Анатомија српског пропадања 2

Пише: Милан Дамјанац





Оно што нисмо разумели је да се противник неће задовољити ничим мањим од нашег потпуног истребљења. Нудили смо све; подршку, пријатељство, испоручили читав државни врх, председника, генерале полиције и војске. На прошлим изборима, посредно, дали легитимитет политици која се неће борити за Космет чак ни свим дипломатским средствима. Војна нисмо ни разматрали. Принуђени да се дипломатски боримо, али да никога не увредимо. Отворено размишљамо да се Космета одрекнемо у корист “европске будућности“. Одрекли смо се и Црне Горе у име истих циљева. Но, све то није довољно. Политичке поруке су више него јасне. Само треба погледати пресуду Хашког суда у којој се каже да је “доказ великосрпске идеје претензија Србије на Косово и Војводину“. Ни Космет није крај страдања.

Никада неће бити довољно. Нисмо желели да тужимо земље које су признале независност Косова. А могли смо. На страну што бисмо тужбом против неких мање значајних земаља ван ЕУ зауставили нова признања Косова, већ бисмо и директном тужбом против Холандије могли да преговарамо о вансудском поравнању. Ми повучемо тужбу, они одблокирају наш пут ка ЕУ.

Нисмо желели да вређамо наше савезнике. Уместо тога затражили смо мишљење међународног суда правде и успели у томе, наша резолуција је прихваћена. Право, а најчешће и правда, одувек су на нашој страни. Међутим, након тога, комплетан државни врх бива осуђен у хашком трибуналу по командној одговорности. Наиме, по пресуди испада да је псотојао државни план за протеривање Албанаца са Космета. Како погодно тле за оправдање НАТО агресије и довођење у питање будуће судске одлуке по питању отцепљења Космета.

Питам се само ко је умешао прсте у доношење овакве пресуде. На страну то што, да је овакав план заиста постојао, био би свакако спроведен. Десило се управо обрнуто. Срби су протерани. Изнова- Срби криви за све, а Харадинај, Ахтисари, Кларк, Чеку и Тачи миротворци и добитници награда за мир. Срби су сами вадили органе једни другима. Срби су се сами убијали и добровољно побегли, како из Крајине, тако са Космета. Уверљиво.

Биолошки нестајемо. Деце је све мање а старих све више. Мртвих све више.

Победници пишу историју. То је лекција коју ћемо морати да научимо. Сетимо се речи Винстона Черчила: “историја ће бити добра према мени пошто намеравам да је напишем“. Заиста.

Да би се оправдао конструкт садашњости мора се утицати на поимање прошлости, промену перцепције. Важно је пронаћи оправдање за гнусна дела геноцида. Неће одустати док нас не избришу и из Војводине и створе нову нацију. Можда ћемо временом расправљати отворено о тој могућности и имати партију у скупштини која ће се отворено, а не прикривено, залагати за такав циљ. Можда ћемо пристати уколико нам обећају да ће оно што од Србије преостане ући у ЕУ, бољу будућност. Затим, тражиће да се одрекнемо Рашке области. Онда источне Србије. Нема краја уценама и захтевима. Нема краја обманама и самообманама. Неће се власи досетити, бојим се.

После се питамо зашто нас најбоље разумеју судије и политичари црне боје коже. Знају они одлично шта значи мржња, дискриминација, гето, енклава и геноцид.

Срби и јесу црнци на Балкану.






За крај, за све наше пострадале мученике, стихови старе српске песме:





"Пљуну огањ из адових жвала,
Па запали кућу Србинову,
Све разгради што је саграђено,
Све прождера што је умјешено,
Све однесе што је изаткано,
Све разграби што је уштеђено,
Све раскући што је закућено,
Све попљува што је освећено,
А господу у окове веза,
Старјешине врже на вјешала,
Ил умори глађу у тамници,
Поби момке, зацрни ђевојке,
Згрчи мајке над кољевке празне,
Над кољевке празне и крваве.
Још завеза језик у Србина,
Да не смије пјеват ни кукати,
Нити Божје име спомињати,
Нити брата братом ословити;
Још завеза ноге у Србина,
Да не смије слободно ходити,
Осим тамо куд га коноп води,
Коноп води или кудак гони;
Још завеза руке у Србина,
Да не смије радити ван кулака,
Нити сјести, нити хљеба јести
Без сатанске горде заповјести,
Нити ђецу своју својом звати,
Нит слободно мислит ни дисати.





Тако ишло задуго земана
Док набуја земља Србинова
Од мртвијех српскијех тјелеса,
И од крви српских мученика,
Ка тијесто од јакога квасца.
Тад анђели Божји заплакали,
А Срби се Богу обратили,
Јединоме своме пријатељу,
Јединоме своме спаситељу,
Вишњем Богу светоме Сави.
Тад се Саво стресе од ужаса,
Скочи, викну иза свега гласа:
"Доста, Боже, поштеди остатак!"
Тад је Господ послушао Саву,
На српско се робље ражалио,
Те Србима гријехе опростио."