Увек се изнова непријатно изненадим чињеницом да је титоистичка интелектуална елита боље познавала, уочавала (зли језици би рекли и производила) процесе у друштву, деобе и културолошке диверзитете унутар српског народа. Пре извесног времена у моје руке је доспело посебно издање часописа „Пракса“ из 1981. године који је, заправо, скуп говора свих учесника трибине „Етногенеза Црногораца и марксистичко одређење нације“ одржане 19. јуна исте године. Заправо, ради се о трибини поводом књиге др Шпира Кулишића „О етногенези Црногораца“ у којој Кулишић тврди да црногорци имају посебно етничко порекло, да нису нити су икада били Срби.
Овај документ је важан историјски доказ да је титоистичка елита боље од наше патриотске елите данас разумела несумњиво комплексне процесе стварања нације и националног идентитета, те јасно правила разлику између појмова народа и нације коју већина наших образованих људи ни данас не схвата. Волимо да се уљуљкујемо чињеницом да су црногорци српског етничког порекла и да ће се временом вратити српском националном бићу. Мислимо да је немогуће стварање војвођанског националног идентитета јер тамо већма живе Срби. Нико не размишља озбиљно о мноштву примера из света, нпр. Немачке, Аустрије и Швајцарске. Као што се јасно види, Аустријанци су посебна нација и неће се и не могу вратити немачком националном идентитету иако су етнички Немци. Ради се о сепаратном институционалном систему и ситним културолошким разликама што у правим политичко- историјским условима постепено може довести до стварања више нација из истог народа.
Излагања која су представљена у овој књизи/часопису могу се грубо поделити на три главна тока мисли. Размотрићемо укратко најзанимљивије закључке и тезе све три теоријске позиције посебно се задржавши на трећој која је и најинтересантнија и најактуелнија.
Један део излагача заступа схватање по којем црногорци никада и нису били Срби, већ да им је српство наметнуто. Они, дакле заступају тезу по којој су црногорци и етнички и културно друкчији од Срба. На пример, др Војислав Никчевић каже: „С обзиром да у изворима нити било гдје другдје нема ниједног ваљаног доказа да су Дукљани, Зећани, односно Црногорци у дукљанском периоду по својему пореклу бити „српски“ огранак Јужних Словена, са сигурношћу се може тврдити да они ни доцније нису могли постати Срби“ [1]. Заступајући тезу о наметнутом српству које је спроведено пре свега путем СПЦ, ови аутори сматрају да се црногорци враћају свом изворном националном осећању. Други део излагача тврди да су црногорци одувек, и етнички и културно били Срби и да је смешно износити супротне тврдње, наводећи мноштво извора који потврђују тезу о српском карактеру црногораца. Трећа група излагача заступа најинтересантнију и врло актуелну тезу која је занимљива и данас, и која говори много о убрзаном процесу формирања црногорске нације у периоду од 1945. до данас и о одличном разумевању друштвених и историјских збивања од стране тадашње титоистичке елите.
Тако др Мирко Барјактаревић каже: „Ако данас хоћемо да говоримо о етногенези Црногораца одмах се намеће питање кога све треба сматрати Црногорцима? Узмимо да су то становници обухваћени данашњим границама Црне Горе. Али садашњу Црну Гору чине: дио старе Зете, дио старе Херцеговине и дио старе Рашке…јесу ли Црногорци заиста морали да ћуте када их други убрајају тамо гдје они не спадају? Или су се Црногорци сматрали једноставно дијелом српског народа, али који су, сасвим природно и законито, имали и својих религиозних особености? …Он не пјева о црногорској већ о српској капи, бадњацима, свијећи…у школским свједочанствима цивилне државе Црне Горе овако су попуњаване рубрике: вјера- православна, народност- српска, држављанство- црногорско…Дакле, Црна Гора и црногорски народ до првих деценија нашег стољећа били су само политички појмови, док су се Црногорци етнички осјећали и исказивали Србима. Одакле, онда, Црногорце временски да одвојено посматрамо као народ и као нацију? Свакако од времена Другог Свјетског рата и наше револуције“ [2]. Из овог излагања можемо видети јасну теоријску конструкцију по којој је нација производ различитих политичких и историских процеса који немају много везе са етничким пореклом. Даље, он закључује да су „Црногорци у основи Срби. Нетачно је, ненаучно и чак смијешно избјегавати да се ово каже. Али, то су Срби који су под одређеним истуреним историјским и особеним географским , економским и другим приликама и условима примили са стране, или и сами створили, понеку регионалну црту и одлику. То што су се у новије вријеме прилике развијале тако да Црногорци данас не само могу већ и хоће да се исказују за посебан народ, то је њихово извојевано право и хумано рјешење да се свакоме допусти да се искаже онако како то жели и осјећа.“ [3] Овде видимо један аргумент о праву свакога да се искаже онако како се осећа, који се злоупотребљава и данас и који доводи до потпуне конфузије у којој свако може да се изјасни као Војвођанин, Шумадинац, Црногорац, али не као Сремац, Крагујевчанин, Џедај или Марсовац, само што нам нико није објаснио разлику. Барјактаревић закључује да „…као етнолог могу да тврдим да је становништво Црне Горе етнички и историјски српско, али да је сада правно- политичко и национално црногорско. То су чињенице. Чињенице се могу проучавати а не прећуткивати.“ [4]
Ваља споменути још пар интересантних излагања, с тим што се предстојећа излагања баве узроцима раздвајања две националне свести. Тако, др Бранислав Ђурђев истиче: „Заиста је средњовековна српска традиција била ближа црногорским главарима са владиком на челу него србијанским марвеним трговцима и кнезовима на челу са вождом. Иако су се односи у једној и другој држави, када су Петровићи, Обреновићи и Карађорђевићи постали европске династије, више развили, ипак се разликовало „српство“ у Црној Гори и српство у Србији. Није без разлога пред Први Свјетски рат највеће црногорско војно ордење било Медаља Обилића, а српско Карађорђева звијезда. Стара српска традиција је дјеловала у успостављању једне и друге државе и нације, али историјска улога те традиције није иста у једној и другој земљи. За црногорску могу да нађем добар израз- изразито романтичарска, а за српску не могу да кажем рационалистичка, већ можда више постварена него црногорска. Још к томе треба додати да се у црногорску уграђује идеја о никад покореној Црној Гори…Кад се послије уједињења југословенских народа црногорски народ сукобио са „српством“, није дошао у сукоб са менталитетом српског народа нити са интересима српског радног народа, већ са великосрпском политиком старе Југославије. Почели су пуцати историјски настали српски оквири“ [5]. Овде треба дати одређене напомене. На страну антисрпске формулације, многи аутори заступају тезу да су и након првог уједињења разлози неслоге и побуне „зеленаша“ у Црној Гори биле мотивисане не борбом за династичко наслеђе, већ за потребом да се сачува црногорска културна посебност у оквиру српског народа и државе која је укључивала и посебну политичку јединицу. Већина управо ту види почетак стварања црногорске нације. Ђурђев закључује да „…што се ти елементи нације и оно што се касније јавља као црногорска нација, јављају у оквирима српским, што је суштина, која ће се касније оформити ипак нешто друго него што су ти српски оквири, то је управо оно што треба да се назове дијалектиком, а чему нико од оних који учествују у рјешавању тих питања, досљедно дијалектички не прилази“ [6].
Др Димо Вујовић тврди да „нација није етничка категорија. Погријешили бисмо ако би кључ за разумијевање настанка појединих нација, па и црногорске, тражили у етничком поријеклу припадника једне нације, ако би национално биће изједначавали са етничким бићем. Етничком припадношћу не може се одређивати и национална припадност, и обратно. Имамо примјера да се из једне етничке масе формирају двије нације или да се из више етничких група формира једна нација…из једног етничког конгломерата настала је америчка нација, муслиманска нација у Југославији настала је из исламизираних Срба и Хрвата… Други, међу које и ја спадам, сматрају да се црногорска нација конституише у периоду када у Црној Гори долази до развоја модерног грађанског друштва, а до тога долази тек послије Црногорско-Турског рата 1876- 1878 године… тек када се код неких српска свијест јавља као великосрпска онда долази до сукоба, јер великосрпска свијест значи негирање посебне црногорске свијести, то јест негирање посебности Црногораца и ма каквих права које би се базирале на тој посебности. Али тај сукоб се у почетку још увијек не јавља као сукоб двије националне свијести, већ као двије државно- правне свијести. Најбољи примјер је зато краљ Никола, који се упорно супротстављао великосрпској политици (или је можда желео да он буде тај који ће уједињење спровести, прим. М.Д.) у односу на Црну Гору и Црногорце, а касније и црногорски зеленаши, који дижу оружану побуну против великосрпске политике, али у име одбране државно-правне традиције Црне Горе. Ови побуњеници и касније незадовољници много србују. Они се, не само етнички него и национално, исказују као Срби. Они ће се опирати да се црногорско питање третира као национално питање- оно је за њих искључиво државно- правно питање. Али без обзира на све то, њихова борба је објективно доприносила развоју црногорке националне свијести и дефинитивном конституисању црногорске националне индивидуалности… Прва фаза се одвија у оквирима независне црногорске државе, то јест од Берлинског конгреса 1878. године до 1918. године. Друга фаза се одвија у оквирима буржоаске југословенске државе 1918-1941. године, а трећа у периоду социјалистичке револуције и социјалистичке изградње, то јест од 1941. године до данас. У првој фази национална индивидуалност Црногораца још није конституисана. До тога долази тек у другој фази, чему је много допринео раднички покрет, односно Комунистичка партија. У трећој фази тај процес се још више продубљава и дефинитивно завршава, без обзира што извесни процеси националне интеграције и хомогенизације и даље трају“ [7].
Закључак
Могао бих навести још безброј цитата и примера из наведене књиге, али сам се трудио да наведем само оне који су репрезентативни и најинтересантнији, оне који нимало нису изгубили на актуелности, чак шта више, доста говоре о садашњим и будућим процесима. На крају нећу ништа исувише критички рећи на рачун ове трибине, часописа и гледишта изнесених у њој са којима се апсолутно не слажем. Не зато што не бих имао шта да кажем, већ зато што се мора честитати титоистичкој елити која је предано и темељно анализирала, спроводила и управљала политичким процесима. И док су они имали елиту која се бавила овако озбиљним питањима и која је довела до оваквих политичких последица које све нас боле, ми имамо председника САНУ који отвара мост на Ади.
На крају, ваља размислити о следећем- колико је и да ли је могуће направити паралелу између војвођанског и црногорског проблема? И ако јесте, а јесте, шта ћемо око тога предузети? И још нешто- не чини ли Вам се да је националност црногораца боље теоријски разрађена 1981. него 2012. године?
Напомене:
[1] Пракса- часопис за друштвена питања, 1981, стр. 95
[2] Пракса- часопис за друштвена питања, 1981, стр. 14, 15
[3] Пракса- часопис за друштвена питања, 1981, стр. 20
[4] Пракса- часопис за друштвена питања, 1981, стр. 20
[5] Пракса- часопис за друштвена питања, 1981, стр. 38, 39
[6] Пракса- часопис за друштвена питања, 1981, стр. 48
[7] Пракса- часопис за друштвена питања, 1981, стр. 57, 62, 74, 75, 76
ИЗВОР: ВАСЕЉЕНСКА
http://www.pravda.rs/2012/10/06/milan-damjanac-rasprave-o-crnogorskom-identitetu-iz-1981-godine/
http://www.standard.rs/milan-damjanac-bravar-je-bio-bolji-ili-rasprave-o-crnogorskom-identitetu-iz-1981.html
Нема коментара:
Постави коментар