"Тито и ја"

Пише: Милан Дамјанац







„Đaci pišu predsedniku

23. mart 2009. | 18:55 | Izvor: B92

Beograd -- Đaci nižih razreda Osnovne škole "Drinka Pavlović" u Beogradu dobili su zadatak da pišu predsedniku Srbije Borisu Tadiću ili da nacrtaju crtež s njegovim likom.

Ovu ideju pokrenule su "Večernje novosti", a stručnjaci tvrde da je reč o zloupotrebi dece u političke svrhe. Ni direktorka škole ni direktor "Novosti" Manojlo Vukotić nisu želeli da komentarišu učeničke zadatke.

"Dragi druže Tito, ja te mnogo volim. Lepo je živeti u Jugoslaviji, a još je lepše biti Tvoj pionir. Dragi druže Tito, stavi našu ljubav i naše želje na svoje rane - to je najbolji melem." Takva pisma, puna brige i ljubavi, pisali su osnovci stare Jugoslavije Josipu Brozu.

Nekoliko decenija kasnije, đaci ponovo imaju priliku da se obrate predsedniku zemlje.

Dok direktorka škole odbija razgovor za medije, uz obrazloženje da je ideja bila dobronamerna, komentari roditelja o školskom zadatku njihove dece su različiti. Nekima je to simpatično, druge podseća na vreme idolopoklonstva iz Titove Jugoslavije.“





Признајем да се одавно нисам поштеније насмејао. Само погледајте ову вест. Сматрам да је коментар сувишан. Какво идолопоклонство на делу! Не, не верујем. Мора да је у питању снимање другог дела филма „Тито и ја“ о коме нисмо обавештени. Председник Тадић очито глуми Тита, а основци пионире. Председник је изгледа поверовато да је реинкарнација друга Тита. Почео је да одмахује руком влади и грађанима, чак и нашем несрећном премијеру, док му они пионирски отпоздрављају. Ето, и друг премијер носи машницу, још да обуче белу кошуљицу и пригодну заставицу и- прави Титов пионир.





Грађанству се даје на знање- најлепша песмица о другу председнику води победника на светли марш од председниковог родног места до Београда. Још само да пронађемо друга Рају.

Ова велика част се указује једном у животу, немојмо је пропустити. Иако нисам члан нижих разреда основне школе, имам необичан порив да председнику пишем о стварима које ме муче и тиште. Могао бих и да му пошаљем мало кориговану песмицу из филма „Тито и ја“; мислим да је беспотребно писати нову.

„pitate me da li volim Borisa
znajte tako nešto se ne pita

njega vole svi ljudi na svetu
podjednako Kinezi, Španci,
Indijanci, Japanci, crnci
svako dete na ovom planetu

na njeg misli vojnik dok maršira
mali pastir dok u frulu svira

njega trava ima u vidu dok raste
i kravice kad po njoj pasu
svuda je on na dobrome glasu
o njemu pevaju čak i prve laste

a kad meni dođu crni časi
kada Sunce počne da se gasi

tužan legnem ja u kasne sate
sklopim oči i mislim na Borisa
rekao bih tada da me neko pita
njega volim više od mame i tate“



У демократско свету, ово би био недопустив преседан. Како се ово може окарактерисати, него као коришћење деце у политичке сврхе?

У Србији, међутим- све је могуће.

Димитрије Војнов је вероватно одушевљен.