Анатомија српског пропадања 1

Пише: Милан Дамјанац





“...Србија се мора суочити са прошлошћу, Србија мора преузети одговорност за оно што је у њено име чињено на просторима бивше Југославије...Србија се мора одрећи великосрпских идеја”. Колико смо само пута чули ове реченице, које звуче попут моралних императива. Трују нам умове годинама. Траже нам да погнемо главе и признамо- шта год треба, по жељи. Признајемо по жељи. Први у свету. Криви смо, признајемо. Само нам објасните унапред о чему се ради, да не погрешимо у изјави па признамо, сачувај боже, нешто друго. Оптужба и није важна. Признајемо само јавите.

Признајемо годинама. Извињавамо се крвницима, клечимо и молимо за кору хлеба, мало наде, да преживимо. Искључиво у наду се уздају само побеђени, изгубљени, немоћни. Победници стварају будућност и прекрајају прошлост- или то иде обрнутим смером- док се побеђени надају милости, човештву.

Србија се нада милости. Дали смо, пропорционално гледано, највише живота у Првом Светском рату, изгубили готово половину становништва. У Другом Светском рату били смо први у окупираној Европи који су дигли устанак, вођени речима да “термин предаја не постоји у српском речнику”. Имали смо неколико покрета, од тога два антифашистичка, који су се у паузи ратовања са Немцима убијали међусобно до истребљења. Били смо бомбардовани од стране Немаца. Били смо бомбардовани од стране савезника. У савезничком бомбардовању погинуло је више цивила него у немачком. Континуирано се врши геноцид над српским народом. Ко још памти Јасеновац који је сам однео близу милион недужних живота? Да ли се неко уистину изборио за истину о страдању под НДХ-а?

Одбили смо да станемо на страну нациста. Одбили да убијамо наше грађане јеврејског и ромског порекла. Наша југословенска “браћа” додуше, нису имали ништа против, само су том списку додали Србе. Уколико могу да истребе нас, истребиће и остале у пакету, чини ми се. Све зависно од договора.

Дочекали су нацисте раширених руку, као спасиоце и ослободитеље. Биће да су их ослободили моралних норми. Људскости.

Убијали су нас немилосрдно. Истребљивали и асимиловали, мада се то у суштини своди на исто. Нестанак. Геноцид.

Балкан је пун јама у којима леже српске кости, већином неоткривене и непобројане. Не треба ни спомињати вишевековна страдања под Отоманском империјом, када нам ниједна западна земља није хтела помоћи. Деведесетих смо доживели геноцид на простору СФРЈ. Кажем геноцид, зато што је тада само довршено оно што је дуго било у функцији. Тада је геноцид доживео своју кулминацију, испунио свој циљ. Заборавили смо протеривање Срба из Хрватске и са Космета далеко пре трагичних деведесетих година. Заборавили смо хрватске “упуте” становништву да су Срби непожељни и да се морају терати из “лијепе наше”. Заборавили смо упутства у којима се наводи да треба Србима отежати живот што је више могуће, убијати им кућне љубимце и набијати на ограду испред куће, одбијати да се комшијама Србима прода храна, терорисање српске деце у школи и на улици од стране хрватских вршњака. Шиканирање српских радника на послу. Присилне асимилације. Како смо заборавили ратна зверства Хрвата, Јасеновац, па логоре за српску децу, тако смо заборавили и зверства тих истих Хрвата у Првом Светском рату у аустроугарским униформама. Мачва је добро упамтила њихову љубав према српској деци и женама. Заборавили смо МАСПОК, “хрватско прољеће”. Заборавили смо и натписе на хрватским кафанама осамедесетих година- “псима и Србима забрањен улаз”. Заборавили смо Медачки џеп, Братунац, убијање цивила и рушење кућа у околини Книна, “Олују” и “Бљесак”,те акције које Хрвати са поносом славе. Протерали и убијали сопствене грађане, и то цивиле, у једној брзој акцији уз помоћ УНПРОФОРА. Вредно спомена и славе. Бриљантно. Испунила се жеља хрватске елите- “трећину Срба асимиловати, трећину протерати, трећину побити”. Није ли тако било?

Заборавили смо албанске злочине на Космету, протеривање Срба, отмице, силовања, претње “бесом” да ће побити целу породицу уколико им се не прода имање и побегне са Космета. Ово се све догађало далеко пре деведесетих. Зaборавили смо да смо етнички очишћени са простора Херцеговине, једне од старих српских колевки.

На крају, али не и последње, наши бивши “савезници” помогли су нашој бившој браћи да нас се “ослободе” тиме настављајући светлу Хитлерову традицију.

Протерани смо са Космета, Крајине, доброг дела Босне и Херцеговине, а онда нас гумицом избрисали из Македоније и Црне Горе. Бомбардовани смо немилосрдно, гађано је мноштво цивилних објеката, болница, кућа. Од последица бомбардовања умиремо и данас. Свако треће српско дете рођено на Космету има тумор као последицу бомбардовања осиромашеним уранијумом.



На послетку, предали смо се; пристали да преживимо, понудили све. Пристали смо на кривицу. Криви за злочине које смо преживели. Криви што постојимо. Схвативши да смо превише слаби да наставимо борбу, покушали смо бар да водимо уједначену политику која би бринула и о нашим интересима поред туђих, о којима вечито бринемо. И то нам је било сувише. На недавним изборима, изабрали смо оне који ће, некад, понекад само, обратити пажњу и на наш интерес, онолико колико се мора, да се не увреде победници.