ПРОБЛЕМ СРПСКОГ ИДЕНТИТЕТА ( први део )

Пише: Милан Дамјанац



Разматрање националне катастрофе српког народа у двадесетом веку нипошто није лак задатак. У овом разматрању ћу поље интересовања ограничити на грешке самих Срба за данашњу ситуацију, док ћу спољашње интересе намерно избећи или их само споменути тамо где буде неопходно. Узрок кључних проблема Србије и српског народа на унутрашњем плану данас се може сврстати у две групе: проблем идентитета и биолошки опстанак. Уколико претпоставимо да нацију чини одређени скуп људи који имају заједничку историју, традицију и културу схватићемо да је, пре свега, нација схваћена као носилац једне културе, система вредности, те самим тим, једног начина живота. Срби, као нација која је изборила право на сопствену државу, имају заиста величанствену културу, која је опстала упркос искушењима кроз које је овај народ пролазио од самог настанка.

Проблем идентитета. Континуитет или дисконтинуитет?

Нестанак српске државе се догодио у време њеног највећег процвата ( културног, политичког, војног), а након дугог периода проведеног у саставу Отоманске империје, уследило је ослобођење. Након поновног задобијања сопствене државе, српски народ није изнова задобио себе и није успео изградити задовољавајући национални идентитет. Посматрано у контексту вероисповести и језика, српски народ је претрпео значајне промене, које су затим условиле даље перспективе развитка Срба у стабилан народ а Србије у стабилну државу. Током турске владавине на овим просторима српски народ су умногоме одржали очувани пагански обичаји и српска православна црква која је делила судбину народа, чиме је стекла статус народне цркве, симбола страдања, вере, патње али и наде у обнову државе. Тако посматрано, црква добија статус стожера српског националног бића. Важно је истаћи да је на овакав развој ситуације утицало народно предање о часном поразу и заметку велике будуће победе на Косову Пољу, чиме су преци добили статус недостижних митских бића, статус симбола српства и заметак његове коначне победе. Они представљају подстрек и оптерећење, разлог патњи и страдања али и наде. У ту сврху, народ је произвео своје митске хероје и издајнике. Косовски мит носи снагу опстанка и обнове. Захваљујући неисцрпној жељи за слободом и правдом, српски народ преноси своју истину, своју историју усменим путем, а улога приповедача се препушта гусларима који постају носиоци животне снаге српске нације. Нада у ослобођење, вера у себе, идеализоване претке и у Божанску правду Србе никада није напустила. Средњовековна Србија добија статус, како би Ниче рекао, ишчезавајућег мита, а славни преци, пре свих Лазар и Милош статус трагичних хероја који жртвују све на олтар слободе отаџбине.

Стога није чудно да се национални идентитет у првим годинама након ослобођења градио кроз поуке које су нам, по предању, оставили славни преци. Њихов пример страдања на Косову служио је као образац вере, части, јунаштва, непокорности. Дисконтинуитет националне идеје се огледа у дисконтинуитету српске државности, након чега је било изузетно тешко направити везу између средњовековне и обновљене српске државе. Период у коме је српска држава обновљена био је период процвата националних држава широм Европе, те је и српска национална елита покушала да обнови нарушени културни идентитет ( пре свега се мисли на Србе који су насељавали подручје данашње Војводине ) и припреми народ и државу за што брже укључивање у ток развоја модерне европске мисли.

Неписмен и углавном културно подјармљен народ захтевао је изузетну интелектуалну и политичку елиту (слично је и данас). Значајна културна баштина која говори о вишевековном трајању српке културе је, сада младој, српској нацији представљало веће оптерећење него компаративну предност у односу на друге нације. У колективну свест урезани митови донели су обавезу будућег понашања, предодређеност националног кретања државе, њен однос према самој себи. Жеља за достизањем идеала славних предака донела је својеврсну жељу за доказивањем, која се претворила у национални циљ који би, када једном буде остварен довео до престанка националне борбе. Овај циљ се састојао од ослобођења српских крајева и Срба који су још увек у ропству и коначне победе над Турцима чиме би испунили завет славних предака.

Сматрам да се српска национална идеја градила у односу на страдања преживљена од стране турске нације, она се профилисала у односу на доживљај Турака као оличења Зла. У том смислу, Они представљају зло, несреће, нечовечност, злочине, окрутност, ропство а српство подразумева слободу, херојство, част, доброту. Могло би се рећи да су Срби имали за циљ достизање савршеног обрасца живота који представља митолошки опис живота њихових предака. Дакле, ми смо све што Они нису, захваљујући чему Ми јесмо Ми а Они- Други. Ми смо различити од других и диференцирамо се у односу на њих. Тежња ка својим прецима представља тежњу ка себи, тежњу ка својој суштини. Након Балканских ратова, национална идеја запада у велику кризу. Процес изградње националне идеје није био довршен, а искоришђени модус испољавања исте изгубио је сврху. Она опстаје само док постоји моменат угрожености, у односу на који се ми профилишемо. Ово је кључни разлог посртања српског народа, а самим тим и државе, у ситуацијама неугрожености. Српски народ постаје нација и профилише се као нација искључиво у условима угрожености и ратног стања. У периодима мира, противник постајемо ми сами, што је довело до појаве познате под именом аутошовинизам. Могуће је да су основе на којима је почивало уверење да се може трајно изградити српски национални идентитет на континуитету дисконтинуитета био јако погрешан.

Једноставно, српска национална идеја је углавном паразитирала на експлоатацији славне српске прошлости, без идеје како ту прошлост модификовати и употребити, како профилисати себе да би се кренуло ка новим циљевима. Српски идентитет је неповратно задобио религијски карактер, што ће умногоме утицати на даља дешавања у оквиру његовог националног бића. Неспремни да се суоче са својим сународницима друкчије вероисповести, етнички Срби се деле и стварају посебне идентитете. Посебни идентитети довели су до међусобне конфронтације, чији је узрок осећај издајства са једне и осећај одбачености са друге стране и потискивање обостраних страхова који су довели до мржње и крвавих братоубилачких ратова. Истини за вољу, мржња која се рађала у нацијама проистеклим из српског националног корпуса достигла је застрашујуће размере пошто је идентитет у односу на кога су створени нови идентитети изазивао страх и осећај кривице који доводе до несигурности и мржње, односно до негације и жеље за потпуним истребљењем Првог.



Проблем националног идентитета. Питање националне елите.







Кључна карика сваке успешне државе јесте њена национална елита. Колико је српска елита, част изузецима, била успешна и далековида, види се по тренутном стању нације. Можемо слободно рећи да је српски народ протраћио скоро цео двадесети век на једну промашену идеју коју је једини прихватао, из разлога горе наведених. Након завршетка Првог Светског рата у коме је Србија претрпела страховите губитке, српска национална елита прави фаталну грешку улажући изборену ратну победу Србије у афирмацију нове државе, а самим тим и идентитета, који је требао да функционише на основу сличности, јединства и равноправности три народа. Имајући у виду да су Срби, који су једини државотворни народ, одлучили да ступе у нову заједницу са два недржавотворна народа говори о потреби Срба да нестану као народ, што се потврђивало лаком асимилацијом Срба и указивало на неизграђену националну идеју. Могло би се рећи да је након победе над Турцима и након ослобођења свих српских територија српска национална идеја запала у дубоку кризу. Ово такође указује на погрешну предтсаву Срба и измештање тежње о слободи са сопственог корпуса на слободу као појам коју су дужни да спроводе. То је још један од разлога жеље за "ослобођењем" нација које су биле под "ропством" Аустроугарске монархије.

За ову кризу и овакве одлуке најодговорнија је национална елита. Док је хрватска културна елита градила сопствену културу асимилујући туђе и прилагођавајући их сопственим потребама, дотле је српска радила на афирмацији тзв. ”југословенске културе”.

За разлику од Срба, Хрвати и Словенци су доживљавали Југославију само као успутну станицу ка коначној дестинацији, а то је независност. Стога су чинили напоре ка афирмацији сопствених идентитета. Не улазећи дубље у проблематику хрватског питања, могло би се рећи да су сматрани за народ кроз који је могуће остварити утицај Ватикана на Балкан, док су Срби одувек сматрани као народ кроз који се врши руски утицај. Хрвати успевају да успешно асимилују велики део српског националног корпуса католичке вероисповести, који је дуго био под аустроугарским утицајем, а чији припадници касније чине зверства према народу из ког потичу. Овакво понашање следи из потребе да се свој идентитет гради на негацији Другог, но имајући у виду да је тај други био Први, Не-Срби желе да се афирмишу као Хрвати негирајући српство, не до победе, већ до истребљења истог. Тек када би истребљење уследило њихов осећај страха би постао излишан, а осећај страха је катализатор мржње.

Слична се ствар десила са Србима исламске вероисповести. Тзв. “бошњачка нација“ се гради на основу негације припадности српском националном корпусу. У односу на хрватски случај, разлика је у подухвату који захтева асимилацију самих себе, превредновање самих себе, поновно самоизграђивање. Односно, не постоји неки основ за асимилацију као што у хрватском случају постоји историјски основ у виду постојања хрватског народа. Бошњачка нација нема историјског ни етничког основа. Она је продукт негирања српске нације. Не треба занемарити ни моменат одношења ка себи, моменат посредовања, моменат самоизграђивања. Такав моменат представља страдање муслимана у Сребреници. Сребреница постаје мотив страдања, патње и освете. Бошњачка национална идеја се гради на темељу Жртве која страда од стране Зла, које представљају Срби. На тој основи се гради колективни идентитет.

На сличан начин се одвија стварање црногорске нације, мада је процес знатно отежан због идентичне вероисповести, која у овом контексту, бива главним узрочником подела и сукоба. У ту сврху, ствара се тзв. црногорска православна црква која бива главни афирмишући фактор црногорског идентитета. Такође, гради се мит о Жртви. Црногорци бивају жртве српске политике и у тој одбрани од Зла они се самоизграђују.



У овом контексту, вредно је истаћи да је постојање српске нације предуслов за наставак постојања нација које су из ње произашле. Пошто се све афирмишу кроз негацију српске, српска нација постаје неопходан услов њиховог постојања, јер би нестанком српства нестала потреба за афирмацијом антисрпства. Иза њих не стоји никакав основ сем антисрпства , не постоји основ у историји и традицији. Треба напоменути да се слична ствар може десити са Војводином и изградњом посебног, “војвођанског идентитета“. Такође, интересантно је напоменути да све нове нације произашле из српског националног корпуса говоре српским језиком који називају именом новостворене нације.

Историјски контекст проблема нам указује на то да су се овакви порази десили у време СФРЈ када се са остацима српске националне елите комунистички режим сурово обрачунао. СФРЈ се темељила на антисрпству, пошто се сматрало да “само слаба Србија значи јаку Југославију“. Непостојање националне елите у периоду од 1945 до данас условило је национални суноврат Срба.