Где ће нас оваква влада одвести?

Пише: Милан Дамјанац

Довољно је времена прошло од формирања нове владе и ред је да се каже нешто о њеном карактеру. Наравно, више разлога је зашто нећу набрајати сваку изјаву коју смо чули, а два су кључна. Први је што је то већ довољно пута речено у разним анализама а други да нисам неко ко исувише придаје значаја изјавама осим уколико их не прате конкретни потези. Оно што се тренутно види могло би да се искаже на следећи начин: добили смо владу која, покушавајући да иде у добром смеру, мало по мало, прави пар корака уназад и тако изгледа да се једва помера. У принципу ствари се одвијају у бољем смеру него за време владавине ДС, али то иде веома споро, уз превелики број грешака које показују да ова влада може бити само прелазног карактера, што је раније уочио Цвијановић. Опет, са друге стране, у неким стварима властје превазишла очекивања – пре свега понашање Николића – док је у другим разочарала, и то на своју штету. Медијска и интелектуална елита остала је нетакнута, а зашто је важно да се што пре загази у тај муљ, ваљда је јасно сваком.

Српска је историја толико бурна и тешка да је једна од важних особина коју је изродила у народу била трпељивост и невероватан нагон за преживљавање. Трпељивост народа, са једне стране, и нагон за преживљавање, са друге, временом су, у слободи, родиле обесправљени народ, на једној страни, који бесомучно трпи неправду и не успева да је промени, и елиту, која невероватним нагоном за преживљавање успева да опстане у сваким условима. Нешто слично видимо и данас.

Дојучерашња интелектуална, медијска и привредна предстража Брисела у Србији нагло је променила дресове и сада игра за победнички тим. Додуше, само привидно – она подржава настојања победничког тима да постане исти као онај претходни. Наша елита је још једном доказала да је од изузетне користи за странце и за себе. Да сам којим случајем функционер ЕУ, био бих одушевљен елитом у Србији, која медијски простор просто прождире – боље и оданије савезнике и браниоце идеје о уласку у ЕУ не можете наћи нигде, па ни међу самим функционерима Уније, који стрепе за њен опстанак.

Е сад, све је то тако како јесте, али нешто остаје нејасно у целом замешетељству. Шта ради наша власт на том питању? Није ваљда да је Вучић озбиљно поверовао да је Шапер, па ће након пар кафанских састанака са газдом европског сервиса натерати РТС да извештавање уподоби властима? Није ваљда озбиљно неко поверовао да је паметно испоштовати исконтруисану доктрину „слободе медија“ и оставити медије у рукама странаца, домаћих тајкуна и политичара који извршавају туђе налоге? Зар напредњаци мисле да ће им такви еврофанатици помоћи или бар бити неутрални? Зато на телевизији гледамо серијал о „патриотској пљачки“, критике изјава Николића о ЕУ, наступа у УН и томе слично.

Е сад, знам да ходам по танком леду и да ће испасти да се залажем да напредњаци укину слободу медија и поставе своје кадрове, што јесте недемократски. Међутим, у суштини слобода медија не постоји одавно, а у периоду Тадићеве власти сва је контрола медија била на једном месту и њихови су људи заузели све важне позиције у медијима. Уколико је угрожавање слободе медија ослобађање јавности од притисака те и такве елите, онда свакако јесам за то. Да, жао ми је и криво, и мислим да није у реду да сада напредњаци ураде исто што и ДС, и да само замене те људе својим. Било би добро да се људи поштено бирају на конкурсима, али не лези враже.

Чим сам на то помислио, пробудио сам се из лепог сна, који многи моји сународници још увек сањају. Нисам до те мере наиван да бих поверовао да ће се то икада догодити. Зато и верујем да се ради о прелазној влади, која ће учинити бар мало више позитивних ствари него негативних, али само уколико буде решила проблем медија и тзв. елите, која дефилује по ТВ емисијама. Уколико не реше питање медија, њима ће се обити о главу, тако да је у крајњој линији то питање које одлучује и о њиховом опстанку на власти.

Друго, ДСС је направила добар потез подношењем тужбе Уставном суду која се тицала надлежности АП Војводине, чиме је новим властима дала пенал који се мора искористити. Уколико се на било који начин пристане на договор са покрајинском администрацијом како би се Устав прекршио или да се Устав промени, то би ову владу неповратно окарактерисало као штеточинску и супротстављену националним интересима.

Треће, потези владе у борби против корупције су изненађујуће значајни, али је питање колико се та тема може експлоатисати. Може се Вучићу лако десити да ту тему, као политички релевантну, исцрпе врло брзо, јер је економија земље, питање које највише мучи народ, у очајном стању. И ту долазимо до правог проблема ове владе, а тиче се нездравог микса Динкићевог економског умећа, Дачићевог инстинкта за преживљавањем и Вучићеве жеље за доказивањем. И ту се тешко може било шта рећи сем да је економија у ужасном стању и да то сигурно не може поправити онај који ју је добрим делом у то стање довео. Такође, одлука о повећању ПДВ чак и за опрему за бебе је скандалозна и ко год да је смислио генијалну идеју о попуни буџета порезом на новорођенчад треба да одговара и за ову срамну одлуку, супротну националним интересима. За ту срамоту сви су подједнако криви.

Такође боде очи Дачићево несналажење на премијерској функцији. Очекивало се да ће се у тој улози снаћи боље и да ће умети да донесе важне одлуке мимо напредњака. Међутим, показао је, бар засад, да нема ту политичку тежину и, уколико се нешто не промени, мислим да ће много његових гласова на наредним изборима отићи напредњацима, пензионерима и, зашто не, Дверима. Вучић је, са друге стране, оставио утисак човека који не робује Дачићевом ауторитету и видећемо колико ће таква влада потрајати.

Било како било, свима је јасно да је економија земље у тешком стању и да се оно неће и не може поправити у наредном периоду. Чак и да имамо најбоље стручњаке на челу финансијских институција, у наредних осам година не може се санирати скуп катастрофалних одлука од 2008. до 2012. године, а камоли побољшати ситуација. Одлив мозгова је већи него икад, посла нема, новорођене деце такође, и ко ће преостати у Србији и како ће ова нација опстати, питање је на које није лако одговорити.

Са друге стране, позитивно је што се види извесно приближавање Русији и одговорнији однос према грађанима и суседима. Политика је ипак мало добила на дигнитету у односу на време Тадића, које је обележено извињавањима, понижавањима и пристанку на све ултиматуме. Николић, са друге стране, и држањем у УН, и према светским лидерима, и понашањем према сопственом народу заузима државнички став, који, чак и уз све његове грешке, прави јасну линију раздвајања између њега и Тадића, тако да он, после неколико неспретних изјава, показује да ипак има капацитет да функцију обавља квалитетно.

На крају, питање свих питања – Космет. Чињеница да је влада прихватила, мимо скупштине и Устава, споразуме које је потписивао Борко Стефановић, фактички нарушава интересе земље. У принципу, чини се да и о овом питању нема слоге између напредњака и социјалиста, и нисам сигуран како ће се то завршити. Извесно је да се поново ради о покушају да се удовољи немачким захтевима те остаје да се види на који начин ће српска влада удовољити захтеву о укидању српских институција на Космету, и то ће такође бити одредница ове и овакве власти.

До тада, можемо рећи само две ствари – прва је да је крајње време да наши политичари схвате да се Нови Сад брани у Приштини, а друга је да српски народ не обавезују признања и одлуке било које владе које су донесене мимо скупштине и жеље грађана Србије, који једини имају то право да одлучују о границама и њиховој промени.

Мора да се схвати је да не постоји други начин да се помогне српском народу и држави до неке врсте наде у напредњаке да ће, бар вођени личним политичким интересима, демонтирати део наслеђеног система, што би отворило пут другачијој интелектуалној, политичкој и медијској елити да заузме своје место у друштву. Међутим, ако мислимо да икада имамо заиста националну власт у Србији, морамо да натерамо националне странке да престану да износе невероватно нејасне ставове, да престану да се баве личним сукобима, поделама, оптуживањима, да једном погледају какаве кадрове нуде народу на изборима и, када све то лепо сагледају, донесу и план опоравка нације и земље. Дакле, не план који ће говорити о конкретним проблемима на општи начин, већ план који ће садржати конретне одговоре на следећа питања:

1. Како да спречимо исељавање младих из земље;

2. Како да спречимо стварање војвођанског националног идентитета;

3. Како да зауставимо белу кугу;

4. Како да ојачамо српски национални идентитет;

5. Како да спречимо исељавање Срба са Космета и наставимо борбу за целовитост земље;

6. Како да спречимо даље цепање земље и пронађемо савезнике у свету;

7. Како да успоставимо економски ситем који ће барем нашој деци пружити достојаствен живот.

То су питања на која људи желе одговоре, а не фразе. То су питања која се народа тичу, а не међусобне оптужбе, препирке, намештања, мешетарења, оговарања и слично. То су питања на које националне странке морају конкретно да одговоре, а ако не желе или не могу, онда нека слободно нестану са политичке сцене.

И ја и други аналитичари можемо говорити о решењу ових проблема врло директно, али нико од нас нема утицај на провођење решења. А оне странке које ће и после свега, и после протеклих избора који су много тога разјаснили, и после овако очајне ситуације у земљи која се може превладати само слогом и јединством, наставити да се баве унутрашњим поделама и оптуживањима или које ће свести политику на свађу са другим националним странкама требало би што пре да пропадну и уступе место новим снагама. А то ће се врло јасно видети на следећим изборима. Свако ко се не буде борио за општу ствар и буде се служио фразама ма ког типа, нестаће са политичке сцене. Ко год се не буде бавио решењима проблема које прете да српску нацију одведу у нестанак добиће баш онакве резултате какве заслужује. Никакве.

http://www.vaseljenska.com/misljenja/gde-ce-da-nas-odvede-ova-vlada/