Повратак националном идентитетском обрасцу

Пише: Милан Дамјанац



Шта заправо јесте идеално друштво? Уколико замислимо некакву слику идеалног живота и друштва, и покушамо да јој тежимо, увек ћемо бити незадовољни. Наиме, никада реалност неће довољно подсећати на замишљени идеал. Платон је уметности придавао мали значај управо због тога што је сматрао да уметник подражава природу, и да је уметничко дело тиме удаљено од природе. Уколико имамо у виду да је сматрао да природа представља одраз идеалних идеја, јасно је због чега је сматрао да је уметничко дело двоструко удаљено од истине. У том смислу, остварена замисао је сенка оне идеје коју смо желели да остваримо, а та сама идеја је ублажена верзија идеалне замисли о којој сањамо. Стога, уколико ову аналогију пребацимо на социолошки терен, незадовољство је реална последица превеликих очекивања и сопствених тежњи.

Људске тежње произилазе из доживљаја живота и света; дакле, из саме природе али и специфичних социо-културних околности у којима се човек налази. Тежити ка све бољем и праведнијем друштву је нормално, и више од тога- то је непходан процес, инхерентан човековом бићу и хришанској култури у којој обитавамо. Макс Вебер је говорио да „човек никада не би достигао оно што је могуће када не би стално изнова посезао за оним што је немогућно“. Јасно је, међутим да апстрактни појмови нису нешто што се може у потпуности отелотворити у реалном свету; они су продукти људске имагинације и културе која често занемарује реалне домете и ограничења људске природе, унутрашњих психолошких мотива и реалних односа моћи.

Примена филозофије на политику у могућности је да изнедри буквално схватање апстрактних појмова. Тако, у рукама оних који желе промену, политички успех и бољи живот преко ноћи, апстрактни појмови делују пожељно и прихватљиво. Надасве, корисно. Коришћење апстрактних појмова „слободе“, „братства“, „једнакости“ довело је ове идеале до апсурда, делом због злоупотреба идеја, делом због обећања која се не могу остварити у пракси што производи велико незадовољство. Саме идеје нису проблематичне као такве- проблематична је представа да се недостатак те идеалне слике којој се тежи може остварити одмах и преко ноћи иако је остваривање теорије у пракси у потпуности немогућно. Таква представа полази од погрешне слике о човеку, људској природи, друштву и историјским законитостима. До сваког напретка и побољшања долази се постепено и поступно.

Уколико размотримо ситуацију у Србији, постаће нам јасно да већ дуго живимо у земљи која је испуњена заблудама. Када се довољно дуго говори у конструкцијама које подразумевају претходно неупитно и неодговорно коришћење апстрактних појмова са обећањем да ће се у потпуности, колико сутра, отелотворити, резултати могу бити поражавајући. Након педесетогодишње титоистичке индоктринације која је почивала на заблудама, лажима и неодговорним обећањима и очекивањима тешко је прихватити да је реалност сасвим обична (некада и суморна) а реални домети и очекивања умерени и да их је неопходно достићи тешким и преданим радом. Титоистичка индоктринација је пронашла пут до српских медија, образовних установа, уџбеника и напослетку, до наших умова, стварајући тешко премостиви јаз између Срба и српске културе. Срби су, након слома комунизма, на неки начин остављени на ветрометини, „бачени“ у свет који не познају, коме нису дорасли, окружени далеко спремнијим и боље идентитетски наоружаним народима. Уместо да српска владајућа елита изнађе начина да помогне и усмери сопствени народ, она је, част изузецима, учествовала у самообмањивању и обмањивању народа. Онај део елите који свесно обмањује народ храни се и преживљава на његовој муци и безнађу. Тај део елите свесно потпирује народна надања, да ће, кад тад, бити боље, и да ћемо, када уђемо у Европску унију бити бољи, јачи и богатији.

Конструкција о Европској унији као земаљском царству дуго се градила. Она је послужила као изванредан и пожељан циљ, довољно нереалан, у чије одређење могу ући појмови „слободе“, „једнакости“, „братства“, фразе о „економском просперитету“ и томе слично, иако Европска унија нема много тога заједничког са старом Европом која је настала на хришћанским вредностима и узвишеним идеалима. Било како било, ЕУ се од легитимног политичког циља претворио у безусловни идентитетски циљ који представља бег од свих српских проблема.

Тако смо, уместо враћања себи, својим идентитетским коренима и српској култури дошли до ситуације у којој очајнички желимо да постанемо неко други, да заборавимо ко смо. Интеграције су се, по Србе, увек испостављале као кобне, почевши од Југославије, што умногоме сведочи о слабости српског националног и културног идентитета.

Данас, изнова, српска елита понавља грешке које су нас и довеле у овако тешку ситуацију, и, док са једне стране, заступа интеграцију земље у транснационалну творевину, дотле ради на регионализацији и цепању државе на мање административне јединице.

Не ради се довољно на већој интегрисаности српског друштва у једну целину, односно на превазилажењу српских подела. Уколико се има у виду да се Србима намеће готово емотиван однос према чланству у ЕУ, као што им се својевремено наметао емотиван однос према комунизму као „царству слободе“, јасно је зашто такав однос један део нашег народа нема према сопственој држави и зашто је доживљава као страно тело. Пјотр Кунцевич је истакао да „…ако не постоји емотивно учешће у било којој друштвеној заједници, онда не вреди у њу ни улазити, остајати, бити одан, посвећивати јој се“ [1] Кунцевич на неки начин антиципира метод којим се Србија припрема за чланство у унији- није дакле у питању рационално промишљање, које се заснива на државним интересима већ емотиван однос који је политички погубан. Није дакле, кључно питање разматрање Европске уније као идеје, већ нема чак ни рационалног промишљања, питања- зашто би у ту организацију ваљало ући. Јасно је да „свака идеја која може наићи на подршку може постати владајућа током неког временског периода“ [2], посебно ако иза ње стоји велика медијска офанзива, међутим, чуди како рационалног промишљања има и сувише (додуше несувислог) када се ради о питањима која су од примарног значаја за сваку државу (или би бар то морала бити).

Тако, на пример, одустајање од Космета се правда рационалном разлозима. Неопходно је, кажу нам , да емоције и „митски статус Косова у српској култури“ оставимо по страни, док се улазак у ЕУ оправдава подсећањем да смо део „цивилизованог Запада“, „да је то нужно ради општевредносног система“ односно, ЕУ добија статус митске представе који се мора достићи, док је Космет, како би Ниче рекао „ишчезавајући мит“ који подсвесно опстаје и тешко се напушта, пошто је природан део наше колективне свести и културе. Под тим изговором одустаје се од суверенитета и територијалне целовитости сопствене државе. Независно од тога, важно је стати у одбрану традиционалог предања, легенди и митских представа; не само зато што је тешко направити разлику између рационалног и ирационалног у културном обрасцу једног народа, већ зато што и сама политика „постаје историја, историја легенда, а легенда, пак, служи свима“ [3]. На тај начин легенда, била истинита или уобразиља, увек је више од тога; она је једини начин упознавања духовног развоја народа. Мит је, свакако, и независно од тога, посебна културна форма.

Културни и национални идентитет

Национални идентитет и културни образац су предуслови јединствене нације и стабилне државе.

Повратак српском националном идентитету и култури је нужан. Сами Европљани су итекако свесни да се Европска унија претворила у својеврсни “мелтинг пот“, у коме се дешава процес акултурације и привидне мултикултурације који ће се сам преображавати у процесу сједињавања у једну, општу, културу без културе. Створиће се универзални испразни идентитет, али без претходно оствареног личног идентитета и очувања богатства културних различитости.

Да не заборавим, идеја “мелтинг пот“- а је преузета из наслова водвиља који се давао у Њујоршком позоришту, 1909 године. Аутор комада желео је да ода пошту великом алхемичару који стапа и спаја својим очишћујућим пламеном- Келте и Латине, Словене и Тевтонце, Грке и Сиријце. Идеја из водвиља је у међувремену постављена на већу позорницу- целокупну земљину куглу- а репризе, сада већ без аплауза, гледамо свакодневно.

Идеја мултикултуралност умире у самој Европи, и на делу је повратак традиционалним вредностима и културним обрасцима. Национални идентитет јача у Европи, што потврђују и речи Јан Буруме, професора људских права на колеџу Барџ у Њујорку: „Међу многим Европљанима, не само у Холандији, постоји осећање да су напуштени у свету који се брзо мења, да су мултинационалне корпорације моћније од нација-држава, да је градским богаташима и високообразованима веома добро, а да обични људи у провинцији пропадају, док демократски изабрани политичари нису само беспомоћни већ су се срамно предали тим већим снагама које угрожавају обичног човека. Толеранција се не доживљава само као слабост, већ као издаја.“ [4] На делу је, дакле, процес обнове националних држава који долази из народних слојева, док се елита доживљава као сметња.

Не треба ни спомињати да, док се политичке елите на сва уста хвале вредностима толеранције и мултикултуралности, један читав континент умире од глади, док се земље трећег света експлоатишу а ратни сукоби вештачки изазивају. За то време, у Европи су на мети остаци хришћанске цивилизације, а доведен је у питање и опстанак аутохтоног европског становништва. Резултати избора у већини европских држава говоре да су Европљани свесни проблема имиграната, губитка идентитета, суверенитета и достојанства. У том смислу, српски народ се мора вратити себи.

Шта је уопште, овако схваћена култура? Слободан Јовановић истиче да је „култура шири појам и од науке и од уметности и од политике…Када је реч о култури једног народа, морају се узети у обзир све гране његовог духовног живота: не само његова наука, него исто тако његова вера и морал, његова књижевност и уметност, његова политика и право, његова војска и привреда, његови обичаји и забаве…Тек се на основу свега тога може рећи какав културни образац тај народ има и колико је тај образац продубљен и префињен“ [5].

Српска култура се мора градити на постојећим основама. Као што развој личности подразумева задржавање суштинског, тако и развој културног и националног идентитета подразумева ослањање на пређашња искуства, на сопствену историју, традицију, културу али и константан развој, себеосмишљавање.

Идентитет се мора изнова задобити као поново осмишљен, он се мора сагледати, сада када обитавамо ван њега, мора се афирмисати кроз своје позитивне стране и опет постати актуелан. Међутим, рад на културном и националном идентитету никако не представља само пасивно преузимање већ осмишљених садржаја. На идентитетској политици ваља константно радити и усавршавати је, прилагођавати новом времену, али при том никако не губити из вида оно што је прошло и што треба у свести једног народа да преживи као идеја и начин живота. Чак и у овако глобализованом и немилосрдном друштву кључна обележја српског начина живота морају се сачувати и донекле модификовати како би били основа снаге српског народа и очувања историјског памћења у садашњости и будућности. Ниче је говорио да „постоји један степен несанице, преживања, историјског смисла, на којем оно што је живо бива оштећено и најзад пропада, па био то човек, или народ, или култура“ [6].

Управо због тога неопходна је поштена и темељна анализа српског националног и културног идентитета, увиђање слабости и осмишљавање нових садржаја. Жива култура је она култура која се стално мења задржавајући своју суштину.

Српски идентитет мора садржати специфичне културне вредности и националне циљеве. Варирајући чувену Сартрову мисао, да “биће није оно што јесте и јесте оно што није“, можемо рећи да је идентитет, као и идеја, увек више од оног што реално јесте, он је замисао, тежња да се доврши ониме што није присутно а желели бисмо да јесте, а пошто је тај недостатак немогуће надоместити у потпуности, уместо целине и циља, имаћемо пројекцију остварености и пројекцију целине која је неопходна у развитку нације. Имагинарна допуна онога што јесте реално. Свест о националним циљевима је свест о недостатку.

Једино нација која живи историју јесте покретач развитка човечанства. Тек у том превазилажењу и самопревазилажењу, нације задобијају прогрес, чиме човечанство остварује прогрес. Тек у том односу пријатељ-непријатељ прогрес се задобија кроз самопревазилажење. Управо зато, на културном плану, човечанство добија услед борби култура да надмаше једна другу. У том изобиљу различитости показује се исконска људска вредност и потреба. Обитавање изван контекста културе и нације је немогуће. Оно може бити само као обитавање у култури безвремене садашњости коју Срби морају да превазиђу да би постали народ који обитава у историјском смислу. Срби морају константно себе изграђивати изнова, чувајући сећања о ономе што је прошло и што више није; српство није стање. Оно што је прошло не може бити целокупно одређење већ део процеса. Нација је процес, кретање.

Тренутна политичка ситуација у којој се српски народ налази је поразна. Околни народи присвајају српску историју и културу, мењајући прошлост. Суштина је схватити да прошлост, историја, није нешто што се не може присвојити и постати туђе, управо због тога што се „све више указује да ништа није непредвидљивије него прошлост, односно да узрок друштвених процеса више није сувисло тражити у прошлости. Корен свих проблема увек је у садашњости; историја је само пројектована слика садашњег друштва уназад“. [7] Стога је неопходно осмислити и изградити јединствен српски културни простор. Културни диверзитети могу да нанесу само штету малом и све мањем српском корпусу.

Црна Гора је прави пример покушаја да се изгради сепаратни идентитет на темељу културне различитости. Стога, црногорска власт и интелектуелна елита раде на изградњи културног обрасца који би искључио српске елементе. Нешто слично се догађа и у Војводини, који не подразумева етничку већ искључиво културно-обичајну и географску припадност. Успех војвођанског идентитета је видљив на први поглед. Успело се са наметањем заједничког осећаја припадности, прихватања одговорности за заједничку судбину и заједничких тежњи. Војвођани су целина за себе који ће се, како године буду пролазиле, све више удаљавати од својих сународника, који покушавају да сачувају обрисе народног идентитета. Из свега приложеног јасно је да српска нација не може да поднесе исувише диверзитета као део себе, јер ће они временом, постајати и фактички одвојени од ње. Сепаратни идентитети генеришу и сепаратне интересе који увек прелазе у фактичко стање и реалне тежње. Оваква политика је увод у даље цепање Србије и даљу нестабилност. Суштински је неопходно да се на пољима језика, дијалекта, обичаја постигне општи консензус и тиме створи универзални српски простор који не сме ни по коју цену да искључи Србе ван границе садашње државе.

Српска национална идеја мора да обухвати своје одређење кроз афирмацију свега што је била и што ће бити. Она мора превазићи самонегирање, које јој може донети само аутошовинизам, међусобне деобе и сукобе. Непостојање свести о јединству данашњих Срба је више него очигледно иако су исте вероисповести и етничког порекла (поделе на Војвођане, Шумадинце, Косовце, Босанце, Крајишнике, Београђане итд.). Управо непостојање снажног националног идентитета који је заснован на јединственом културном обрасцу условљава овај феномен. Овакве деобе се морају превазићи пошто оне неће задуго остати само културолошке природе, већ могу довести и до крвавих грађанских ратова, што би значило дефинитивну пропаст и истребљење српске нације.

Завршићу ово разматрање Ничеовим речима: „морали бисмо тачно знати колико је велика…моћ…неког народа, неке културе; мислим на моћ да се из себе особено израста, да се прошло и страно изобличе и утелове, да се ране исцеле, изгубљено замени, а разбијени облици из себе поново уобличе“ [8].

[1] Пјотр Кунцевич, Легенда Европе, Клио, Београд 2007, стр. 11


[2] Војислав Становчић, Политичка теорија, том I, Службени гласник, Београд 2006, стр. 282

[3] Пјотр Кунцевич, Легенда Европе, Клио, Београд 2007, стр. 293

[4] http://www.danas.rs/dodaci/vikend/rat_protiv_tolerancije.26.html?news_id=82587

[5] Слободан Јовановић, Културни образац, Стубови културе, Београд 2005, стр. 41, 42

[6] Фридрих Ниче, Несавремена разматрања, Плато, Београд 2006, стр. 78, 79

[7] Саша Недељковић, Част, крв и сузе, Златни змај, Београд 2007, стр. 68

[8] Фридрих Ниче, Несавремена разматрања, Плато, Београд 2006, стр. 79


http://www.slobodanjovanovic.org/2011/02/25/milan-damjanac-povratak-nacionalnom-identitetskom-obrascu/