредници „Афро- Американац“, а термин „белац“ одредници „Кавкажанин“. Нелегални странци су сада „имигранти без докумената“, ватрогасци су „борци против ватре“ (полно неутралан термин), а ђубретари „санитарни инжењери“. Бескућници су сада „стамбено флексибилне особе“. Уместо Божића, користи се неутрални термин „празник“.

Код нас имамо случај да се преко медија врши сатанизација српског идентитета, придев „српски“ се избацује из употребе, сатанизују се традиционалне вредности а некритички промовишу нове вредности, и тако васпитавају деца од малих ногу у духу новог идентитета који се заснива на страху и страној култури. Брише се колективна свест народа.

Сви знамо да је једно од суштинских обележја тоталитаризма тежња одређених система моћи да своју доминацију и контролу прошире и на приватну сферу живота.

Ова тежња се у тоталитаризму није испољавала искључиво као жеља властодржаца да у циљу лакше контроле руководе и приватном сфером, већ и да своју власт и идеју одржавају ширећи је благовременим профилисањем филозофског и политичког мишљења свих својих грађана, још од малих ногу.

Тако се ствара идолопоклоничко друштво – и то је права позадина оваквих политичких потеза.

Циљ је од народа створити послушну хипнотисану масу која ради оно што јој се каже, стиди се себе и на ивици је друштвеног хаоса.

Само таква Србија омогућује привилегије људима који је константно обмањују.

Упутнице:

[1] З. Видојевић, Транзиција, рестаурација, неототалитаризам, стр. 320
[2] М. Бјелица, „Штампа и друштво- Истраживање историје новинарства“, стр. 37

[3] З. Исаковић, „Увод у пропаганду“, стр. 208

[4] З. Исаковић, „Увод у пропаганду“, стр. 209,210

[5] М. Звонаревић, „Социјална психологија“, стр. 203

[6] http://www.politika.rs/rubrike/Politika/Tadic-mladima-Beograd-je-vas-grad-iskoristite-ga.lt.html


http://www.slobodanjovanovic.org/?p=40956&preview=true

Нема коментара: