Искушавање здравог разума

Пише: Милан Дамјанац




У Србији се човек лако навикне на кризе. Протеклих дана смо сведоци економске кризе, гасне кризе, кризе владајуће коалиције. Могло би се рећи да је нормално стање у Србији кризно стање. Таква тврдња упућује на закључак да су српски политичари неспособни да се супротставе иједној кризи а да не изазову неку нову. Наши политичари воле да се, на пример, позивају на аргумент “дуплих стандарда“. Овај аргумент се највише користио у контексту одбране Косова и Метохије у саставу Републике Србије. Позивали смо се на кршење међународног права и политику дуплих стандарда према нама, и то са пуним правом. Када су нас водећи светски политичари и медији проглашавали “крволоцима“, “геноцидним народом “,“великосрбима“, “кривцима за избијање ратова 90-тих“, наша политичка елита се позивала на дупле стандарде и неправедан третман Срба и Србије, и то са пуним правом. Дакле, било је пуно момената када је Србија доживљавала на својој кожи политику дуплих стандарда, односно лицемеран однос светских моћника и њихово иживљавање над малим народима, само зато што им се може. Последње што би Србија требала да чини јесте да се руководи сличним принципима који могу нанети штету искључиво њој самој.

Конкретно, мислим на гасни споразум са руским Гаспромом око куповине НИС-а и изградње Јужног тока и споразума са италијанским Фијатом око куповине Заставе Крагујевац. На први поглед, рекло би се, два одлична уговора за Србију. Оба ће условити отварање хиљаде нових радних места и утицати позитивно на развој Србије. Међутим, добар део наше политичке елите и медија хорски позива на поништавање уговора са руским Гаспромом, тврдећи да је сам уговор штетан по Србију, да је НИС продат у бесцење, тек “за неку копејку“, како се изволео изразити један од министара. Исти министар даље тврди да не постоје гаранције за изградњу Јужног тока, да “не треба веровати Русима на реч“ и да смо НИС могли да продамо некој западноевропској компанији која би издвојила знатно више новца.

Уколико упоредимо овај уговор са поимањем уговора о продаји Заставе закључићемо да је уговор о продаји Заставе знатно пожељнији за Србију. Целокупна политичка елита и сви медији, говоре хвалоспеве о овом споразуму. На питање горе споменутом министру, какве су гаранције да ће Фијат заиста уложити средства у Заставу, ако имамо у виду да не постоји потписани аргумент, министар је тврдио да је добио усмена уверавања од председника Фијата и од званичника Италије и да он у њихову одлучност не сумња. Верује им.

Упитајмо се да ли је ово политика дуплих стандарда и да ли је ово пример лицемерја републичке власти.

Са једне стране, Фијат је дао довољно гаранција усменим путем, док са друге стране, Гаспром даје гаранције писмено али необавезујуће. Резултат: Италијанима верујемо а Руси нас лажу. Са једне стране, Фијат је преплатио Заставу, са друге стране, Гаспром је “НИС добио на поклон“. Резултат: Влада и ресорна министарства улажу све више новца у опоравак Заставе, како би је Италијани откупили, а НИС је откупљен за новац који сад не бисмо могли ни у сну да добијемо, имајући у виду светску финансијску кризу. Са једне стране, уговор са Италијанима је сјајан за Србију, са друге стране, уговор са Русима је штетан по српске интересе. Резултат: уговор са Фијатом је заиста сјајан за Србију уколико буде спроведен, а уговор са Русима је још бољи пошто ће само од транзита гаса Србија имати велику провизију и директан транспорт гаса, чиме би избегла будуће ’’гасне кризе’’.



Наравно, оваква политика дуплих стандарда штети искључиво српским интересима и њеним грађанима. Одмах након избијања гасне кризе, Руси одлучују да убрзају изградњу Јужног тока како би имали алтернативни пут снабдевања Европе гасом. Да нисмо прихватили споразум са Русима, убеђују нас, помогле би европске компаније. Које европске компаније- да ли исте оне компаније које не могу да обезбеде снабдевање сопствених држава?

Српски политичари превиђају да цела Европска Унија зависи од дотока руског гаса. Да не спомињемо што су Немци, када су се нашли у сличној ситуацији као данас Србија, без одлагања прихватили сарадњу и споразум са Руском Федерацијом. Овом приликом треба споменути случај “ЈАТ“, када је, на инсистирање странке истог министра, одбијена понуда руског Аерофлота да купи већински део акција српског авиопревозника. Тада је тај исти министар тврдио да Руси нуде мали новац, те да има гаранције да ће ЈАТ купити какав аустријски авиопревозник. Сувишно је истаћи да Аустријанци никада нису дошли, да је већ неколико тендера за продају ЈАТ-а пропало, а да је руски Аерофлот за исти новац купио италијанског авиопревозника. Нама очигледно руски новац није једнак новцу који пристиже из осталих европских држава. Штета, игледа да остатку Европе руски новац уопште није на одмет.

Данас, Србија је у опасности да остане без авиопревозника. Да је било мудрије политике тако нешто се не би доводило у питање. Хвала Богу те се усвојио споразум са Гаспромњефтом; у супротном, видели бисмо ми још пуно хладних, ледених зима.