Након десет година

Пише: Милан Дамјанац





24. марта 2009. године навршава се 10 година од почетка злочиначке агресије држава чланица НАТО пакта против Савезне Републике Југославије и Србије.

Бомбардовања НАТО-а била су у већини случајева усмерена на цивилне објекте, стамбене зграде, предузећа, болнице и школе. Више од 50.000 уранијумских пројектила дугорочно контаминирају животну средину, бомбардовањем хемијских комбината вршено је тровање људи и околине, а касетне бомбе и мине и данас сеју смрт.

У овом тексту, међутим, нећу говорити о бомбардовању. У овом тексту ћу покушати да кажем пар речи о тренутном односу светских моћника према нелегално проглашеној независности Косова, која је последица злочиначког разарања Србије.

Сецесионистичка творевина, настала на тлу међународно признате и суверене Републике Србије представља јединствен пример лицемерја већине западних земаља, међународних институција, пружајући нам увид у то колико живимо у свету којим не доминира ни право ни правда, већ искључиво право силе, односно интереси најмоћније светске државе САД. Управо под притисцима САД-а, већина европских држава признала је сецесионистичку творевину насталу на тлу државе Србије, чиме су прекршиле међународно право, хелсиншки завршни акт и резолуцију УН 1244.

Признавањем јужне српске покрајине владе ових земаља отворено стају на страну оних влада које отворено крше међународно право, заводећи тако тиранију над малим и мирољубивим народима који се не могу одупрети самовољи моћних и великих сила, само зато што су јачи од њих. Право јачег које је у овом случају подржало неколико десетина светских држава може нас одвести само у период нестабилности и хаоса, које су сви правдољубиви народи света хтели избећи након великих страдања у оба Светска рата у којима је пострадало више стотина милиона људи, већином цивила. Овим преседаном подстичу се амбиције сваке терористичке организације и сецесионистичке творевине, да се претњама, убиствима, прогонима и притисцима може остварити крајњи циљ.

Крајњи резултат оваквог деловања јесу масовна кршења људских права на тлу нелегалне државе Косово. Преговори о питању статуса Косова текли су у два одређена смера- стандарди и статус. Стандарди нису испуњени, а статус је дефинисан. Прошло је готово 10 година од доласка мисије УН на Косово. За све то време, ниједан од циљева мисије која је стационирана на Косову по плану УН 1244 није испуњен. Двеста хиљада протераних неалбанаца није враћено својим домовима, а они који су остали налазе се под полицијском пратњом. Њима је угрожено право на слободно кретање, па чак и најосновније људско право- право на живот. Након неиспуњавања стандарда, флагрантно је прекршено међународно право и статус је утврђен мимо Савета Безбедности.

Треба истаћи да је аргумент " да Косово представља последње нерешено питање које је преостало након распада СФРЈ" није тачан. СФРЈ се распала по препорукама Бадинтерове комисије, која је утврдила да се она може распасти искључиво по АВНОЈ-евским границама република које је чине. Косово није било република у саставу СФРЈ, већ покрајина Републике Србије која је била у саставу СФРЈ, те је стога отцепљење покрајине потпуно нелегитимно и нелегално.

Данас, такозвана “Република Косово ” представља црну рупу Европе, државу која се бави шверцом, дистрибуирањем наркотика и трафикингом људи, корумпираном владом у којој седе бивши команданти терористичке организације ОВК-а, како су је називали и сами званичници Стејт Департмента. Водеће личности у тој влади су доказане масовне убице и вође мафијашких кланова.

Ваљда не треба ни спомињати аферу о трговини људским органима која је откривена недавно и то од, ни мање ни више, већ бившег главног тужиоца трибунала у Хагу, Карле дел Понте.





Културна баштина Срба је готово уништена, велики број цркава и манастира срушен, те се многи од њих данас налазе под заштитом УНЕСКУ-а а највећи манастири под даноноћном стражом КФОРА.

Врхунац лицемерја је третирање косовских албанаца као народа који је искористио право на самоопредељење и називање истих "Косоварима". Један народ не може искористити право на самоопредељење два пута. Албанци су већ искористили то право када су створили независну државу Албанију. Косово представља другу албанску државу и успутну станицу ка крајњем циљу- стварању етнички чисте, “Велике Албаније” на рачун околних међународно признатих држава. Интересантно је како се не осуђује оваква тежња Албанаца али зато, готово свакодневно можемо чути гласове да се Србија мора дистанцирати од снова о “Великој Србији”. Не могу а да не цитирам речи Бране Црнчевића: “Колико Србија треба бити велика да не би била мала или колико Србија мора бити мала да не би била велика?”.

Данас, можете бити и Црвени Кмер, али уколико имате подршку САД-а, ваша земља одише демократским вредностима и поштовањем људских права. Треба само споменути Саудијску Арабију. Циљ бомбардовања је постигнут- база Бондстил на Косову је изграђена.

Доживели смо стварање војске косовских Албанаца која ће бити опремљена најмодернијим наоружањем које ће обезбедити њихов највећи савезник, САД. У току је долазак ЕУЛЕКСА на Косово, а ми се питамо- шта ће бити са преосталим Србима и осталим неалбанцима на Косову у наредним годинама и да ли је Косово доиста "последње нерешено питање након распада СФРЈ" или нам је бивши амбасадор Нeмачке Цобел говорио истину?

Да ли је Војводина следећа?