Пише: Милан Дамјанац
Данашњи датум је 30.11.2009. године, дан када ће у скупштини Републике Србије бити усвојен статут Војводине, који ову аутономну област трансформише у вештачку творевину са прерогативима државности. Овим статутом Војводина фактички постаје држава у држави, а Србија федерација у најави. Војводина и Невојводина чине Федеративну Републику Србију, како је једном приликом духовито приметио Воја Жанетић.
Бојим се да ће значај данашњег дана у потпуности схватити тек наши потомци. Тек након последица, моћи ће се јасно утврдити узрок. Стварати државу у држави не може донети ништа добро малој и израњаваној Србији са неизграђеним националним идентитетом; гломазни бирократски апарат на северу земље може донети само проблеме.
Психолошки гледано, војвођански властодршци добијају све што им је неопходно у стварању новог националног идентитета – медије, владу, премијера и језик. Уз повољан геополитички однос снага и евентуалну промену српске спољне политике, захтев за независност ове вештачке творевине би могао бити актуелизован. Усуђујем се да закључим да је Војводина темпирана бомба постављена у само средиште српске политике, која ће експлодирати онда када српска политичка врхушка одбије послушност и покуша да заоштри спољну политику земље.
Било какав спољнополитички заокрет неће бити могућ, пошто имамо паралелне политичке структуре које, у теорији, могу одбити послушност званичној државној политици.
Укинути овакву аутономију биће неизводљиво, пошто само „грађани и грађанке“ Војводине могу да одлучују о промени граница Војводине. Невероватно.
Занимљиво је да су баш 30.11.2009. године Србији укинуте визе. Поклапање ових догађаја сигурно није плод случајности. Не само што медији врше пропаганду која би и најсиромашнијег грађанина убедила да ће сада и он обићи све светске метрополе, него се самим тим сви они који протестују против усвајања статута – политички и пропагандно елиминишу. Грађани који се радују укидању виза и залажу за усвајање статута су „европејци“, а сви грађани који су против статута, су, следствено томе – „ретроградни елементи“. Визе и статут иду у пакету, што је ваљда требало свима да постане јасно након извештаја Европске комисије.
Неодговорност политичке елите према држави није случајна; она је плод урушавања националног идентитета и представља пораз здраве и одговорне националне идеје и концепта државотворности српског народа. Српска политичка елита није дорасла околностима и времену у коме се налази.
Овом приликом не могу а да не поменем злогласни Устав из 1974. године. Сви знамо да тада, уколико изузмемо пар истакнутих интелектуалаца, нико није подигао глас, нити стао у заштиту српског народа. Тада је једино било важно да смо били грађани државе с чијим пасошем се могло путовати широм света.
Темеље за још једну националну несрећу постављамо 30.11.2009. године. Као некада, народ је загледан у пасоше и бољи живот. САНУ, као некада, не реагује – част изузецима.
Нова српска политичка мисао за Србију данас представља разумно сагледавање последица – исто што је за Србе некада представљао Српски културни клуб Слободана Јовановића.
Доиста, истина је. Историја се први пут понавља као трагедија, а други пут као фарса.
Сада је тренутак да се подигне глас. Последњи тренутак.
http://www.nspm.rs/komentar-dana/istorija-se-ne-ponavlja.html
понедељак, 30. новембар 2009.
уторак, 24. новембар 2009.
Косовски вилајет
Пише: Милан Дамјанац
Писати о приликама на Косову и Метохији је веома захтеван и мучан процес. Космет је под окупацијом, а о њој, таквој каква јесте, речено је све што се могло рећи. Међутим, последњих недеља сведоци смо расправе која се води, како међу српским интелектуалцима, тако и међу српским политичарима и народом- требају ли косовски Срби изаћи на тамошње изборе које организују нелегалне институције тзв државе „Косово”? Влада Србије послала је доста конфузну поруку тамошњим Србима. Поручено им је да бојкотују изборе, али и да је њихова одлука да ли на њих треба изаћи. Овакав одговор сведочи о конфузији српске политике према Косову и косовским Србима, којима је, по ко зна који пут, остављено да сами донесу одлуку.
Поједини представници невладиних организација, попут Хелсиншког одбора за људска права, упутили су апел косовским Србима да на изборе изађу и „прихвате одговорност за сопствену будућност”, „схвате реалност” и покажу већу зрелост од “Срба у Хрватској”. Овај апел тамошњим Србима, са подсећањем на злокобну судбину Срба у Хрватској, служи застрашивању преосталог српског живља. Просечан Србин овакав апел схватио је као претњу- „уколико не изађем на изборе, десиће ми се исто што и Србима у Хрватској”.
Демократско је право и принцип да је и неизлазак на изборе сасвим легитимна одлука. Сетимо се само Албанаца који су деведесетих година свесрдно бојкотовали изборе које су расписивали органи Републике Србије, а које они нису признавали. Реалност је тада била сасвим друкчија, али је косовски Албанци нису прихватали. Бојкотовали су све институције српске државе. Тада се, за овакво стање, нису окривљавали Албанци. Није им поручивано да је нужно „да преузму одговорност за своју судбину у своје руке”, „да схвате реалност”, и да се сете како су прошли Срби у Хрватској. Тада би то био говор мржње и застрашивања, те позивање на насиље. Данас је то легитимно иступање организација које се залажу за поштовање људских права.
Бојкот избора од стране једне националне заједнице говори о положају те исте заједнице. То је њен начин да скрене пажњу власти на свој катастрофалан положај.
Међутим, хајде да размотримо да ли су се стекли и минимални услови за излазак косовских Срба на изборе.
Покушаћу да покажем да постоји континуитет геноцида над Србима од стране косовских Албанаца и да се по том питању ништа није променило. Два су аспекта које треба имати у виду:
1. Физички терор и присилна асимилација
2. Културни геноцид
Физички терор
Средњовековни попис становништва нам говори да је 1455. године на целој територији Вука Бранковића живело само 2% албанског живља. Ови подаци се могу пронаћи у отоманским изворима “дефтер” („пореска књига”). Данас на Космету живи 97% Албанаца. Физички терор јесте први апект који ваља размотрити и који је најзаслужнији за овакво стање у јужној српској Покрајини. Под физичким терором подразумевам убијање, застрашивање и остале злочине који су свесно чињени како би се српско живље на Космету свело на минимум. Крајњи циљ оваквог деловања јесте стварање етнички чисте „Велике Албаније” (погледајте информације о „Призренској лиги”) која би се састојала од делова територија свих околних, међународно признатих држава на којима живе припадници албанске мањине. Континуирано кршење основних људских права Срба присутно је бар два века уназад, а интензивирано након српског ослобођења Космета 1912. године од турске окупације. Злочини су добили најужасније размере у периоду Другог светског рата, али и након њега. Након протеривања Срба са Космета, у периоду од 1941-1945. године, нови комунистички режим пристаје на услове албанских лидера, од којих су многи учествовали у рату на страни нациста, и пристају да забране повратак протераним Србима. Тако је демографска слика Покрајине значајно промењена.
Но, господарима албанског покрета је била недовољна јасна већина на Космету. Њихов циљ је био масовно протеривање преосталих Срба и отцепљивање Космета од остатка Србије. У периоду комунистичке владавине забележени су многи злочини из мржње према српској заједници, од којих су најучесталији прогони и убиства, силовања и трговина људима. На овај начин преко ноћи су нестале читаве српске породице. Ове злочине комунистичка власт је игнорисала.
Наш покојни патријарх, господин Павле, такође је био жртва обести косовских Албанских шовиниста. Осим погрдних речи које су му свакодневно упућивали, једном је био и зверски претучен. Овакво понашање није било страно ни многим Албанцима који су радили у државним институцијама. Тако је 1988. године, полицајац албанске националности покушао да силује игуманију манастира Грачаница, мајку Татјану која је тада била старица у седмој деценији живота.
Након последњег рата, са Космета је прогнано 200 000 Срба који живе као избеглице у остатку Србије. Ником од ових људи није враћена узурпирана имовина, нити гарантована безбедност, те тако, од доласка међународне мисије на Косово, није дошло до повратка Срба, али јесте дошло до проглашења независности Космета. Срби настављају да се исељавају са Космета, а преосталим Србима је угрожено основно људско право- право на живот. Они не могу слободно да се крећу, већ припадници КФОР-а обезбеђују српске заједнице. Срби на Космету живе у резерватима.
Од доласка КФОР-а ништа се није променило по питању терора над Србима, а ниједно од многобројних убистава у којима су учествовали Албанци није расветљено.
Говорити о асимилацији Срба захтевало би бар још оволико простора. Треба, у најкраћем, рећи да су читаве српске породице након застрашивања, малтене преко ноћи, мењале веру и презимена, а самим тим и националну припадност. Треба споменути да су албански матичари при матичним службама, уз прећутну сагласност српских комуниста, од 1971. године самоницијативно мењали српска презимена која су се завршавала са ић. Тако су, на пример, Наумовићи, после једне овакве интервенције преименовани у Науми.
Културни терор
Геноцид над српским културним наслеђем на Космету је и више него очигледан. Само у периоду од доласка међународних снага, на Космету је порушено или оштећено 150 православних цркава и манастира. Преостали манастири се налазе под даноноћном стражом КФОР-а, а налазе се и под заштитом УНЕСКО-а. Међутим, неупоредиво је више порушених домова српских породица.
Јасна је тежња да се избришу сви трагови српског постојања на овим просторима. Оно што не могу прикрити, албанске власти, једноставно, присвајају. Српске цркве проглашавају старим албанским црквама, а себе потомцима Илира, народа који је истребљен и асимилован. Иду и толико далеко да у једном „научном раду”, који је објављен на енглеском језику у САД-а, можемо прочитати тезу да је јунак који је убио султана Мурата у Косовском боју био албански витез Милош Копилићи.
Врло успешно присвајају српску традицију и мењају српске топониме. Скоро сви топоними на Космету су словенског порекла. Албанци никада не користе назив „Метохија” пошто овај термин значи „црквена земља”. Не само што су променили називе многим местима на Косову (Србица- Скендерај), већ планирају да то ураде и у местима где још има Срба. Стога, Срби ће трпети не само досељавање Албанаца и у оно мало српских средина на којима су опстали, већ ће трпети и преименовање самих места.
…избори ће променити све…
Такозвана држава Косово данас представља црну рупу Европе. То је држава са највећом стопом незапослености и са врло развијеним шверцом, трговином људима, дистрибуцијом наркотика и корумпираном владом у којој седе бивши команданти ОВК, од којих су многи масовне убице и вође мафијашких кланова.
То је такозвана држава, у којој бивши амерички председник Бил Клинтон има ту част да, док је још жив, открије свој сопствени споменик. Ова сецесионистичка творевина је дом америчке војне базе Бондстил. То је такозвана држава, која “тежи европским вредностима”, “мултикултуралности” и “толеранцији”, а која је при том готово потпуно етнички чиста, и у којој припадници српског народа живе у резерватима. Они су очигледно изоловани за сопствено добро, попут Јевреја, које су на сличан начин изоловали нацисти уочи Другог светског рата.
Да ли се вама чини да су то нормалне околности у којима је могуће одржати изборе и учествовати на њима?
Стога, за Србе на Косову и Метохији не сме бити избора - за њих нема избора.
http://www.slobodanjovanovic.org/2009/11/23/milan-damjanac-kosovski-vilajet/
Писати о приликама на Косову и Метохији је веома захтеван и мучан процес. Космет је под окупацијом, а о њој, таквој каква јесте, речено је све што се могло рећи. Међутим, последњих недеља сведоци смо расправе која се води, како међу српским интелектуалцима, тако и међу српским политичарима и народом- требају ли косовски Срби изаћи на тамошње изборе које организују нелегалне институције тзв државе „Косово”? Влада Србије послала је доста конфузну поруку тамошњим Србима. Поручено им је да бојкотују изборе, али и да је њихова одлука да ли на њих треба изаћи. Овакав одговор сведочи о конфузији српске политике према Косову и косовским Србима, којима је, по ко зна који пут, остављено да сами донесу одлуку.
Поједини представници невладиних организација, попут Хелсиншког одбора за људска права, упутили су апел косовским Србима да на изборе изађу и „прихвате одговорност за сопствену будућност”, „схвате реалност” и покажу већу зрелост од “Срба у Хрватској”. Овај апел тамошњим Србима, са подсећањем на злокобну судбину Срба у Хрватској, служи застрашивању преосталог српског живља. Просечан Србин овакав апел схватио је као претњу- „уколико не изађем на изборе, десиће ми се исто што и Србима у Хрватској”.
Демократско је право и принцип да је и неизлазак на изборе сасвим легитимна одлука. Сетимо се само Албанаца који су деведесетих година свесрдно бојкотовали изборе које су расписивали органи Републике Србије, а које они нису признавали. Реалност је тада била сасвим друкчија, али је косовски Албанци нису прихватали. Бојкотовали су све институције српске државе. Тада се, за овакво стање, нису окривљавали Албанци. Није им поручивано да је нужно „да преузму одговорност за своју судбину у своје руке”, „да схвате реалност”, и да се сете како су прошли Срби у Хрватској. Тада би то био говор мржње и застрашивања, те позивање на насиље. Данас је то легитимно иступање организација које се залажу за поштовање људских права.
Бојкот избора од стране једне националне заједнице говори о положају те исте заједнице. То је њен начин да скрене пажњу власти на свој катастрофалан положај.
Међутим, хајде да размотримо да ли су се стекли и минимални услови за излазак косовских Срба на изборе.
Покушаћу да покажем да постоји континуитет геноцида над Србима од стране косовских Албанаца и да се по том питању ништа није променило. Два су аспекта које треба имати у виду:
1. Физички терор и присилна асимилација
2. Културни геноцид
Физички терор
Средњовековни попис становништва нам говори да је 1455. године на целој територији Вука Бранковића живело само 2% албанског живља. Ови подаци се могу пронаћи у отоманским изворима “дефтер” („пореска књига”). Данас на Космету живи 97% Албанаца. Физички терор јесте први апект који ваља размотрити и који је најзаслужнији за овакво стање у јужној српској Покрајини. Под физичким терором подразумевам убијање, застрашивање и остале злочине који су свесно чињени како би се српско живље на Космету свело на минимум. Крајњи циљ оваквог деловања јесте стварање етнички чисте „Велике Албаније” (погледајте информације о „Призренској лиги”) која би се састојала од делова територија свих околних, међународно признатих држава на којима живе припадници албанске мањине. Континуирано кршење основних људских права Срба присутно је бар два века уназад, а интензивирано након српског ослобођења Космета 1912. године од турске окупације. Злочини су добили најужасније размере у периоду Другог светског рата, али и након њега. Након протеривања Срба са Космета, у периоду од 1941-1945. године, нови комунистички режим пристаје на услове албанских лидера, од којих су многи учествовали у рату на страни нациста, и пристају да забране повратак протераним Србима. Тако је демографска слика Покрајине значајно промењена.
Но, господарима албанског покрета је била недовољна јасна већина на Космету. Њихов циљ је био масовно протеривање преосталих Срба и отцепљивање Космета од остатка Србије. У периоду комунистичке владавине забележени су многи злочини из мржње према српској заједници, од којих су најучесталији прогони и убиства, силовања и трговина људима. На овај начин преко ноћи су нестале читаве српске породице. Ове злочине комунистичка власт је игнорисала.
Наш покојни патријарх, господин Павле, такође је био жртва обести косовских Албанских шовиниста. Осим погрдних речи које су му свакодневно упућивали, једном је био и зверски претучен. Овакво понашање није било страно ни многим Албанцима који су радили у државним институцијама. Тако је 1988. године, полицајац албанске националности покушао да силује игуманију манастира Грачаница, мајку Татјану која је тада била старица у седмој деценији живота.
Након последњег рата, са Космета је прогнано 200 000 Срба који живе као избеглице у остатку Србије. Ником од ових људи није враћена узурпирана имовина, нити гарантована безбедност, те тако, од доласка међународне мисије на Косово, није дошло до повратка Срба, али јесте дошло до проглашења независности Космета. Срби настављају да се исељавају са Космета, а преосталим Србима је угрожено основно људско право- право на живот. Они не могу слободно да се крећу, већ припадници КФОР-а обезбеђују српске заједнице. Срби на Космету живе у резерватима.
Од доласка КФОР-а ништа се није променило по питању терора над Србима, а ниједно од многобројних убистава у којима су учествовали Албанци није расветљено.
Говорити о асимилацији Срба захтевало би бар још оволико простора. Треба, у најкраћем, рећи да су читаве српске породице након застрашивања, малтене преко ноћи, мењале веру и презимена, а самим тим и националну припадност. Треба споменути да су албански матичари при матичним службама, уз прећутну сагласност српских комуниста, од 1971. године самоницијативно мењали српска презимена која су се завршавала са ић. Тако су, на пример, Наумовићи, после једне овакве интервенције преименовани у Науми.
Културни терор
Геноцид над српским културним наслеђем на Космету је и више него очигледан. Само у периоду од доласка међународних снага, на Космету је порушено или оштећено 150 православних цркава и манастира. Преостали манастири се налазе под даноноћном стражом КФОР-а, а налазе се и под заштитом УНЕСКО-а. Међутим, неупоредиво је више порушених домова српских породица.
Јасна је тежња да се избришу сви трагови српског постојања на овим просторима. Оно што не могу прикрити, албанске власти, једноставно, присвајају. Српске цркве проглашавају старим албанским црквама, а себе потомцима Илира, народа који је истребљен и асимилован. Иду и толико далеко да у једном „научном раду”, који је објављен на енглеском језику у САД-а, можемо прочитати тезу да је јунак који је убио султана Мурата у Косовском боју био албански витез Милош Копилићи.
Врло успешно присвајају српску традицију и мењају српске топониме. Скоро сви топоними на Космету су словенског порекла. Албанци никада не користе назив „Метохија” пошто овај термин значи „црквена земља”. Не само што су променили називе многим местима на Косову (Србица- Скендерај), већ планирају да то ураде и у местима где још има Срба. Стога, Срби ће трпети не само досељавање Албанаца и у оно мало српских средина на којима су опстали, већ ће трпети и преименовање самих места.
…избори ће променити све…
Такозвана држава Косово данас представља црну рупу Европе. То је држава са највећом стопом незапослености и са врло развијеним шверцом, трговином људима, дистрибуцијом наркотика и корумпираном владом у којој седе бивши команданти ОВК, од којих су многи масовне убице и вође мафијашких кланова.
То је такозвана држава, у којој бивши амерички председник Бил Клинтон има ту част да, док је још жив, открије свој сопствени споменик. Ова сецесионистичка творевина је дом америчке војне базе Бондстил. То је такозвана држава, која “тежи европским вредностима”, “мултикултуралности” и “толеранцији”, а која је при том готово потпуно етнички чиста, и у којој припадници српског народа живе у резерватима. Они су очигледно изоловани за сопствено добро, попут Јевреја, које су на сличан начин изоловали нацисти уочи Другог светског рата.
Да ли се вама чини да су то нормалне околности у којима је могуће одржати изборе и учествовати на њима?
Стога, за Србе на Косову и Метохији не сме бити избора - за њих нема избора.
http://www.slobodanjovanovic.org/2009/11/23/milan-damjanac-kosovski-vilajet/
уторак, 17. новембар 2009.
ЕУ и Србија -прича о једној несрећној љубави
Пише: Милан Дамјанац
Просто је невероватно до које мере је просечан Србин наиван и фасциниран Европском Унијом. Покушаћу да размотрим узроке оваквог стања.
Радио не радио, свира ми радио
Просечан Србин европејац није навикао да сноси одговорност и предано ради свој посао. Просечан Србин европејац је навикао да се посао сам завршава, да се не напредује сопственом заслугом већ добрим везама и познанствима, и да је увек „неко други крив“. Корупција је, мисли просечан Србин европејац, сасвим природна и врло прихватљива када је он вршилац поменуте радње, док је у супротном пошаст против које се морамо борити и коју су нам донели „они, они Срби са стране“.
Разуме се, овакве заблуде вуку корене из времена СФРЈ и омиљеног нам „братства и јединства“, када смо живели на кредитима, чекајући пензију и путовали будзашто по читавом свету.
Просечан Србин европејац доживљава ЕУ као рајски врт, а либерализацију визног режима као рајска врата. Још никада није прошао кроз њих, али је начуо да тамо новац са неба пада, да је храна и већа и лепша. Просечна лубеница је бар тридесет пута већа него она домаћа, а свако за почетак добија стан и модеран аутомобил на поклон. Није важно какви смо, само да се некако, кроз чистилиште, догегамо до рајских вртова. А ако је тамо заиста тако онда нам захтеви у чистилишту и неће деловати толико тешки као сада. Сва национална понижења само су храбри и одлучни кораци напред!
Хоћемо у прошлост, не у будућност!
Упс, ипак је обратно.
...кад ти кажем, у ЕУ тако раде...
Чим говорник жели да истера своје и убеди саговорника у исправност свога става, он искористи чувени аргумент- „тако се у Јевропи ради“! Након тога, свака расправа престаје. Ко први помене Јевропу у позитивном светлу, однеси победу у расправи.
-Зашто усвајамо нови статут Војводине?
„У Европској Унији је обичај да...“
-Зашто подижемо порезе?
„Званичници Европске Уније су нам рекли...“
-Да ли мислите да лоше радите свој посао?
„Не, савет министара ЕУ ми је поручио...“
Уколико којим случајем доведете у питање било коју опсервацију о Европској Унији, напрасно постајете „изолациониста“, “националиста“, и “назадњак који не баштини европске вредности“.
Гебелс би позавидео нашим медијима.
„Не пишем ћирилицом, ја сам европејац“ или сторија о „Покондиреној тикви“
„Салса“ је лепа, културна европска игра. „Коло“ је рудиментарна, заостала и сељачка. „Ћирилица“ је заостало и сељачко писмо, док је „латиница“ право европско благо и прогресивно писмо.
„Радован је сељачко име, ја сам свом сину дала име Џон. Џон Мучибабић“- рече пре пар дана жена у аутобусу.
Просечан Србин европејац никада није био Србин, никада није гласао за Слобу и никада није гласао за Тадића- рећи ће ако му се учини да је Тадић био лош председник. Србин европејац је увек био европејац. Било би још боље када би се упознао са европском културом и, на пример, прочитао понешто од једног Гетеа. Он то не чита. Читање је за мекушце. А за све остале, ту су сабрана дела Латинке Перовић- „Од Голог Отока до Бриселског потока- у четири лаке лекције“.
Зашто волим Тита- тако нешто се не пита!
Друг Тито је био и остао први друг међу друговима и највећи европејац међу другарицама. У његово време били смо велики европски народ. Био је познат по милосрђу- у корену је милосрдно сасецао све облике неевропских елемената.
Голи Оток је био, први, модерни камп за толеранцију, који ће, верујем, поново бити отворен, а вербални деликт европска институција мишљења за борбу против неевропског мишљења.
Борити се за толеранцију захтева некада да будемо и помало нетолерантни.
„Док се земља око Сунца креће...“ рече грађанин.
„Нећемо му ништа“, рече тужилац. „У средњем веку спалили би га на старој ломачи, али ми данас расписујемо тендер за ломаче најфинијег квалитета“.
„Далеко је Сунце“
Када ћемо коначно ући у рајски врт, и зашто ови Ирци затежу толико? Зар не знају колико је у Европској Унији лепо? Зар не знају да тамо новац пада са неба и свако има колико му треба, да се зграде и улице саме граде, а грађани ништа не раде?
Ех, ти Ирци...стварно гаје неевропске вредности...
Лаку ноћ. Останите на каналу Јавног Сервиса Европске Србије.
Хвала Вам.
Просто је невероватно до које мере је просечан Србин наиван и фасциниран Европском Унијом. Покушаћу да размотрим узроке оваквог стања.
Радио не радио, свира ми радио
Просечан Србин европејац није навикао да сноси одговорност и предано ради свој посао. Просечан Србин европејац је навикао да се посао сам завршава, да се не напредује сопственом заслугом већ добрим везама и познанствима, и да је увек „неко други крив“. Корупција је, мисли просечан Србин европејац, сасвим природна и врло прихватљива када је он вршилац поменуте радње, док је у супротном пошаст против које се морамо борити и коју су нам донели „они, они Срби са стране“.
Разуме се, овакве заблуде вуку корене из времена СФРЈ и омиљеног нам „братства и јединства“, када смо живели на кредитима, чекајући пензију и путовали будзашто по читавом свету.
Просечан Србин европејац доживљава ЕУ као рајски врт, а либерализацију визног режима као рајска врата. Још никада није прошао кроз њих, али је начуо да тамо новац са неба пада, да је храна и већа и лепша. Просечна лубеница је бар тридесет пута већа него она домаћа, а свако за почетак добија стан и модеран аутомобил на поклон. Није важно какви смо, само да се некако, кроз чистилиште, догегамо до рајских вртова. А ако је тамо заиста тако онда нам захтеви у чистилишту и неће деловати толико тешки као сада. Сва национална понижења само су храбри и одлучни кораци напред!
Хоћемо у прошлост, не у будућност!
Упс, ипак је обратно.
...кад ти кажем, у ЕУ тако раде...
Чим говорник жели да истера своје и убеди саговорника у исправност свога става, он искористи чувени аргумент- „тако се у Јевропи ради“! Након тога, свака расправа престаје. Ко први помене Јевропу у позитивном светлу, однеси победу у расправи.
-Зашто усвајамо нови статут Војводине?
„У Европској Унији је обичај да...“
-Зашто подижемо порезе?
„Званичници Европске Уније су нам рекли...“
-Да ли мислите да лоше радите свој посао?
„Не, савет министара ЕУ ми је поручио...“
Уколико којим случајем доведете у питање било коју опсервацију о Европској Унији, напрасно постајете „изолациониста“, “националиста“, и “назадњак који не баштини европске вредности“.
Гебелс би позавидео нашим медијима.
„Не пишем ћирилицом, ја сам европејац“ или сторија о „Покондиреној тикви“
„Салса“ је лепа, културна европска игра. „Коло“ је рудиментарна, заостала и сељачка. „Ћирилица“ је заостало и сељачко писмо, док је „латиница“ право европско благо и прогресивно писмо.
„Радован је сељачко име, ја сам свом сину дала име Џон. Џон Мучибабић“- рече пре пар дана жена у аутобусу.
Просечан Србин европејац никада није био Србин, никада није гласао за Слобу и никада није гласао за Тадића- рећи ће ако му се учини да је Тадић био лош председник. Србин европејац је увек био европејац. Било би још боље када би се упознао са европском културом и, на пример, прочитао понешто од једног Гетеа. Он то не чита. Читање је за мекушце. А за све остале, ту су сабрана дела Латинке Перовић- „Од Голог Отока до Бриселског потока- у четири лаке лекције“.
Зашто волим Тита- тако нешто се не пита!
Друг Тито је био и остао први друг међу друговима и највећи европејац међу другарицама. У његово време били смо велики европски народ. Био је познат по милосрђу- у корену је милосрдно сасецао све облике неевропских елемената.
Голи Оток је био, први, модерни камп за толеранцију, који ће, верујем, поново бити отворен, а вербални деликт европска институција мишљења за борбу против неевропског мишљења.
Борити се за толеранцију захтева некада да будемо и помало нетолерантни.
„Док се земља око Сунца креће...“ рече грађанин.
„Нећемо му ништа“, рече тужилац. „У средњем веку спалили би га на старој ломачи, али ми данас расписујемо тендер за ломаче најфинијег квалитета“.
„Далеко је Сунце“
Када ћемо коначно ући у рајски врт, и зашто ови Ирци затежу толико? Зар не знају колико је у Европској Унији лепо? Зар не знају да тамо новац пада са неба и свако има колико му треба, да се зграде и улице саме граде, а грађани ништа не раде?
Ех, ти Ирци...стварно гаје неевропске вредности...
Лаку ноћ. Останите на каналу Јавног Сервиса Европске Србије.
Хвала Вам.
Пријавите се на:
Постови (Atom)
