Пише: Милан Дамјанац
Обележисмо скоро један важан датум у српској историји- дан када је све пошло наопако. Дан када је ступило на снагу примирје у Првом Светском рату. Тај је дан важан из много разлога, мада се њиме нећу претерано бавити. Зарад наше приче, довољно је рећи да ми и данас не знамо да ли обележавамо победу, пораз или нешто треће. Не знамо ни где су наши преци сахрањени, а већина више не зна ни зашто смо, против кога и када ратовали. Као што се и даље делимо око свих историјских датума у нашој прошлости, као што и даље не знамо ни како ни зашто смо стигли до стања у којем смо данас, тако не знамо ни шта обележавамо. Обележавање овог датума, када нико није знао ни шта обележавамо говори много тога о нама данас.
Гаврило Принцип је уклесао у ћелији- „наше ће сјене ходати по Бечу, лутати по двору, плашећи господу“. А данас, наше сјене лутају по блату тражећи мало помија како не бисмо помрли од глади. Није ово прича о нашим политичарима, ни о нашим прецима, нити је тирада о томе како су они били бољи од нас. А били су. Да нису, данас нас не би било, а сутра наших потомака бити неће јер смо ми они који јесмо и ти какви јесмо, тако да ћу се сада обратити Србији, онако фиктивној, имагинативној, колективној представи свих нас, оној која данас јесте а која је могла бити толико више од тога.
Србијо, излапела и уморна, на смрт болесна, воли ли те ико, чека ли те игде на овоме свету боља будућност? Има ли Србијо, наде за земљу која је заборавила све своје, и своју историју и своје корене и своје великане. Има ли наде за земљу која другима прашта и заборавља, само не заборавља и не прашта себи, која само себе мрзи. Има ли наде за земљу која успех не прашта управо због самомржње коју стално осећа. Има ли будућности за народ који мрзи искрено и у континуитету само и искључиво самога себе?
Превише грешака, превише поновљених разреда историје да би се преживело. Превише просуте крви и зноја у муци, а премало радости. „За шта смо ратовали и кога смо бранили“- питају се Срби данас, не схватајући да се увек ратовало и бранило право да се постоји и опстане. Ратовали су наши преци, бранили, умирали да би нам дали шансу за живот. За живот који ми овако испразно живимо, престрашени, уплашени од живота, од себе, у страху од сутрашњице и историје. Уморни од историје, уморни од живота, сами себе мрзимо, сами себе убијамо и сами себе затиремо. Гробови наших великана и хероја у корове су зарасли, ни имена им се не сећамо. Не памтимо Милоша Великог који нам је државу створио али знамо све о Сулејману. Ех, Милоше, коме си ти стварао државу?
Правимо се као да је данас наступило најтеже геополитичко време у историји не схватајући да смо увек били окружени недаћама и да су наши преци живели борећи се да опстану јер се само тако може опстати на овом делу света на коме смо.
Не бринемо о култури, не знамо ни где је лево ни где је десно, не знамо које писмо користимо, којим језиком говоримо, које смо вере, али знамо да се мрзимо. Мрзимо једни друге, придошлице, оне са мало тамнијим или светлијим теном, са оваквим или онаквим нагласком, из овог или оног града и поднебља…њих примећујемо и непогрешиво обележавамо јер њих, као и нас, нико нема да заштити: они су ми, те стога небитни. Не мрзимо ми никога сем нас. Опасно је мрзети некога другога. Други имају људска права, само ми немамо. Такви смо какви смо.
Телевизија нас је потпуно искварила, никад нисмо ни срећни ни задовољни. Увек завидљиви и увек бисмо хтели да будемо неко други, само да не будемо ми.
Волимо идолопоклонство, купамо се у њему, те је неко за нас или најбољи или најгори. Или смо у апатији или у еуфоричном стању. Када смо у првом, ништа нас не занима нити задовољава, мислимо да је све пропало- као данас- и ништа не може да нас тргне. Може туђа несрећа, негде далеко од нас која показује да смо још увек слободољуви народ (попут Либије), али не може домаћа несрећа. Огуглали смо на несрећу свуда око нас, на подметачине, на политикантво, на лопове, на лажове. Уопште нас то не занима, то је константа коју не желимо да мењамо.
Не обраћамо пажњу једни на друге, не виђамо фамилију, кумове, игноришемо проблеме, вичемо несрећном самоубици на мосту да скочи брже јер задржава ред на мосту. Када смо у еуфорији тада мислимо да смо најбољи на свету и потпуно смо неурачунљиви. Верујемо да нам нико не може ништа, нездраво смо самопоуздани, политика нам је потпуна фантазмагорија и јуримо у провалију. Након првог разочарења опет упадамо у апатију и сматрамо да је све пропало, више се и не рађамо, нити живимо, већ животаримо. Више и не излазимо из куће већ стрпљиво чекамо смрт да нам дође да се коначно мало одморимо. Такви смо какви смо. Више волимо туђе него своје, све је туђе и веће и лепше. Више желимо да се докажемо комшиници него својој жени.
Своју децу тероришемо, туђу мазимо. Наша никада није довољно добра, док је друга сјајна. Туђи успеси су или и наши, или ћемо наћи начин да их представимо као неуспехе. Олајавамо једни друге, једни другима подмећемо. Пливамо у корупцији, ништа не може да се уради без добрих познанстава, не постоји легалан конкурс, ред, рад, било шта што подсећа на нормално друштво. Влада потпуна апатија у друштву и анархија у држави. Сви знамо све и нико не предузима ништа. Не личимо на колектив већ на безличну масу.
Шта тек рећи о обожавању наших политичких странака?
Сви идеализујемо вође по жељи и карактеру и свако своме верује највише на свету. Ако вођа каже да скочимо кроз прозор- скочићемо. Нико и не обраћа пажњу на аргументе, јер тај који напада нашег вођу на власти је сигурно поткупљен. Зар бисмо ми икада желели да саслушамо аргументе? Боже сачувај, вођа је или безгрешан или није вођа. На власти смо осиони, без власти смо бесни и жељни да и ми пробамо мало, а осећај стида више уопште немамо.
Жене не желе да рађају, под утицајем глобализације, еманципације и медија, мушкарци немају храбрости да им приђу, бракови се распадају на сваке две године, а ми причамо о Космету. Да се разумемо, треба причати о Космету. Међутим, ваља решити и неке друге проблеме. Не можете у Београду у већини радњи да купите бенкицу за бебу испод 1500 динара! Да ли се неко буни? Где су протести поводом тога? ПДВ на одећу за бебе повећан, опет ништа- тишина. И сви то знају и сви се буне, али приватно, да их не чује комшија. Опасно је окупити се са истомишљеницима на истом месту, може се то лоше завршити.
А и они који имају енергије троше време и енергију на унутарстраначке зађевице и безначајне борбе за високе функције и положаје, губећи сваки осећај за реалност и везу са својим народом.
Наш народ има необичну потребу да стално криви другога за своју ситуацију. Некада то има смисла, некада не. Склони смо теоријама завера које, чак и да јесу у одређеном делу тачне, не оправдавају пасивност. Такве идеје и теорије воде у потпуно мирење са судбином и проналажење кривца. О нечем сличном говорио је психолог Ерик Берн, и то је назвао „феномен дрвене ноге“. Наиме, када се год човеку са дрвеном ногом пребаци за квалитет живота или какву грешку и ману, он ће одговорити- „шта сте уопште очекивали од човека са дрвеном ногом?“.
Таква врста психолошког заобилажења проблема није здрава и генерално је психолошки погубна за мале народе. То, опет не значи да је здраво, истинито и исправно мислити да све зависи од нас. Не зависи, наравно да не зависи. Међутим, морамо дати све од себе да од нас зависи што више. Ова мана нас затим, следствено води до следеће мане, која се на прву логично надовезује по систему узрок- последица. Тако се лако миримо са неправдом, како оном која се наноси нама, тако оном која се наноси сународницима. Реагујемо на неправду над туђим народом, зато што верујемо да неправду над собом исправити не можемо, јер од нас ништа не зависи.
Не постоји однос према држави у оном смислу у коме би народ био конститутивни елемент који спроводи своју вољу. Да је тако, може се уверити свако ко познаје наш менталитет. Сви имамо једнако мишљење о држави, систему, запошљавању, везама и везицама, мешетарењу, али нико нема снаге, храбрости и идеје да нешто промени.
Могуће је да је ова мана стриктно везана за претходну и да народ верује да удруживањем ништа не може да промени. Међутим, искрено се замислимо да ли је истина, пак, на другој страни и да ли је Светозар Марковић погодио суштину када је упозоравао да социјализам никада не може успети у Србији, из простог разлога што се иза презира сиромашних према богатима и „способнима“ крије жеља да буду на њиховом месту а не да створе праведније друштво (ма како то разумели). На крају, наша следећа мана је снисходљивост- по девизи „покорну главу сабља не сече“ сагињемо се док не видимо своје позадине а онда се у покушају да се додворимо још мало претуримо право испред оних који нису више ни јаки ни моћни али им импонује наше изигравање дворске луде.
Једини који мисле да су они још увек оно што су били- неустрашиви господари- су Срби и, посебно, Огњен Прибићевић, мој омиљени аналитичар. Онда се ми тако, додворавамо, пузимо, изигравамо марву док нам се они смеју и говоре нам- хајде, још мало, још само мало и на циљу сте!
„Наше ће сјене ходати по Бечу, лутати по двору, плашећи господу“- сенке наших предака и данас лутају по Бечу и стога би извесна господа са Запада желела да Србије више нема, да не дише, никако не схватајући да ти преци и те сенке немају више никакве везе са нама. Те сенке плаше Србе данас, говорећи им шта су некада били и шта су могли бити, и шта поново могу постати уколико се одваже да покушају. А опет- страх је велики, и иако се патриотизам у добром делу народа полако буди, толико је теже рећи како остварити српски интерес данас.
А он се сигурно неће остварити седењем у фотељи, или страначким зађевицама, или препирањем ко је већи интелектуалац и патриота, већ заједничким радом. Интелектуална елита нам је подељена, свако мисли да су сви сем њега поткупљени и продане душе; политичари унутар својих странака посвађани до те мере да више мрзе чланове странке- дакле истомишљенике- него чланове других странака (мада би било добро да не мрзе ни једне ни друге). Одбори свих странака личе на пензионерске домове у којима се много прича, још више обећава а ништа конкретно не ради, у којима се много критикује а ништа не предлаже а углавном се слуша о прошлим заборављеним временима.
Поврх свега, требају нам Чеси да нам кажу како треба да се боримо против оних који су оцрнили наш народ, и не само што су протествовали против Олбрајтове, већ су, на нашу вечну срамоту поднели и кривичну пријаву против ње повом срамне расистичке изјаве о Србима. Да ли је неко реаговао од нас Срба на ту изјаву? Није. Половина Срба је огуглала на увреде а половина мисли да смо то заслужили и нада се још једном бомбардовању.
На крају, мотив за писање овог текста био је двојак. Прво, желео сам да укажем на везу имеђу наших предака и нас коју стално покушавамо да прекинемо покушавајући да изигравамо снисходљиве слуге. Друго, желео сам да укажем онима који читају- и ви, и сви који познајете, ма коју странку волели, сложиће се да нам је држава у катастрофалном стању. И ви и они мислите да нешто треба да се предузме. И сви мисле како није до народа него до странака. Није. Ова је власт добила изборе на јединој причи на којој је могла да их добије.
Уколико неко мисли да може другачије нека изволи и проба, али се зна који је то проценат. Ко је онда крив? Народ, странке, медији или неко четврти. Сви по мало. Најкривљи су медији, али се њима нико не бави. Они ваљда треба да остану слободни као и до сада. Све док су медији овако слободни као и до сада, нема нама излаза из овог тунела. Све док не схватимо да смо пред нестанком и не удружимо се, нема нама будућности. Све док…не постанемо људи једни према другима.
И уколико се питате како то наши преци нису били у истом положају као ми пре сто година, у сличној ситуацији, како су опстали и рађали се а ми днас не можемо, схватите- телевизија, медији, културни образац. Испрали су нам мозгове. Ми више не личимо на себе. Мада, то је ваљда и био циљ, зар не?
Немојте да буде како то рече велики Брана Црнчевић: „Тешко је бити Србин. Али касно“.
http://www.vaseljenska.com/misljenja/stanje-nacije-ili-srbi-u-ogledalu/
http://www.standard.rs/milan-damjanac-moj-izvestaj-o-stanju-nacije-ili-koga-ce-plasiti-nase-senke.html
Нема коментара:
Постави коментар