Пише: Милан Дамјанац
Предлажем да наши властодршци уместо српске државне химне „Боже правде“ за химну прогласе мелодију из серијала „Звездани Ратови“ коју чујемо кад год угледамо Императора или Дарт Вејдера. Такође сматрам да би требало, у обраћању медијима, уместо преноса њихових речи пустити исечак из серијала у коме Дарт Вејдер дише. Једино тада би медијска слика у потпуности одговарала реалности у којој живимо.
Просечан Србин нема посао или је у опасности да га изгуби и живи на ивици подношљивог.На телевизији гледа културне емисије попут „Великог Брата“ и “Тренутка Истине“.Трује се илузијама о бољој будућности “већ колико сутра “ и европским новцем.
У међувремену гледа вести.
Замислимо да сте добро спавали а затим укључили телевизор и окренули неки од омиљених телевизијских програма. Реконструишимо вести које сте могли чути.
(свака сличност са стварним догађајима или личностима је случајна)
Вест број 1
Сазнајете да је претходне вечери ухапшен власник новина које пишу доста критички о тренутној власти. Не чујете образложење. Чујете да је ухапшен у току ноћи, да ће се тужилаштво огласити саопштењем и да је човеку позлило на полицијском саслушању те је хитно пребачен у затворску амбуланту. Касније сазнајете да је ухапшен због наводне проневере (детаљи непознати) и да остаје у притвору.
Покушавате да реконструишете догађај. Ухапшени је власник новина које су изузетно критички настројене према раду владе. Недавно је донесен закон о информисању који, у суштини, предвиђа астрономске казне за свакога ко напише нешто што актуелној власти не одговара. Знате да је иста новина наставила да објављује критике и након доношења тог закона.
И сада, баш њихов власник је ухапшен. Коинциденција. Исти човек је ухапшен у вечерњим часовима. Замислили сте ту сцену- специјалци упадају у његову породичну кућу и хапсе га у пижами, вероватно. Након тога њему позли на саслушању у полицији.Запитате се какво је то саслушање било (и чиме су га саслушавали).
Затим дубоко удахнете и одлучите да се притајите. Од сада Вас више нико неће чути да говорите лоше о властима. Боже сачувај да се слична ствар деси и Вама.
Вест број 2
Гледате извештај са фудбалске утакмице Нови Пазар- Црвена Звезда. Пажњу Вам привлачи одсуство Звездиних навијача са трибина и огромни, увредљиви транспарент, као и велика турска застава у публици. Затим зачујете повике- „Убиј Цигана“ и „Убиј Србина“.У неверици помислите да ипак гледате утакмицу у Вараждину, а не Новом Пазару.
Након тога, коментатор Вас извештава да је утакмица протекла у фер и коректној атмосфери а да је навијање било на високом нивоу. Све у свему, прави спектакл.
Одлучујете да одложите обилазак Новог Пазара за неку другу прилику.
Врло сте узнемирени.
Вест број 3
Гледате слике пожара и схватате да је изгорео читав спрат болнице „Драгиша Мишовић“. Министар здравља, као високоморалан човек, одлучује да у овом тешком тренутку за српско здравство не поднесе оставку и настави да га усрећује. Тек је девет година министар.
„Најлакше би било да сада одем“- поручио нам је.
Пренеражени сте. Са друге стране, министар Вам показује примером да у овој земљи од врха до дна не постоји одговорност. Зашто бисте се трудили да радите свој посао како ваља када нема консеквенце за учињене грешке?
Вест број 4
Иако Звездиних навијача није било на утакмици, Звезда је кажњена због изгреда њеног председника који ће бити и кривично гоњен, пошто је испод јакне носио дуксерицу на којој пише:
„Док се земља око сунца креће“.
Због ових речи њему прети казна од 20.000 до 50.000 динара,као и забрана вршења дужности функције председника клуба. Наиме, спорне речи су, како тужилац рече, почетак песме која позива на насиље. Споменута песма има две верзије- тужилац је аутоматски помислио на ону која позива на насиље,наравно. Прва гласи:
„Док се земља око сунца креће звездини се хулигани умирити неће, звече штангле, палице и ланци, ево иду звездини лудаци“
А друга:
„Док се земља око сунца креће, Звездини се барјактари умирити неће, дува тајфун, дува тајфун, кошава све носи,сваком ветру, сваком ветру, барјак наш пркоси“
Покушавате да схватите правилно ову вест. Биће суђено човеку због дуксерице коју је легално купио у бутику, за коју поседује фискални рачун и од чије куповине проценат иде држави зато што су на њој исписане речи које у некој верзији неке навијачке песме позивају на насиље?
Након тога, одслушате извештај о побољшању људских слобода и права у Србији.
Демократија, нема шта.
Након што угасите телевизор, покушавате да пронађете Вашу омиљену мајицу са ликом Хомера Симпсона. Наиме, сећате се да у једној од епизода те серије Хомер испија алохолна пића. Уколико то угледа државни тужилац, бићете осуђени за промоцију алкохолних напитака!
Када смо већ код тога, ред је да баците синовљеву мајицу са Нинџа Корњачама. Ако то није позив на насиље, ја не знам шта јесте.
Одлазите на починак и мислите само о једноме- како да преживите још један тежак дан.
субота, 31. октобар 2009.
среда, 28. октобар 2009.
Писмо у име Србина
Пише: Милан Дамјанац
Часни суде,
Принуђен сам да Вам се обратим овим писмом, пошто је о мени и мојој породици изречено пуно неистина и полуистина. Наиме, није истина да сам злочинац и лопов. Тужилац тврди да моја имовина није моја, да сам злостављао своју браћу и децу те немам права да им се обратим. Тврди и да сам узнемиравао своје бивше комшије.
Имовина,часни суде, је одувек била у власништву моје породице. Поседујем документе који то потврђују, тако да никако не стоји да сам туђу имовину узурпирао. Пре ће бити да је она узурпирана управо након ваше одлуке. У куће и станове на Космету и Хрватској уселиле су се нелегално моје бивше комшије које ми не дозвољавају да се вратим. Кажу да су то одувек биле њихове куће, а да сам их ја њима отео,те да је било праведно да их они од мене одузму. То је лаж, часни суде. Куће су бар осам векова у власништву моје породице, за шта имам јасне доказе. Данас не могу ни да одем на Космет и у Хрватску, пошто ме тамошње бивше комшије мрзе. Покушао сам, како је судско веће и само наложило, да им се извиним иако нисам ништа скривио, али без успеха. Ситуација се није нимало променила на боље. Сада, ти исти људи, који су узурпирали моју имовину купују куће и фабрике по Србији. Ја сам им то дозволио, мислећи да могу да откупим део отете имовине у Хрватској. Они ми ни то нису допустили.
Данас, захваљујући мојој наивности поседују и фабрике у Србији. Замислите, још су ме и тужили! Траже одштету за нанесене боли!
Верујте да ја своје комшије никада нисам узнемиравао и да смо живели у миру и поштовању;бар је тако било са моје стране. Једно време, часни суде, одрекао сам се и сопствене заставе, химне и културе не бих ли њима угодио. Знате, отац ми је говорио да нас никада нису посебно волели. Међутим, ја сам био убеђен да ћу то исправити. Учинио сам све како бих био добар комшија, а видите шта ми се догодило. Закључио сам да ми се то и догодило због тога што сам покушао да будем добар комшија. Требао сам, попут деде, да гледам у своје двориште и своју породицу и да не улазим превише у комуникацију са комшијама.
Даље, тужилац тврди да сам злостављао децу и браћу. Лаж је то, часни суде. Брат у Црној Гори је променио презиме пошто не може више да поднесе да буде у мојој кожи. Он је рационално прорачунао- зашто би он подносио све муке заједно са мном које се очигледно неће окончати у неко скорије време. Зато он тврди да никада и нисмо били браћа, исказујући чак и мржњу према мени. Жао ми је што је тако, он је мој брат и ја га волим, али верујте да га ја у сличној ситуацији никада не бих оставио.
Мој други брат из северне Србије, Војводине, није променио презиме, и даље смо у добрим односима, али осећам да је некако хладнији према мени. Прошлог пута ми је тражио сва имања у Војводини на управу. Бојим се, часни суде, да не изгубим и другог брата. Једино ме трећи брат преко Дрине није оставио, али му стално прете да ће остати и без главе и без куће, а ја му никако не могу помоћи.
Имам два сина. Један је променио презиме, тврди да сам преварант, лопов и злочинац. Не жели да ме види. Други сматра да сам превише млак и да морам да се борим за оно што ми је отето. Каже да сам кукавица.
И како,часни суде, да не полудим?
Са поштовањем,
Србин
Часни суде,
Принуђен сам да Вам се обратим овим писмом, пошто је о мени и мојој породици изречено пуно неистина и полуистина. Наиме, није истина да сам злочинац и лопов. Тужилац тврди да моја имовина није моја, да сам злостављао своју браћу и децу те немам права да им се обратим. Тврди и да сам узнемиравао своје бивше комшије.
Имовина,часни суде, је одувек била у власништву моје породице. Поседујем документе који то потврђују, тако да никако не стоји да сам туђу имовину узурпирао. Пре ће бити да је она узурпирана управо након ваше одлуке. У куће и станове на Космету и Хрватској уселиле су се нелегално моје бивше комшије које ми не дозвољавају да се вратим. Кажу да су то одувек биле њихове куће, а да сам их ја њима отео,те да је било праведно да их они од мене одузму. То је лаж, часни суде. Куће су бар осам векова у власништву моје породице, за шта имам јасне доказе. Данас не могу ни да одем на Космет и у Хрватску, пошто ме тамошње бивше комшије мрзе. Покушао сам, како је судско веће и само наложило, да им се извиним иако нисам ништа скривио, али без успеха. Ситуација се није нимало променила на боље. Сада, ти исти људи, који су узурпирали моју имовину купују куће и фабрике по Србији. Ја сам им то дозволио, мислећи да могу да откупим део отете имовине у Хрватској. Они ми ни то нису допустили.
Данас, захваљујући мојој наивности поседују и фабрике у Србији. Замислите, још су ме и тужили! Траже одштету за нанесене боли!
Верујте да ја своје комшије никада нисам узнемиравао и да смо живели у миру и поштовању;бар је тако било са моје стране. Једно време, часни суде, одрекао сам се и сопствене заставе, химне и културе не бих ли њима угодио. Знате, отац ми је говорио да нас никада нису посебно волели. Међутим, ја сам био убеђен да ћу то исправити. Учинио сам све како бих био добар комшија, а видите шта ми се догодило. Закључио сам да ми се то и догодило због тога што сам покушао да будем добар комшија. Требао сам, попут деде, да гледам у своје двориште и своју породицу и да не улазим превише у комуникацију са комшијама.
Даље, тужилац тврди да сам злостављао децу и браћу. Лаж је то, часни суде. Брат у Црној Гори је променио презиме пошто не може више да поднесе да буде у мојој кожи. Он је рационално прорачунао- зашто би он подносио све муке заједно са мном које се очигледно неће окончати у неко скорије време. Зато он тврди да никада и нисмо били браћа, исказујући чак и мржњу према мени. Жао ми је што је тако, он је мој брат и ја га волим, али верујте да га ја у сличној ситуацији никада не бих оставио.
Мој други брат из северне Србије, Војводине, није променио презиме, и даље смо у добрим односима, али осећам да је некако хладнији према мени. Прошлог пута ми је тражио сва имања у Војводини на управу. Бојим се, часни суде, да не изгубим и другог брата. Једино ме трећи брат преко Дрине није оставио, али му стално прете да ће остати и без главе и без куће, а ја му никако не могу помоћи.
Имам два сина. Један је променио презиме, тврди да сам преварант, лопов и злочинац. Не жели да ме види. Други сматра да сам превише млак и да морам да се борим за оно што ми је отето. Каже да сам кукавица.
И како,часни суде, да не полудим?
Са поштовањем,
Србин
недеља, 25. октобар 2009.
Raskid
Kada poteknu sve suze i sva nadanja izblede, da li se mozes setiti svoga lika u izmaglici prosloga vremena?
Trud, pakost, dobrota, vernost. Znaci li ista ijedna suza prolivena, ka njoj upucena, koja neizrecena ostade usamljena, neizrazena. Hoce li oprostiti ona moje misli sumorne i tuzne, hoce li znati koliko tesko mi je nocas bez nje?
Gde je, zapravo, ona? Zar je odista vazno? Telo zadrhtalo u tome casu, poput lista na ocekivanom povetarcu, osetivsi svoju nemoc i predosetivsi nova stradanja koja vecita jesu. Koleno utrnulo, negde zapelo, usmereno ka podnozju otislo, kicma povijena, lice tromo, bezivotno, samo se u tmini pojelo.
Zasto me muce ove isprazne misli koje nemaju svrhu ni valjanog porekla u imaginaciji mojoj vec samo u ceznji nerazumnoj i dalekoj? Nemo lice bese umrtvljeno, bezlicno, tesko, sumorno, tmurno. Odlutalo. Njena pojava razotkrivena rapsrsnuta, naga, bezlicna, beznadezna.
Znam da vise emocija nema koje se moje ceznje ticati mogu. Vidim bol i sazaljenje u ocima njenim, naprasno tako dalekim i tudjim. Nikada moje nisu bile. Vidim slepilo njeno koje odbija moja gluvoca nema. Ne cuh njene reci, vec mi oci govorase.
Ne mogu ih cuti ranije sada, sada nije dovoljno rano, sada je odvec prekasno. Trebao sam. Morao sam. Zahtevam da ih cujem ranije, preklinjem.
Cujem i ne razumem u cemu gresim, recite mi, preklinjem vas, umirite me odgovorom, udostojite me odgovora.
Njene oci ostase neme, nekada, za sva moja cula sem tihog predosecaja, snova, na koje se oslanjao nisam. Shvatam rezignaciju svoju koja razdire sebe u ponoru lazi.
Nestao u secanju njenom kasnije, ne ranije. Ne sada. Znamo oboje da je kraj. Kraj necega sto nema pocetka ranije, vec samo sada. Kraj samozavaravanja.
Mozda ipak zametak Istog?
Trud, pakost, dobrota, vernost. Znaci li ista ijedna suza prolivena, ka njoj upucena, koja neizrecena ostade usamljena, neizrazena. Hoce li oprostiti ona moje misli sumorne i tuzne, hoce li znati koliko tesko mi je nocas bez nje?
Gde je, zapravo, ona? Zar je odista vazno? Telo zadrhtalo u tome casu, poput lista na ocekivanom povetarcu, osetivsi svoju nemoc i predosetivsi nova stradanja koja vecita jesu. Koleno utrnulo, negde zapelo, usmereno ka podnozju otislo, kicma povijena, lice tromo, bezivotno, samo se u tmini pojelo.
Zasto me muce ove isprazne misli koje nemaju svrhu ni valjanog porekla u imaginaciji mojoj vec samo u ceznji nerazumnoj i dalekoj? Nemo lice bese umrtvljeno, bezlicno, tesko, sumorno, tmurno. Odlutalo. Njena pojava razotkrivena rapsrsnuta, naga, bezlicna, beznadezna.
Znam da vise emocija nema koje se moje ceznje ticati mogu. Vidim bol i sazaljenje u ocima njenim, naprasno tako dalekim i tudjim. Nikada moje nisu bile. Vidim slepilo njeno koje odbija moja gluvoca nema. Ne cuh njene reci, vec mi oci govorase.
Ne mogu ih cuti ranije sada, sada nije dovoljno rano, sada je odvec prekasno. Trebao sam. Morao sam. Zahtevam da ih cujem ranije, preklinjem.
Cujem i ne razumem u cemu gresim, recite mi, preklinjem vas, umirite me odgovorom, udostojite me odgovora.
Njene oci ostase neme, nekada, za sva moja cula sem tihog predosecaja, snova, na koje se oslanjao nisam. Shvatam rezignaciju svoju koja razdire sebe u ponoru lazi.
Nestao u secanju njenom kasnije, ne ranije. Ne sada. Znamo oboje da je kraj. Kraj necega sto nema pocetka ranije, vec samo sada. Kraj samozavaravanja.
Mozda ipak zametak Istog?
понедељак, 19. октобар 2009.
Obradu Damjancu
Odnesi me daleko odavde, negde gde ni odavde nije odatle, na mesto izvora sećanja koja me tište. Podari mi još jedan dan života, beznačajan, taman, u nadi da ću zaista njime ziveti. Biti ono što jesi je često teže od glume da si onaj koji misle da jesi. Nema istine u smehu, već samo u suzama koje prosipamo radi sopstvenog beznađa i mrkle tame. To nije tuga, ne, već nesto drugo, sasvim drugačije, osećaj da sve nije kako treba da jeste i da se ceo zivot, poput nekog plemenitog metala izlio u momenat tananosti svesti koju zovemo misao. Misao svesti sopstvene nesvesti. Nalik sebi koji nisi, a ipak jesi.
Tesko je reći odakle ovom osećaju pravo, izvor, potreba. Nije li on saputnik nade? Mozda je ipak njen dželat i preki sud; onaj koji vas ostavlja u svojoj razgolićenosti, prirodnoj nagosti. Moze li tada jos nada tinjati istim sjajem?
Nada nas pokreće, ona nam daje snage da izdrzimo u laži. Ona je nase čedo, mi sami, naš bol, radost, strepnja. Nadati se istini koja laž jeste, ziveti u laži koja je istina prava. Nije istina da laž jeste laž; laž može biti jedino istina, jedina istina, ona pokretačka, vredna borbe. Istina. U njoj je lepota. Doista ima li veće lepote nego u laži?
Čeznja za laži nastaje upravo zbog neizmerne lepote njene, toliko drukčije od surovosti istine. Iluzija je inspirativniji termin; možda je iluzija da istine ima Istina.
Neko je povukao kartu i sve se srusilo. Temelji su odmah nestali- prvo karte na dnu a tek onda karte na vrhu. Nema svrhe tražiti sebe u moru iluzija kada samo nagoni i zablude preostanu, kada želje i nade utihnu.
Govorio sam sebi ove nerazumljive reci, kao da govorim nekome nepoznatom, posve novom čoveku, onom drugom, neopterećenom pitanjem. Zaista, pažljivo me je slušao ali me nije čuo. Nije ni mogao da me čuje kada ništa nisam rekao, a kamoli da razume. Usne su mi bile skamenjene i neme, umrle od beznacajnih pokreta. Oči se udavile, nestale, neznano kuda, u nekom uglu sobe moje stare kuće, ako je ikada i bila moja, a ne njegova, moga dušmanina. Daleko, možda baš tamo ostade ponos moj, zakopan u dvorištu iza avlije, blizu mesta gde i danas leže kosti mojih predaka. Nisam ni osetio da ga više nema, ukoliko ga je ikada i bilo.
Sedi starac stoji pred nepoznatim čovekom kome ne govori ono što ne moze reci; a ja se ogledam u sopstvenom tromom pogledu punom suza i razočarenja. Konačno je svršeno, onaj koji ostaje da živi nije više Ja, on je neko drugi, neko nepoznat, nepotpun. Nepotpun, u svom odricanju od sebe samoga. Nepotpun u svojoj mržnji prema sebi. U svom razočarenju. U svojoj patnji. Ne mogu više suzdržavati nejasne emocije; počinjem da se smejem, u početku tiho i nečujno a zatim kikotom, užasavajucim kikotom koji se prelama sobom. Više ne cujem svoj glas. Kasno je. Za sve. Za sebe.
Kasno je za onu reku koju sam toliko voleo, koja ode neznano kuda i koju vise ni u svesti ne mogu prizvati. Kasno je za njeno lice koje sam potisnuo negde duboko u tamnoj postelji od snova, zauvek izgubljenoj u nemirima moje duše.
Mučenje je proces, a proces zivot sam. Zar je greh sprečiti mucenje? Moze li biti osudjen namučeni koji je, uprkos negiranju drugih, sam sebe najvise mučio?
Reka je nestala u svesti kao i mali drveni krst koji odavno krasi njeno dno. Premali da bi isplivao i pretežak za vodu da bi ga izbacila nazad, na površinu.
Nemojte me dirati, nemojte mi uzimati ono poslednje sto imam, ono moje Ništa, jer ako i to izgubim neću imati razloga ni snage da nastavim dalje. Da nastavim da zivim. Kako ne razumete da ima nečega i u samom ništavilu, poricanju smisla drugog do života samog?
Pitate se cega, mucitelji. Ima vas i mene. Ima osecaja stida, straha, mrznje. Bola. Uzasa. Možda i nade. Da, nade. Nadam se da ću ostati ono Ništa jer ću i takav biti bolji od vas. Bez te želje ne bih imao snage da živim kao čovek ili ono sto je od njega ostalo. Znam da lažem sebe. Krst nikako da ispliva; preplivaću reku, zaroniću i uzeću ga, ali u dubini duše znam, da ni tada neće biti zaista moj.
Uzmite me k sebi vetrovi samoće, teške noći i jos teža jutra. Tada i zauvek, mladić nestade i ostah sam u svome bolu.
Posvećeno mome dedi, pokojnom Obradu Damjancu koji počiva na poljani Kosova Polja, koje je toliko voleo. Neka ti Bog podari mir koji nisi imao za zivota. Hvala ti za sva sećanja koja si mi ostavio,
Tvoj unuk,
Milan Damjanac
Tesko je reći odakle ovom osećaju pravo, izvor, potreba. Nije li on saputnik nade? Mozda je ipak njen dželat i preki sud; onaj koji vas ostavlja u svojoj razgolićenosti, prirodnoj nagosti. Moze li tada jos nada tinjati istim sjajem?
Nada nas pokreće, ona nam daje snage da izdrzimo u laži. Ona je nase čedo, mi sami, naš bol, radost, strepnja. Nadati se istini koja laž jeste, ziveti u laži koja je istina prava. Nije istina da laž jeste laž; laž može biti jedino istina, jedina istina, ona pokretačka, vredna borbe. Istina. U njoj je lepota. Doista ima li veće lepote nego u laži?
Čeznja za laži nastaje upravo zbog neizmerne lepote njene, toliko drukčije od surovosti istine. Iluzija je inspirativniji termin; možda je iluzija da istine ima Istina.
Neko je povukao kartu i sve se srusilo. Temelji su odmah nestali- prvo karte na dnu a tek onda karte na vrhu. Nema svrhe tražiti sebe u moru iluzija kada samo nagoni i zablude preostanu, kada želje i nade utihnu.
Govorio sam sebi ove nerazumljive reci, kao da govorim nekome nepoznatom, posve novom čoveku, onom drugom, neopterećenom pitanjem. Zaista, pažljivo me je slušao ali me nije čuo. Nije ni mogao da me čuje kada ništa nisam rekao, a kamoli da razume. Usne su mi bile skamenjene i neme, umrle od beznacajnih pokreta. Oči se udavile, nestale, neznano kuda, u nekom uglu sobe moje stare kuće, ako je ikada i bila moja, a ne njegova, moga dušmanina. Daleko, možda baš tamo ostade ponos moj, zakopan u dvorištu iza avlije, blizu mesta gde i danas leže kosti mojih predaka. Nisam ni osetio da ga više nema, ukoliko ga je ikada i bilo.
Sedi starac stoji pred nepoznatim čovekom kome ne govori ono što ne moze reci; a ja se ogledam u sopstvenom tromom pogledu punom suza i razočarenja. Konačno je svršeno, onaj koji ostaje da živi nije više Ja, on je neko drugi, neko nepoznat, nepotpun. Nepotpun, u svom odricanju od sebe samoga. Nepotpun u svojoj mržnji prema sebi. U svom razočarenju. U svojoj patnji. Ne mogu više suzdržavati nejasne emocije; počinjem da se smejem, u početku tiho i nečujno a zatim kikotom, užasavajucim kikotom koji se prelama sobom. Više ne cujem svoj glas. Kasno je. Za sve. Za sebe.
Kasno je za onu reku koju sam toliko voleo, koja ode neznano kuda i koju vise ni u svesti ne mogu prizvati. Kasno je za njeno lice koje sam potisnuo negde duboko u tamnoj postelji od snova, zauvek izgubljenoj u nemirima moje duše.
Mučenje je proces, a proces zivot sam. Zar je greh sprečiti mucenje? Moze li biti osudjen namučeni koji je, uprkos negiranju drugih, sam sebe najvise mučio?
Reka je nestala u svesti kao i mali drveni krst koji odavno krasi njeno dno. Premali da bi isplivao i pretežak za vodu da bi ga izbacila nazad, na površinu.
Nemojte me dirati, nemojte mi uzimati ono poslednje sto imam, ono moje Ništa, jer ako i to izgubim neću imati razloga ni snage da nastavim dalje. Da nastavim da zivim. Kako ne razumete da ima nečega i u samom ništavilu, poricanju smisla drugog do života samog?
Pitate se cega, mucitelji. Ima vas i mene. Ima osecaja stida, straha, mrznje. Bola. Uzasa. Možda i nade. Da, nade. Nadam se da ću ostati ono Ništa jer ću i takav biti bolji od vas. Bez te želje ne bih imao snage da živim kao čovek ili ono sto je od njega ostalo. Znam da lažem sebe. Krst nikako da ispliva; preplivaću reku, zaroniću i uzeću ga, ali u dubini duše znam, da ni tada neće biti zaista moj.
Uzmite me k sebi vetrovi samoće, teške noći i jos teža jutra. Tada i zauvek, mladić nestade i ostah sam u svome bolu.
Posvećeno mome dedi, pokojnom Obradu Damjancu koji počiva na poljani Kosova Polja, koje je toliko voleo. Neka ti Bog podari mir koji nisi imao za zivota. Hvala ti za sva sećanja koja si mi ostavio,
Tvoj unuk,
Milan Damjanac
Пријавите се на:
Постови (Atom)