уторак, 01. мај 2012.

Случај Бранке Бркљач или наличје Ђиласове власти

Пише: Милан Дамјанац



Пре неколико дана београдски градоначелник Драган Ђилас решио је да обрадује све пензионере града Београда слањем 4.000 динара на кућну адресу. Поклон је пратило пригодно писамце у коме се обавештавају пензионери о разлозима ове исплате кад јој време није. Наиме, пензионери у четири рате годишње добијају помоћ од града, а ова рата требало је да буде исплаћена крајем јуна или почетком јула. Ипак, с обзиром да Ђилас, као и његова странка, брину о људима, схватају пензионерске муке а Први мај се ближи, решили су да новац пошаљу раније, злу не требало. Да не беше тих пара, пензионери не би могли до Фрушке горе на уранак.
У писму се наводи да градска власт жели да усрећи пензионере за мајске празнике (баш звучи некако пионирски) и да им пожели пуно здравља, среће, мира и благостања. Наравно, у писму се наводе, доста суптилно, муке и труд градских власти потрошени за обезбеђивање бољег живота свим грађанима. Све то некако дође пред изборе – договори са синдикатима, велика обећања, новчана помоћ, а све се некако после избора и заборави. Опет, имајући у виду да је предизборна парола Демократске странке „избор за бољи живот“, јасно је да се труде да покажу да им је стало до бољег живота грађана. А како и колико је градоначелнику и градским властима стало до живота обичних људи најбоље се види на примеру Бранке Бркљач.
Реч је жени која је годинама радила као координатор за односе са физичким и правним лицима у кабинету градоначелника. После тешке повреде кичме и операције, Бранка Бркљач је померена на ниже радно место а плата јој је смањена за 40 одсто, чиме је у великој мери онемогућено њено даље лечење.Неколико пута покушавала је да дође до Ђиласа, а следећи цитати које ћу навести су делови из њеног писма упућеног градоначелнику Београда.
Писмо Ђиласу
„… Због тога и лоше организације у раду била сам приморана да радим више него што би то иједна кичма издржала и остајем седећи за компјутером до касних вечерњих сати, сама у празном двору, јер је на мој радни сто дневно пристизала гомила писама насловљених на градоначелника. Била сам Вам једина веза и мост са грађанима а, када се мост под теретом обрушио и ја морала на операцију, „неко“ се потрудио да га сруши до краја и избрисао ме као гумицом на начин недостојан човека. Намеру да Вам то лично кажем нисам могла остварити јер је до Вас немогуће доћи. Преварена сам и повређена више пута под капом куће којом Ви руководите. И онда када ми је Ваш шеф кабинета Мирослава Дајц пред операцију рекла да ме моје радно место чека када се опоравим и онда када је моје бањско лечење у њеној незнајућој глави протумачено као одмарање, а не покушај да се спречи операција, и онда када сам молила за помоћ да дођем до препорученог неурохирурга пред операцију високог ризика, а добила одговор да чекам у реду. Преварена сам и када сам позвана на састанак са начелницом градске управе Весном Ивић, која је нас болесне охрабрила слатким хвалоспев о заштити болесних људи од стране града, по налогу и стандардима ЕУ и обавезала да сакупимо сву потребну документацију за упућивање на Комисију НЦЗ, ради процене инвалидитета, па нас онда нико не сме премештати на друго радно место, смањивати плату, психолошки прогањати аи за помоћ у лечењу имаћемо приоритет. Са таквом количином лицемерства нисам се у животу срела. На ту комисију једино мене Слађана Шкорић из њеног кабинета није позвала а, када сам отишла на захтев лекара, ио свом трошку, на комисији су ме питали зашто нисам дошла са радницима Градске управе на процену инвалидитета. Ја сам са стидом говорила истину. Истина је да сам била прва на првом списку који је Секретаријат за здравство проследио кабинету начелнице на даљу надлежност о чему сам писмено обавештена. Изоставили су ме, а после преместили на ниже радно место и плату мању за 40 одсто“.
Бранка Бркљач је, хвала Богу, преживела операцију и покушава да се опорави, али је због свега наведеног завршила у ординацији за стрес и мобинг Института за медицину рада. У писму између осталог наводи:
„Моја болест је тешка и захтева дуготрајно лечење које, због учињеног, нисам у могућности да адекватно спроводим и чије последице могу бити кобне за мој живот. Мајка сам малолетног детета за које морам да се борим и побеђујем болест а, како је моја донкихотовска борба против овог ружног поступка као и санкционисање самовоље и крајње лоших намера које ми на том путу стоје остала без подршке, одлучила сам да Вас још једном замолим да као човек од којег се очекује одговорност покренете поступак за утвђивање истине и позадине лоших намера, покажете величину човека одлучног да делима следи оно што говори, казните самовољу и изведете кривце на стуб срама“.
Скривена природа власти
Наравно, сва настојања и сва писма Бранке Бркљач остајала су без одговора. Овај интересантан, а опет болан пример на најбољи начин осликава природу власти. Осликава лицемерје, небригу па чак и презир према обичном човеку. У ситуацији у којој се на сва уста говори о европским вредностима, о људским правима, о заштити права грађана, о бризи за обичног човека, овај пример осликава бригу за човека који је службеник власти. Бранка Бркљач је била добра онда и онолико колико је била корисна. Била је добра када је, дајући све од себе, часно и поштено обављала посао који нико други није желео да ради. Она је покушала да заиста реши конкретне проблеме грађана. Данас њен посао обављају четири службенице у покушају да надоместе труд 1 којој су се послодавци захвалили тиме што су јој смањили плату и одмогли у лечењу и опоравку. Европске вредности, него шта! То је лице и наличје Србије – бахатост, кршење свих закона и норми, неморално понашање јер све се може уколико сте власт.Уколико се овако понашају према блиским сарадницима, шта мислите колико ће бринути за народ и државу?
Све наведено доста говори о томе на који је начин перципирана важност посла којим се Бранка Бркљач бавила, посла који се тицао решавања проблема и мука обичних грађана Београда. Нити је икога било брига за грађане нити за службеницу која то сама ради. Та врста бахатости говори много о природи људи који врше јавне функције. Говори о њиховом доживљају народа, мука обичног човека и било чега што се налази изван њих самих. Њих занимају једино – они сами. Тако се потврђује да наша власт сматра да је народ ту ради њих, а не они ради народа.
Случај Бранке Бркљач је парадигматичан из још неколико разлога од којих ваља навести три. Први је да се обратила поверенику за равноправност, који јој, наравно, није помогао. Толико о заштити људских права. Други је да је поређењем овог случаја и случаја пензионера са почетка текста сада јасно да би Бранку Бркљач градски званичници вероватно и обишли након операције само да су у болничкој соби биле постављене телевизијске камере. Све нас ово доводи до трећег разлога – људи се посматрају као објекти и овце за шишање, а властодршци као недодирљиви богови.
Заправо, они представљају непогрешива божанства и веровање у њих мора претпоставити неколико догми које се не смеју прекршити, а које се крше када се камере угасе. Ових божанстава се тиче искључиво њихова добробит и ничија друга. Као такви, стављају нам до знања да су људи потрошна роба. Попут батерије. Када се батерија потроши, купује се нова. Тако се нико и не пита шта је са Бранком Бркљач, зато никога није брига за њену судбину и зато је њена судбина парадигматична. Она није људско биће, већ потрошна роба.Као што је и читав народ потрошна роба. Он није важан, заменљив је. Послодавци који не показују ни минимум бриге за њено здравље показују још мањи степен бриге за народ који живи у немаштини и беди.
Богови на земљи
Међутим, с времена на време богови морају да обнове свој мандат како би наставили да врше истакнуте божанске функције. Зато је и могућа, замислива и реална управо манипулација којој присуствујемо, у којој нас са билборда и телевизије гледају насмејана лица наших милих власника власти и привилегија који су, за тренутак, заборавили да су богови. За тренутак, малецки тренутак, који долази искључиво пред изборе, страх их обузима и они схватају да имају само привид моћи а да глас народа има реалну моћ. Тада схватају да су смењив, а то их јако плаши.
Разлози њиховог страха су вишеструки, али је највећи управо у томе што они одлично знају како је на врху Олимпа и колико се тамо могућности пружа. Знају колико се тамо човек осећа моћно, колико је лепо бити свемогућ, бити изнад судства, закона, морала и Устава. Замислите да неко други осети сласт тих висина како би се та друга, нова власт поставила? Можда би уследила хапшења бивших властодржаца због бројних малверзација и кршења закона, чиме би постало јасно да они више немају моћ и заштиту, већ да су део баш оног народа којег су толико презирали и смејали му се. Тако би садашњим властодршцима могло да се догоди да након пада са власти дођу у сличну позицију у којој је била Бранка Бркљач. Напуштени од свих, заборављени, шиканирани и кажњавани, далеко од Олимпа. А то се – верујем да се тренутна власт слаже – никако не сме допустити. Власт морају задржати по сваку цену пошто су они ипак још увек божанства.
Како Бранка Бркљач рече у закључку свог писма: „Тражим одговор на питање ко ми је судио и зашто?“. И сви ми тај исти одговор тражимо годинама. Само што ми у принципу знамо и ко и зашто.


Нема коментара: