Пише: Милан Дамјанац
"... Наше данашње деобе не личе оним о којима нешто знамо; збуњени, срећемо их тамо где их досад није било; изгубљени, не можемо да их препознамо; постиђени, замуцкујемо изговарајући њихова имена. Потраје ли овако, од једне државе биће их толико колико земаљском властодршцу буде потребно; и исто толико народа; и исто толико језика; и исто толико писама, и исто толико цркава ... И све тако док нас, Хазарски, не буде било."
Петар Сарић
„Према томе, закључило се да треба објавити сва документа, поготову она која терете властиту земљу, и да на основу тих једностраних публикација треба признати кривицу за избијање рата, једнострано, безусловно, без обзира на последице. Политичар ће открити да се тиме неће унапредити истина, већ да ће је напротив злоупотреба и разобручене страсти замрачити; да само свестрано и планско испитивање спроведено преко оних који нису заслепљени страначким обзирима може довести до резултата; и да сваки друкчији поступак може имати такве последице за читав народ које се деценијама не могу поправити. “
Макс Вебер
Растрзани између наде и дефетизма, покушавамо да пронађемо одговор на питање: како нам се ово догодило? Чиме смо ово заслужили? Покушавамо да пронађемо бар мрву безбрижних садржаја у тужној реалности данашњице. Не размишљајући о последицама тренутних дешавања, сувише уморни од пораза, покушавамо да саставимо крхотине наших живота.
Припадници смо народа који је поражен у сваком смислу, док је држава окупирана. Додуше, незванично. Индустрија и привреда су у колапсу. Пољопривреде не може бити када су градови све насељенији а села малтене опустела. Југ централне Србије је малтене испражњен, док се грађани тог подручја, трагајући за извеснијом будућношћу, селе у Београд или иностранство. Политичка подобност постала је услов запослења а медикритетство предуслов друштвеног успеха.
Плате су све мање а трошкови све већи. Морално посрнуће никада није било оваквих размера. Над националним идентитетом сваког Србина иоле патриотски настројеног врши се психолошко насиље. У континуитету се вређају осећања привржености и љубави према сопственој земљи и народу и намеће осећање стида. Национална понижења не престају делом услед спољних притисака, а већим делом услед кратковиде политике домаћих „државника“ и њихових несувислих потеза и одлука.
„У Србији се води одговорна политика“
Природни прираштај у Србији је одавно негативан, а данашња омладина растрзана и преоптерећена притисцима. Они који остају у земљи или жале за „братством и јединством“ и Југославијом (иако многи тада нису ни били рођени) и стиде се своје националности и идентитета или припадају потпуно супротном екстрему радикалних „националиста“, као чланови разних организација које се баве индоктринацијом мислећи да једине полажу право на истину. Овакве организације својим „акцијама“ наносе више штете него користи српским интересима. Међутим, како их можемо кривити?
И једни и други су производ система, производ титоистичког наслеђа са једне и медијских притисака на национални идентитет са друге стране.
Омладина која напушта земљу напушта је из најразличитијих разлога. Једни су годинама тровани причама о рајским земљама Запада у којима тече мед и млеко, има посла и пара колико нам душа иште – само на нас чекају. Неретко се враћају, разочарани, са пробуђеним патриотским осећањима након што се суоче са истином. Други одлазе услед страха и неизвесне будућности у Србији. Одлазе пренеражени, без снаге да помогну свом народу који, потпомогнут неодговорним потезима домаћих политичара, све више срља у нестанак.
Као да нам нису довољне све националне несреће протеклог века, већ журимо да направимо предуслове за будуће. Чему и коме је било потребно доношење новог статута Војводине? Чему дељење Србије, овога што је од ње остало, на регионе у коме ће Рашка област (тзв. „Санџак“) бити јединствена регија? Како то да је оформљен „клуб пријатеља Санџака“ и ко контролише пословање ове организације?
Ко се то паметно досетио Сребренице, на сву нашу муку? Зар након свих страдања, претрпљених геноцида и злочина ми треба да признамо да смо оно што нисмо и да смо чинили највеће страхоте, које нам сви остали већ приписују? Морамо ли сами себи да прилепимо етикету „геноцидног народа“?
Желимо ли да наша деца и унуци носе обележје колективне кривице уз наш пристанак?
Да ли је то одговорна политика и брига за будуће нараштаје? Ко то жели да подиже децу у овако нестабилној држави која срља ка даљој фрагментацији и страдањима?
Да ли је могуће у Србији постићи бар минимум политичког јединства око најважнијих питања? Како мислимо, овако разједињени, да опстанемо као целина?
„Србија је на највећем ступњу демократије у протеклих двадесет година“
Да ли нам је потребан улазак у ратни савез, савез који је ову земљу бомбардовао и починио страшне злочине под изговором „колатералне штете“? Савез који је акцију уништавања Србије назвао „Милосрдни анђео“? Уколико оставимо на страну емотивно расуђивање по овом питању, рационалност нам говори да није мудро сврставати се на једну страну. Нас се не тичу сукоби великих који су нам се већ сувише пута обили о главу. Исувише смо мали, небитни и разорени. Не треба нам срљање у ратне савезе против било које државе.
Уколико смо на највећем ступњу демократије, сумњам да ико има ишта против да се о овом питању организује референдум.
Шта тек рећи о независном судству? Каква је то правна држава са партијским надзором реизбора судија?
О пребијању једног од лидера опозиције, угрожавању слободе медија, запошљавању партијских кадрова, разним аферама да и не говоримо.
Држава и државник
Историја српске државности је пуна дисконтинуитета, те је на таквом тлу изузетно тешко изградити институције као обележје озбиљне демократске државе. Треба развејати заблуде о држави које постоје у нашем народу.
1. Држава је средство за остваривање слободе а не нешто туђе, наметнуто, нешто што нас ограничава и пљачка.
2. Држава ствара могућности, не сигурност. Држава није ентитет одвојен од нас – она даје, али и захтева. У питању је двосмеран однос – права и обавеза. У србији је уобичајено захтевати права а игнорисати обавезе.
3. Модерно грађанско друштво тражи учешће грађанина у политичком животу државе кроз слободно удруживање. Сваки грађанин који жели треба и да искаже своје мишљење о политичким процесима и перспективама државне политике. Апатија неће донети бољитак и у том случају нико није крив сем онога који не предузима ништа да такво стање промени.
4. Навикнути смо да држава финансира школовање, спроводи запошљавање на фиктивним радним местима у државним установама и предузећима и обезбеђује све за просечног грађанина, не тражећи ништа заузврат. Након пропасти комунистичке државе дошли смо у незавидну ситуацију која од нас тражи да реафирмишемо рад и способност као мерило успеха и вредности. Једном засвагда морамо да разумемо – мора се увести ред у државу и ставити тачка на дипломе без покрића, родбинске везе, корупцију и неактивност на послу.
5. Проневера државних пара није проневера државних пара и превара државе. То је проневера пара свих грађана Србије, ваших комшија, пријатеља, рођака.
6. Да би се спровела доследна политика, неопходан је консензус и политичар државничког калибра. Србима данас треба изразито мудар и способан државник који је у стању да Србију води путем националног и економског бољитка. Државника краси неколико кључних особина – храброст да се донесе одлука и прихвати одговорност, способност компромиса, визија, енергија, опрезност и смелост.
7. Неопходна је изградња институција и континуитет политике.
Државник мора да поседује интелектуални капацитет, одлучност, способност компромиса али и чврст став о основним питањима. Државник мора средства увек прилагођавати циљу зависно од међународних околности, а не обрнуто. Да би се таква политика спровела, политичке партије морају постићи бар минималан ниво компромиса око најважнијих питања, како се не би поновиле катастрофалне грешке које су нас и довеле у ову позицију. Тренутно се руководимо по принципу Хомера Симпсона („Ох .. молим вас, немојте ме појести, имам жену и децу ... поједите њих“).
Намa треба одговорна политика која се руководи интересима земље, политика која ће зауставити економско и национално пропадање државе и народа. Политика која ће нас избавити и подићи на ноге.
Многи наши преци дали су животе за отаџбину; неки на бојном пољу а неки на другим, не мање значајним. Када погледамо иза себе, видећемо велике ратнике и хероје, попут Обилића, Лазара, Карађорђа, Милоша Обреновића. Видећемо и велике писце попут Нушића, Андрића, Селимовића. Видећемо великог филозофа владику Његоша. Видећемо велике песнике, попут Шантића, Дучића, Ракића. Видећемо велике научнике попут Тесле, Пупина, Миланковића. Сви они нама служе на част.
Када погледамо испред себе, видимо само своје дело. Како будемо чинили, тако ће и нашим потомцима бити. Колико будемо успешни, толико ће нас потомци по добру спомињати.
Да бисмо опстали и успели, морамо превазићи два горућа проблема – неслогу и апатију.
Завршићу ово разматрање Гетеовом мишљу: "Никад не сме човек, нити народ, мислити да је дошао крај. Губитак поседа лако надокнадимо. За друге губитке нас утеши време. Само једно зло је неизлечиво – ако народ дигне руке од себе."
http://www.nspm.rs/kuda-ide-srbija/neodgovorna-politika.html
петак, 26. фебруар 2010.
четвртак, 4. фебруар 2010.
Право силе или право истине?
Пише: Милан Дамјанац
Знамо да се пред Међународним судом правде води процес за оцену легалности сецесије Космета, у којој учествује велики број земаља. Сам процес је оцењен као процес века, који ће имати значајне реперкусије по међународно право, односно, ово је преломни процес који ће доказати- постоји ли међународно право или не?
Насупрот правним аргументима против отцепљења јужне српске покрајине стоје аргументи који су далеко од правних аргумената. Између осталог, тврди се да су албанској мањини систематски кршена сва права од стране српске државе. У овом тексту ћу размотрити положај албанске мањине у Србији и упоредити га са положајем српске мањине у Албанији.
Албанци у Србији
Албанци су у Србији имали сва права изједначена са правима већинског народа, а у периоду СФРЈ и далеко већа од српских. Добили су аутономију на просторима на којима живе и сва права већинског народа на том подручју. Уз помоћ Републике формиран је Универзитет у Приштини, по броју студената један од најбројнијих, а након тога формирана је и Академија наука и уметности Косова. Косово је посебно у економском погледу радикално изменило свој лик. Косово постаје област највећег улагања Фонда за неразвијена подручја. Сасвим супротно од непријатељских парола о „бруталној експлоатацији” Косова од стране Србије и Југославије, мора се констатовати да је Косово највећи потрошач српских и југословенских средстава намењених развоју неразвијених, посебно до 1957, када је уведен систем „гарантованих инвестиција”, а поготову од 1965, када је формиран Фонд федерације за кредитирање бржег развоја привредно недовољно развијених република и аутономних покрајина. Тада су у неразвијене области сврстане СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Македонија и САП Косово. Косово је највише добијало: у раздобљу од 1966. до 1970. године - 30% средстава (Босна и Херцеговина тада само мало више - 30,7%, али Македонија 26,2% и Црна Гора 13,1%); у следећем раздобљу, 1971-1975, Косово је на првом месту са 33,3% према 32,4% Босни и Херцеговини, 22,9% Македонији, 11,4% Црној Гори; од 1976 до 1980 дато је Косову још више: 37% према 30,6% Босни и Херцеговини, 21,6% Македонији и 10,8% Црној Гори. Најзад, од 1981 до 1983 Косово добија око 42,62% према 27,87% за Босну и Херцеговину, 19,67% за Македонију и 9,84% за Црну Гору. Укупни износ од 1966 до 1980 године закључно, само из овог фонда федерације, износи за Косово (без прерачунавања по кључу инфлације) 39.319,7 милиона динара, а са средствима предвиђеним за период 1981-1983. године - 184.919,7 милиона динара (скоро 185 милијарди нових динара).
Инсистира се на националном кључу, који се примењује не само ригорозно него и неосновано, чак и на штету економских интереса покрајине. Систематски се спроводи национална смена кадрова и преузимање одговорних функција у политичким телима, управи и радним организацијама. Албанци се запошљавају далеко лакше него припадници српске националности. Димитрије Богдановић у својој „Књизи о Косову“ каже: „Албанска омладина изложена је правој плими националистичке индоктринације, а извесни јубилеји - као пет векова Скендербега - доводе извесне средине до ступња хистерије. У пропаганди против „великосрпског хегемонизма” прелази се на отворено антисрпски курс. Започиње кампања против службе заштите споменика српске културе, упоредо са покушајима подметања пожара или оштећивања тих споменика. Школовању српске деце стварају се непремостиве препреке, стручњаци српске народности физички се нападају, и у тој погромашкој атмосфери исељавање Срба и Црногораца почиње да добија карактер масовног бекства. Упоредо с тим, у дискусијама о реорганизацији југословенске федерације први пут се тада излази са захтевом да Косово добије статус републике, с позивом на национално начело. тј, на начело самоопредељења народа, и са аргументом бројности; исто тако, први пут се захтев за републиком Косово претвара и у захтев да се у тој новој републици уједине сви Албанци Југославије, што је отварало веома сложен проблем положаја у федерацији и интегритета не само Србије него и Македоније и Црне Горе... Извештај наводи масу разноврсних примера који илуструју ове притиске. Мучни су примери раздвајања и изолације па и малтретирања српске деце, а поготову хушкања албанске деце да нападају српску и црногорску децу или да чине штете суседима или јавним добрима. Пале се и уништавају усеви, пушта се стока у засаде и обрађене њиве, узурпира се земљиште, заграђују извори, пали летина, демолирају куће, нападају деца док чувају стоку; жене и женска омладина из страха од различитих малтретирања не смеју да одлазе на њиве ради обраде земље нити да излазе из својих дворишта. У примере најгрубље расне сегрегације спадају случајеви кад Срби и Црногорци морају да чекају да у продавницама последњи буду услужени, а дешавало се да не добију робу док је не затраже на албанском језику. Исто се догађало и у другим приликама, нпр. код државних и других органа (вађење докумената код органа управе, куповине путних карата итд.). Разуме се, најтежи су притисци убиства, раширенија у селима него у градовима.“
У периоду од 1990 до 1999 године албанска мањина је имала радио и телевизијске станице, и око 50 часописа и новина на свом језику. Законом су им гарантована сва људска, грађанска и национална права, друштвено организовање, култура, образовање, информисање, спортска и сва друга питања од значаја за очување националног идентитета. Имали су право да оснивају политичке партије са националним предзнаком и да равноправно учествују у политичком животу земље.
Срби у Албанији
Према подацима Албанске академије наука, 1485 године у северном делу Албаније, скадарској области, деведесет посто становништва чинили су Срби. Већ 1905 у околини Скадра живело је 250.000 Срба, а током Првог светског рата је више од стотину хиљада Срба избегло у Србију или Црну Гору. Након велике репресије над православним Србима, 1934 године долази до друге сеобе Срба из Албаније. У том периоду започела је албанизација Срба, њихова присилна асимилација. Срушене су скоро све православне цркве, а оне које нису, претворене су у џамије. Близу хиљаду православних цркава је срушено. Данас у Албанији постоје само две српске православне цркве.
Након рушења цркава, српској националној мањини је забрањено коришћење својих имена и презимена, те су сва имена и презимена албанизована. Презимена која су се завршавала на ић, забрањена су. Забрањено је српско писмо, православни корени а тиме и сам национални идентитет. У Скадру и околини било је до 1934 године преко 20 школа на српском језику. Након 1934, забрањено је школовање на српском језику и укинуте су све српске образовне установе.
Каплан Буровић каже: „У народно-ослободилачкој борби албанског народа против итало-немачких фашистичких окупатора, српско-црногорска национална мањина је узела учешће уз прогресивне снаге албанског народа en bloc. Многи су од њих претворили своје куће у партизанске базе, а не мало њих је узело учешће и у ратним окршајима, са оружјем у руци, не само као обични партизани, већ и као руководиоци, у састав командујућег кадра Комунистичке партије Албаније и партизанских јединица. Они су под албанском заставом лили своју крв на све стране Албаније, за њено национално и друштвено ослобођење, без икаквих националистичких илузија. Многи од њих су положили и своје животе - за Албанију и албански народ, а са надом да ће им се после рата признати бар елементарна људска права и права националне мањине, онако како се то предвиђа и међународним законима о националним мањинама.“[1]
Касније, под влашћу Енвера Хоџе, појачан је притисак на преосталу српску мањину. Од 1990 године комплетан државни апарат спроводио је страшну репресију, те је тако Албанија готово остала без српске националне мањине. Они који се нису албанизовали носили су крајње понижавајућа презимена која на преводу на албански значе муљ, блато, прљавштину и тд. Док је комунистичка власт у Југославији дала сва права албанској мањини, дотле је комунистичка власт у Албанији укинула српску мањину.
Срби у Албанији скоро осам деценија немају ниједну своју образовну установу. Преостали Срби у Албанији живе некрштени, не венчавају се по православним обичајима, нити се по њима сахрањују.
До пада комунистичког режима, у Албанији је негирано постојање српске мањине. Званична Албанија и данас негира да у њој живи више од 1% припадника српске националне мањине. Срби у Албанији данас имају право да врате своја имена или презимена (не једно и друго), али уз намерно отежану и скупу процедуру која већи део становништва одбија. Званична Албанија још није пристала на демократски попис становништва, који би омогућио слободно национално и верско изјашњавање.
Сву озбиљност асимилације можемо најбоље видети ако обратимо пажњу на верски састав преостале српске мањине. Председник удружења српско-црногорске националне мањине је Павле Брајовић- Јакој, православац, његов сарадник Гезим Гјока, католик, а потпредседник Гани Мусмерај-муслиман. По националности, сви су Срби, без обзира на верске различитости, и ту, међу њима нема дилеме. У самом српском удружењу, највише је Срба католика а најмање Срба муслимана. Услед вишевековне репресије и асимилације, врло мало припадника српске мањине у Албанији још увек говори српски језик, а упркос томе, један део исте је сачувао свест о пореклу.
Дана 28. фебруара 2008. у Скадру је свечано обележен почетак рада школе српског језика, прве на територији Албаније, након читавих 73 године.
Закључак
Мислим да сам након ове упоредне анализе показао да, када би кршење људских права представљало аргумент за независност, много више разлога за сецесију би имала српска национална мањина у Албанији. Међутим, за разлику од албанске, српска национална мањина у Албанији никада није имала ни право на слободно изјашњавање, а камоли на аутономију. Не треба ни помињати Србе у Хрватској или Србе на северу Космета данас. Биће да „људска права“ не важе једнако за све.
Пошто овај аргумент једнако користе и припадници такозване „Друге Србије“, волео бих да аргументовано демантују моје тврдње. Међутим, питање је, да ли у свој својој слепој вери у тзв. људска права које брани „слободарски Запад“ има простора за истину?
Важно је само понављати научени след догађаја: Срби и Албанци живели су у слози и миру, а онда се појавио Слободан Милошевић, оличење зла, и извршио репресију над Албанцима. Зато Србија то треба да „плати“ територијом. Зар не?
У том случају, Србима би припало готово цело Балканско полуострво.
[1] http://www.moraca-rozafa.org/info/dopristo.html
Преузето са
http://www.nspm.rs/kosovo-i-metohija/pravo-sile-ili-pravo-istine-q.html
Знамо да се пред Међународним судом правде води процес за оцену легалности сецесије Космета, у којој учествује велики број земаља. Сам процес је оцењен као процес века, који ће имати значајне реперкусије по међународно право, односно, ово је преломни процес који ће доказати- постоји ли међународно право или не?
Насупрот правним аргументима против отцепљења јужне српске покрајине стоје аргументи који су далеко од правних аргумената. Између осталог, тврди се да су албанској мањини систематски кршена сва права од стране српске државе. У овом тексту ћу размотрити положај албанске мањине у Србији и упоредити га са положајем српске мањине у Албанији.
Албанци у Србији
Албанци су у Србији имали сва права изједначена са правима већинског народа, а у периоду СФРЈ и далеко већа од српских. Добили су аутономију на просторима на којима живе и сва права већинског народа на том подручју. Уз помоћ Републике формиран је Универзитет у Приштини, по броју студената један од најбројнијих, а након тога формирана је и Академија наука и уметности Косова. Косово је посебно у економском погледу радикално изменило свој лик. Косово постаје област највећег улагања Фонда за неразвијена подручја. Сасвим супротно од непријатељских парола о „бруталној експлоатацији” Косова од стране Србије и Југославије, мора се констатовати да је Косово највећи потрошач српских и југословенских средстава намењених развоју неразвијених, посебно до 1957, када је уведен систем „гарантованих инвестиција”, а поготову од 1965, када је формиран Фонд федерације за кредитирање бржег развоја привредно недовољно развијених република и аутономних покрајина. Тада су у неразвијене области сврстане СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Македонија и САП Косово. Косово је највише добијало: у раздобљу од 1966. до 1970. године - 30% средстава (Босна и Херцеговина тада само мало више - 30,7%, али Македонија 26,2% и Црна Гора 13,1%); у следећем раздобљу, 1971-1975, Косово је на првом месту са 33,3% према 32,4% Босни и Херцеговини, 22,9% Македонији, 11,4% Црној Гори; од 1976 до 1980 дато је Косову још више: 37% према 30,6% Босни и Херцеговини, 21,6% Македонији и 10,8% Црној Гори. Најзад, од 1981 до 1983 Косово добија око 42,62% према 27,87% за Босну и Херцеговину, 19,67% за Македонију и 9,84% за Црну Гору. Укупни износ од 1966 до 1980 године закључно, само из овог фонда федерације, износи за Косово (без прерачунавања по кључу инфлације) 39.319,7 милиона динара, а са средствима предвиђеним за период 1981-1983. године - 184.919,7 милиона динара (скоро 185 милијарди нових динара).
Инсистира се на националном кључу, који се примењује не само ригорозно него и неосновано, чак и на штету економских интереса покрајине. Систематски се спроводи национална смена кадрова и преузимање одговорних функција у политичким телима, управи и радним организацијама. Албанци се запошљавају далеко лакше него припадници српске националности. Димитрије Богдановић у својој „Књизи о Косову“ каже: „Албанска омладина изложена је правој плими националистичке индоктринације, а извесни јубилеји - као пет векова Скендербега - доводе извесне средине до ступња хистерије. У пропаганди против „великосрпског хегемонизма” прелази се на отворено антисрпски курс. Започиње кампања против службе заштите споменика српске културе, упоредо са покушајима подметања пожара или оштећивања тих споменика. Школовању српске деце стварају се непремостиве препреке, стручњаци српске народности физички се нападају, и у тој погромашкој атмосфери исељавање Срба и Црногораца почиње да добија карактер масовног бекства. Упоредо с тим, у дискусијама о реорганизацији југословенске федерације први пут се тада излази са захтевом да Косово добије статус републике, с позивом на национално начело. тј, на начело самоопредељења народа, и са аргументом бројности; исто тако, први пут се захтев за републиком Косово претвара и у захтев да се у тој новој републици уједине сви Албанци Југославије, што је отварало веома сложен проблем положаја у федерацији и интегритета не само Србије него и Македоније и Црне Горе... Извештај наводи масу разноврсних примера који илуструју ове притиске. Мучни су примери раздвајања и изолације па и малтретирања српске деце, а поготову хушкања албанске деце да нападају српску и црногорску децу или да чине штете суседима или јавним добрима. Пале се и уништавају усеви, пушта се стока у засаде и обрађене њиве, узурпира се земљиште, заграђују извори, пали летина, демолирају куће, нападају деца док чувају стоку; жене и женска омладина из страха од различитих малтретирања не смеју да одлазе на њиве ради обраде земље нити да излазе из својих дворишта. У примере најгрубље расне сегрегације спадају случајеви кад Срби и Црногорци морају да чекају да у продавницама последњи буду услужени, а дешавало се да не добију робу док је не затраже на албанском језику. Исто се догађало и у другим приликама, нпр. код државних и других органа (вађење докумената код органа управе, куповине путних карата итд.). Разуме се, најтежи су притисци убиства, раширенија у селима него у градовима.“
У периоду од 1990 до 1999 године албанска мањина је имала радио и телевизијске станице, и око 50 часописа и новина на свом језику. Законом су им гарантована сва људска, грађанска и национална права, друштвено организовање, култура, образовање, информисање, спортска и сва друга питања од значаја за очување националног идентитета. Имали су право да оснивају политичке партије са националним предзнаком и да равноправно учествују у политичком животу земље.
Срби у Албанији
Према подацима Албанске академије наука, 1485 године у северном делу Албаније, скадарској области, деведесет посто становништва чинили су Срби. Већ 1905 у околини Скадра живело је 250.000 Срба, а током Првог светског рата је више од стотину хиљада Срба избегло у Србију или Црну Гору. Након велике репресије над православним Србима, 1934 године долази до друге сеобе Срба из Албаније. У том периоду започела је албанизација Срба, њихова присилна асимилација. Срушене су скоро све православне цркве, а оне које нису, претворене су у џамије. Близу хиљаду православних цркава је срушено. Данас у Албанији постоје само две српске православне цркве.
Након рушења цркава, српској националној мањини је забрањено коришћење својих имена и презимена, те су сва имена и презимена албанизована. Презимена која су се завршавала на ић, забрањена су. Забрањено је српско писмо, православни корени а тиме и сам национални идентитет. У Скадру и околини било је до 1934 године преко 20 школа на српском језику. Након 1934, забрањено је школовање на српском језику и укинуте су све српске образовне установе.
Каплан Буровић каже: „У народно-ослободилачкој борби албанског народа против итало-немачких фашистичких окупатора, српско-црногорска национална мањина је узела учешће уз прогресивне снаге албанског народа en bloc. Многи су од њих претворили своје куће у партизанске базе, а не мало њих је узело учешће и у ратним окршајима, са оружјем у руци, не само као обични партизани, већ и као руководиоци, у састав командујућег кадра Комунистичке партије Албаније и партизанских јединица. Они су под албанском заставом лили своју крв на све стране Албаније, за њено национално и друштвено ослобођење, без икаквих националистичких илузија. Многи од њих су положили и своје животе - за Албанију и албански народ, а са надом да ће им се после рата признати бар елементарна људска права и права националне мањине, онако како се то предвиђа и међународним законима о националним мањинама.“[1]
Касније, под влашћу Енвера Хоџе, појачан је притисак на преосталу српску мањину. Од 1990 године комплетан државни апарат спроводио је страшну репресију, те је тако Албанија готово остала без српске националне мањине. Они који се нису албанизовали носили су крајње понижавајућа презимена која на преводу на албански значе муљ, блато, прљавштину и тд. Док је комунистичка власт у Југославији дала сва права албанској мањини, дотле је комунистичка власт у Албанији укинула српску мањину.
Срби у Албанији скоро осам деценија немају ниједну своју образовну установу. Преостали Срби у Албанији живе некрштени, не венчавају се по православним обичајима, нити се по њима сахрањују.
До пада комунистичког режима, у Албанији је негирано постојање српске мањине. Званична Албанија и данас негира да у њој живи више од 1% припадника српске националне мањине. Срби у Албанији данас имају право да врате своја имена или презимена (не једно и друго), али уз намерно отежану и скупу процедуру која већи део становништва одбија. Званична Албанија још није пристала на демократски попис становништва, који би омогућио слободно национално и верско изјашњавање.
Сву озбиљност асимилације можемо најбоље видети ако обратимо пажњу на верски састав преостале српске мањине. Председник удружења српско-црногорске националне мањине је Павле Брајовић- Јакој, православац, његов сарадник Гезим Гјока, католик, а потпредседник Гани Мусмерај-муслиман. По националности, сви су Срби, без обзира на верске различитости, и ту, међу њима нема дилеме. У самом српском удружењу, највише је Срба католика а најмање Срба муслимана. Услед вишевековне репресије и асимилације, врло мало припадника српске мањине у Албанији још увек говори српски језик, а упркос томе, један део исте је сачувао свест о пореклу.
Дана 28. фебруара 2008. у Скадру је свечано обележен почетак рада школе српског језика, прве на територији Албаније, након читавих 73 године.
Закључак
Мислим да сам након ове упоредне анализе показао да, када би кршење људских права представљало аргумент за независност, много више разлога за сецесију би имала српска национална мањина у Албанији. Међутим, за разлику од албанске, српска национална мањина у Албанији никада није имала ни право на слободно изјашњавање, а камоли на аутономију. Не треба ни помињати Србе у Хрватској или Србе на северу Космета данас. Биће да „људска права“ не важе једнако за све.
Пошто овај аргумент једнако користе и припадници такозване „Друге Србије“, волео бих да аргументовано демантују моје тврдње. Међутим, питање је, да ли у свој својој слепој вери у тзв. људска права које брани „слободарски Запад“ има простора за истину?
Важно је само понављати научени след догађаја: Срби и Албанци живели су у слози и миру, а онда се појавио Слободан Милошевић, оличење зла, и извршио репресију над Албанцима. Зато Србија то треба да „плати“ територијом. Зар не?
У том случају, Србима би припало готово цело Балканско полуострво.
[1] http://www.moraca-rozafa.org/info/dopristo.html
Преузето са
http://www.nspm.rs/kosovo-i-metohija/pravo-sile-ili-pravo-istine-q.html
Пријавите се на:
Постови (Atom)
